Naši dani prolaze, naše noći ne.
Trčimo ka našem bekstvu, dok se oko nas odvija čitava potera. Iza nas je predodređeni život, izrezbaren rukama vladara sa ciljem da internalizujemo pokornost kao objektivno stanje, da moralno legitimiše sisteme zakona i pravila, da individuu izjednači sa statističkom logikom brojeva. Ispred nas, svet naših „utopijskih“ fantazija osvojen samo nasiljem. Jedan život, jedna šansa i odlučni izbori.
Zagledajte se u prazninu između oblaka i skočite, jer pad nikada nije bio sigurniji izbor.
U petak 1.2.2013., zajedno sa grupom drugova izveli smo dvostruku pljačku, ATE banke i pošte, u Velventu, Kozani. Smatramo da je analiza operativnog dela pljačke, do izvesne mere, od određene važnosti. Prvenstveno da bismo ukazali na sve aspekte ovog napada, izbore koje smo napravili, greške koje smo napravili kao i razloge koji su nas do njih doveli:
U petak ujutro, podeljeni u dve grupe napali smo te dve mete. Od samog početka, naš plan je bio da uzmemo novac iz oba sefa, što se zapravo i desilo. Tokom bekstva, niz nesrećnih događaja i grešaka doveli su do toga da policija otkrije i naša vozila i naš smer kretanja.
Zbog policijskog obruča koji je automatski formiran, drug koji je vozio kombi kamufliran u sanitet pokušavao je pronaći put za bekstvo grupe koja je izvela pljačku. U tim pokušajima, napravio je grešku jer je tri puta prolazio ispred pandurskog vozila što ga je učinilo sumnjivim. Usledila je potera, a zatim je – zbog nepoznavanja oblasti u kojoj se našao – dospeo do četiri slepa makadamska druma u blizini starih rudnika, što je dovelo do toga da ga kod poslednjeg okruže i ostave bez ikakvog prostora za bekstvo. I tako je, nakon što je zapalio kombi, uhapšen. Nakon takvog razvoja događaja i nakon što je drug sa vozilom za bekstvo pao u ruke pandurima, naše su mogućnosti bile značajno sužene.
Zbog toga smo se odlučili da zaustavimo prvo vozilo koje je prolazilo, pošto bi to garantovalo bezbednije bekstvo za nas i naše drugove. Glavni problem u ovom trenutku bio je da panduri ne saznaju za novo vozilo za bekstvo naših drugova – i zato smo odlučili da vozača zadržimo sa nama u kombiju dok ne pronađemo način da i mi pobegnemo. To se desilo otprilike u isto vreme kada su nam se putevi ukrstili sa policijskim automobilom što se postepeno pretvorilo u intenzivnu poteru do grada Verije sa većinom policijskih snaga iz tog područja iza nas. Očigledno, ni za trenutak nismo razmišljali da čoveka kog smo poveli sa nama iskoristimo kao ljudski štit (ne bismo imali problema, na primer, da smo imali direktora banke) – konačno, policija nije znala za njega. Na kraju se ispostavilo da je on nehotice bio ljudski štit za pandure pošto je on bio razlog što nismo koristili oružje kako bismo pobegli. Zbog toga što nam naša svest i moralni kod ne dozvoljavaju rizikovanje života slučajnih osoba koje su se zatekle sa nama mimo njihove volje.
U ovom trenutku bismo želeli da razjasnimo da oružje nismo imali samo zbog zaplašivanja, već kao sredstvo u slučaju sukoba sa policijom. Dakle, razlog zašto nismo reagovali na taj način, kako bismo pobegli, bilo je stanje u kojem smo se našli usled grešaka.
Jedina opcija za beg u tom trenutku bila je brzina i pokušaj da našim vozilom steknemo prednost u odnosu na pandure koji su nas jurili. Naravno, grad Verija po tom pitanju i ne obećava mnogo, pa smo se ubrzo našli zarobljeni u uskoj ulici što je rezultiralo našim hapšenjem. Sve što smo rekli tokom hapšenja bilo je da osoba koju smo poveli sa nama nema nikakve veze sa pljačkom niti sa nama. Uprkos tome, panduri su i nju nastavili da tuku, barem sudeći na osnovu onoga što smo mogli videti dok je postojao vizuelni kontakt.
Prethodna priča nije ispričana u cilju nekog pokazivanja ili samopromocije, već da preokrene nasleđe jednog hapšenja bez borbe do kojeg su nas dovele određene okolnosti.
* * * * *
Priča se završava u sedištu policije u Veriji, gde su policijske svinje više sati mučile trojicu od nas. Dobro poznata i očekivana taktika: navlačenje kapuljače, vezivanje lisicama za stolicu sa rukama iza leđa i prebijanje.
Podrazumevamo da između nas i sistema postoji jasna linija razdvajanja koja obeležava rat između dva sveta. Svet dominacije, represije i porobljavanja i svet slobode koji stvaramo i održavamo u životu kroz neprekidnu borbu protiv vlasti.
U tom ratu, policijske svinje predstavljaju permanentnu metu anarhističke gerile kao prva linija i represivna ruka mehanizama dominacije. Zato mislimo da je ponašanje pandura prema nama bilo sasvim očekivano. Da se država nije borila protiv nas, onda bismo imali dobar razlog da se zabrinemo. Mučenja su, kao metod, bila i biće oružje u arsenalu svake vlasti. Kao anarhisti, mi – naravno – odbijamo da koristimo metode mučenja protiv naših neprijatelja i promovišemo dostojanstvenu praksu političkih “egzekucija” jer ne želimo da reprodukujemo trulež njihovog sveta već da ga istrebimo.
Stavovi koji borce vide kao plen u rukama mehanizama represije internalizuju ideju poraza unutar subverzivnih krugova. To je prihvatanje koncepta o ograničavanju rata protiv neprijatelja slobode, i deo prihvatanja buržoaskog društvenog morala i legalnosti. A da bismo bili jasniji, gornja aluzija se odnosi na saopštenja poput onih koja su objavili Antarsija ili organizacija AK (Antiautoritarni pokret/Antieksousiastiki Kinisi), koji više doprinose reformizmu nego radikalizaciji. Nepotrebno je da pominjemo novinare, Sirizu i druge delove sistema koji nam se obraćaju “prijateljskim” saopštenjima u ponovnom pokušaju da dopru do onih umova koji su počeli da odstupaju od normi, služeći na taj način stabilizaciji režima.
Sada, u vezi suočavanja sa praksama mučenja, za nas odgovor leži u polimorfnoj akciji. Isticanje određenih događaja kroz aktivnosti kao što su kontrainformacioni bilteni, plakati, okupljanja, demonstracije itd. definitivno je neophodno kako bi sve veći broj ljudi došao do zaključka. Zaključka koji ne ostavlja prostora za „izolovane incidente“ ili „osvetoljubiva ponašanja“ već dovodi do shvatanja da je fizičko nasilje uvek bilo sredstvo represije i kontrole od strane vlasti. Ono čini deo rata između dominacije i pobune.
Naravno, ova poruka se mora ravnomerno širiti sa porukom terora upućenoj prirodnim mučiteljima – pandurima. Da bi panduri prestali sa prebijanjem, intra-sistemske žalbe i zakonske procedure nemaju smisla – dok takođe impliciraju kompromise i neformalno prihvatanje sudskog ili novinarskog autoriteta. Potreban je otpor – otpor koji bi trebao da ima i nasilne oblike. Jer napad na pandure – ne samo ovde u Veriji – bilo kamenjem, ili molotovljevim koktelima, ili oružjem, nesumnjivo će ih dovesti do toga da preispitaju svoje izbore, prebroje svoje rane pre nego što ponovo polože svoju ruku na nekoga. Jer, kao što je s pravom rečeno, neprijatelji imaju imena i adrese.
* * * * *
Nećemo detaljno pominjati ulogu banaka jer je ona, u vremenu u kome živimo, svima dobro poznata. Njihovo postojanje predstavlja stalnu pljačku. Za nas, kao anarhiste, one predstavljaju metu za sve oblike napada: paljevinom, eksplozivom ili pljačkom. Naravno, bilo je mnogo razgovora o našem slučaju i imamo potrebu da preokrenemo klimu. Da udarimo na stalne pokušaje obezvređivanja našeg izbora i da ukažemo na trulež sociološkog pristupa i pseudo-humanistički kontekst u koji su hteli da nas stave zbog naših godina.
“Obični klinci iz susedstva, i oni napadaju banku. Zašto?”
Zato što je pljačka svestan politički čin. Ona nije sledeća faza burne adolescencije ili težnje za ličnim bogatstvom niti je, naravno, rezultat naše tobožnje lenjosti. Ipak, ona sadrži želju da naše živote ne vezujemo za brutalnu eksploataciju najamnog rada. Naše odbijanje da postanemo zupčanici finansijskih interesa. Naš otpor marširajućem mentalnom i vrednosnom bankrotstvu njihovog sveta.
Jasno nam je da ne negiramo kreativnost u našim zajednicama. Uostalom, izvođenje pljačke zahteva mentalni i fizički rad. Pa ipak odbijamo da našu kreativnost potčinimo svetu proizvodnje i reprodukcije rada. Naravno, za nas negacija najamnog ropstva ne bi imala smisla ako istovremeno ne radimo na njegovom uništenju. Mi smo anarhisti koji se ne kaju i ne tražimo simpatije, sažaljenje ili razumevanje jer smo radili nešto “pogrešno” u svetu koji je “pogrešan”. Pokušavamo da širimo naše ideje i prakse i borićemo se do poslednje reči, do poslednjeg metka.
* * * * *
Svaka naša ofanzivna akcija predstavlja jedan trenutak ukupnog revolucionarnog rata koji se dešava na svim nivoima. Novac iz ove pljačke nije bilo namenjen za neki veštački potrošački raj. To je samo sredstvo za pokretanje bilo kog oblika borbe. Od štampanja letaka do nabavke oružja i eksploziva, za finansiranje ilegalnih struktura napada i odbrane. Za izajmljivanje naših ilegalnih kuća do snadbevanja eksplozivom za dizanje u vazduh njihovog socijalnog mira.
Naš cilj je širenje direktne akcije protiv opšteg stanja ropstva u kojem živimo. Bilo gerilski, ili direktno, licem-u-lice, bez obzira na način za koji bilo ko od nas smatra da će biti najplodniji ili efikasniji, na ma koji način koji bilo koja individua ili grupa koja doprinosti borbi zamisli. Uvek, cilj svake naše akcije, svakog gerilskog napada, jeste širenje revolucionarne svesti. Kako bismo se svesno suprotstavili svetu univerzalnog ropstva, protiv neprijatelja koji se neprestano transformiše i koji uništava sve na svom putu. Protiv ovog stanja, borba za slobodu i pokušaji da se borbeni elementi dodaju svakom aspektu anarhističke borbe je nešto plodno i neophodno.
Jer anarhija nikada ne može postati ugodna ideja usred sveta univerzalnog potčinjavanja; umesto toga, ona se nalazi u beskrajnom sukobu sa njim. Ona se ne može ograničiti niti na bezopasne i demokratski prihvatljive događaje, niti na fetišizam načina – već predstavlja nedeljivu celinu svih oblika borbe. Svaka individua ili grupa, u skladu sa svojim željama, namerama i razumevanjem, na svaki mogući način doprinosi nastavku borbe. Anarhija je naš načnin organizovanja, života i borbe. To je organizovanje bez ikakvih ograničenja, to je neprekidna borba. To je ekstremno drugarstvo koje doživljavamo u pobunjenim zajednicama protiv ove trule društvene strukture.
Na kraju, želimo da pozdravimo sve drugove koji su delovali. Lepili plakate, uzvikivali slogane, organizovali okupljanja, objavljivali izjave solidarnosti (izvan i unutar zatvora). One koji u ovim trenucima pripremaju svoje napade.
PS.1. Našu solidarnost takođe želimo da pošaljemo štrajkaču glađu Spirosu Dravilasu, koji vodi bolnu i tešku borbu za dah slobode. Izdrži.
PS.2 Nedavno je, u slučajnoj pucnjavi, ubijen drug Rijano iz Indonezije. Rio je bio anarhista koji je svojim akcijama promovisao međunarodnu solidarnost. Sada, čak i kada ga nema u napadima protiv postojećeg, uvereni smo da uvek gledamo u istu zvezdu, zvezdu neprestane anarhističke pobune. Neka je slava drugu Rijanu.
Anarhisti
Nikos Romanos
Dimitris Politis
Andreas-Dimitris Burzukos
Janis Mihailidis
(12.02.2013.)