Danas, 20. decembra 2012. godine, policija je upala u skvot Vila Amalija. Pod izgovorom pritužbe o dilovanju droge, panduri su pretresli zgradu u prisustvu okružnog tužioca. Rezultati su bili smešni. Ipak, Dendias (prim prev.: ministar javnog reda) navodi da oni pokazuju da je Vila već 22 godine “epicentar bezakonja” i da će zakon, zahvaljujući “hrabroj političkoj volji [premijera] Samarasa” konačno biti obnovljen.
Kojim logičkim akrobacijama se nekoliko praznih pivskih flaša kvalifikuju kao “materijal za molotovljeve”? Da li je apsurdno imati veliki broj praznih pivskih flaša u prostoru u kome su smešteni koncetni prostor i kafe? Šta sve spada u “zapaljivi materijal”? Možda misle na tečnost za čišćenje mašine za štampu koja radi u skvotu? Da li treba da razgovaramo o gas maskama koje bi svaki demonstrant koji poštuje svoje zdravlje trebalo da nosi? Ili o osnovnim sredstvima za samoodbranu (petardama, praćkama itd.) u jednom prostoru koji je više puta napadnut od strane paradržavnih bandi (paljevine, napadi noževima, prebijanja) što je kulminiralo 2008. godine kada smo bili napadnuti nekoliko minuta nakon što je tadašnji ministar javnog reda Markojanakis završio posetu “stanovnicima” naselja Ajos Pantelejmonas (Sveti Pantelejmon)…
Pod izgovorom pretresa oni su pokušali da materijalizuju svoj vlažni san: izvršili su upad u prostor koji za njih predstavlja jedan od prostornih simbola svih onih koji su neprijateljski nastrojeni prema svemu što predstavlja suverenitet, nametanje, sterilizaciju, ravnodušnost, predaju, potčinjavanje. U ovome su u pravu. Mi to jesmo. Mi i hiljade demonstranata, boraca, skvotera, štrajkača, ljudi koji se bore na ulicama. Mi smo beskućnici i beskućnice, pankeri i buntovnici, vegetarijanci i feministkinje, noćne sove i radnici, siromašni i ožalošćeni, žrtve rasizma i osvetnici zbog nepravdi. Ministar nas je nazvao epicentrom bezakonja…
A sada, hajde da ozbiljno razgovaramo. Vila Amalija predstavlja predlog za organizovanje koga se, u vremenu kanibalizma memoranduma, treba rešiti. Napad kapitala na svet rada podrazumeva uništavanje svih njegovih struktura. Amortizacija svega što su radnici i sindikati postigli, sve strukture solidarnosti i neposlušnosti, samoorganizovani poduhvati – sve je na nišanu. Desničarski program koji preovladava od izbijanja krize započet je Loverdosovom izjavom o tobožnjoj zdravstvenoj bombi koja preti od štrajkača glađu u Hipatiji (prim prev. Loverdos je u to vreme bio ministar zdravlja i tvrdio da 300 imigranata štrajkača glađu u centru Atine predstavlja “zdravstvenu bombu”). Nastavilo se nišanjenjem imigranata (zid na Evrosu, koncentracioni logori, operacija protiv imigranata Ksenios Zevs), stavljanjem na stub srama seropozitivnih zavisnica, nasiljem protiv imigranata, homoseksualaca i uličnih prodavaca uz pomoć ekstremne desnice. Mučenja antifašista u sedištu atinske policije nakon antifašističkih motociklističkih demonstracija, napadi na skvotove i brutalna represija protiv svih radničkih ili socijalnih zahteva ostavljaju malo sumnje da je protivnik sastavio kompaktan blok kome moramo odupreti.
Već 22 godine se nalazimo u zgradi koja je bila napuštena decenijama. Održavamo je i dajemo život. Mi smo skvot čija su vrata uvek otvorena grupama, pojedincima i poduhvatima koji promovišu anti-komercijalnu kulturu, ljudsko dostojanstvo, društvene, antifašističke i klasne borbe. Vila Amalija pruža ozbiljnu borbu ne zbog zaštite desetak fasada, već želja, snova i nade u slobodniji život za sve.
Pozivamo sve one koji deo sebe pronalaze u višegodišnjem delovanju skvota da nam se pridruže u ovoj kritičnoj borbi.
Ovo je vetrenjača koju su napali donkihotovski-dželati iako, u stvari, love ideje. Ideje su za njih bezakonje. Lov na veštice doneće im noćne more.
HITNO OSLOBAĐANJE SKVOTERA IZ VILE AMALIJA
Izvor: Occupied London