Nalazimo se u konjunkturi u kojoj su država i gazde pokrenuli apsolutni napad na siromašne i potlačene. Osiromašujući naše živote i osuđujući nas na bedu, vlast nastoji da kontroliše svaki aspekt našeg svakodnevnog života. Na sopstvenoj koži osećamo slom javnog zdravstva i obrazovanja, otpuštanja i smanjenja plata, pljačkaške poreske napade i militarizaciju represije. Ovom klizavom terenu pridodato je i dovedeno u pitanje i navodno “sveto” kapitalističko pravo kućevlasništva. Ali kada kapitalisti pričaju o imovini to se odnosi na vlasništvo nad sredstvima za proizvodnju koja se  – po njima – moraju nalaziti u rukama nekolicine. To je ono na šta misle kada nečiji dom nazivaju investicijom.

Važna karika u ovom procesu koncentracije “stambenih investicija” u ruke nekolicine jesu agencije za naplatu dugova – i briga nas je da li su legalne ili ilegalne. Ove kompanije iznuđuju i terorišu ljude, izdaju naloge za plaćanja prisiljavajući tako dužnike da svoje domove stavljaju pod hipoteku. Nakon toga slede aukcije. Najveća kompanija te vrste pripada porodici Dimitrisa Sijufasa, bivšeg ministra i bivšeg predsednika grčkog parlamenta. I zaista, kako bi uopšte politički kadar ove zemlje mogao izostati iz ovog unosnog, parazitskog biznisa?

U poslepodnevnim časovima, u utorak 10. decembra 2013., napali smo sedište ranije pomenute firme, koja se nalazu u ulici 25. marta, broj 7, u okrugu Tavros (Atina). Pored očiglednog političkog simbolizma, naš napad je dostojanstven čin, čin društvene i klasne solidarnosti; akt otpora, od strane i za sve nas koji svakodnevno doživljavamo naslije šefova; akcija koja je deo naše ukupne borbe protiv države i kapitala.

Ne zaboravljamo na hiljade ljudskih bića koja se savijaju pod teretom etatističkog i kapitalističkog varvarstva i koji su dovedeni do samoubistva. Ne opraštamo nikome od onih koji su doprineli takvom ishodu.

Podižemo naše pesnice u znak drugarstva sa onima koji nastavljaju da se bore za socijalnu revolucije unutar i izvan zatvorskih ćelija “demokratije”.

Anarhisti i anarhistkinje

PS1: Naš politički izbor je bio da ne ulazimo u sukob sa zaposlenima u firmi. Razumemo stanje prinude koje ih je možda nateralo na tu vrstu posla, ali ne možemo biti slepi za činjenicu da su oni preuzeli specifičnu ulogu u napadu pokrenutom protiv naše klase. Oni zaslužuju društveni prezir i izolaciju.

PS2: Za nas, kuće pripadaju onima koji u njima žive i zadovoljavaju osnovne potrebe bez vlasništva u bilo kom smislu. Da budemo jasniji, sve što nas interesuje jeste spas domova sitnoposednika.