U ranim jutarnjim časovima 27. oktobra 2014., iseljen je skvotirani socijalni centar La Gatonera u Madridu. Šaljemo snagu drugovima i drugaricama; ništa još nije gotovo.

Sledi njihovo saopštenje objavljeno na dan iseljenja:

Država naređuje, štampa nišani, a policija iseljava La Gatoneru: tako još jednom počinje ova priča, priča koja se  – daleko od toga da bude novost – završava kao sumnjiva rutina. Odvratna rutina koja, silom represije i straha, postepeno dovodi do toga da se celi pokret i čitava anarhistička borba navikava na taj osećaj, koji je postao suviše normalizovan, i internalizuje ga. Ne zaboravljamo značaj toliko mnogo generacija koje su težile, svaka godinama, da pokažu da je drugačiji život moguć, da postoji opcija izvan sistema u kojem živimo, da smo im meta zbog toga što više ne želimo biti deo njihovih beda i zato što nastojimo doći do mogućnosti da upravljamo sopstvenim životima.

Iseljavanjem socijalnih centara, strah pokušavaju pretvoriti u jedini izlaz, paralizuju borbe koje idu do korena problema, normalizuju represiju i njenu asimilaciju od strane onih koji se bore, obezbeđujući tako rekuperativnu i u potpunosti kontrolisanu opciju poput institucionalizacije svih vrsta borbi kako im ne bi pobegle iz ruku, bilo stvaranjem novih političkih partija levice, ustupanjem prostora ili kroz pregovore sa bilo kojom vrstom institucija. Iz toga samo možemo izvesti zaključak: legalna borba nema efekta; u suprotnom ne bi bila legalna.

Međutim, ne shvataju da još uvek ima ljudi koji su spremni da odu korak dalje, ljudi koji priču neće ostaviti na ovome, bilo zbog ličnog dostojanstva bilo zbog kolektivne solidarnosti. Iseljenje La Gatonere nije bilo ništa drugo do zatvaranje i rušenje zgrade, ali tu su zgradu činili ljudi koji su je pretvorili u anarhistički prostor, sredstvo borbe, saučesništva, susreta, okupljanja i stvaranja novih odnosa.

Iselili su nas iz zgrade koja se nalazi u ulici Amistad, ali ni izdaleka nisu postigli svoj cilj: nisu nas zaplašili.

Želimo biti jasni i želimo da razumeju: ovim se ništa ne završava, to je tek nastavak sedmogodišnjeg projekta koji će biti nastavljen gde god, kako god i kad god to odlučimo.

Istovremeno, svesni smo da se iseljenje La Gatonere, iako deo šireg plana protiv socijalnih centara uopšte, nije desilo slučajno. U ranijim situacijama, čvrsto smo stajali, nismo se predavali pred ucenama i pokušavali smo da ostanemo što verniji našim idejama. Dobijali smo pretnje iseljenjem kao i lične pretnje, naš socijalni centar je u nekoliko prilika bojkotovan, da ne pominjemo nezgode koje smo s vremena na vreme imali sa snagama reda. Nismo pribegavali žalbama, viktimizaciji ili formalizmu. Naš način hvatanja u koštac sa ovakvim situacijama bio je nastavak kretanja našim pravcem, što nas je, posle svega, dovelo do ovog sada. Ponosno preuzimamo posledice jer nam sve ovo govori da im stvaramo probleme i, stoga, da smo na pravom putu.

Ovo je tek početak. Zapalili su iskru koja će nam pomoći da borbu podignemo na viši nivo, sa više strasti nego ikada ranije i sa mnogo više čvrstine i besa.

Onima koji su se, kada je to bilo potrebno, solidarisali sa nama kažemo – ponosni smo na sve vas. Na sve one koji su omogućili da La Gatonera postane stvarnost, one koji su sačuvali srž prostora, kao i one sa kojima smo naporno radili.

Dosledan odgovor vidimo u nastavku borbe, zamišljajući taj odgovor u odnosu na ono šta neko preferira, održavajući originalnu ideju koju je La Gatonera uvek pokušavala ispuniti: decentralizacija naselja i direktne akcije.

Gangsterima, političarima, pandurima, biznismenima, eksploatatorima, plaćenicima, ubicama, cinkarošima, mučiteljima…

…ovo je tek početak.

Borba se nastavlja.

SMRT DRŽAVI, ŽIVELA ANARHIJA.