Pismo anarhistkinje, zatvorenice, Eme Šepard: Zatvori ne donose dobrobit nikome – osim onima koji na njima profitiraju

Mart, 2015.

Prošle noći sam videla mesec i zvezde. Prvi put posle dugo vremena. To me je navelo da razmišljam o svim mojim prijateljicama i prijateljima, starim i novim, i da se zapitam šta rade pod njihovim sjajem. Osećam se jako srećno što sam deo široke mreže ljudi. Sve se čini mogućim kada znaš da imaš podršku. Ali iako takve misli čine zatvor podnošljivijim, nikada neću zaboraviti nasilje sistema.

Zatvori su gotovo puni. I zbog toga grade nove. Od Topshop-a do kompanije Tesco, od DHL-a do kompanije Lend Lease, i Virgin-a do GEOAmey-a, postoji mnogo novca u zatvorskom sistemu. Sada privatne “kompanije za reintegraciju u zajednicu” upravljaju službom za uslovnu slobodu. Christopher Grayling je najavio još jednu “inicijativu za reintegraciju” Ministarstva pravde. Zatvorenici i zatvorenice će praviti vreće sa peskom, stubove za ograde i opremu za oružane snage, kako bi “naučili/e važne nove veštine” i “vrednost napornog rada”.

Unutar ovih zidova, reč integracija se nikada ne nalazi daleko. Ali zatvor ima dugačku senku – on izoluje, razdvaja i uništava živote. Mnogo toga je, u skorijem periodu, pisano o ženama u zatvoru. Čak je i Vicky Pryce – bivša supruga poslanika torijevaca (Konzervativne stranke) pozvala na promenu. Ali, iako žene u zatvorima svakako imaju, da se poslužim jezikom stražara, “složene potrebe”, pozivi na reforme po rodnoj liniji samo pojednostavljuju problem. Zatvori ne donose dobrobit nikome – osim onima koji na njima profitiraju.

I šta uopšte znači “reintegracija”? Kajanje zbog vanzakonskog dela? Klanjanje pred navodno dobroćudnim sistemima koji nam se nude kao “izbori”? Reintegracija se koristi kao šargarepa za kojom bi trebalo da trčimo. Ali ja neću učestvovati u toj trci pravljenja vreća sa peskom. Ne postoji rehabilitacija u IPP (Indeterminate Sentence for Public Protection / kazna na neodređeno vreme zbog javne zaštite), CSC (Close Supervision Centre / specijalni zatvori sa strožijim režimom nadzora) ili samicama. Kada ljude tamo prebacuju bez upozorenja. To nije reintegracija.

Asata Šakur je opisala jedno od mnogih montiranih suđenja kojima je bila podvrgnuta. Iako se ni na koji način ne poredim sa njom, sledeće osećanje je – za mene – naročito odjekivalo:

“Učestvovanje u suđenju u Nju Džersiju bilo je neprincipijelno i pogrešno. Samim tim što sam učestvovala, učestvovala sam u sopstvenoj represiji. Trebalo je da znam i da ne prihvatam tu prevaru. Na duže staze, ljudi su naša jedina šansa. Jedino same sebe možemo osloboditi.”

Neki ljudi se uspešno detoksiraju u zatvoru, mnogi se vraćaju drogama. Neke napuste svoje nasilne veze, mnoge se vrate. Baš poput mita o “zaštiti” koji policija perpetuira, “reintegracija” je zgodna fasada koja skriva sistemsko nasilje. Odluke koje ljudi donesu u zatvoru mogu im biti od koristi ili naneti štetu. Ali sve pozitivne promene koje individua napravi dešavaju se uprkos, a ne zbog, “prilikama” koje dobijamo. Nikada neću zaboraviti bodljikavu žicu i zvuk ključa u vratima. Ali, iako ste me zaključali, nisam sama.

S puno ljubavi,
Em x