Kao što su događaji iz devedesetih godina na prostoru bivše Jugoslavije pokazali, ratovi su odličan metod za širenje neometane vladavine kapitala. Bilo da je izgovor nacionalistička (u slučaju lokalnih vladajućih klasa), ili ideologija ljudskih prava (u slučaju NATO intervencije), vojno-industrijski kompleks je bio najefikasniji činilac u pripremanju terena za neoliberalni napad na radništvo.

Antimilitaristi su uvek bili ti koji su bili sposobni da uvide pravu svrhu patriotske retorike i da se i u trenucima najveće nacionalističke histerije odupru i odbrane ideju slobode i autonomije. Danas kada se nacionalistička histerija primirila, mnogima je postalo jasno da su upravo „izdajnici“ i dezerteri bili ti koji su pokazali najveći stepen hrabrosti i odgovornosti onda kada je to bilo najpotrebnije, a kada su mnogi sledili infantiliizujući trend prebacivanja lične odgovornosti na Državu.

Ratove na prostoru Jugoslavije, kako se to često kaže među lokalnim stanovništvom, „niko nije očekivao“. Ipak, vladajuća klasa, ne samo da ih je očekivala već ih je i pripremala. U izbijanju ratova nije bilo ničeg spontanog, ljudi su u njih morali biti ugurani, nasiljem i propagandom. Iskustvo je, dakle, pokazalo da krvavi ratovi mogu izbiti i kada ih lokalno stanovništvo ne očekuje i ne veruje u njihovo izbijanje do poslednjeg trenutka. Sličan mehanizam možemo uočiti u događajima koji se trenutno odvijaju u Ukrajini.

Upravo zato je antimilitaristička borba važna i u trenucima kada većina još uvek ne veruje u mogućnost rata i dok je „vladavina prava“ još uvek stabilna. Upravo ta vladavina, Država, patriotska ideologija i vojno-industrijski kompleks reprodukuju sve uslove za izbijanje „neočekivanih“ ratova, koji za cilj uvek imaju nove napade na eksploatisane klase i gušenje socijalnih borbi.

Zbog toga je borba Michalisa Tolisa i drugova iz Bosonogog bataljona od suštinske važnosti.

Solidarni pozdravi!

Anarhisti i anarhistkinje iz Beograda, Zagreba i Mostara