Sledi tekst proglasa koji je distribuiran 22. marta 2014. tokom pokušaja skvotiranja u Bešiktašu. [“mi” se odnosi na zgrade; “vi” na ljude]

***

Nastala sam iz kamena i drveta, godine 1903. Proizvod sam ljudskog uma i rada.

Prošla sam kroz mnoge stvari.

Rad radnika, vrevu i smeh dece, predavanja nastavnika…Nakon što su me ljudi napustili, zidovi su mi vlažni, plafon curi…

U nekom trenutku ste me napustili i pokidali veze koje ste nekada sa mnom imali. Vremenom, pokidali ste i veze između nas. Svakim danom, gradili ste nove zidove; ogradili ste nas.

Zatvorili ste nas. Zašto?

Zato što ste se odvojili jedni od drugih. Počeli ste da sumnjate i da se plašite. Neki od vas su se čak hranili igrama iza naših leđa; ti ljudi su bili sebični i zaraženi gramzivošću.

Tokom 40 godina vašeg odsustva, gledala sam kako biljke u mom vrtu rastu, živote miševa, paukova, guštera, ptica i mačaka.

Nedavno sam primetila da ste ponovo počeli graditi veze jedni sa drugima. Prevazišli ste svoje strahove. Vaše sumnje su bile opravdane.

Čula sam šta je Taşkışla pričala o onome što se dogodilo na grobu preminule artiljerijske kasarne Topçu Kışlası, mestu na kome se sada nalazi park Gezi.

Bili ste veoma glasni. Vaš glas je odjekivao mojim sobama, koje možete zvati praznim. Glas vaših ulica. Čula sam vas.

Svesna sam da smo vam potrebne da biste razvili veze koje ste formirali jedni sa drugima. I vi ste nama potrebni kako bismo opstale.

Vaša i moja prošlost povezale su nas ponovo u ovom trenutku.

Vreme je da se probudimo. I mi i vi.

Drago mi je što sam uspela da vas potaknem. Dobrodošli.

ÖOA