Tag Archives: SAD

Grčka: Izjava člana “Revolucionarne borbe” Nikosa Maziotisa o listi međunarodnih “terorista” američkog Stejt departmenta

Američki Stejt department je 2009. godine anarhističku urbanu gerilsku grupu “Revolucionarna borba” (Epanastatikos Agonas) označio kao “stranu terorističku organizaciju” zbog napada granatom na raketni pogon na američku ambasadu u Atini januara 2007. godine.

Dana 21. aprila 2015., Stejt department je izdao “terorističku oznaku” protiv jednog od članova “Revolucionarne borbe”, anarhističkog zatvorenika Nikosa Maziotisa. Sutradan, drug je izdao sledeće saopštenje.

americka-ambasada-atina-grcka-2007
“Ko god nije sa nama taj je protiv nas”
– iz govora američkog predsednika Džordža Buša nakon 11. septembra 2001.

“Nismo sa vama, mi smo protiv vas”
– iz izjave Nikosa Maziotisa pred Specijalnim sudom zatvora Koridalos 11. juna 2012., povodom napada “Revolucionarne borbe” na američku ambasadu

Moram priznati da mi je Stejt department učinio veliku čast uključivanjem na listu međunarodnih “terorista”. Ovo je drugi put da mi planetarne ubice odaju počast kao članu “Revolucionarne borbe”, otkako su postavili nagradu od milion dolara za mene zajedno sa ostalim članovima/icama organizacije nakon napada “Revolucionarne borbe” na američku ambasadu u Atini u januaru 2007.

Ovaj potez je očigledno pritisak na grčku vladu – odgovor na nedavno usvajanje zakona ministarstva pravde koji sadrži odredbu na osnovu koje zatvorenici i zatvorenice sa više od 80% invaliditeta poput Savasa Ksirosa, od određenog momenta pa nadalje, ostatak svoje kazne mogu provesti u kućnom pritvoru sa elektronskim nadzorom što je američki ambasador u Grčkoj opisao kao neprijateljski akt.

Taj potez predstavlja znak nepoverenja prema grčkoj vladi i šalje snažnu poruku da vlada SAD ne priznaje nikakav sudski presedan u drugoj državi u slučaju napada na američke ciljeve i da može uhapsiti i krivično goniti ma kog oružanog borca i revolucionara koji je napao američke ciljeve bilo gde u svetu, čak i ukoliko mu se sudilo i ukoliko je utamničen u zemlji u kojoj je taj napad izvršen. Ali Stejt department nema razloga za brigu. Vlada predvođena Sirizom će se, uprkos devijacijama, pokazati doslednom u angažovanju u ratu protiv “terorizma”, baš kao što je dosledna u svojim obavezama otplate duga prema kreditorima supranacionalne elite. Osim toga, ona je izjavila da je dvostruko osetljiva na pitanja “terorizma” pošto su mnogi napadi izvedeni u ime levice.

Bez obzira na to koliko godina budem morao provesti u zatvoru, bez obzira na cenu koju plaćam, uvek će me ispunjavati radošću sećanje na to kako smo ih, kao “Revolucionarna borba”, ponizili tog januarskog jutra 2007., kada smo zid američke ambasade pogodili protiv-tenkovksim RPG-om, i uvek ću se sa zadovoljstvom sećati reči tadašnjeg državnog sekretara Kondolize Rajs koja je tadašnjeg planetarha  Džordža V. Buša probudila rečima: “Gospodine predsedniče, napadnuti smo u Atini.”

Nikos Maziotis, član Revolucionarne borbe
zatvor Domokos

Severna Karolina, SAD: Kratko saopštenje iz Darama

U noćnim satima u utorak 25. novembra 2014., grupa ljudi – besna zbog policijskog ubistva Majka Brauna, a inspirisana aktima pobune koji su se proširili celom zemljom – vandalizovala je zgradu oružarnice Nacionalne garde. Na ulaznim vratima su ispisane parole, a razbijeno je na desetine prozora.

Nacionalna garda se sada nalazi na ulicama Sent Luisa i Fergusona nastavljajući rat koji rasistički panduri, u ime bogatih, vode protiv siromašnih.

Ovaj akcija je usledila nakon uzbudljive protestne noći u centru Darama tokom koje je raznolika masa od nekoliko stotina ljudi otvoreno govorila o svojim iskustvima u pandurskim rukama, blokirala ulice, palila pirotehniku, ispisivala grafite na zgradama sa porukama protiv pandura i zatvora, a blokirana je i severna traka autoputa 147.

Nadamo se da će svi ovi akti doprineti nastavku eskalacije lokalne militantne borbe protiv rasizma, kapitalizma i države.

Za anarhiju,
XXX

Izvor: anarchistnews.org

SAD: Devet tačaka zašto je neophodno sve blokirati

Panduri pucaju na decu, a šou se nastavlja.
Stambeno tržište se ruši, a šou se nastavlja.
Ekosistemi se uništavaju, a šou se nastavlja.
Tržišta određuju cenu naših života dok fakultete potčinjavaju svojim potrebama.
Blokirajmo ovaj mehanizam.
Blokirajmo sve.
Počnimo od nule.

Devet tačaka zašto je neophodno sve blokirati

1. U gradu čiji se život zasniva na trgovini i razmeni robe, blokirati sve trgovačke kanale znači prekinuti normalnost. Možda ćeš reći: “To će izazvati nelagodnost.”

Odgovaramo da mnogo više nelagodnosti osećamo u pretvaranju da je sve ovo normalno, zbog toga što panduri ubijaju crne tinejdžere, a banke i multinacionali odlučuju o našoj budućnosti. Kada se nesigurnost o životu pretvara u strah. Kada upravo treba da dostignemo krajnje granice socijalnog i ekološkog razaranja.

2. Svakodnevni spontani marševi 200 ljudi remete više nego velika planirana dešavanja od 20,000 ljudi jednom u sto godina. To je razlika između efikasnosti i ispraznog učestvovanja.

3. Mnoštvo oblika borbe kao i trenutaka sukoba odozdo čine nas manje kontrolisanim. Na taj način ne možemo biti smešteni u unapred određene kanale niti nas mogu označiti kao pristalice političkih partija ili sindikata. Naprotiv, postajemo agilniji i manje predvidljivi. Stičemo bogatstvo mišljenja i delovanja.

4. Živimo u frenetičnom društvu u kojem logika ekonomije određuje životni ritam. Proizvodnja-profit-brzina na fakultetima, na poslu, u supermarketu. Ljudska bića su ruine prepuštene tokovima trgovinske razmene, izolovana tela u virtuelnim mrežama, nesposobna da razumeju kuda idemo. Poklopljeni utešnim talasima spektakla, zauzeti jurnjavom za lažnim potrebama i fatamorganom napredovanja u karijeri više nismo stanju da razumemo mogućnosti za stvarne promene. Stoga je hitno potrebno da stanemo. Moramo zaustaviti ovaj šou koji nas razara.

5. Blokirajmo sve (od fakulteta do ulica) kako bismo došli do vazduha i zaustavili ovu trku za profitom i smrću, kako bismo stvari sagledali iz drugačije perspektive, perspektive iznenađenja i zadovoljstva u doživljavanju neočekivane slobode sa drugima. Hajde da stvaramo samoorganizovane i rasprostranjene sukobe tako da možemo povratiti snagu i um pre nego se stvari počnu vraćati na prethodno stanje.

6. Neočekivana blokada, blokada koja donosi radost, instrument je provokacije. To je instrument sabotiranja mehanizama društvene mašinerije koja želi da budemo ravnodušni prema svetu koji nas okružuje i bezosećajni prema svojim strastima.

7. Izaći na ulice takođe znači povratiti sav urbani prostor koji nam je uskraćen, kretati se kroz grad i susretati se sa drugim realnostima bez stvaranja novih dogmi.

8. Ako ekonomija blokira slobodno kretanje ljudi i znanja, mi želimo blokirati ekonomiju slobodnim i divljim kretanjem ljudi i znanja. Drugačije rečeno: ako njihova ekonomija ima za cilj pljačkanje i uništavanje naših života, naš cilj bi bio da uništimo njihovu ekonomiju i otmemo nazad ono što je naše.

9. Blokada je samo jedan način. Nema puta do pobede; naprotiv, postoji mnogo mogućih puteva koje treba istražiti. Odvodne cevi prepuštamo onima koje će se uskoro uliti nazad u borbe koje su kompatibilne sa vlašću. Kanalizaciju ostavljamo onima koji će pokušati da jašu na talasu protesta isključivo sa ciljem navođenja vode u svoj politički basen.

Mi više volimo otvoreno more.

Širimo blokade i okupacije, za Majka Brauna i za sve nas.

Izvor: anarchistnews.org (25.11.2014)

Atina: Činovi solidarnosti za 11. jun

Sloboda za one koji su u zatvorskim ćelijama i kavezima. Solidarnost sa Mari Mejson i Erikom MekDejvidom
Solidarnost sa Mari Mejson & Erikom MekDejvidom, borcima zatočenim zbog oslobođenja životinja-zemlje (ALF-ELF)

U kontekstu 11. juna, Međunarodnog dana solidarnosti sa anarhističkim zatvorenicima u SAD Mari Mejson i Erikom MekDejvidom kao i svim dugogodišnjim anarhističkim zatvorenicima i zatvorenicama, okačen je transparent u ulici Patision kod Politehničke škole u Atini gde su takođe ispisani i grafiti. O istoj smo temi govorili i putem radio talasa Radiozona subverzivnog izražavanja 98FM, samoupravne radio stanice iz Atine.

Solidarni anarhisti i anarhistkinje

11. jun 2014. – Međunarodni dan solidarnosti sa Mari Mejson i Erikom Mekdejvidom i svim dugogodišnjim anarhističkim zatvorenicima i zatvorenicama

11. jun 2014. – Međunarodni dan solidarnosti sa dugogodišnjim anarhističkim zatvorenicima i zatvorenicama

11. jun se brzo približava. Kao pokušaj oživljavanja dana podrške eko-zatvorenicima, Međunarodni dan solidarnosti sa Mari Mejson, Erikom Mekdejvidom i dugogodišnjim anarhističkim zatvorenicima i zatvorenicama doneo je, u protekle tri godine, ogroman izliv podrške i ljubavi iz svih krajeva sveta i za Mari i za Erika.

Značajno, pored izvora kao materijalne tako i nematerijalne pomoći, videli smo umnožavanje i širenje akcija solidarnosti u mnogim različitim kontekstima koje su doprinosile i širile duh naših borbi u vezi sa onima za koje je država smatrala da treba da nestanu. Koordinisana međunarodna solidarnost počela je cvetati, a informacije o dugogodišnjim anarhističkim i ekološkim zatvorenicima i zatvorenicama prelazile su mnoge geografske i jezičke prepreke.

Ovi su napori imali veoma vidljive i konkretne efekte u životima Mari i Erika (kao i mnogih drugih). Prikupljanje sredstava pomoglo im je da ostanu verni svojim veganskim principima, njihovi voljeni mogli su ih redovno posećivati čak i preko ogromnih rastojanja, nove generacije radikalnih ljudi širom sveta doprlo je do njih solidarnošću. Ukratko, 11. jun je bio veoma uspešan i pomogao je da Mari, Erik i mnogi drugi anarhistički i ekološki zatvorenici i zatvorenice ostanu u našim srcima i mislima, da ih održimo živim u našim borbama.

Ali ovaj proces sećanja – “održavanja živim” – zna biti varljiva stvar. Continue reading 11. jun 2014. – Međunarodni dan solidarnosti sa Mari Mejson i Erikom Mekdejvidom i svim dugogodišnjim anarhističkim zatvorenicima i zatvorenicama

Atlanta, SAD: Sabotaža traktora za ZAD, No TAV i šumu Hambah

three-1024x722

U noći 22. februara, u rezervoar dva traktora koja se koriste u izgradnji novog tramvaja u Atlanti sipali smo smešu peska i vode.

Tramvaj je jedan od mnogih velikih razvojnih projekata koje je grad pokrenuo u poslednjih nekoliko godina kao deo generalnog plana revitalizacije centra grada. Znamo da taj plan samo znači još više policije i krovova nad glavom koji se ne mogu priuštiti.

Ovaj mali gest solidarnosti pružamo ZAD (Francuska), pokretu NO TAV (Italija) i okupaciji šume Hambah (Nemačka). Takođe želimo postali snage onima koji su pogođeni povećanim nadzorom ili represijom koje je novi razvojni projekat doveo u Atlantu.

Našu je akciju bilo lako izvesti. Nije bilo potrebno mnogo vremena da se isplanira ili usvoji, a sav materijal smo pronašli pored puta. Ne verujemo da gomilanje “akcija” pravi revoluciju, ali želimo da ohrabrimo sadašnje i buduće učesnike revolucionarnih borbi.

Srčano napred!

 

SAD: Vizija budućnosti – U kojoj svi Roberto Adinolfi hodaju sa štakama

clown-e1389707936735
Vraćajući se na maj 2012., Roberto Adinolfi bio je direktor poduzeća Ansaldo Nucleare, koje gradi nuklearne elektrane diljem Europe, uključujući Krško u Sloveniji i Cernavoda u Rumunjskoj. Adinolfi posjeduje moć, novac, prestiž, utjecajan je. Za njega patnje i žrtve katastrofe u Fukushimi (Japan) nisu bile ni približno blizu kao njegov klimatizirani ured ili njegova luksuzna vila u Genovi, ili kao njegova skupocjena odjela.

Ponekad moraš razbiti koje jaje da bi mogao napraviti kajganu. A osim toga, još nijedna od njegovih smrtnih zamki nije iščeznula.

Još. Ključna riječ. Još.

Roberto Adinolfi uz svu svoju moć, novac, prestiž, uz svoj utjecaj, nije ni primijetio vozilo koje ga je slijedilo ispred kuće. Bio je arogantno uvjeren da će provesti čitavu karijeru zarađujući brdo para bacajući radioaktivnu kocku i kladeći se na tuđe živote, i da neće nikada morati nikome odgovarati ni za što.

I tako je ujutro 7. maja Adinolfi izašao iz svoje luksuzne vile u Genovi, zaputivši se prema svojem prostranom klimatiziranom uredu – kada ga je iznenada ošepavio jedan anarhistički metak. Krvario je i urlao.

Njegovo se skupocjeno odijelo upropastilo.

Alfredo Cospito i Nicola Gai preuzeli su ovu javnu humanitarnu službu kako bi poslali jasnu poruku Adinolfiju u ime milijuna budućih žrtava njegovog nuklearnog holokausta. Nisu dobili ni nagradu ni pohvale, već pojedinačno po 10 godina i 8 mjeseci te 9 godina i 4 mjeseca.

Očito je da talijanska vlast smatra kako je Adinolfijevo zamrljano odijelo bitnije od milijuna života koji drhte u sjeni nuklearne more. Uzevši u obzir dugo iskustvo razočaranih vođa, ovo vjerojatno neće zvučati čudno.

Nadahnjujuće i odlučne izjave Alfreda Cospita i Nicole Gaia nalaze se, na engleskom, na Act For Freedom Now [nap.prev. na srpsko-hrvatskom ovdje i ovdje].

30. oktobra, kada je Cospito pokušao pročitati svoju izjavu u sudnici, prekinuli su ga suci, a zatim su policijskom intervencijom dva anarhista izbačena iz sudnice.

Uzevši sve u obzir, adresa sudaca je još nepoznata. Izgleda da sudac još ne hoda sa štakom.

Javni tužitelji Nicola Piacente i Silvio Franz, koji su dugo tužili i izvukli milijun eura štete (kojim nesumnjivo treba platiti Adinolfijevo odijelo), hodaju bezbrižno i simetričnim korakom. Ovi službenici očito nisu još dobili metak u koljeno.

Još. Ključna riječ. Još.

Osim one realne, prodorne, ranjene pravde, koja je prilično očigledna, postoji u svemu tome i neka vrsta poetske pravde. Ne samo siromah i nemoćni koji se svakodnevno bude uplašeni – ne više. Kao što ljudi žive u strahu da čuju sirenu iz obližnje sirene, tako danas službenici u Italiji zadržavaju dah kada izlaze iz svojih kuća, krečući da počine svoju dnevnu dozu zemaljskih strahota.

Kada neko vozilo zakoči kraj njih malo se upišaju od straha, i ubrzaju korak, prolijevajući kavu. U tom trenutku panike i straha, spaze na čas djelić budućnosti, viziju, u kojoj direktori poduzeća i zakonodavci, bankari i naftni magnati, vojne starješine i državni poglavari, šepaju gore dolje pločnicima, oslanjajući se na štapove i spotičući se o štake, smješkaju se i kimaju glavama međusobno dok prolaze, ali užasnutim osmijesima i progonjenim pogledima.

Mislim da im taj trenutak izgleda vrlo realan, i da ih prolazi jeza kada pomisle na sve te dobro naciljane pucnjeve, hotimice nesmrtonosne… zato što ih strijelci žele žive.

Ako ih ubiješ neće ništa shvatiti.

Postoje parkirališta širom svijeta kojima brojni bijedni i zlobni Adinolfi prolaze kada se vraćaju kući nakon radnog dana provedenog ubijajući budućnost. Pričaju na mobitel sa svojim suprugama dok šalju poruke ljubavnicama i planiraju zajedničke grobnice kojima će sutra upravljati.

Nikada ne obraćaju pažnju na vozila iza leđa. Nikada ništa ne prekidaju.

Koliko Alfreda Cospita i Nicole Gaia bi moglo postojati?

Zaista koliko.

Sean Swain 243205
Ohio State Penitentiary
878 Coitsville-Hubbard Road
Youngstown, Ohio 44505, USA

Izvor: 325

Meksiko: Anarhista Gustavo Rodrigez kidnapovan, ispitivan, pretučen i deportovan u SAD

Pre nekoliko sati drug Gustavo, kome se od 29. decembra 2013. izgubio svaki trag, kontaktirao je svoje bližnje. On je ukratko objasnio da su ga federalni agenti priveli i podvrgli surovom ispitivanju. Gustavo je prokomentarisao da je pretučen, a nakon nekoliko sati i deportovan u SAD jer ga nisu mogli optužiti ni za šta.

Prema inicijalnom obaveštenju drugova iz Meksika, Gustavo Rodrigez je nestao kasno uveče 29. decembra 2013., tokom poslednjeg dana Međunarodnog anarhističkog simpozijuma. Gustavo Rodrigez je 54-godišnji anarhista koji je napisao brojne članke o društvenoj politici fokusirajući se uglavnom na anarhizam, a dao je i značajan doprinost razvoju ustaničke anarhističke perspektive. Njegov poslednji rad je kompilacija za knjigu “Neka noć bude osvetljena – postanak, razvoj i uspon neformalnih anarhističkih tendencija u Meksiku” koja je nedavno objavljena u okviru edicije “Crna internacionala”. Neformalnom anarhističkom simpozijumu se pridružio na poziv, kao učesnik u prezentaciji sa temom “Anarhizam, ustanak i društveni rat”.

Solidarnost sa Gustavom!
Sloboda za sve!