Sreda, 16. maj 2012. oko 21:30h. Oko stotinu ljudi se pojavilo ispred centra za pritvor žena Tangaj u Montrealu, u kom su utamničene tri mlade žene optužene za bacanje jedne dimne bombe koja je prošlog četvrtka paralizovala montrealski metro. Smradovi iz pokrajinske policije su se već nalazili na mestu dešavanja.
Na demonstracije je pozvano “…kako bismo napravili malo buke i razbili izolaciju koju stvaraju zatvorski zidovi, i pokazali našim drugaricama kako nisu same. Ovo su takođe demonstracije protiv političke i policijske represije koja traje još od početka štrajka, protiv optužbi protiv naših drugova, i u znak solidarnosti sa svima koji se nalaze iza rešetaka.”
Prošle nedelje, kao simboličan čin solidarnosti sa utamničenom anarhistkinjom Stelom Antoniju i četvoricom drugova koji su uhapšeni nakon demonstracija od 12. februara u Atini, postavili smo transparente u blizini grčke ambasade i Helenskog fonda za kulturu.
ΛΕΥΤΕΡΙΑ ΣΤΗ ΣΤΕΛΛΑ ΑΝΤΩΝΙΟΥ / SLOBODA ZA STELU ANTONIJU
Stela Antoniju je uhapšena 4. decembra 2010. godine u Atini, zajedno sa drugovima Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusijasom koji se takođe nalaze u zatvoru, pod optužbom za navodno učešće u oružanoj organizaciji, CCF. Stela se nalazi u zatvoru, bez suđenja, već 16 meseci i – kao i ostali drugovi – odbacuje sve optužbe koje se neprestano obnavljaju uz podizanje novih optužnica. Pravi razlog zašto je država drži u zatvoru jeste njen politički izbor da se solidariše sa Aleksandrosom Mitrusijasom (koga su vlasti tražile i pre hapšenja), kao i njene političke akcije i stavovi, odnosno, učešće u anarhističkom pokretu i socijalnim borbama. Stela boluje od retke bolesti koja se ne može lečiti u zatvoru i koja zahteva posebne lekove i čest medicinski tretman ali joj je to stalno uskraćivano. Kao posledica toga njeno zdravstveno stanje se dramatično pogoršalo. Iz tih razloga Stela je već pet puta zahtevala puštanje na slobodu uz kauciju, ali još uvek bez uspeha. Ipak, uprkos ozbiljnom zdravstvenom stanju ona nikada nije prestala da se hrabro bori, čak i unutar zatvorskih ćelija režima, za bolje uslove za sve zatvorenike kao i protiv samog sistema zatvora. U junu 2011., zajedno sa drugim zatvorenicima (anarhistima i onima koji to nisu), Stela je učestvovala u političkim mobilizacijama u zatvoru protiv usvajanja “srednjeročnog memoranduma” nametnutog od strane grčke vlade i Trojke (EU/ECB/MMF).
ΛΕΥΤΕΡΙΑ ΣΤΟΥΣ ΠΡΟΦΥΛΑΚΙΣΜEΝΟΣ ΤΗΣ 12ης ΦΛΕΒΑΡΗ / SLOBODA ZA UHAPŠENE 12. FEB U ATINI
4. april – Izjava o štrajku glađu Spirosa Dravilasa (zatvorenik zatvora Domokos, trenutno se nalazi u bolnici zatvora Koridalos) pod naslovom “Država i njene institucije se svete onima koji ne podležu njihovom sistemu lišavajući ih stečenih prava o privremenom odsustvu”. Vlasti Spirosu Dravilasu odbijaju privremeno odstustvo iz zatvora na koje ima pravo već dve i po godine.
6. april – Štrajk glađu su proglasili Jorgos Karajanidis, Aleksandros Mitrusijas i Kostas Sakas – “Od danas, 6.4.2012., započinjemo štrajk glađu i zahtevamo ukidanje proizvoljnog i osvetničkog pretkrivičnog pritvora kao i hitno oslobađanje saokrivljene Stele Antoniju iz zdravstvenih razloga”. Izjavu je potpisala i Stela Antoniju (koja trenutno protestvuje uzdržavanjem od zatvorske hrane).
6. april – Štrajk glađu su proglasili utamničeni članovi Zavere vatrenih ćelija (ZVĆ) Panajotis Argiros i Gerasimos Cakalos koji zahtevaju konačni transfer u zatvor Koridalos kako bi se stavila tačka na stalne osvetničke transfere i psiho-fizički stres.
7. april – Anarhista Vangelis Kailoglu (jedan od četvorice uhapšenih 12. februara kome je određen pritvor) se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
7. april – Kao znak solidarnosti, sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane su započeli i zarobljenci socijalnog rata, anarhisti Sokratis Cifkas (zatvor Diavata), Janis Skuludis (zatvor Avlona), Babis Cilianidis i Dimitris Dimciadis (zatvor Koridalos)
8, april – Štrajk glađu je proglasio utamničeni član ZVĆ Hristos Cakalos u znak solidarnosti sa drugom dvojicom članova ZVĆ koji štrajkuju glađu
8. april – U znak solidarnosti 130 zatvorenika prvog krila zatvora (za muškarce) Koridalos počelo sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane
9. april – Skupština solidarnosti na atinskoj Politehničkoj školi, sa telefonskim javljanjem štrajkača glađu iz zatvora
9. april – Ostali utamničeni članovi ZVĆ i anarhistički revolucionar Teofilos Mavropulos objavili da će se postepeno pridružiti štrajku glađu koji su započela njihova brača Panajotis Argiru, Geramisos i Hristos Cakalos
11. april – Izjava Stele Antoniju o nedavnim dešavanjima: Tužilaštvo nije naredilo da Stela ponovo bude u pritvoru; međutim, tužilaštvo će obnoviti pritvor Sakasu, Mitrusijasu i Karajanidisu na osnovu fabrikovanih optužbi protiv njih u vezi sa 250 starijih napada ZVĆ podmetanjem požara. Imajući u vidu ove činjenice, i u dogovoru sa trojicom drugova, Stela je objasnila da prekida učešće u štrajku glađu, ali će se uprkos zdravstvenim problemima, uzdržavati od uzimanja zatvorske hrane sve do ispunjenja njihovih zahteva.
11. april – Utamničeni anarhista Rami Sirianos se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
14. april – Skupština solidarnosti sa J. Karajanidisom, A. Mitrusijasom, K. Sakasom i S. Antoniju je (pored ostalog) objavila i sledeću vest: “Trenutno, trojica drugova Karajanidis, Mitrusijas i Sakas su optuženi u slučaju podmetanja 250 požara ZVĆ od strane eksperata tužilaštva Mokasa i Baltasa koji su naredili da se svoj trojici kao i članovima R.O. ZVĆ ponovo odredi pritvor. Stela Antoniju je takođe optužena u ovom slučaju, ali neće biti vraćena u pritvor već se očekuje da će biti puštena (u junu 2012.) nakon 18 meseci provedenih u pretkrivičnom pritvoru dok na njen peti zahtev na puštanje iz zdravstvenih razloga još uvek nije odgovoreno”. Da podsetimo, Stela se nalazi u prtivoru već 16 meseci, a jedini dokaz protiv nje je posedovanje lažne lične karte.
14. april – Vesti o tri utamničena člana ZVĆ nakon jedne nedelje štrajka glađu: Gerasimos je izgubio šest kilograma, Panajotis pet, a Hristos sedam kilograma.
Od 6. aprila do danas, akcije solidarnosti, kao i napadi paljevinama i sabotaže, su izvedene u nekoliko delova Grčke (od Irakliona na Kritu, Atine, Livadije, Patrasa, Soluna do Verije i Komotinija), ali takođe i širom Evrope i Latinske Amerike (od Barselone i Mursije u Španiji, preko Hamburga, Amsterdama do Kardifa, Bristola i Kembridža u UK, Njujorka do Čilea, Bolivije, Kolumbije).
Ljudi se u grčke zatvore zatvaraju godinu i po, i više dana pre suđenja, a u zavisnosti od sudskih mahinacija onima koji su optuženi za navodne zločine pritvor se iznova i iznova produžava (pretkrivični pritvor maksimalno traje 18 meseci, a nakon isteka ovog perioda podižu se nove optužnice radi produženja pritvora). Izlažući svoj život velikoj opasnosti, neki se usuđuju da nastave svoju borbu protiv vlasti i unutar zatvora. Ovo je jedan od najsurovijih pokušaja režima da prekine snažnu solidarnost između drugova, kako onih unutar tako i onih van zatvorskih zidina. Nećemo dozvoliti da nas slome.
Kako je jednom rekao Sofoklis Nidelis iz zatvora u Greveni: “Solidarnost i drugarska kolektivnost su najrazornija oružja.”
Najnovija knjižica Act for Freedom! (pdf, klikni na sliku)
Akcije govore same za sebe. Ipak, želimo da dodamo nekoliko reči o trenutnoj situaciji i izboru za napad. Kako je grad prepun svih vrsta pandura a zatvori drugova, kako se fašistički otrov u obilnim količinama izliva sa TV ekrana, a šljam se sprema za još jedan izborni festival, kako se represija prema unutrašnjem neprijatelju unapređuje i širi, želeli smo da ovaj mizerni pejzaž oslikamo drugačijim potezom.
“Između toliko noći, toliko kamenja, toliko mnogo ubijenih – reče on/a – ti si, Revolucijo, otvorila široke bulevare za univerzalni sastanak. […] Ako ništa drugo nismo dobili – reče on/a – barem smo saznali gde ćemo se sutra sresti.” Jani Rico, Bez politike
Preuzimamo odgovornost za napad od 9. aprila 2012. godine, na zgradu u kojoj se nalazilo Ministarstvo za reformu javnog sektora i elektronsku upravu koja se nalazi u naselju Neos kosmos (“Novi svet”, u jugozapadnom delu Atine).
Ministarstvo za reformu javnog sektora i e-upravu je ovlašćeno i odgovorno za kontrolisanje “propusta” javne uprave u smislu formulisanja i sprovođenja javne politike o ljudskim resursima, strukturama i sistemima javnog sektora. Poslanik PASOK-a i trenutni ministar za upravnu reformu i e-vladu Dimitris Repas je nedavno, zajedno sa ostalim šefovima izvršnih ministarstava, učestvovao u razgovorima sa MMF/ECB/EU Trojkom o pitanjima rada, kao na primer otpuštanjima, tehnološkim viškovima i redundantnosti, kao i o radnim uslovima u javnom sektoru (smanjenja plata i fleksibilizacija radnog vremena).
Naš napad stavljamo u kontekst praktičnog otpora protiv struktura dominacije, nastojeći da doprinesemo pravcu koji će dovesti do konačne dekonstrukcije postojećeg.
Dominantna vlast, imajući u vidu ubrzanu destabilizaciju društvenog konsenzusa koja je rezultat opšte sistemske krize i znajući da socijalno-klasne borbe sve više intenziviraju oblike otpora, ima za cilj ne samo vojno uništenje revolucionarnih snaga i svakog pojedinačnog borca, već takođe teži obesmišljavanju same borbe i njenoj konačnoj asimilaciji od strane samog sistema. Zadatak revolucionarnog pokreta je da čitav ovaj proces transformiše u revolucionarnu perspektivu vodeći otvoreni rat protiv države i kapitala, uz stalno isticanje političkih i klasnih karakteristika tekuće krize. Formiranje fronta bez tutorstva u redovima potlačenih dovešće do izgradnje brane protiv planova koje promoviše dominantna vlast čiji je krajnji cilj socijalna revolucija za zbacivanje kapitalizma, koji je sposoban da se reprodukuje kroz svoje destruktivne i nehumane strukture i funkcije.
Funkcionalna i osnovna ćelija tog fronta jeste revolucionarno nasilje, politički izbor koji sam sebi nije cilj, niti predstavlja egzistencijalni izlaz za ostvarivanje (samo)referentnosti, već sredstvo oslobađanja u borbi protiv nasilja kapitalističke strukture. Državno nasilje je svakodnevno stanje kapitalističkog društva. Ono je izraženo na mnogim nivoima i u svim aspektima svakodnevnog života. Ono je direktno izraženo kroz, očigledan, represivni državni aparat – vojsku i policiju, ali takođe i indirektno kroz prinudni rad, odnos između zaposlenosti i potrošnje, standardizaciju svakodnevnog života, društvene nejednakosti, rasnu segregaciju, siromaštvo i bedu.
Analizirajući današnje uslove i osvrćući se na istoriju kapitalizma, naša politička projektualnost postaje mnogo jasnija u očima svakog pojedinca: kapitalizam se mora srušiti. Tek tada će kapitalizam prestati da se reprodukuje kroz svoje krize, pomoću kojih može da oblikuje nove nemilosrdne uslove života. Prava sloboda će nastati tamo gde prinuda neće postojati, tamo gde rad neće biti pretvoren u robu već će biti cilj sam po sebi i sredstvo koje svakoj osobi omogućava da izrazi svoje kreativne sposobnosti. Dakle, samo kroz promociju svrgavanja kapitalizma, kroz socijalnuz revoluciju, bićemo u mogućnosti da se pokrenemo ka besklasnom društvu, društvu jednakosti i slobode.
Ovaj udarac posvećujemo četvorici boraca, drugovima Kostasu Sakasu, Jorgosu Karajanidisu, Aleksandrosu Mitrusijasu i Steli Antoniju, koji se drže u pritvoru pre suđenja od 4. decembra 2010. Prva trojica drugova su u štrajku glađu zahtevajući oslobađanje anarhistkinje Stele Antoniju zbog ozbiljno ugroženog zdravstvenog stanja, kao i ukidanje novih osvetoljubivih optužnica protiv njih.
U subotu 14. aprila, dok su se svi pristojni građani (za Vaskrs) nalazili u hramovima indolencije, odlučili smo da izvedemo napad bojom na kancelarije partija LAOS (krajnja desnica) i Batsok* (socijldemokrate) u severnim predgrađima Halandri i Holargos, kao minimalni znak solidarnosti sa Mitrusijasom, Sakasom, Karajanidisom koji su u štrajku glađu već 12 dana.
transparent koji je napravila skupština trga Keracini; jedan od transparenata sa različitim porukama solidarnosti koji pozivaju na trenutno puštanje na slobodu četvorke koja se nalazi u pritvoru od 12. februara; demonstranti su postavili transparente oko trga Sintagma tokom demonstracija koje su održane 03.04.2012.
Za nekoliko dana će se odlučivati – po peti put za redom – o zahtevu anarhistkinje-zatvorenice Stele Antoniju da bude puštena iz zatvora zbog zdravstvenih razloga. Produženje pritvora bi njeno inače teško zdravstveno stanje izložilo ozbiljnim rizicima. U takvoj situaciji naša solidarnost sa Stelom je imperativ.
U uslovima intenziviranja represije, koja upotpunjuje prizore povećanja siromaštva i socijalne deprivacije, jedinstvo i solidarnost su neophodni preduslovi za nastavak naše borbe.
Dopisnici sajta Avtonom postavili neke od fotki i video snimke sa jučerašnjih, 5. mart 2012., protesta protiv izbora u Moskvi i Sankt Petersburgu. Prema poslednjim izveštajima tokom protestne akcije na Puškinovom trgu u Moskvi, privedeno je oko 25 anarhista. Na početku mitinga su uhapšena još tri mladića zbog toga što su im lica bila pokrivena maskama. Takođe, sud u Moskvi je juče odredio dvomesečni pritvor za dve članice feminističkog pank benda Pussy Riot. Njihov advokat je izjavio da će one ostati u pritvoru do 24. aprila.
Jedan od slogana koji se mogao čuti u Sankt Petersburgu bio je “NAŠE REŠENJE: SAMOUPRAVLJANJE”. U istom gradu je, prema navodima, uhapšeno petoro ljudi. Preciznije, u jednom trenutku bačeni su molotovljevi kokteli na policiju, a svinje su potom napale masu i uhapsile one koji su im se prvi našli na dohvat ruke.
Policija je 3. i 4. marta privela tri članice grupe Pussy Riot i jednog člana umetničke grupe “Война”. Kako je saopštio njihov advokat on i jedna članica benda su nakon ispitivanja pušteni, dok su druge dve članice, Nadežda Tokolnjikova i Marija Alehina, zadržane u pritvoru na 48h. Moskovski sud je juče, 5. marta, doneo presudu o zadržavanju u pritvoru do 24. aprila jer se devojke terete za huliganizam, a tužilac je insistirao na toj “preventivnoj meri” tvrdeći da su optužene za krivična dela i da bi, ukoliko bi bile puštene, “mogle uništiti dokaze”. Proces protiv članica benda Pussy Riot je usledio nakon tužbe pravoslavnih aktivista, a zbog performansa – služenja pank-molebana – u hramu Hrista Spasitelja, 21. februara 2012.
Solidarnost sa demonstrantima u Rusiji! Sloboda za sve koji se nalaze u kandžama države!
U zoru 1. marta, nekoliko fontana u Korunji je obojeno u crveno u znak solidarnosti sa preko 50 zatvorenika koji se bore protiv torture i zlostavljanja u španskim zatvorima. Pored toga, ispisivali smo slogane ZATVOR = TORTURA, kako bi razbili zidove koji sakrivaju ove savremene centre za istrebljenje i koje stalnu zloupotrebu vlasti čine nevidljivom.
U Atini je 22. februara, naš drug Panajotis Janakakis bio žrtva brutalnog napada snaga za “sprovođenje zakona”. Njega su priveli, odveli u glavno sedište atinske policije i brutalno zlostavljali. Takis Janikakis je bivši član Federacije anarhista Grčke (OAE), a sada član anarhističke grupe Kath’odon (“U toku”). On je takođe autor knjige “Hronika pada Slobodana Miloševića” (2007). Evo šta je Takis ispričao o svojoj “avanturi”:
“Za sredu 22. februara je, kao što svi znate, bilo planirano okupljanje na trgu Sintagma. Istina, učešće ljudi je ovog puta, nažalost, bilo malo.
Oko 19h, nakon što su se ljudi gotovo razišli, a saobraćaj vratio u normalu, peške sam se zaputio sa trga niz ulicu Pamepistimu. Na nekih 300 metara od raskrsnice ulica Panepistimu i Amerikis, dok sam se kretao, iznenada me je napala čitava interventna jedinica (MAT). Panduri su brzo skočili na mene i uhvatili me, nespremnog, bez garda, a onda su počeli da me tuku svojim štitovima! Batine su bile toliko surove da je počela da mi curi krv iz nosa. Na trenutak sam pomislio da će se moj život tu okončati.
Panduri su me prikovali za trotoar i počeli da me ismevaju, prete i psuju. Zgrabili su kapu koju sam nosio, na kojoj se nalazilo zaokruženo A. Okružili su me, tako da prolaznici gotovo nisu ni mogli videti šta se dešava. Istovremeno, jedan od pandura me upitao šta se dešava sa mnom, a drugi su povikali da sam anarhista. Ovo ističem zato što je bitno, pošto je očigledno da je čitava scena nastala samo zbog toga što sam anarhista.
Nakon što su mi vratili kapu i ličnu kartu, ruke su mi vezali lisicama iza leđa i ugurali u patrolna kola. U pratnji dvojice slučajnih policajaca koji su bili na dužnosti, prebačen sam u glavno policijsko sedište (GADA). Tamo su mi skinuli lisice, uzeli podatke i pustili nakon, otprilike, tri sata.
U međuvremenu, policija nije uhvatila samo mene, tamo sam video i druge ljude, od mladih do starijih ljudi koje su panduri uhvatili u različitim delovima grada, a svi su se kretali iz pravca trga. Iz razgovora sa nekolicinom njih, shvatio sam da nikoga od njih barem nisu tukli. Samo sam ja bio obliven krvlju. Čak je i kabanica koju sam imao na sebi bila puna krvi. Takođe, mrlje od krvi su se mogle uočiti i na mojim pantalonama. Ovo pominjem da bih naglasio jačinu udaraca koje sam pretrpeo.”
Čovekoliki psi-čuvari vlasti, dalje ruke od naših drugova! Narodni bes će vas pomesti!
U večernjim satima u utorak, 14. februara, u gradu Komajagva izgoreo je kazneno-popravni zavod, uz fatalne posledice za više od 355 ugljenisanih zatvorenika. Ovo je treći put za manje od deset godina da zastrašujući požari odnose živote na stotine zatvorenika; mnogi od njih su bili zatočeni bez ikakvih presuda ili su jednostavno dovedeni pred vlasti jer su bili tetovirani.
Požari u zatvorima koji se nalaze u gradovima Ceiba i San Pedro Sula, tokom mandata nacionaliste Rikarda Madura, nisu poslužili kao lekcija o čudnom upravljanju pravosuđem i zatvorima u Hondurasu. Još jednom se istorija ponavlja, ali je sada još sumornija, sa izjavama navodnih begunaca koje su procurele, koji su pričali o planiranom bekstvu u dosluhu sa zatvorskim vlastima, i indicijama suseda zatvorskih farmi, koji su osetili snažan miris benzina koji je dolazio iz zatvorskog objekta. Nasilje u kome se zemlja našla nije bez podloge. Male elite moćnika su saučesnici u sekvestraciji Hondurasa, jasno uz uobičajenu podršku stranih zemalja čiji se interesi vrte oko pljačke takozvanih prirodnih i ljudskih resursa.
Državni udar iz 2009. je poslužio kao katalizator za poniženja koje je pretrpeo narod Hondurasa. Nažalost, izbori nametnuti od strane američke imperije i nekih zemalja EU su legitimizovali pučiste i naslednike režima koji su poslužili procesu defenestracije demokratije.
Postojeće truljenje u organima državne bezbednosti, krađa arsenala oružja, trgovina oružjem iz SAD, militarizacija narko kartela, nekontrolisane bande (“maras”, deca neoliberalizma) deo su ovog koktela nasilja koji uništava ljude u Hondurasu.
Ukoliko bi glasine o umešanosti zatvorskih vlasti u izazivanju ove nesreće bile potvrđene (pored gnusnog nemara nedopuštanja vatrogascima da uđu na lice mesta i neotključavanja zatvorskih ćelija), događaji u Komajagvi će dokazati masakr sa predumišljajem, kamenujući tako već preminuli pravosudni sistem ove banana republike.
Čitava zemlja je u potpunosti skrhana ovim masakrom. U međuvremenu, sadašnja administracija ne skida svoj večiti osmeh, i pripovedačkim stilom Džordža Orvela i njegovog ministarstva istine, namerava da prikrije honduras (šp. dubine) u koje smo uronjeni, u oblastima ljudskih prava i ekonomske krize koji utiču na zemlju.
U ovoj zemlji smo svi zatočenici male grupe manijaka od kojih su neki specijalizovani za represije, a drugi za zastrašivanje. Politička laboratorija koja je postala takozvani trougao smrti (Gvatemala, El Salvador i Honduras) je pomogla američkoj imperiji da stvori ratnu zonu, u kojoj se nesigurnost koristi za medijske dezinformacije kako bi se ljudima usadila u glavu navodna potreba za tiranskom vladom koja bi iskorenila nasilje.
Takav primer je izabrani predsednik Gvatemale, Oto Perez, koji je poznatiji kao krvnik naroda Iksil. Gubitak istorijskog sećanja ljudi je ozbiljan pokazatelj nemogućnosti da rešimo naše probleme i toga kako su neke frakcije na korak od zahteva za stranom intervencijom.
Nasilje koje traje nije bez podloge već je deo scenarija dobro pripremljenog i dirigovanog sa velikih udaljenosti, i makabričnim ciljem potpaljivanja požara u Hondurasu i produžavanjem dominacije.
Ubice u uniformi tukle i privodile mlade koji su stali za svoja prava, dok se protesti brojnih studenata i pristalica, koji su u toku, suočavaju sa epidemijom policijske brutalnosti.
Velike policijske snage su u sredu, 15. februara, 2012., napale protest grupe učenika ispred IES Lluís Vives (Institut za srednje obrazovanje, sa učenicima od 13 do 18 godina starosti) u Valensiji, trećem gradu po veličini, nakon Madrida i Barselone. Policajci su brutalno pretukli mnoge od učenika koji su se okupili da izraze svoje protivljenje daljim merama štednje u javnom obrazovanju i, posebno, u znak protesta zbog sve lošijih uslova u školama. Tokom policijske racije na mestu okupljanja i okolnim ulicama, uhapšena je jedna mlada osoba.
^ Srednjoškolci uzvikuju “UBICE” nakon pandurskog napada
Dana 16. februara, i tokom masovnog protesta koji je održan kao odgovor na žestoku policijsku agresiju od prethodnog dana, panduri su ponovo napali demonstrante, koji su prekinuli saobraćaj u centralnoj ulici Xàtiva. Prema našim saznanjima, uhapšeno je šest osoba. Ubrzo nakon toga, skoro 300 pristalica se okupilo ispred policijske stanice i zahtevalo hitno oslobađanje svih privedenih. Ološ koji sprovodi zakon nije oklevao da pokrene još jedan napad na masu, kada su još najmanje tri osobe kidnapovane i odvedene u pritvor. Posle više časova, privedeni su konačno pušteni – nekoliko njih je optuženo za prekršaje.
Evo odlomka iz saopštenja koje su drugovi objavili u vezi sa njihovim učešćem na ulicama, 17. februara: “U petak, treći dan uzastopno, ponovo smo izašli na ulice, okupili se na ulazu obrazovnog instituta, iskazujući solidarnost sa privedenima i boreći se protiv mera i centralne vlade i Generaliteta Katalonije koji nastavljaju da nas guše i provociraju tenzije u Valensiji. U petak smo se vratili da vidimo ljude, na ulici gde uživamo stvarajući naš sopstveni prostor i odupirući se policijskim udarcima. Rečeno je da nismo svi učenici IES Lluís Vives, i to je u stvari istina – neki od nas su učenici drugih škola, a ostali su eksploatisani honorarni radnici, ali svi mi smo bili zapanjeni lekcijom iz dostojanstva od strane učenika ovog sekundarnog instituta, koji su se samooorganizovali i borili sopstvenim sredstvima. A stvar je da borba ne mora biti samo zbog grejanja u učionicama, ili porpavki pukotina. Borba mora biti za naše dostojanstvo, za ponovno sticanje naših života i izgradnju naše budućnosti”.
Svinje u uniformama očigledno nisu bile zadovoljne prološnedeljnim napadom na učenike kao i mlade demonstrante različitog porekla. Tako da su represivne operacije nastavljene 20. februara tokom novih protesta u vezi obrazovanja na ulicama Valensije.
http://www.youtube.com/watch?v=WYmpBE6gxIQ
^ 20. februar: Jedinice za razbijanje demonstracija napadaju omladinu u centru Valensije
^ Panduri jure za demonstrantima u ulici Jesús
Zahvaljujući drugovima sa teritorije kojom vlada španska država, u mogućnosti smo da potvrdimo informacije sa ulica Valensije od 20-21. februara. Ali takođe i video snimci dovoljno govore sami za sebe. Policija je otpočela brutalan napad na demonstrante oko 15h, a protesti su se rasuli svuda po gradu. Oko 21.30, navodno je zapaljeno nekoliko kontejnera u aveniji Blasco Ibáñez i drugim ulicama u centru grada. U međuvremenu, na stotine studenata i mnogo profesora okupiralo je fakultet istorije u univerzitetskom naselju gde su ljudi održali otvorenu skupštinu. okupiranu zgradu su okružili policijski kombiji, dok se skupština vrtila oko pitanja nasilja ili nenasilja u cilju donošenja neke konačne odluke o akcijama građanske neposlušnosti za sate i dane koji predstoje.
Narodna skupština u okupiranom fakultetu istorije
Neposredno pre ponoći je, prema izveštajima, bilo (najmanje) 21 hapšenje i mnogo povređenih demonstranata jer su panduri ispalili veliki broj gumenih metaka i upražnjavali obimno fizičko nasilje i palicama prebijali ljude. Da stvari budu još gore, uhapšenima nije bilo dozvoljeno da komuniciraju niti sa advokatima, niti sa rodbinom (mnogi od njih su maloletnici, pa je još opasnije biti lišen zakonskih prava). Odmah je pozvano na solidarna okupljanja u Madridu (Puerta del Sol Sq) i Barseloni (Laietana Av), dok se cacerolada – bučne demonstracije tokom kojih ljudi udaraju u šerpe i lonce ili drugo posuđe – sprovdena u Valensiji.
Čitavo mesto je bilo pod opsadom, helikopteri su nadletali grad, a policija je blokirala trotoare; isti oni oružani napadači koji svaki put prođu nekažnjeno. U ranim časovima 21. februara, pojavilo se još loših vesti jer su ljudi procenili da je bilo ukupno 50 hapšenja – iako je još uvek bilo nemoguće ustanoviti tačnu brojku pošto se u tom trenutku svaki pokušaj pristalica da se čak i približe policijskim stanicama u Valensiji činio samoubilačkim. IES Lluís Vives je okružila policija, ali su majke, očevi i nastavnici, za naredne sate najavili protest sedenjem kao čvrstu osudu brutalne policijske represije.
Pridruži se protestima protiv represije širom Španije! Neki od poziva na okupljanja u znak solidarnosti:
León – 21/2, at 13.30, Ayuntamiento
Valencia – 21/2, at 15.30, IES Luís Vives
Granada – 21/2, at 18.00, Subdelegación del Gobierno
Alicante – 21/2, at 19.00, Plaza de la Montañeta
Madrid – 21/2, at 19.30, Puerta del Sol
Cáceres – 21/2, at 20.00, Subdelegación del Gobierno
Barcelona – 21/2, at 20.00, Plaça de Catalunya
Badajoz – 22/2, at 20.00, Delegación del Gobierno
Stop progonu onih koje je otela policija
Agresija ne sme ostati bez odgovora
Obavestite nas o potvrđenim kontra-informacionim i akcijama solidarnosti tako što ćete dodati vaš komentar ovde.
U četvrtak 9. februara 2012., u 6:30 ujutro, u oblasti instituta “FIAN” domar je pronašao telo Nikite Kalina, rođenog 1991. Policija je stigla u 8:00h, a oko 11:00h kontaktirala majku ubijenog. Prema rečima majke, Nikita je uboden 61 put, rebra su mu bila polomljena na više mesta, a imao je i povrede glave. Ništa nije bilo ukradeno. Trenutni osumnjičeni za ovo ubistvo je uhapšen, a na njegovoj odeći je pronađena Nikitina krv.
Očigledno je da je Nikita napadnut od strane grupe, a policija je takođe – nezvanično – rekla majci da je osumnjičeni (koji je priveden) nacional-socijalistički aktivista (neonacista), i da odbija da imenuje druge osumnjičene. I pored brutalnog ubistva, istraga još uvek nije ispitala Nikitinu majku niti njegovog prijatelja koji je bio poslednja osoba koja ga je videla. Zbog toga, pretpostavljamo da će pokušati zataškaju ovaj slučaj, kao što se to često dešava u Rusiji. Ipak, osumnjičeni je već angažovao advokata.
Plašimo se da istraga već radi u interesu uhapšenog i stoga je neophodna podrška. U ovom trenutku, organizacije za ljudska prava su obezbedile advokata, ali su i dalje potrebna sredstva za troškove sahrane. Nikita je potekao iz radničke porodice, i nikada nije skrivao svoje antifašističke i anarhističke stavove. Ukoliko želite da pomognete Nikitinoj porodici i prijateljima za troškove pogreba, donaciju možete da pošaljete Anarhističkom Crnom krstu Moskve ovde
Nikita na lokalnom okupljanju protiv izborne prevare drži plakat na kome piše: “Ne treba nam vlast. Sloboda ili smrt! Naš kandidat je samouprava!”
Dana 16. februara 2012., samo nekoliko dana nakon nezapamćenih protesta protiv drugog sporazuma o memorandumu i velikih nemira u Atini i drugim grčkim gradovima, “policijski detektivi” su po naređenju svojih političkih pretpostavljenih – koji su očigleno u velikoj panici – objavili fotografije i detalje o demonstrantima (četiri starosedeoca i jedan imigrant), koji se nalaze među onima koji su uhapšeni u Atini 12. februara. Štaviše, policija je još jednom pozvala građane da postanu dobrovolji cinkaroši.
Država je takođe distribuirala fotografije sa ulica (snimke sa demonstracija u Atini), tražeći od potencijalnih drukara da daju anonimne izjave u vezi “osumnjičenih prestupnika”. Fotografije su prvobitno objavljene na zvaničnom sajtu grčke policije, a potom objavljene na različitim blogovima povezanim sa policijom, kao i u najprljavijim korporativnim medijima obmane – sajt grčke policije je bio oboren ranije tokom dana, navodno zbog još jedne online direktne akcije Anonimusa.
Lica demonstranata su javno izložena pre suđenja. Drugim rečima, i u skladu sa dopunjenim zakonom o terorizmu, oni su osuđeni kao krivi od samog početka. Ubrzo nakon objavljivanja ovih fotografija, za četvoro su dodate nove optužnice, tako da je optužnica postala objedinjena, a “nepristrasni” sudija za prekršaje i tužilac su doneli odluku o pritvoru.
To nas ne iznenađuje. To je još jedna mera sistema “za primer”, pokušaj da nas sve terorišu, flagrantna manifestacije sile od strane političko-policijsko-sudsko-medijskih vlasti, u kontekstu savremene grčke hunte. Naši drugovi su, bez obzira na “inkriminišuće dokaze”, pritvoreni zbog toga što su pokazali svoje dostojanstvo i izašli na ulice protiv mera koje vode u ropstvo. Naš bes je izvan državne kontrole. Naši drugovi neće ostati sami. Vlada koja je u potpunosti ostala bez ikakvog društvenog ili čak “ustavnog” legitimiteta preti da nas sve udavi. Ali društveni konsenzus je propao. Mi smo u ratu.
Hitno oslobađanje svih uhapšenih i oslobađajuće presude za sve gonjene nakon protesta koji se desio širom zemlje! Nema tolerancije za ubice u uniformama i državne plaćenike!
Požar i palež za sve mete u vezi sa Grčkom (ambasade, konzulati itd.) i za sve mauzoleje glavnog grada. Podržite nas odmah! Deluj odmah!
23.58 U Atini skvoteri Pravnog fakulteta odbacili svaki koncept institucionalnog priznanja univerzitetskog azila i pozvali na širenje sličnih mesta otpora širom Grčke. “Iako smo pre samo godinu dana, tokom slučaja 300 radnika-imigranata, doživeli brutalnu opsadu i izbačeni, u ovim časovima se ta ista zgrada još uvek javno održava i brani”. Drugovi sa slobodnog radija 98FM prenose subverzivne radio talase iz unutrašnjosti okupiranog Pravnog fakulteta šireći tako agitaciju. Naredni dani će biti dugački, u isto vreme puni i nade i očaja. Danas na ulice jebene metropole nije izašlo mnogo ljudi. Sutra, i u danima koji slede, ili ćemo biti određeniji ili ćemo “čekati Godoa” – ne samo ovde, ne samo sada, već širom sveta.
Međunarodna solidarnost će se još jednom pokazati kao ključ za nastavak naše borbe.
20.45 U Iraklionu na Kritu održane večernje demonstracije sa velikim brojem učesnika (procenjeno na oko 15,000!). Do sukoba sa policijom je došlo kada su demosntranti marširali ka trgu Elefterias. Demonstracije su sada završene.
Šefovi korporativnih medija su naredili svojim lakejima da plasiraju informacije o tome kako će se glasanje o novom sporazumu desiti u ponedeljak (a ne u nedelju), kao i vesti o ostavkama članova vlade. Bez obzira na to kakva će biti njihova “istina”, narodne mobilizacije će se nastaviti.
20.00 Drugovi na okupiranom Pravnom fakultetu su od advokata dobili informacije u vezi onih koji su do sada uhapšeni: u Atini je danas uhapšeno 7 ljudi (pored na desetine drugih koji su privedeni i kasnije pušteni), a tokom jučerašnjeg protesta policija je uhapsila nekoliko osoba – od toga su dve osobe maloletne (jedna ima 15 godina) i žestoko ih pretukla (slomljena rebra itd.). Oni će verovatno biti optuženi za krivična dela i po “zakonu o kapuljačama” (engl. “hoodie-law”, kukulonomos), a pred sudiju će biti izvedeni, sutra, 11. februara.
15.05 Potvrđena informacija da je policija, ranije tokom dana, na Sintagmi teško povredila najmanje jednog demonstranta.
“Svako ko je stajao ispred zatvorskih zidina i nije ostetio sramotu zbog degradacije ljudske istorije, mora biti ili upravnik (zatvora) ili slepac.”
U međuvremenu, širom Grčke su u toku protestne mobilizacije u muškim i ženskim zatvorima. Nacrt zakona o “pravosuđu”, koji je između ostalog predviđao tzv. dekongestiju grčkih zatvora, nedavno je odbačen u parlamentu. Očekivalo se da će taj zakon imati pozitivne efekte za najmanje 1,500 žena i muškaraca zatočenim u zatvorima, a njegovim usvajanjem mnogi su mogli biti oslobođeni. Trenutno se odvijaju kolektivni protesti zatvorenika zbog zakonodavnih i životnih uslova. U mobilizacije širom zemlje, do sada su se uključili zatvori Grevena, Trikala, Larisa, Koridalos, Nea Alikarnasos – Krit, Krf, Komotini. Unutar ovih prenatrpanih paklenih rupa demokratije, zatvorenici koji učestvuju u protestu ili odbijaju zatvorsku hranu ili tokom podneva nakon šetnje odbijaju da se vrate u ćelije, dok u mnogim zatvorskim objektima tek treba da uslede štrajkovi i obustava rada (u Alikarnasosu i Patri zatvorenici-radnici su već započeli štrajk).Svi zatvorenici koji protestvuju svesno rizikuju ili gubitak opravdanog uslovnog otpusta ili odlazak iz zatvora, i nalaze se pod stalnim pretnjama disciplinskim merama i mučenjem (pored već dramatične nestašice hrane, grejanja, itd.).
Ko god zaboravlja taoce socijalne borbe zaboravlja i samu borbu.
15.00 Demonstracije i protesti su održani u raznim delovima Grčke, na primer, u Solunu, Kozaniju, Volosu, Trikali i ostrvu Skopelos. Perfektura grada Larise je okupirana, kao i perfektura grada Krf. Na Kritu, demonstranti su okupirali skupštinu grada Retimno. U Iraklionu na Kritu oko 50 anarhista je blokiralo supermarket “Ariadni” u znak solidarnosti sa borbom magacinskih radnika tog preduzeća koji se u štrajku nalaze već 15 dana. Isti demonstranti su blokirali i filijalu Alfa banke čiji je deoničar i krupni industrijalista Manesis koji je takođe vlasnik “Grčke železare” u Aspropirgosu u kojoj su radnici ušli u 101. dan svoje borbe i štrajka. Continue reading Grčka: Prvi dan protestnih mobilizcija širom zemlje – Da bi se oslobodili duga, moramo uništiti postojeće→
Polikarpos (Polis) Georgidis i Vagelis Hrisohoidis su dvojica drugova koji se nalaze u zatvoru od avgusta 2008., optuženi za saučesništvo u otmici za otkup Jorgosa Milonasa (u to vreme) predsednika Federacije industrijalaca severne Grčke, koju je u Solunu organizovao Vasilis Paleokostas, begunac iz zatvora i naširoko popularni bandit jer “nikada nije povredio ničiji život”, a banditizmom se koristi samo protiv lopova kakvi su industrijalisti, bankari, itd. Dvojica drugova odbacuju ma kakvo učešće u otmici, ali su izrazili svoju solidarnost i branili svoj odnos sa beguncem Palekostasom koji je optužen u istom slučaju. U februaru 2010., Polis i Vagelis su prvostepeno osuđeni na 22 godine zatvora, na osnovu svedočenja uhapšenog policijskog svedoka-saradnika. Uprkos tome što niko od svedoka nije uspeo da ih prepozna ili opiše tokom suđenja, obojica se trenutno nalaze na služenju zatvorske kazne. Njihova žalba će biti razmatrana 14. februara 2012. u Solunu.
Na putovanju koje se još uvek nije završilo – Polis Georgiadis
Još nekoliko reči o slučaju kidnapovanja Milonasa imajući u vidu predstojeće zasedanje (14.02.2012.) Apelacionog suda
“Naravno da i ja, takođe, osuđujem akt kojim čovek nasilno ili lukavstvom uzme plodove tuđeg rada. Ali, upravo zbog toga i jesam objavio rat bogatima, lopovima dobara siromašnih. Ja takođe želim da živim u društvu iz koga je proterana krađa. Ja ne odobravam krađu. Samo sam je koristio kao najpogodnije sredstvo revolta za borbu protiv najnepravednije od svih krađa: privatnog vlasništva.
[…] Borba će se završiti tek kada ljudi svoje radosti i patnje učine zajedničkim, svoj rad i svoje bogatstvo…kada sve bude pripadalo svima”.
Marijus Jakov, anarhistički komunista, član ilegalne proleterske grupe “Noćni radnici” [Les Travailleurs de la nuit]
Kada sam jednog dana početkom 2007. godine primio poziv od starog prijatelja koji je tražio moju pomoć u skrivanju od državnih kerova koji su mu bili za petama, nije bilo potrebno da dva puta razmislim i bezuslovno mu ponudim pomoć. Bio sam potpuno svestan rizika koji je moja odluka nosila. Za mene, solidarnost sa Vasilisom Paleokostasom nije proisticala iz apoteoze ilegalnog fetišizma, već je ispunjavala specifične elemente mog antiautoritarnog pogleda na svet.
Vasilis je telo rođeno iz tela proletarijata; on je još kao tinejdžer na sopstvenoj koži osetio terorizam šefova i kapitalističke eksploatacije, radeći u jednoj fabrici kao najamni rob. Ubrzo, i poluinstinktivno i polusvesno, naoružao se i okrenuo protiv eksploatatora i njihovih pasa čuvara. Ne, Vasilis Paleokostas nije “običan prestupnik”, niti samo “počinilac krivičnog dela”, niti ima bilo kakve veze sa “organizovanim kriminalom”. On tvrdi da ne učestvuje u tom posebnom sektoru privrede, crnoj akumulaciji kapitala i ilegalnog kapitalizma. Njegova ilegalnost nikada nije bila “intra-klasna”, nikada nije pripadao tom svojevrsnom građanskom ratu delikvencije, u kom siromašni i ugnjeteni pljačkaju druge siromašne i ugnjetene. Čak i ako se možda ne slažemo sa nekim aspektima njegovih akcija, moramo reći da je Vasilis Paleokostas ciljao isključivo plutokrate i državne organe. On pripada dugovečnoj tradiciji pobune u popularnoj kulturi naše zemlje, tradiciji koja seže u prošlost do Vizantije (sa bogumilima, apelatima, itd.), prelazi preko Otomanskog carstva (sa kleftima, hajducima i odmetnicima), i nastavlja u post-otomanskom periodu (sa listokratijom – vladavinom banditizma i hajdučije – nakon ’21., banditi-pobunjenici koji su se pridružili Grčkoj narodnooslobodilačkoj armiji – ELAS, itd.), koja traje sve do naših dana, sada demasifikovana, sa šačicom svesnih proletera delikvenata.
Dakle, za mene je solidarnost sa Vasilisom Paleokostastom predstavljala još jednu stanicu na beskrajnom putu klasne solidarnosti: sa svim eksploatisanim, svim ugnjetenim, bez obzira na etničku pripadnost ili pol. Ona je istovremeno bila solidarnost sa otpuštenim radnicima Milonasovih preduzeća u Grčkoj, kao i sa otpuštenim radnicima naftne kompanije Žanaozen u Kazahstanu koji su izvodili okupacije, prevrtali vozove i palili manifestacije nacionalne nezavisnosti. To je istovremeno solidarnost sa neumornim štrajkačima Halivurgije – grčke železare – i nesavladivim proleterima i indijancima iz Perua koji se protive rudarskom projektu iskopavanja zlata Minas Conga koji severnoamerički kapital želi da sprovede. To je istovremeno solidarnost sa upornim demonstrantima sa trga Tahrir i ženskim pokretom koji se razvija prkoseći islamskom fundamentalizmu koji je trijumfovao u izbornoj zamci. To je istovremeno solidarnost sa palestinskim narodom, kao i našom klasnom braćom i sestrama koji su zapalili ulice Santjaga i Ouklenda, Londona i Damaska, Rima i Tunisa, Pariza i Alžira. To je istovremeno solidarnost sa nesretnima u pogonima u Kini i Indiji, fabrikama tkanja u Bangladešu, modernim galijama širom planete. To je istovremeno solidarnost sa našom braćom i sestrama koji vegetiraju u afričkim rudnicima, brazilskim favelama, američkim getoima, pariskim banlieue, u gradovima-straćarama “Trećeg sveta”…
Moja solidarnost sa Vasilisom Paleokostasom je solidarnost sa svakim borbenim proleterom.
Srećno druže.
NEKA BUDE BORBA NEPRESTANA DO BESKLASNOG DRUŠTVA, KADA ĆE SVE PRIPADATI SVIMA.
Polikarpos Georgiadis,
zatvor na Krfu, 6. januar 2012.
Želimo da se “zahvalimo” onima koji su planirali i učestvovali u uništavanju fasade našeg mesta, bez obzira da li su u pitanju paradržavne “patriote” ili zvanična policija. Na ovaj način, oni su još jednom potvrdili da nerviramo sadašnji režim bede, osiromašenja i ubrzanog fašizma.
Znali smo da napapad poput razbijanja stakla na prozorima, ili čak nešto mnogo ozbiljnije, dolazi. Najnovija istorija i stav antiautoritarnog prostora pokazuju da pendreci policijskih jedinica, noževi paradržavnih “patriota”, progoni i meci koji su ubili Aleksandrosa Grigoropulosa i Lambrosa Fundasa, nisu uspeli da suzbiju našu želju za društvom bez ekslpoatacije čoveka od strane čoveka, za svetom slobode. Umesto toga, oni nas samo mogu učiniti svesnijim, doslednijim i zrelijim u pogledu toga kako možemo još efikasnije planirati subverziju.
Niko nas neće skrenuti u stanje panike, “vanrednog stanja” ili grčevitih odgovora. Ovii koncepti pripadaju režimu koje se slama, dok su u revolucionarnim prostorima trezvenost i stabilnost podesni za krčenje našeg puta.
Naše prostorije će i dalje biti otvorene, naša dešavanja će se nastaviti kao i obično, a mi sami ćemo biti prisutni na ulicama i socijalnim dešavanjima.
U Atini je u subotu, 4. februara, kasno uveče grupa drugova izvela direktnu akciju pred kućom grčkog predsednika u ulici Asklipu bacanjem šipki i kamenica na njegovu rezidenciju. Motociklističke policijske jedinice su ih jurile u ulici Zudoku (Egzarhija) i ispaljivale zvučne i svetlosne granate. Svi drugovi su umakli poteri.Preuzimanje odgovornosti:
U subotu, 4. februara, oko 20h, oko 60 anarhista i anarhistkinja je u znak solidarnosti napalo ličnog čuvara, stražarsku kućicu i službena vozila ispred rezidencije predsednika Karolasa Papuljasa. Papuljasov lični stražar je pobegao, a flajeri su bačeni na licu mesta u znak solidarnosti sa anarhistima Stelom Antoniju, Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusiasom.
Anarhisti su se koordinisano povukli sa mesta dešavanja, koje se nalazi nedaleko od policijkog štaba. Nekoliko minuta kasnije, pojavile su se policijske motociklističke jedinice DELTA, koje su upotrebile zvučne i svetlosne granate u pokušaju da sustignu anarhiste, ali bez uspeha.
Jučerašnja akcija je održana u znak solidarnosti sa Stelom Antoniju i ostalim drugovima koji su optuženi u istom slučaju, kao prvi odgovor na odbacivanje njenog zahteva za puštanje na slobodu uz kauciju.*
Akcije će biti nastaljvene sve dok Stela Antoniju ne bude puštena iz zatvora.
Bio sam, jesam i biću anarhista. Sve dok živim i dišem to putovanje će se nastaviti —J. Dimitrakis
Anarhista Janis Dimitrakis je uhapšen, teško ranjen pandurskim mecima, 16. januara 2006. nakon pljačke Nacionalne banke u ulici Solonos u centru Atine.
Posle Janisovog hapšenja usledila je delirična državna propaganda o navodnom postojanju tzv. “bande pljačkaša u crnom” jer je policija sistematski plarisala more dezinformacija koje su mas mediji spremno prenosili; u danima dok se još uvek nalazio na odelenju za intenzivnu negu zloglasni tužilac za “terorizam” Diotis je pokušao da ga ispita; njegovi prijatelji i rođaci su takođe postali meta; u optužnicu protiv Janisa uključene su i antiterorističke odredbe kao i optužbe za određenih broj drugih pljački. Dimitrakis je pljačku banke zbog koje je uhapšen branio kao politički izbor – izbor zasnovan na njegovom protivljenju uceni rada kao i ulozi banaka. Dodatno, od prvog trenutka i sve vreme njegovog zarobljeništva, Dimitrakis je bio aktivno učestvovao u pobunama i borbama unutar zatvora, a svojim tekstovima je očuvao i živu vezu sa dešavanjima spolja. Takođe, mehanizmi krivičnog gonjenja su, u vezi ovog slučaja, podigli optužnicu i izdali poternicu za još trojicom anarhista – Simosom i Mariosom Seisidisom i Grigorisom Tsironisom, što je dostiglo vrhunac u oktobru 2009. raspisivanjem nagrade za njihove glave. Simos Seisidis je oslobođen na suđenju za sramni slučaj “bande pljačkaša u crnom”, kao i na suđenju za pokušaj ubistva (!) policajca koji ga je upucao u nogu. Ipak, Simos se još uvek nalazi u pritvoru u pretkrivičnom postupku u “bolnici” zatvora Koridalos gde čeka da bude izveden na poslednje suđenje, dok se Marios Seisidis i Grigoris Tsironis još uvek nalaze u bekstvu.
Dimitrakis je prvostepenom presudom iz jula 2007. osuđen na kaznu od 35 godina zatvora. U svojoj žalbi sudu, u decembru 2010., kazna je smanjena na 12.5 godina. Konačno, nakon zatočeništva od punih šest godina, drug je uslovno pušten iz zatvora.
DA NIJEDAN BORAC NE BUDE TALAC U RUKAMA VLASTI I EKONOMSKIH ELITA! SLOBODA ZA SVE KOJI SE NALAZE U ZATVORU!
Letak sa ulica Barselone protiv katalonske policije, represivne snage odgovorne za ubistvo više ljudi:
UBICE
1.1.2012. Mladić koga je u Manresi uhapsila katalonska policija, umire u bolnici nakon što je pretučen (sa lisicama na rukama)
7.1.2012. Smrt mladića zatočenog u Centru za pritvor imigranata (CIE) u Slobodnoj zoni, nakon što su mu agenti nacionalne policije uskratili medicinsku pomoć koju je tražio…
A to su samo poslednja dva slučaja.
Oni koji brane poredak bede, mučenjem i ubistvima nisu radnici; oni su nasilnici u uniformi. Podižemo glave uprkos ubicama i sistemu koji štite! Oni koji brane poredak bede, mučenjem i ubistvima nisu radnici; oni su nasilnici u uniformi. Podižemo glave uprkos ubicama i sistemu koji štite!
Oni koji tuku demonstrante, muče i ubijaju ljude u policijskim stanicama, oni koji zlostavljaju i ponižavaju druge, i brane poredak bede putem zastrašivanja i agresijom… ONI NISU RADNICI, ONI SU SILEDŽIJE U UNIFORMI!
Ovriokastro, Keratea
Ukupno vreme pod okupacijom policijskih jedinica (MAT):
128 dana i 9 sati (10. decembar 2010. 04:00 – 18. april 2011. 12:00) Policija je privela ukupno 37 mladih
Uoči dešavanja
Ta hladna noć 11. decembra 2010. bila je poslednja noć u kojoj je Keratea spavala mirno i slobodno. Napolju je padao sneg, a termometar pokazivao minus. Za nekoliko sati svanulo bi subotnje jutro, a većina ljudi nije morala da ide na posao. Jedini koji u tim časovima sigurno nisu spavali nalazili su se u drvenoj pošti na brdu Ovriokastro, samo nekoliko kilometara izvan grada. Oni su imali samo jedan zadatak: da obaveste čitavu zajednicu u Keratei u slučaju vanrednog stanja; jedan specifičan rizik koji se sada nalazio odmah iza ugla i koji se približavao.
Prvi sati
Kazaljke su pokazivale 04:30 kada su zvona na svim crkvama počela da zvone. Ubrzo potom, oglasile su se sirene za početak rata. U isto vreme, opštinska vozila sa razglasom prolazila su kroz svako naselje pozivajući ljude na ulice. Unutar svake mračne kuće, palila su se svetla. Stanovnici Keratee nisu uhvaćeni na spavanju. Ovaj put nisu pitali ni za kim zvona zvone. Svi su znali kuda da potrče i zbog čega se podizala uzbuna. Na kraju krajeva, čekali su to godinama. Četvrt sata kasnije na mobilnim telefonima svih građana pojavila se ista poruka: “Policijske jedinice (MAT) su došle u Ovriokastro. Zemljaci, svi sada moramo krenuti ka Ovriokastru da spasimo naš grad. Deponija neće proći”. Nije proteklo mnogo vremena do prolivanja prve krvi u aveniji Lavrion. Od prvih časova izbile su ulične borbe stanovnika i policijskih snaga; borbe koje su (ponovo) inaugurisale “Auru” – oklopno vozilo sa vodenim topom. Nekoliko stavnovnika, uključujući i starije osobe, ozbiljno je povređeno.
Prvi dani
Istog trenutka podizale su se barikade, avenija Lavrion bila je zatvorena, kao i srednja škola u Keratei – nakon jednoglasne odluke učenika da se uzdrže od odlazaka na časove. Sa druge strane, više od 800 policajaca bilo je raštrkano u Ovriokastru, aveniji Lavrion, poljima i seoskim putevima, i blokiralostanovnicima pristup njihovim usevima i farmama. Borbe protiv policijskih jedinica su se nastavile svakodnevno. Od samog početka, na stotine stanovnika susednih opština pružalo je otpor na barikadama Keratee, uključujući i gradonačelnike i sveštenstvo. Mnogi stanovnici iz obližnjeg Lavriona su takođe blokirali deo avenije Lavrion podizanjem sopstvenih barikada u znak solidarnosti.
Prva nedelja
Svuda po Keratei su postavljene crne zastave i transparenti sa natpisom “Keratea je u ratu”. Radio stanica 102.00FM iz Ovriokastra počinje da emituje – piratska radio stanica koja podržava borbu. Oprema za radio stanicu je kupljena dve godine ranije prikupljanjem sredstava koje je organizovao “Koordinacioni komitet za borbu protiv deponije”. Prve reči puštene u etar bile su: “Stanovnici Keratee, grad Keratea i čitav region Lavreotiki su u ratu”. Opština poziva na vanrednu konferenciju za novinare sa temom “Keratea u ratu”. Continue reading Lavreotiki, Atika: Godinu dana nakon invazije države i kapitala na Kerateu→
Blizu dvadeset članova “Skupštine solidarnosti za slučaj Revolucionarne borbe” (Epanastatikos Agonas, čije suđenje je u toku) ušlo je jutros, 10. januara 2012., u korporativnu radio stanicu flash.gr i prekinulo emitovanje programa ove stanice kako bi preneli poruku solidarnosti sa drugovima kojima se sudi. Uprkos činjenici da upravnici radio stanice, kao ni osoblje, nisu zvanično tražili policijsku intervenciju, na desetine policajaca je (između ostalih pripadnici DIAS moto jedinice, MAT, policajci u civilu…) ubrzo pristiglo na mesto dešavanja i okružilo zgradu. Oko 14:00, nakon što su nekoliko sati bili blokirani u prostorijama radio stanice, anarhisti koji su uzeli učešća u ovoj akciji solidarnosti su masovno uhapšeni i odvedeni u policijsku stanicu u aveniji Aleksandras: dvojica tužioca su zajedno sa policijskim odredima upali u radio stanicu, prisiljavajući drugove da napuste prostorije; svi su sa lisicama na rukama zadržani u policijskim autobusima, dok su im mobilni telefoni oduzeti.
Čim se vest proširila, anarhisti su se okupili ispred glavne policijske stanice (GADA) gde je u toku protest solidarnosti kome prisustvuje oko 100 ljudi.
Sledi tekst koji su objavili privedeni drugovi:
Drugovi iz anarhističkog/antiautoritarnog prostora su danas, 10. januara 2012., izveli akciju u korporativnoj radio stanici “Flash 96FM” u kontekstu niza akcija solidarnosti za slučaj Revolucionarne borbe čije suđenje je počelo 5. oktobra 2011. pred specijalnim sudom zatvora Koridalos.
Akcija solidarnosti sa Stelom Antoniju, Atina 5. decembar 2011
Poslednje dve godine, broj političkih zatvorenika u zatvorima Grčke države ubrzano se povećava, dok je na desetine aktivista svih tendencija uhapšeno, optuženo za učešće u revolucionarnim organizacijama koje su bile aktivne u prethodnom periodu, ili zbog opšte akcije protiv sistema.
Jedna od njih je i Stela Antoniju, koja je uhapšena 4. decembra 2010. Ova, drugarica, anarhistkinja se i ranije suočavala sa ozbiljnim zdravstvenim problemima koji su se opasno pogoršali tokom ovih godinu dana od njenog zatvaranja. Ona će 4. januara 2012 podneti zahtev za oslobađanje iz zatvora kako bi dobila odgovarajuću medicinsku negu pre nego njeno stanje postane nepovratno.
Kako minimalni čin solidarnosti od danas, 30. decembra 2011., počeli smo sa uzdržavanjem od zatvorske hrane koje će trajati do datuma podnošenja prijave za njeno puštanje – 4. januara 2012.
