Sve je ukradeno, sve nam pripada!
Uzeli smo nazad malo stvari koje smo proizveli mukotrpnim radom, a koje su nam naši šefovi ukrali…
Uspostavljanje vanrednog stanja zajedno sa predatorskim racijama šefova na radnim mestima i u našim životima nameću društvu strah od represije i neimaštine. Razlike u svakodnevnom životu dobijaju tragičan oblik kada ispružene ruke mole i prose ili prevrću kontejnere u nadi da će pronaći hranu. Nezaposlenost i stalni rast cena proizvoda na policama supermarketa naterali su nas da se zapitamo da li možemo zadovoljiti čak i naše osnovne potrebe.
Ne tolerišemo ovakvu situaciju; pružićemo otpor.
Danas (11. aprila 2014.), pokrili smo naša lica i izvršili eksproprijaciju u jednom od onih velikih supermarketa. Naša smo lica učinili vidljivim našim potezom, a pošto taj potez (uglavnom) remeti njihov mir kao i njihovu profitabilnost pokušaće da nam uđu u trag. Nećemo im se predati, prkosimo njihovom terorizmu, planiramo naše korake i kolektivno odgovaramo na ulici. Kolektivizujemo naše otpore i pobune protiv onih koji nas ugnjetavaju.
Danas smo se takođe zaustavili i kod Organizacije za zapošljavanje radne snage (OAED).
Ostavili smo neke od stvari iz supermarketa u lokalnoj kancelariji za nezaposlene kao gest klasne solidarnosti sa drugim radnicima i radnicama i nezaposlenima; pravedni čin koji mi, oni odozdo, činimo za sebe, deleći kolač. U ovom modernom sistemu trgovine ljudima, u ovoj savremenoj galiji, radnici u programima javnih radova – koje Organizacija za zapošljavanje radne snage promoviše – prisiljeni su da po pet meseci žive poput robova. Nemaju prava na odmor ili bolovanje, dobijaju mrvice koje nazivaju platom, a u slučaju da odbiju poziciju koja im je dodeljena preti im brisanje iz registra nezaposlenih. Svako od nas treba da zna da je nas više i ukoliko želimo da se organizujemo možemo zbaciti eksploatatore naših života.