Prošle nedelje, kao simboličan čin solidarnosti sa utamničenom anarhistkinjom Stelom Antoniju i četvoricom drugova koji su uhapšeni nakon demonstracija od 12. februara u Atini, postavili smo transparente u blizini grčke ambasade i Helenskog fonda za kulturu.
Stela Antoniju je uhapšena 4. decembra 2010. godine u Atini, zajedno sa drugovima Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusijasom koji se takođe nalaze u zatvoru, pod optužbom za navodno učešće u oružanoj organizaciji, CCF. Stela se nalazi u zatvoru, bez suđenja, već 16 meseci i – kao i ostali drugovi – odbacuje sve optužbe koje se neprestano obnavljaju uz podizanje novih optužnica. Pravi razlog zašto je država drži u zatvoru jeste njen politički izbor da se solidariše sa Aleksandrosom Mitrusijasom (koga su vlasti tražile i pre hapšenja), kao i njene političke akcije i stavovi, odnosno, učešće u anarhističkom pokretu i socijalnim borbama. Stela boluje od retke bolesti koja se ne može lečiti u zatvoru i koja zahteva posebne lekove i čest medicinski tretman ali joj je to stalno uskraćivano. Kao posledica toga njeno zdravstveno stanje se dramatično pogoršalo. Iz tih razloga Stela je već pet puta zahtevala puštanje na slobodu uz kauciju, ali još uvek bez uspeha. Ipak, uprkos ozbiljnom zdravstvenom stanju ona nikada nije prestala da se hrabro bori, čak i unutar zatvorskih ćelija režima, za bolje uslove za sve zatvorenike kao i protiv samog sistema zatvora. U junu 2011., zajedno sa drugim zatvorenicima (anarhistima i onima koji to nisu), Stela je učestvovala u političkim mobilizacijama u zatvoru protiv usvajanja “srednjeročnog memoranduma” nametnutog od strane grčke vlade i Trojke (EU/ECB/MMF).
Dvanaestog februara ove godine, u Grčkoj se desila masovna proleterska erupcija, privremena socijalna eksplozija, u danu kada je parlament glasao za “drugi sporazum o memorandumu” nametnut od strane grčke države i Trojke (EU/ECB/MMF). Narodni gnev se istovremeno izlio u više gradova, sa velikim nemirima koji su proglašavali negaciju politike koju promovišu grčka država i njeni partneri iz EU. Nemiri su uključivali masovne demonstracije, uništavanje kapitala (spaljivanje banaka, luksuznih prodavnica, zalagaonica itd.), napade na kancelarije političkih partija i policijske stanice, žestoke sukobe sa kerovima demokratije i poretka koji su pokušavali, ali nisu uspeli da se suprotstave besu ljudi. Takođe, okupirane su bile i mnoge javne zgrade. U festivalskoj atmosferi na hiljade ljudi je učestvovalo u ovim dešavanjima ili su aplaudirali i pozdravljali kada su banke razbijane i paljene, uz spontanu i aktivnu saradnju i solidarnost među demonstrantima. Uplašeni intenzitetom nemira koji su dostizali nivo ustanka, tokom tog i u narednim danima, lideri političkih partija, mediji i svi drugi zagovornici potčinjavanja i poslušnosti, osuđivali su demonstrante i društveno kontra-nasilje sa ciljem stvaranja lažnih podela među demonstrantima. Žestoki represivni i ideološki lov na veštice koji su sprovodili država i njene snage je pokrenut u paničnom pokušaju da se zaustavi dalje preispitivanje postojećeg, a pobunjenici zastraše. Prvi koji su se našli na udaru ovog talasa represije jesu četvorica drugova koji su uhapšeni 12. februara. Naši drugovi nisu uhapšeni zbog bilo kakvog “inkriminišućeg dokaza” već zbog same činjenice da su pokazali svoje dostojanstvo i izašli na ulice protiv porobljavanja od strane države i kapitala, kao što su to učinile i na hiljade drugih ljudi. Drugovi su već dva meseca utamničeni bez suđenja i jasno je da država želi da ih “kazni za primer” kako bi zastrašila sve one koji odbijaju da padnu na kolena i koji uzvraćaju udarac. Nedavni talas represije protiv socijalnih centara i samoorganizovanih prostora, brojna krivična gonjenja anarhista, pokazuju da država posebno cilja one koji ne žele da budu niti gospodari niti robovi, koji se organizuju i izlaze na ulice, autonomno i samoorganizovano.
A mi, šta mi radimo u našem društvu, u našim lokalnim zajednicama? Kakvoj budućnosti se nadamo ako su sva naša “rešenja” vezana za kapitalizam i državu koji su pokazali da sve što mogu da urade jeste da proizvode nasilje i podele, bedu, nepravdu i siromaštvo za veći deo društva, a privilegije za manjinu? Čemu se nadamo ako naše živote predajemo u ruke političara i ideologa? Da li želimo da živimo i budemo slobodni ljudi, ili da nastavimo da vegetiramo kao vojnici političkih partija, robovi kapitalizma i šefova, robovi bilo koje vlasti, srpske, EU ili ma koje države? Koliko još dugo ćemo trpeti i tolerisati svakodnevna ponižavanja, nasilje i nepravdu? Produživati bedu svakodnevnog života, birati put podela i zatupljivati se ideologijama i mitovima nacionalizma ili demokratije (koji su sluge istog gospodara), umesto zajedničkog odgovora i napada na sve one koji žele da upravljaju našim životima, koji žele da nas zadrže u političkom i ekonomskom ropstvu. Moramo delovati. Moramo se buniti. Sloboda se ne može dati ili pokloniti. U toku je rat protiv svih nas, i umesto da uzvratimo udarac mi se trudimo da poboljšamo sam mehanizam koji nas ubija. Ali da bismo to i učinili moramo takođe i razumeti šta se dešavalo u našoj skorijoj istoriji, razumeti funkciju nacionalizma i rata kao oružja koje su lokalne elite i finansijske institucije poput MMF-a iskoristile kao odgovor na klasne borbe u tim vremenima, za kapitalističko restruktuiranje, pljačkanje naših zajednica i života te stvaranje novih nacionalnih država u regionu, kao i ulogu svih promotera ideologije demokratije i poslušnosti u post-ratnom, “mirnodopskom” periodu. Borba za slobodu se može voditi samo kroz autonomne i samoorganizovane načine, daleko od države i njenih marioneta ili bilo kakvih patronata, uz solidarnost i uzajamnu pomoć kao jednim od sredstava otpora i svakodnevne prakse.
SLOBODA ZA SVE ZATVORENIKE
U GRČKOJ, ALBANIJI, SRBIJI NEPRIJATELJI SU BANKE I MINISTARSTVA
Anarhisti/slobodari