Sramota nije posao
Osam sati stojite u krugu policijskog autobusa na uglu ulica Harilau Trikupi i Didotu u Eksarhiji, pitajući se kada ćete biti napadnuti “bocama” i kamenovani. Primaoci mržnje i besa; mržnje i besa koji prožimaju naše celo biće. Zbog onoga što jeste. Zbog onoga šta jesmo. Zbog onih kojima služite. Zbog onoga za šta se borimo.
Osam sati zaredom, a sada je vreme za noćnu smenu, u 22h, 19. septembra 2013. Sveže svinje su stigle da vas zamene. Nakon kraćeg ćaskanja, svi zajedno ulazite u pokretni svinjac.
Ali sa nama ćete se suočiti kada to najmanje očekujete, kada zavalite dupe na sedište policijskog autobusa, iscprljeni tom prljavštinom koju zovete posao.
Dva bloka dalje, na raskrsnici ulica Harilau Trikupi i Dervenion, drugovi čekaju policijski bus kako bi krenuli. Zauzimaju pozicije, čekaju još malo, a onda guraju kontejnere i blokiraju ulicu. Kanisteri od 10 litara ispunjeni benzinom kotrljaju se ispod vozila. Panduri stižu baš na vreme i napuštaju autobus pre nego su primetili kako prvi molotov osvetljava zapaljivi materijal. U njihovim očima vidi se strah.
Neki drugi put, na drugom mestu, čekaćemo vas.