Kontakt

Kako biste doprineli svojim prevodima, redigovanjem-korekcijama tekstova i/ili originalnim materijalom za objavljivanje, poput novosti sa ulica, izveštajima sa akcija, saopštenjima i izjavama o preuzimanju odgovornosti, tekstovima zatvorenih ili progonjenih drugova i drugarica, pozivima i najavama, pamfletima i lecima, tekstovima i člancima (osvrti, mišljenja...) i tako dalje, pišite na contrainfo(at)espiv.net

Meksiko: Pismo zatvorene anarhistkinje Amelije Trudo

solidarnost-amelija-falon-karlos

Protiv svih autoriteta…Sloboda za Falon, Karlosa i Ameliju.
Zapalimo zatvore (A)…država i kapitalizam su jedini teroristi.

Zatvor Santa Marta, Meksiko, 23. februar 2014.

U večernjim satima 5. januara 2014., uhapšena sam zajedno sa mojim drugovima Falon i Karlosom zbog navodnog napada na kancelariju Federalnog sekretarijata komunikacija i transporta Meksika, kao i prodavnicu automobila kompanije Nisan. Prozori su razbijeni, a molotovljevi kokteli ubačeni unutar ministarstva (u zavisnosti od toga šta kažu dokazi), kao i unutar novih automobila Nisanovog salona. Šteta je procenjena na više od 70,000 pezosa (više od 3,800E) u ministartstvu, odnosno 100,000 (više od 5,500E) u salonu.

I zaista, ja sam anarhistkinja i živim u Montrealu, Kanada. Putovala sam u Meksiko, a sada je moj put prolongiran na neko vreme.

Nakon što smo uhapšeni  zaključali su nas na 96 sati, a zatim  – bez izvođenja pred sudiju – prebacili u Savezni centar Arego. Bili smo zarobljeni 40 dana. U ćeliji, 23 časa dnevno, sa jednom cigaretom dnevno i 10 minuta za pušenje; 3 obroka dnevno, ali svaki put sa samo 10 minuta za jelo, bez razgovora; nije dozvoljeno imati olovku; 9 minuta telefonskog razgovora dnevno…Ukratko, bilo je to dugo čekanje i nije bilo ničega drugog do meksičkih “telenovela” koje su se po ceo dan vrtele na TV-u. Srećom, naše prijateljice i prijatelji su nam poslali neke knjige! Hvala, ne znam kako bih preživela bez njih.

Četrdesetog dana je Generalni tužilac Republike (PGR – federalni) prebacio dokumenta u vezi sa našim slučajem državnoj policiji (PGJ) zbog toga što nisu imali dokaza da nas optuže za federalno krivično delo. Tako, od 17. februara 2014. Falon i ja se nalazimo u Državnom zatvoru za žene “Santa Marta” u Meksiko Sitiju, u koji smo prebačene, a Karlos se nalazi u Državnom zatvoru za muškarce “Orijente”, na nekih 20 minuta od nas. Ovo mesto je mikro-društvo okruženo betonom i bodljikavom žicom, ali gde – unutar zidina – možeš raditi ono što želiš.

U trenutku dok ovo pišem, jutro je, 7.30 h. Nalazim se u dvorištu i gledam izlazak sunca iza osmatračnice koja okupira pejzaž. Zapravo, osećam se gotovo kao da se nalazim u dvorištu nekog stambenog bloka kada pogledam ka zgradi sa odećom koja visi sa prozora bez rešetaka. Ima mnogo golubova, kanti za đubre, požutele trave i bodljikave žice. Puno je i ljudi sa svojim pričama.

Činjenica je da su zatvori, kao i panduri, neophodni za održavaje socijalnog mira. Dominacija i kontrola su ti koji omogućavaju opstanak ovog odvratnog sveta. Zatvor znači strah, nepoznato, stid, usamljenost izolaciju. Društvo je pripitomljavanje individua u “dobre građane”. Dakle, moja snaga kao individue ukorenjena je u odbijanju da strah bude ograničenje u mom životu. Naravno da se, kao i svi ostali, plašim mnogih stvari, ali je moja želja za slobodom jača. Strah se često konstruiše i dekonstruiše kada se sa njim suočimo. Bitno je da gledamo dalje, izvan okvira, preko granica, zidova, planina, reka i okeana.

Ne znam koliko dugo ću biti ovde, ali ne žalim sebe. Verujem da se napolju borba nastavlja, a ljudi sastaju, vole jedni druge, mrze, žive, dođavola. Zapravo, ne osećam se baš prijatno što se ljudi fokusiraju na naš slučaj, a ne angažuju se u svojim borbama u svojim kontekstima. Mislim da se solidarnost najbolje gradi deljenjem individualne i kolektivne snage. Najgora stvar za mene bila bi da se, dok nas ovde drže, napolju ništa ne dešava, ali znam da moji prijatelji nastavljaju uprkos teškoćama sa kojima se suočavamo. Moja stvarnost kao anarhistkinje u zatvoru samo je jedna od činjenica kojoj se moramo prilagoditi. Često je najteže održati i zaštititi veze poverenja između drugova i drugarica sa kojima delimo afinitet tako da budemo u mogućnosti da razmišljamo na duže staze. Kada je to moguće, pojavljuju se neslućene mogućnosti.

U tom smislu, moje ideje i analize ostaju iste kao i napolju. Zbog toga ne želim da menjam svoj diskurs kako bih dobila podršku ljudi. Veoma cenim solidarne napore koji su se do sada desili, mada se distanciram od nekih inicijativa koje su preduzete u znak solidarnosti sa nama. U Montrealu: tokom demonstracija koje su se desile ispred meksičkog konzulata, govorom su osuđena mučenja i kršenje ljudskih prava od strane meksičke države. Pomenute su i UN u reformističkom i progresivnom tonu. Iskreno, cenim to što su mnogi ljudi zabrinuti zbog našeg slučaja, ali ja odbijam da koristim taj iluzorni reformistički diskurs. Za mene su nepravda, mučenja i kršenja ljudskih prava sastavni deo ovog sveta kakav jeste. Države regulišu prava i ona se, po potrebi, suspenduju u bilo kom trenutku. Osim toga, ona promovišu demokratsku ideologiju (prava za građane), najveću iluziju ikada. I što je najvažnije, podrške našim idejama referencama na instance vlasti poput UN ne mogu izgraditi snažnu anti-autoritarnu borbu. Pokušajima da reformističkim diskursom utičemo na javno mnjenje nećemo izgraditi snažnu osnovu za borbu koju je nemoguće rekuperirati.

Takođe moram iskreno reći da nemam nikakve veze sa studentskim i radničkim sindikatima, čak ni sa idejom “borbenog sindikalizma” (“syndicalisme de combat”) koja je veoma moderna kod kuće, u Montrealu. Ove organizacije su formalne i birokratske. One reprodukuju “direktnu demokratiju”. To su iste one strukture koje želim uništiti, koje nameću distancu između individua, u odnosima individua prema svetu i životu. Formalnost, birokratija, zakon i institucionalizaciju transformišu veze i odnose među ljudima. One zamrzavaju mogućnost stalne transformacije, baš kako to čine i političke partije. One pokušavaju da organizuju i usmeravaju “bezobličnu masu”.

Dakle, postoji jedna očigledna kontradikcija: dobili smo podršku od studentskih udruženja u Kvebeku. Što se mene tiče, nemam problema sa primanjem novca koji će nam bez sumnje pomoći izvan zatvora. Ali moram reći kako mislim da u tim organizacijama nema ničega revolucionarnog. Trule su do srži. Zasnovane su na maoističkim strukturama organizovanja i potpuno su formalne, sa svojim političarskim proceduralnim kodom. Taj jezik je nerazumljiv. Harizmatični govornici manipulišu glasovima masa iskazujući ono što većina želi čuti, a ne ono od srca. Mase od 100,000 ljudi marširaju kao zombiji, pevaju i ponavljaju iste reformističke slogane, a potom se vrate kući i svojoj svakodnevnoj rutini.

U situaciji u kojoj sam se našla, čekajući da me kazne ili oslobode, otvoreno izjašnjavanje da sam anarhistkinja može me dovesti u nezavidnu situaciju. U svakom slučaju izabrala sam da to učinim. Mnogo puta sam osećala potrebu da komuniciram sa drugim anarhistkinjama i anarhistima koji/e su iskusile/i slične situacije. Kada se suočavamo sa državnom represijom, postoji nekoliko načina da se reaguje. Mislim da upotreba umerenog diskursa obezbeđuje privilegije kao što su brži izlazak iz zatvora, dobijanje finansijskih sredstava ili drušveno prihvatanje. Ali mislim da će  biti teško širiti ustaničke i anti-autoritarne prakse dokle god su reči i dela umereni. Zbog toga je važno da otvoreno i svesno komuniciram moje ideje.

Ne znam koliko dugo ću ovde biti zatvorena, ali jedno je sigurno: to neće biti zauvek. Srećna sam što imam prijateljice i prijatelje, borbene drugarice i drugove, i ne osećam se usamljeno. Snaga i hrabrost su najpre u nama samima. Postoji univerzum mogućnosti, ovde kao i drugde. Treba se boriti protiv svih oblika dominacije, kako onih koje kreiraju strukture i institucije tako i protiv onih koji se mešaju u naše odnose. Raj ili savršen svet ne postoje. Sloboda je stalno kretanje i stalni konflikt, u konfrontaciji sa svetom slika, simbola i pojava. Sloboda je uništavanje struktura dominacije nad našim životima. Pozdravljam prijateljice i prijatelje, borbene drugarice i drugove u Meksiku, Montrealu, Francuskoj, Vankuveru, SAD, Španiji, Grčkoj, Čileu, Egiptu, Belgiji, Italiji, Nemačkoj, Engleskoj, Holandiji. Za potpunu slobodu, želim da se veze i odnosi kuju u borbi.

U znak solidarnosti sa Karlosom “Čivom” i Falon,
S ljubavlju, dole zidovi svih zatvora

Amelija.

Izvor: Sabotagemedia

****

Ameliji, Falon i Karlosu možeš pisati na sledeće adrese:

Amélie Trudeau / Fallon Rouiller
Centro Femenil de Reinserción Social Santa Martha Acatitla
Calzada Ermita, Iztapalapa No 4037, Colonia Santa Martha Acatitla
Delegación Iztapalapa, C.P. 09560, Ciudad de México, D.F.
México

Carlos López Marín
Reclusorio Preventivo Oriente
Calle Reforma #50, Col. San Lorenzo Tezonco
Delegación Iztapalapa, C.P. 09800, Ciudad de México, D.F.
México

Nove informacije o ovom slučaju, kao i pisma zatvorenih drugarica i druga možeš pronaći na sajtu Sabotagemedia.

Leave a Reply

You can use these HTML tags

<a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <s> <strike> <strong>