Evo nas opet, okruženi ovim betonskim zidovima i rešetkama, među kamerama i tamničarima. Evo nas opet, ne poginjući glavu, ponosni na ono što jesmo. Ponosni što smo deo nepredvidljive oluje koja pokušava ukloniti bilo kakve nagoveštaje vlasti kojoj je maska ponovo pala tako da se može videti šta ona zaista jeste, u svoj svojoj brutalnosti i, zašto ne, iznurenosti. U ovom konkretnom slučaju saradnja između čileanske i španske države na našem zatvaranju pokazuje da se one mogu koordinisati kako bi se obračunale sa onim što doživljavaju kao pretnju, ali značaj koji nam ova gospoda vlastodršci pripisuju ne odražava ništa drugo do njihovu krhkost. Njihovi nekonzistentni diskursi o bezbednosti samo predstavljaju plašt koji skriva njihov strah da bi neki slučaj mogao izazvati poremećaj širih razmera. Njihovi udarci i ućutkivanja ne čine ništa drugo osim što nam daju snagu da izoštrimo naše ideje i naše živote i da se odredimo da smo u stalnoj konfrontaciji.
Snažnim zagrljajem pozdravljamo sve izraze podrške; oni su potisak koji slabi zatvorske rešetke. Solidarnost shvatamo kao stalno sprovođenje naših anarhističkih ideja u praksu, u svim njenim oblicima, koja čini da neprijatelj shvati da se ovde ništa ne završava, da se sve nastavlja u zatvoru ili na ulici. Gde god se nalazili: ni minut ćutanja i borbeni život. Posebno pozdravljamo neizmerni izraz solidarnosti od strane drugova koji su iskoristili svoj tela kao oružje sprovodeći štrajk glađu [referenca na Marsela Viljareala, Fredija Fuentevilju, Aliste Huana, Hansa Nimajera i Karlosa Gutierez Kudilea, zatvorenicima u Čileu koji su tokom međunarodne nedelje solidarnosti simbolično započeli štrajk glađu].
Pozdravljamo one koji nastavljaju da tkaju saučesništva, one koji se upuštaju u nepoznato, one koje motiviše neizvesnost, one koji insistiraju na anarhiji. Naše poštovanje i naša osećanja idu njima.
Sa velikom tugom smo primili vest o Sebastijanovoj smrti, ali smo ipak u isto vreme ispunjeni radošću znajući da mu je život bio u skladu sa idealima: kompletan ratnik. Voleli bismo da smo sa drugovima koji tuguju za našim palim, ali odavde možemo poslati samo puno snage i ono “videćemo se uskoro”.
Monika Kabaljero
Francisko Solar