Danas, na ulicama smo bili za Aleksisa koga je grčka država ubila, kao i za Nikosa Romanosa koji se nalazi u štrajku glađu već 26 dana protiv represije iste te države.
Danas, na ulicama smo bili za našu braću i sestre koji su ubijeni dok su pružali otpor u Grčkoj, u Fergusonu, u Meksiku, u Kobaneu.
Danas, na ulicama smo bili za Berkina, Ali Ismaila, Etema, Arin, Kader, Supi Nežata.
Dok države ubijaju našu braću i sestre širom sveta, mi, revolucionarni anarhisti, bili smo na ulicama besni na države, kapitaliste, kompanije i ubice. Iako nam je policija preprečila put i napala svojim plastičnim mecima, gasnim bombama i pendrecima nisu uspeli da uguše naš bes. Otpor smo pružili našim crnim zastavama dok smo podizali slogane.
Ova strast za slobodom danas postaje veća; bes zbog onih koje je država ubila rasplamsava našu pobunu.
Revolucionarna anarhistička akcija pozdravlja Nikosa Romanosa i njegovu borbu.
Saopštenje
Danas, sa svim besom protiv sila koje otimaju živote, sa ubeđenjem o slobodnom svetu, crne zastave viore se širom sveta. Protiv kompanija koje eksploatišu naš rad kako bi više profitirale; protiv država koje ubijaju mnoge od nas u ime granica koje crtaju; protiv svih vlasti koje svoje džepove pune našim životima koje uništavaju, čineći nas sve siromašnijim, a bogate još bogatijim; pobuna živi u besu anarhizma. Bes protiv šefova, kompanija, ubica i država, širi se u bujici crnih zastava. Tuga zbog zanemarivanja, nestalih i ubijenih, sada se pretvara u bes, a ulice svuda gore u tom besu.
Pre tačno šest godina, u atinskom naselju Eksarhija, zbog toga što je bio anarhista, ubijen je šesnaestogodišnji Aleksandros Grigoropulos. Ubio ga je pandur, metkom iz pištolja, zbog toga što je svoj bes pretvorio u pobunu i izašao na ulicu, pozivajući na odgovornost zbog života koje otimaju, zbog toga što se nije potčinio vlastima i što je za slobodu po svaku cenu pružao otpor. Na dan 6. decembra 2008., metak koji je pogodio Aleksisove grudi pretvorio se u vatrenu pobunu na ulicama. Iako su ubice nastavile sa svojim napadima, bes protiv onih koji su utihnuli srce koje je kucalo za slobodu, zapalio je u plamenu ulice Atine, Soluna, Istanbula i posvuda.
Nikos Romanos, koji je bio sa Aleksisom tog dana kada je ubijen i koji je takođe imao ista ubeđenja o slobodnom svetu, sada je zatočen zbog toga što je anarhista. Romanos je zatočen zbog toga što nije ćutao pred nepravdom, zbog toga što nije odustao uprkos državnoj represiji, zbog toga što je sa istim ubeđenjima kao i njegov ubijeni drug nastavio da se bori protiv svake vlasti. Oni koji su mislili da ovu borbu mogu zaustaviti Aleksisovim ubistvom, sada drže u zatočeništvu Nikosa nadajući se da će zaustaviti još jedno srce koje kuca za anarhizam. Baš kao i 2008., ulice su pune besa protiv države koja nastavlja da napada Romanosa svom svojom izolacijom, ugnjetavanjem i mučenjem. Dok Romanos nastavlja svoj štrajk glađu započet 10. novembra, ostali anarhistički drugovi i drugarice u zatočeništvu takođe započinju štrajkove glađu u znak solidarnosti; fakulteti se okupiraju; i isti glas odjekuje ulicama koje gore, ćelijama zarobljenika/ca koji/e se bore: “Sve dok smo živi i dok dišemo, živela anarhija!”
Vlasti koje su ubile Aleksisa 2008. godine, a Nikosa danas drže zatočenim, misle da mogu ućutkati bes protiv nepravde koja raste u svakom delu sveta. Pod tom iluzijom one nastavljaju da zarobljavaju, napadaju i ubijaju.
U Meksiku je od ruku države nestalo 43 studenata i studentkinja koji su pružali otpor vlastima koje su im otimale budućnost; posle mnogo dana njihova tela su pronađena u masovnim grobnicama. Samo zbog toga što su crni, ljudi pogođeni fašističkom represijom vlasti, postaju meta za metke koje ispaljuje policija; a one koji pružaju otpor, koje odvedu u pritvor, policija davi i ubija. Mnogu našu braću poput Berkina, Etem Alija, Ahmeta koja su pružala otpor u borbi za svoje živote, ubila je policijska država. A one koji otpor pružaju u Kobaneu kako bi stvorili novi život, poput Arin, poput Supi Nežata, poput Kader, ubijaju bande, vojska i državni vojnici; oni koji se nalaze na ulicama svakog ugla tog regiona prihvatajući otpor u Kobaneu, poput Hakana, poput Mahsuna, nalaze se na meti ubilačke policije iste države…
Bez obzira gde su, oni koji pozivaju na odgovornost zbog nepravde, oni koji pružaju otpor da bi osvojili svoje živote, oni koji se bore za svoja ubeđenja o slobodi, nalaze se na ulicama; tamo je adresa za ugnjetavanje, mučenja i masakr. Tlačitelji misle da mogu obeshrabriti one koji im se ne potčinjavaju zatvaranjima, kidnapovanjima ili ubistvima; krik za slobodom na jednom mestu odjekuje u svim pravcima. Od zatvorskih ćelija u Atini do Meksika, od ulica Fergusona do Istanbula, od slobodne zemlje Kobanea, ubeđenje o novom svetu širi se poput bujice. Sada, ta strast za slobodom sve je veća; bes zbog ubistava rasplamsava vatru pobune u našim srcima.
Ovaj pobuna je protiv vlasti koja otima naše živote, koja namerava uništiti našu slobodu, koja nas želi ubiti. To je pobuna protiv kapitalizma i država. To je pobuna protiv svih vrsta ropstva.
Sa tom pobunom za slobodom u našim srcima, anarhizam raste u svim delovima sveta.
Kao što raste i naša borba, sa jednog kraja sveta na drugi, nošena talasima crnih zastava.
Živela Revolucija, živela Anarhija!
Revolucionarna anarhistička akcija (DAF)
Srednješkolska anarhistička akcija (LAF)
Anarhistička Omladina
Anarhisktinje
MAKI
Tačanka