“Štrajkujemo glađu. Zatvorite logor Paranesti. Želimo papire na naše ime. Biti slobodan prirodno je pravo svakog ljudskog bića. Morali smo krenuti u štrajk glađu zbog našeg zatheva grčkoj vladi. Biti slobodan je naše ljudsko pravo koje bi trebalo da nam pripada. Štrajk glađu je borba za našu slobodu. Smrt je nastavak štrajka glađu. Sloboda ili smrt.”
Izjava imigranata štrajkača glađu
I dok je u Grčkoj u toku poslednja faza štrajka glađu levičarsko-revolucionarnih (17. novembar), anarhističkih (Revolucionarna borba i Mreža utamničenih boraca) i nihilističkih (Zavera vatrenih ćelija) zatvorenika koji u Νеmačkoj dobija mnogo pažnje, naročito od ljubitelja/ki Vatrenih ćelija, jedna druga veoma važna borba prolazi nezapaženo kako u buržoaskim, tako i u medijima pokreta. Dana 23. marta 2015., dvadeset i troje imigranata, zatočenih u logoru Paranesti u blizini Drame u severnoj Grčkoj, stupilo je u štrajk glađu. Njihovi zahtevi su: zatvaranje logora Paranesti, puštanje i papiri. Njihov štrajk glađu traje i do današnjeg dana (4.4.2015.) što ga čini do sada najdužim štrajkom glađu imigranata i imigrantkinja u nekom od grčkih logora. U teksu koji sledi, izvestićemo o štrajku glađu, dati kontekst i pozvati na akcije solidarnosti.
Nova vlada, iste borbe
U Nemačkoj je veliki broj levičarskih i radikalno levičarskih grupa napravilo dosta buke i napisalo pregršt besmislica u vezi sa Sirizom. Pretenciozno se tvrdilo da je, u Sirizi, “solidarnost sa imigrantima/kinjama i izbeglicama pronašla svoje mesto”, a nova alternativna ministarka za imigracionu politiku, iz partije Siriza, Tasija Hristodulopulu hvaljena je zbog svojih “bliskih odnosa sa grčkim antirasističkim pokretom”. Zanimljivo, istog onog dana kada je u Paranestiju započet štrajk glađu, ona je – u jednom radio intervjuu – jasno rekla da logori neće biti zatvoreni, a samo nekoliko dana kasnije, Janis Panusis, nezavisni alternativni ministar zaštite građana, izjavio je da zemlja ne može izdržati još imigranata/kinja, te da logori ne samo da neće biti zatvoreni već da postoji mogućnost i da ponovo budu popunjeni. Svi/е oni/е koji/е se već dugo bore zajedno sa imigrantima/kinjama i izbeglicama, nisu čak ni morali/e čekati na zvanične izjave. Način na koji je Siriza, sredinom februara, reagovala u smislu migracione politike, nakon dva samoubistva i jednog smrtnog slučaja među imigrantima/kinjama usled uskraćivanja medicinske nege u logorima, odnosno, policijskoj stanici, te nakon izbijanja pobune u logoru Amigdaleza, svima je jasno stavilo do znanja da Siriza ne sprovodi antirasističku politiku već da migrantskom populacijom u Grčkoj upravlja na samo malo drugačiji način.
Reagujući na pobunu u logoru Amigdaleza, Panusis je najavio da će taj logor biti zatvoren u roku od 100 (!) dana i počelo je postepeno puštanje nekolicine imigranata/kinja. Potom su objavljeni planovi vlade po pitanju migracione politike. Postepeno, svi imigranti i imigrantkinje zatočeni/e duže od šest meseci biće pušteni/e (nasuprot pritvoru od 18 meseci ili više, kako je to bilo do sada). Po puštanju, oni/е će dobiti papire kojim se njihova deportacija odlaže na period od šest meseci. U slučaju da budu uhvaćeni/е u ilegalnom prelasku granice dobiće – kao i do sada – još jedan papir koji im daje rok od mesec dana da napuste zemlju. Ukoliko ponovo budu uhapšeni/е, u toku tog meseca, dobiće još jedan papir koji im garantuje još pola godine da napuste zemlju. A onda ih čeka ista ona nejasna i neizvesna situacija u kojoj su godinama živeli/е. Logori ostaju, kao i praksa da se imigranti i imigrantkinje, ne deportuju već primoravaju da granicu prelaze na “na svoju ruku” – dakako, kroz profitabilnu indistriju krijumčarenja – nastavkom nepodnošljivog pritiska policijske brutalnosti, fašističkog terora i siromaštva. Situacija se, tako, donekle popravila u odnosu na vrhunac rasističke državne politike od 2011. do 2013.
Međutim, ovo je daleko od radikalne promene kursa, tobožnje antirasističke levičarske vlade, već predstavlja samo nastavak promene paradigme državnog upravljanja migrantskom populacijom koja je bila završena još pre izbora. Čak je i vlada Nove demokratije počela sa postepenim puštanjem imigranata/kinja iz logora, a u oktobru 2014. zatvorila je logor u Komotiniju. Još krajem 2013. godine, policijski sindikat je zahtevao pretvaranje logora u regularne centre za prijem, finansirane od strane EU. Sami logori su uvedeni 2012. godine kao sredstvo upravljanja militantnim masovnim mobilizacijama protiv mera štednje. Država je pretnju po, krizom pogođeni, kapitalistički poredak, koja se javila usponom društvenih pokreta, mogla otkloniti samo stvaranjem unutrašnjeg neprijatelja i žrtvenog jarca, nametanjem vanrednog stanja, širenjem i fašizacijom policijskog aparata i izgradnjom Zlatne zore kao duboke države. Sa ponovnom stabilizacijom političke situacije i demobilizacijom pokreta od 2013. godine, logori su izgubili svoju funkciju. Razlika je u tome da Siriza sada, za razliku od Nove demokratije, ne pušta imigrante i imigrantkinje u tišini, već pravi mnogo buke oko prilagođavanja državne migracione politike novonastaloj situaciji.
Štrajk glađu u Paranestiju
Štrajk glađu u Paranestiju odvija se u tom kontekstu. Logor Paranesti je deo sistema logora osnovanih 2012. godine od strane tadašnje vlade Nove demokratije. Da li će ih neko, poput drugova i drugarica u Grčkoj, zvati koncentracionim logorima ili ne, od sekundarnog je značaja. Činjenica je da logori u Grčkoj jako podsećaju na istorijsku instituciju koncentracionih logora: u pitanju su vanzakonske zone u kojima je, u suštini, nevini deo društva zatočen i podvrgnut stalnom vanrednom stanju koje degradira i dehumanizuje internirane. Samopovređivanje, samoubistva i smrtni slučajevi usled uskraćivanja medicinske nege su normalni. U logoru Paranesti je trenutno internirano više od 210 ljudi, od toga je oko 80 maloletnika/ca, mnogi i duže od devet meseci. Logor je okružen sa tri reda visoke ograde sa bodljikavom žicom, uključujući i reflektore; različite sekcije su, jedna od druge, takođe odvojene bodljikavom žicom, a kako bi bili nedostupni, čak su i krovovi kontejnera u kojima su imigranti/kinje smešteni/e prekriveni bodljikavom žicom. Logori se nalaze pod stalnom policijskom kontrolom koja maltretira i teroriše internirane imigrante i imigrantkinje. Životni i stambeni uslovi su nečovečni.
Tu je, dakle, 23. marta 2015., dvadeset i troje imigranata započelo štrajk glađu. Objavili/e su da će gladovati do zatvaranja logora i svog puštanja, ili do smrti. Zbog toga ih je, tokom prvih dana, policija maltretirala, izolovala u posebne sekcije i pretila slanjem u različite druge logore. Otkako je solidarnost anarhističkog/antiautoritarnog prostora postala primetna, vlasti su postale opreznije. Uslovi su mnogo teži u odnosu na štrajk glađu zatvorenika u zatvorima. Imigranti i imigrantkinje su izolovani/e, ne postoji mreža, odnosno, povezanost sa drugim logorima, dobijaju malo solidarnosti izvana, nema medijske pažnje, nemaju novca i generalno su podvrgnuti mnogo težim uslovima života. Uprkos tome, oni nastavljaju svoj otpor i štrajk glađu koji traje već 13. dan.
Solidarnost i zajedničke borbe!
Od prvog dana, imigrante u štrajku glađu podržale su antirasističke grupe anarhističkog/antiautoritarnog pokreta iz Soluna i Drame. Drugovi i drugarice, advokati i lekari povezani sa pokretom, odlazili/e su u Paranesti da ih vide, a bilo je i nekoliko akcija solidarnosti. Dana 29. marta, grupa antirasista i antirasistkinja pokazala je svoju solidarnost sa štrajkačima glađu i svim drugim imigrantima/kinjama direktno kod ograde logora. U Solunu su organizovani protesti, distribuirani su leci, a posteri lepljeni. Juče, 3. aprila 2015., u Solunu je, u organizaciji Skupštine “No lager” (Bez logora), održan marš uz učešće oko 150 ljudi iz anarhističkog/anti-autoritarnog pokreta. Levica, bliska Sirizi ili Antarsiji, antirasističke organizacije poput KEERFA, uopšte ne učestvuju u svemu tome.
Ovaj štrajk glađu nije prvi vidljivi otpor u logorima od početka patriotske Siriza-ANEL vladavine. Dana 13. februara, nakon samoubistva imigranta u logoru Amigdaleza, izbila je pobuna. U logoru Korint, dana 16. marta, izbio je štrajk 300 imigranata i imigrantkinja, a 24. marta, troje-četvoro imigranata popelo se na krov i pretilo da će se ubiti. Od 19-20. marta, u policijskoj stanici u Liti, nedaleko od Soluna, oko 17 maloletnika/ca štrajkovalo je glađu.
Jasno je da se naša solidarnost sa imigrantima i imigrantkinjama ne zasniva na sažaljenju ili humanizmu, niti predstavlja velikodušni gest prema tim “jadničcima”, već se sa imigrantima i imigrantkinjama solidarišemo kao sa najnesigurnijim (engl. most precarious) i najranjivijim delom radničke klase, našom klasnom braćom i sestrama. Njihova borba protiv nehumanog sistema logora, protiv evropskog rasizma i kolonijalizma, centralna je u borbi za oslobođenje svih nas od dominacije države i kapitala.
Pozivamo sve drugove i drugarice, antirasistkinje i antirasiste bez obzira gde se nalaze, a posebno u Nemačkoj gde postoji jedan od najsnažnijih i najborbenijih antirasističkih i samoorganizovanih pokreta imigranata/kinja i izbeglica, da odmah krenu u akcije solidarnosti ma koje vrste u znak podrške štrajkačima glađu u Paranestiju i njihovim zahtevima. Hajde da konačno okončamo baljezganja o “kritičnoj solidarnosti” sa Sirizom i podržimo borbu imigranata i imigrantkinja – ne sa, već protiv levičarske vlade.
Solidarnost sa imigrantima i imigrantkinjama u štrajku glađu u logoru Paranesti!
Srušimo logore zajedno sa imigrantima i imigrantkinjama!