Sreda, 16. maj 2012. oko 21:30h. Oko stotinu ljudi se pojavilo ispred centra za pritvor žena Tangaj u Montrealu, u kom su utamničene tri mlade žene optužene za bacanje jedne dimne bombe koja je prošlog četvrtka paralizovala montrealski metro. Smradovi iz pokrajinske policije su se već nalazili na mestu dešavanja.
Na demonstracije je pozvano “…kako bismo napravili malo buke i razbili izolaciju koju stvaraju zatvorski zidovi, i pokazali našim drugaricama kako nisu same. Ovo su takođe demonstracije protiv političke i policijske represije koja traje još od početka štrajka, protiv optužbi protiv naših drugova, i u znak solidarnosti sa svima koji se nalaze iza rešetaka.”
Masa je prišla vratima centra i megafonom komunicirala sa zatvorenicama, upaljeno je mnogo baklji, a na pandure je bačena i jedna dimna bomba.
Masa se razišla oko 22:30h.
sledi tekst koji smo primili:
Od početka štrajka, bilo je preko 1000 hapšenja, mnogo povređenih (dve osobe su izgubile oko, dok su druga dva demonstrata pala u komu nakon što su ih panduri napali), mnogi se suočavaju sa optužbama i sve restriktivnijim uslovima poput policijskog časa i zabrana udruživanja, nekoliko drugova se nalazi u političkom egzilu (nije im dozvoljeno da budu na ostrvu Montreal, i samim tim se drže daleko od onih za koje brinu), dok se drugi trenutno nalaze u zatvoru. Sve ovo se dešava u kontekstu u kojem država postaje sve više fašistička. Zakon protiv maskiranja koji vlada pokušava da usvoji je najbolji primer: za nošenje maske tokom demonstracija propisana je kazna od deset godina zatvora.
Još od početka, socijalni mir neophodan za funkcionisanje kapitalizma prekidan je akcijama maštovitog društvenog pokreta. U isto vreme dok podiže cene školarina i reže socijalne usluge u cilju održavanja profita za elitu, država subvencioniše kompanije koje se bave ekstrakcijom resursa i u potrazi za profitom pustoše autohtone teritorije na severu, uspostavlja nove mere bezbednosti i troši milione na izgradnju i proširenje preko trideset zatvora; to je kapitalizam u svoj svojoj slavi.
Ovaj sistem nam je nametnut silom. Policija, sudovi, i zatvori ne postoje da bi nas zaštitili; njihov zadatak je da sprovedu sistem dominacije. Isti ti bacaju suzavac i ispaljuju plastične metke onog trenutka kada im demonstracije izmaknu kontroli, podržavaju šefove tokom svakog štrajka. Oni su ti koji se postavljaju između gladnih i rafova u supermarketima koji su prepuni hrane, između beskućnika i praznih zgrada, između imigranata i njihovih porodica.
Njihovo nasilje nije slučajnost; ono je esencijalno za njihov opstanak. Ovaj sistem se koristi zastrašivanjem i izolacijom u pokušaju da obeshrabri svaki oblik otpora. Sloboda je zarobljena u rukama pravosuđa koje se kreće cik-cak između kaucija, restriktivnih uslova, krivičnih prijava i utamničenja.
Suočeni sa svim ovim, aktivna solidarnost – koja ne uključuje ni osudu ni disocijaciju – sa svima onima koje država kriminalizuje postaje esencijalna. Osuda inkriminisanja demonstracija, protivljenje ciljanim hapšenjima i kulturi cinkarenja, pružanje pravne, finansijske i moralne podrške uhapšenima i zahtevi da država odbaci svoje optužbe, motrenje policijske prakse, briga za povređene, uzajamna podrška, kao i nastavak, širenje i intenziviranje borbe naših uhapšenih drugova – to su osnove kulture borbe koju je potrebno da izgradimo i razvijemo.
Hajde da razbijemo izolaciju koju nameću zatvorski zidovi. Zatvorimo zatvore, oni su samo još jedan metod koji država koristi u pokušaju da nas podvrgne svojoj kontroli.
Jebeš zatvore!
Živeo štrajk! (iznova i uvek)