Iza pobede i poraza
Anarhistički zatvorenik Nikos Romanos koristeći se jedinim sredstvom koje mu je bilo na raspolaganju unutar zatočeništva u zatvoru, svojim telom, vodio je tešku i odlučnu borbu počevši od 10.11.2014. zahtevajući dašak slobode. Koristeći kontradikcije pravnog sistema, on mu se suprotstavio i razotkrio te protivrečnosti. Država se, uz održavanje apsolutnog stava prema ovom štrajku glađu sve do 6. decembra kada je polemika protiv nje dostigla vrhunac, povukla i bila je navedena da promeni zakonski okvir po pitanju obrazovnog odsustva za zatvorenike/ce.
Prilagođavanje pravnog arsenala je dvosmisleno. Sa jedne strane, politički/e zatvorenici/ce će sada biti u obavezi da obrazovna odsustva koriste uz nošenje elektronske narukvice. Država se povukla u odnosu na borbu koju su pružili Nikos i pokret solidarnosti, što je pobeda pokreta protiv vladine moći. Sa druge strane, obrazovna odsustva za zatvorenike/ce koji/e čekaju na suđenje sada su uključena u nedavno usvojeni režim digitalnog zarobljeništva, takozvane narukvice (elektronskog nadzora). Čini se da se mogućnosti kaznenog sistema da lakše deli kazne sve većim delovima stanovništva proširuju i dobijaju legitimitet. Međutim, to nije eksplicitno agresivna taktika, već uslov za kompromis na koji je država bila primorana.
Institucionalna levica, koja ionako deluje kao sigurnosna mreža sistema, bila je, u ovom konkretnom slučaju, katalizator restruktuiranja institucionalnog okvira kako bi se ojačali kontrola i represija, a otpor razoružao. Reformisti su pokušali, trgujući Nikosovim štrajkom glađu, čisto političku borbu degradirati u humanitarno pitanje. Zahtev za obrazovanjem kao vrhovnom društvenom vrednošću nije ništa drugo do pokušaj depolitizacije borbe za slobodu.
Nikosov štrajk glađu bio je od ključnog značaja za pojavu i konvergenciju raznovrsnih mobilizacija, zbog toga što je Nikos energično branio šire radikalne vizije koje su probudile potlačene, inspirišući izglede za pobedu. Zatvoreni anarhistički pobunjenik, aktivno povezan sa nitima pobune, boreći se do kraja, probudio je nešto što se ne može zauzdati. Pokret solidarnosti koji se podigao imao je masovni odziv jer je Nikosova borba dotakla delove potlačenih koji su njoj prepoznali i sopstvenu borbu za život i dostojanstvo. Solidarna borba se proširila oslobađanjem javnih zgrada širom zemlje koje su služile kao čvorišta za mobilizacije i rasprostiranje akcija. Na taj način je pokret solidarnosti uspeo za tili čas sruštiti totalitarni režim državne kontrole nad javnim prostorom koja je intenzivirana od pobune iz decembra 2008. Kolektivno okupirani prostori otpora stvaraju nasleđe za svet slobode i samoorganizovanja. Stalne agresivne incijative, uprkos činjenici da su kasnile za intenzitetom duha kojeg je projektovao drug u štrajku glađu, podsetile su da potlačeni mogu probiti državni terorizam.
Rastući pokret solidarnosti delovao je kao pretnja, prisiljavajući “predstavnike naroda” da se koriste metodama dekompresije, poput ubrzavanja izbora. To je način na koji država izbegava neminovni sukob sa onim delovima društva koji pružaju otpor. Moramo naglasiti da je oživljavanje pobune koju je Nikos zapalio bio presudni faktor koji je, u sadašnjem preuređenju režima, naterao državu da napusti svoju fasadu tobožnje parlamentarne polemike suprotstavljajući toj pobuni ujedinjeni front.
Država, dok prolazi kroz duboku političku krizu, pokušava da izbegne sukobe i zbog toga je svih ovih dana zadržavala defanzivni stav. Međutim, napori da obnovi oronulu demokratsku fasadu dominacije nagoveštavaju intenziviranje agresije države i kapitala od strane svih snaga režimskog spektra. Posebno, institucionalne/režimske levice koja, pokušavajući da otpor integriše u institucionalnu igru, ima vodeću ulogu u podrivanju borbi. Iz ovih razloga, smatramo ne samo da ništa nije gotovo, ne samo da se sve nastavlja, već da moramo pojačati i osnažiti naš kontranapad protiv civilizacije zatvora i eksploatacije. Ne dozvolimo da se mrtva tišina fiktivnog konsenzusa uspostavi ni za sekund.
Trenutno oslobađanje svih uhapšenih iz pokreta solidarnosti, kao i okončanje svih gonjenja
Bez predaha – konstantna pobuna
Do ukidanja zatvora maksimalne bezbednosti tipa C
Do ukidanja antiterorističkih zakona
Do oslobođenja svih zarobljenih boraca
Do rušenja i poslednjeg zatvora
Okupacija Politehničke škole 11.12.2014.
Originalni tekst na grčkom jeziku : Indimedija Atina
(* Napomena Kontra Info: U ranim jutarnjim časovima 13. decembra, drugovi i drugarice su najavili okončanje okupacije Politehničke škole u Eksarhiji. Prema našim saznanjima, uhapšeni u nemirima od 6. decembra u Atini pušteni su do početka suđenja uz restriktivne uslove.)
