Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.

Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.

Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.

Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.

Operacija “U italijanskom stilu”

U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.

Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.

Čileanski fijasko

Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te  – kroz policijske predstave –  stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.

Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.

Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.

Slučajnost?

Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.

Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.

I ono što predstoji…

Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.

Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.

Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?

Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.

U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.

Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.

Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.

Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.

Barselona, 18. decembar 2014.

(prevod na holandskom, nemačkom, francuskom, italijanskom i engleskom jeziku)