Da li je moglo biti bolje? Nije. Da li je moglo proći bez murije i liberala u zelenoj majci? Moglo je. Ali, opet nam nisu mogli ništa.
Sa ovogodišnjim Zafom sigurno smo zakoračili u novu dimenziju. Ako tome dodamo nešto stariji ASK, kao drugi (ili prvi) zamajac tog ciklusa zbivanja na godišnjem nivou, jasno je da sada imamo pouzdan oslonac za razne lude stvari koje su tek pred nama.
Najavljeni program ostvaren je u celini, bez propusta, a na neke vrhunce osvrnuću se malo kasnije. Relja (“Istorija anarhizma u Srbiji”) i Vanda Perović (“Slobodne žene Španije – Mujeres Libres”) održali su svoje prezentacije na engleskom, pošto je u tom trenutku, prvog dana, stranih gostiju bilo više nego nas odavde. Oba izlaganja su podstakla niz pitanja, pri čemu se oko Vande, posle zvaničnog dela, okupio ceo buket dredova, uglavnom stranog porekla, željnih razgovora. I ostalo je išlo po planu. Ali, bili smo slobodni da pratimo ono što nas zanima i preskačemo ono što nas ne zanima, da bismo se posvetili onome što je sama suština svakog takvog okupljanja: druženju sa starim i novim prijateljima, kovanju novih paklenih planova (svašta je na pomolu), žestokim i urnebesnim debatama s nogu. A imali smo i žurku, do zore.
Organizacija je bila – to je sada već nepotrebno isticati – besprekorna. To je ogroman napor. Opet je trebalo smestiti osamdesetak stalnih gostiju, dočekati još par stotina drugih (u nekim tačkama programa, kao što su bili svirka prve večeri ili prezentacija Crimethinc sutradan), dva puta dnevno pripremati hranu za sve, reagovati na sve probleme, potrebe, ali i hirove onih koji kao da baš i nisu shvatili gde su banuli ili ih nije bilo briga. To nisu radili profesionalci i to je bilo očigledno: zato je sve i bilo tako dobro.
Samoorganizovanje, samofinansiranje, autonomija, uzajamna podrška, poverenje, briga, posvećenost. Nikakva komunikacija s vlastima i fondacijama i nikakvo oponašanje vlasti. Sami svoji kuvari i komunalci. Tako može sve. Ali, to kao da je nekima promaklo. Opet su pitali: “Šta je alternativa?” Ona je već tu. To se već dešava. Ipak, videćemo zašto je između te dve perspektive nesporazum neizbežan i nerešiv.
NOVE KNJIGE I OSTALE ŠTAMPANE STVARI
U sajamskom delu Festivala, spontano je predstavljena i Anarhistička biblioteka, tako što je nas nekoliko koji radimo na tome ili je podržavamo donelo svoje izbore bukleta, pripremljenih na razne načine. O nekim mogućnostima i tehničkim detaljima najviše sam pričao sa Nidžom i Paškom Romantikom iz zadarske Iskre, koji su doneli veliki izbor tekstova, a isti izvor koristili su i redovni saradnici Biblioteke iz Burevesnika. Moja tezga je brzo bila očišćena, tako da sam mogao da se malo opustim po tom pitanju i posvetim drugim aktivnostima.
Najveći izbor knjiških i drugih naslova opet je imao Što čitaš?, iz Zagreba, ali tu su bili i drugi izdavači i distribucije, iz Hrvatske, Srbije, Slovenije, Nemačke i drugih delova Evrope. Ipak, glavni događaj, u tom delu, bila je tiha promocija novog izdavača iz Zrenjanina, Burevesnika, koji je na Zafu predstavio svoj prvenac, knjigu Rad(Work), kolektiva Crimethinc.
Računajte da je knjiga krenula u distribuciju (A5, 378 str., latinica, debelo ilustrovano). Za sada je možete nabaviti direktno od Burevesnika, ali uskoro će biti razvijena i nešto šira distributivna mreža, koja će možda doći i do vašeg mesta.
Zrenjanin/ Beograd: kontakt (at) burevesnik (dot) net
Zagreb: stocitas (at) zamir (dot) net
Zadar: http://infoshopiskra.blogspot.com/
BRIAN i NICK (Crimethinc)
Prethodni deo izveštaja napisao sam pomalo reporterski, ne baš iz onog najličnijeg ugla. Sada dolazimo do dela o kojem mogu da govorim samo tako, subjektivno, dakle, pristrasno. Ali i do nečeg što je nemoguće dočarati onima koji te večeri nisu bili tamo. Kao i svako iskustvo, i ovo se može samo grubo nagovestiti. Ipak, o nekim pitanjima koja su se tu otvorila ili pojasnila, može se reći nešto određenije.
Pre svega, hvala svima koji su se potrudili da nam dovedu Briana i Nicka. To je trebalo videti, čuti, osetiti. Njihova prezentacija je na mene ostavila tako snažan utisak da zaista ne mogu da shvatim kako je nekima uspelo da ih to ne ponese. To može samo ako ste klinički mrtvi – ili levičarski aktivista. Ali, bitno je da nekim drugim ljudima, možda i većini, to nije promaklo. Opšta reakcija, ozarena lica, aplauz, razgovori koji su usledili posle, govorili su da je zaista bilo tako.
Šta se u stvari dogodilo? Brian i Nick su nam samo preneli svoje razloge za život i borbu, izneli neke svoje analize i predloge za razmišljanje. Ali, uradili su to na zaista poseban način, u maniru putujućih tribuna iz nekih drugih vremena. (Brian mi je posle rekao da su svesno hteli da evociraju nešto od one zapaljive atmosfere iz vremena kada je Emma Goldman agitovala uzduž i popreko Amerike; na kraju su bili samo direktni i lični.) Prethodno je sve bilo namešteno za uobičajenu debatu: mikrofoni, stolice za govornike, ostale u polukrug, tako da ni tada sve nije delovalo naročito akademski. Ipak, njih dvojica su sve to sklonili i samo stali pred ljude. Sala je bila prepuna. Atmosferi je malo doprineo i sam taj ambijent: veliki prostor, plafon visok 5 metra, cela zapadna strana u staklu, sumrak iza nje, koji je malo prigušio i upaljena svetla na prvom spratu Kulturnog centra. A opet, sve nekako nabijeno, ne samo ljudima, nego i nekim posebnim iščekivanjem. I oni su bili malo nervozni, što nisu krili. I onda su počeli.
Govorili su naizmenično, svako svoj deo poruke, na sav glas i živo gestikulirajući, ali tako da to opet nije delovalo kao neki nabubani scenski performans. U stvari je bilo prirodno, ako mogu da se pozovem na sopstveno iskustvo. Kako sam počeo da se oslobađam treme od priče pred većim brojem ljudi (još sam daleko od oslobođenja), spontano sam počeo da malo više mašem rukama i gestikuliram, na razne načine, tako da na trenutke ne bih prepoznavao samog sebe, a opet sam to bio ja. Valjda je to normalno, kada intuitivno shvatite da od priče neće biti ništa ili da sledi blam, ako se malo ne zategnete, i onda samo pustite. Ali, ja sam obično improvizovao, s promenljivm uspehom. Njih dvojica su se ozbiljno pripremili – tačnije, i oni su improvizovali, ali na osnovu dobro promišljenih beleški – tako da je sve samo teklo. To dalje ne vredi opisivati, a nema ni fotki ili video zapisa, da makar vidite taj prizor – Briana, malo sitnijeg, ali koji je čist nerv, zategnut ko struna, i Nicka, s njegovim blaženim i pomalo odsutnim smeškom – što je sigurno doprinelo utisku.
Tema je glasila: “Kapitalizam i otpor u 21. veku.” Posle uvodnog predstavljanja, počeli su tako što su nam skrenuli pažnju na urođeničke zajednice, koje se žestoko opiru kapitalizmu i “progresu” IZVAN ovog sistema (Brian), što je ljudska situacija koju često ignorišemo ili omaložavamo, opsednuti svojim položajem unutar sistema i progonjeni svojim jedva prikrivenim kultur-rasističkim predrasudama (prvi deo prepričavam, drugi deo je moje nadovezivanje). Neki su već izvan i čine sve da tamo i ostanu. Nisu nimalo ludi da pođu stazom našeg fetiša, “istorijskog razvoja” (kao da im njihove istorije nisu dovoljne). Onda su nastavili sa svojom analizom kapitalizma, delom prateći izlaganje iz svoje knjige Rad/ Work, uvek zadržavajući ličnu perspektivu i odmah stavivši do znanja da je problem širi od kapitalizma. Problem su svi oblici dominacije (Nick) i ceo ovaj način života, ne samo ono što zovemo “kapitalizam”. Ali, naravno, to je trenutno najakutniji aspekt odnosa u kojima smo zatečeni – ali koje i sami, osim ako ne zauzmemo drugačiji stav, reprodukujemo.
Dalja analiza i primeri uglavnom su sledili ono što je svim pažljivijim čitaocima Boba Blacka, situacionista, Perlmana, Camattea, Zerzana i ostalih kritičara rada, produkcionizma i raznih mehanizama dominacije, poznato od ranije – kao tema, ali nikada dovoljno prodiskutovana, iz raznih uglova, koje otvara najličnije iskustvo svakog od nas. Brian i Nick su obogatili te uvide upravo na taj način.
Pored toga, s čime se približavamo kritičnoj tački, insistirali su da treba da preotmemo svoje živote i napadnemo sistem koji ih tako nemilosrdno izrabljuje i poništava. “Fight, attack, interrupt”. Pričajmo o tome, proširujmo svoje uvide i prakse/ taktike (Brian). I o tome su, dobrim delom, govorili na osnovu iskustva. Mnogi govore kako svoje živote treba da evakuišemo u neke druge vode, ali malo ko postavlja pitanje napada ili unošenja prekida u sistem koji nastavlja da nas ugrožava čak i kada se fizički izmestimo u njegove najveće zabiti, toliko daleke da deluju kao nešto “izvan”. Toga odavno nema. Slična poruka je upućena i onima koji se protiv sistema “bore” tako što ga popravljaju, odnosno, tako što menjaju neke uslove unutar njega (bolje plate, sigurnija radna mesta, novi zakoni, odgovornija vlast, nastavak proizvodno-tržišne cirkulacije, za koju smo vezali svoje živote i svoje shvatanje “dobra” ili “blagostanja”). Poruka je slična, zašto su te zatvorske reforme teška iluzija ili čak delirijum – u svakom slučaju, sušta suprotnost “realizmu” kojim se njihovi zagovornici toliko razmeću – u mnogo većoj meri nego što je to eskapizam onih prvih (opet se više nadovezujem, nego što prepričavam; manje ili više verno prenosim samo njihova polazišta).
I tu su počele da se sukobljavaju one dve nepomirljive perspektive. U dobrom ili onom drugom duhu (liberal u zelenoj majci), iz publike je, s više strana, počelo da doleće čuveno pitanje:
“DOBRO, ALI ŠTA JE ALTERNATIVA?”
A ona je bila tu, pred nosom. Gledali smo u nju. U dve osobe koje su napravile neke ozbiljne životne izbore – Brian i Nick su to uradili vrlo rano, u svojim dvadesetim – i otvorile se za sve njihove etičke, socijalne i političke posledice (prijatne i neprijatne). Počele su da žive drugačije, da se povezuju s drugima na načelima autonomije, poverenja, uzajamne podrške (ta načela je, na svoj način, naveo i Nick, na samom početku) i da se onda iz tog ugla, na razne načine, bore za svoje živote, za celo to iskustvo, koje se očigledno ne može razvijati slobodno i neometano. Prema tome, sukob je neizbežan. Nemoguće je, makar za one koje goni prava strast, ostati u bezbednom okrilju nekog “miljea”, nekog privatnog ili potkulturnog geta. Svest o onome što nas sve ugrožava, preko granica ličnog iskustva, toj borbi samo daje novu žestinu. Ali, i to dolazi posle, makar za tren, u odnosu na one najličnije razloge.
(Sve to je, naravno, povezano. Svako od nas je sve ono što ga se tiče: od načina na koji želi da provede jutro, do svega onoga što ga u tome ometa, tako što ga tera na “posao”, ili najnovijeg napada na okruženje koje deli s drugima.)
S druge strane, često se nalaze oni koji nemaju to iskustvo, koji ne pokušavaju ništa ili stalno odlažu ono za šta slute da je neophodno. Postavljaju pitanje “alternative” kao da je reč o nečemu što treba da dođe spolja, kao program ili odgovor na neku drevnu enigmu. Drugo lice te pasivnosti čine oni koji očekuju ili predlažu tehnička “rešenja”: udar na neku “slabu tačku” sistema, koju obično vide u ekonomskoj, informatičkoj ili administrativnoj sferi. Tako bi se sve moglo promeniti kao pritiskom na dugme. Nema nikakvih rizika, bavljenja sopstvenim životom, promene navika, građenja nekih drugih odnosa. Ili su tu oni koji se odmah bacaju na nekog drugog, opet preskačući tu ličnu ravan i sopstveni kapacitet za nove ljudske odnose. Bave se “siromašnima”, “manjinama”, “radnicima”, “potlačenim masama”, “pravdom” i “pravima”, dakle, nekim uslovima, kao da su opšti odnosi u kojima živimo nesporni. Za njih verovatno i jesu: u takvoj “borbi”, radnici ostaju radnici, aktivisti ostaju aktivisti, i sve se samo nastavlja. Sve je lakše od preispitivanja sopstvenog života i učešća u reprodukciji onih uslova protiv kojih inače grmimo. To pitanje, koje u tišini proganja svakog, izaziva takvu paniku, da neke odmah tera iz pasivnosti u oružanu borbu, kao jedinu praksu (napominjem, jedinu). Kao što kaže Massimo Passamani, i takav izbor je plod pasivnosti, zato što izbegava sve ostale pokušaje, stvaranje novih oblika života, saradnje, borbe. Ipak, najčešće je reč o malodušnosti, koja izjeda mnoge, tako što ih gura u beskrajne, samoporažajuće projekcije (“globalna situacija”, ogromnost problema, nepopravljiva i nepouzdana “ljudska priroda”; ovo poslednje se takođe čulo te večeri, kao pitanje).
Alternativa smo mi, novi mi, i nešto novo između nas. Sve ostalo su politika (dominacija), tehnika i dosadni aktivizam. Kada nekom političaru, levičaru ili aktivisti skrenete pažnju na tu ličnu ravan – kako polazište, sigurno ne kao na neku zatvorenu, privatnu sferu – on ili ona će vam prigovoriti kao je to možda lepo i čak legitimno, ali da to ne može “rešiti situaciju u celini”. Naime, oni tragaju za celovitim, “sistemskim rešenjem”. Ali, ko ima celovito rešenje? Šta to znači? Samo atomska bomba ili udar komete može da reši stanje na ovoj planeti odmah i u celini. Svi ti nesuđeni, dobri Napoleoni jednostavno nemaju tu moć, šta god umišljali. Drugo, o tome je besmisleno pričati unapred, osim u najopštijim crtama: promenu, na nekom širem planu, mogu doneti samo ljudi koji se otimaju iz pasivnosti, kroz neko novo iskustvo, na osnovu načela koja dobar život prepoznaju u autonomiji, u duhu poverenja i zajednice. Oni koji su već osetili ukus takvog života. Čak i ako ta šira promena, svakako neizvesna, izostane, opet ostajemo mi i to nešto između nas, celo to iskustvo, zbog kojeg je vredelo biti živ. Stvar je samo u tome da se otvorimo za sve posledice takve orijentacije i da im požurimo u susret.
To je bio moj glavni utisak: neprepoznavanje alternative u nama samima, u samom pokušaju da se živi drugačije, u onima koji to već rade. Očekivanje da alternativa padne s neba, kao paket mera, i reši sve odjednom, pošteđujući nas svakog ličnog napora i svih rizika. I, samim tim, nemogućnost da se shvati koliko je taj pokušaj uzbudljiviji i smisleniji od svakog drugog pristupa. Nick je na početku naglasio da je anarhija, odnosno, to što rade, za njih najbolji način da se bude živ. Kako to možete preneti nekome ko nije na svojoj koži i svuda ispod nje osetio posledice takvog izbora? Reč je o samom životu, koji se u svim političko-aktivističkim diskursima stalno odlaže – dakle, žrtvuje – dok se ne zadovolje neki prethodni uslovi (“nivo svesti”, “kritična masa”, “materijalna osnova”). To je i doslovno morbidno. Svoje prave razloge za borbu možemo osetiti samo ako već sada osetimo ukus i mogućnosti drugačijeg života. Join the Resistance – Fall in Love, kao što rekoše Krajmtinkeri, u jednom od svojih najuspelijih mladalačkih pokušaja. Neki gubitnici u tome i dalje vide samo izraz naivnog romantizma. Realno, psihološki i u svakom drugom pogledu, reč je o izvoru najjače moguće motivacije za život i borbu. To onda ne mogu ugasiti nikakva povećanja nadnica, nova sledovanja “prava” ili “zeleni zakoni”. Pravi život je nešto drugo.
ŠTA JE BILO POSLE (Brian i Chris Hedges, kraj Festivala, itd.)
Prilično sam se udaljio od vernog prikaza te večeri, ali to vam je tako. Ipak, ako sve bude u redu, imaćemo transkript Brianove i Nickove prezentacije. Ni to, kao ni ono što sledi, neće biti nikakva zamena za direktno iskustvo, ali opet bi moglo biti dobar dokument.
U nastavku samo skrećem pažnju na snimljeni nastup makar jednog od naših prijatelja, Briana, koji je nedavno, svega tri nedelje pre dolaska u Zagreb i Zrenjanin, imao debatu s čuvenim Chrisom Hedgesom (12. IX 2012), koji je u jednom svom članku opisao “Crni blok” kao “kancer pokreta Occupy“. To nije bio Brianov teren – sedeo je za stolom, s beleškama ispred sebe, u kontekstu koji je uredila liberalna studentska mladež (njegov prvi izlet u taj milje) – ali je opet bio sjajan. Vredi pogledati.
(Lo-fi verziju imate na Youtube, ako vam ovo izdanje bude pregolemo za neometano gledanje.)
Posle Brianove i Nickove prezentacije išla je tribina o “Alternativama u istočnoj Evropi” (o skvotiranju i drugim praksama; nisam pratio), a onda – žurka. Sutradan, lagano prepodnevno okupljanje i rastanci – a onda još jedna tura natezanja s policijom. Kao i prethodnog dana, bez dramatičnih scena, ali prosto zamorno. To je, srećom, zaobišlo makar jedan deo gostiju, koji su otišli ranije (prijatelji iz Hrvatske, zajedno s Krajmtinkerima). Do stanice su me ispratili Iva i Ante, koji su onda produžili za Osijek. Kući sam se vratio ubeđen da o svemu neću moći da napišem ni reč, makar neko vreme. Onda sam ipak požurio. Ovde sam se osvrnuo samo na neke utiske.
Na kraju, napominjem da sam svesno izostavio sve kritičke opaske na račun Krajmtinkera. Povoda za kritiku ima, u njihovim tekstovima i raznim detaljima njihovog pristupa. Ali, te večeri, u Zrenjaninu, nismo imali čas čitanja; u onome što sam tada čuo, nisam našao ništa sporno. Naprotiv. Samo sam se prepoznao u tome.
Veliki pozdrav celoj ekipi iz Zrenjanina, svima koji su pomogli da se ZAF 2012 održi i svima koje sam tamo sreo i uživao u tome!
Aleksa Golijanin