Poster u vezi sa hapšenjem četvorice anarhista u Kozaniju:
“Samo jedna reč: dostojanstvo
Koja optužba je lepša od one za pljačku banke?
Pa ipak, drugovi nisu pretučeni zbog “kršenja zakona”.
Pretučeni su zbog svesnog napada protiv državnog monopola na nasilje.
I ustali su protiv mehanizama i njihovog nasilja, baš kako to i dolikuje svakoj pobunjenoj (revoltiranoj) osobi.
Ni reči svinjama, bez psovki sudijama i novinarima.
Neka tlačitelji shvate sledeće.
Ni mučenja,
niti stavljanje na stub srama,
ne mogu disciplinovati sve one koji se suprotstavljaju njihovim komandama.
Ne mogu isušiti požudu za slobodnim životom.
Panduri, sudije, političari,
nemate razloga da mirno spavate
Solidarnost sa četvorkom optuženom za pljačku banke u Kozaniju
anarhisti za individualno i društveno oslobođenje”
Prema izveštajima Indimedija Atina od 28.5.2012., anarhista Simos Seidis koji se već više od 15 godina nalazi na meti represivnih mehanizama grčke države, oslobođen je svih optužbi i pušten iz “bolnice” zatvora Koridalos.
Simos Seidis se nalazio na meti represivnih mehanizama više od 15 godina zbog svog anarhističkog delovanja.
Nakon eksproprijacije Nacionalne banke u januaru 2006. (kada su policajci teško ranili i uhapsili anarhistu Janisa Dimitrakisa) usledio je talas dezinformacija koje je policija plasirala svojoj ispostavi medijima – postojanje “bande pljačkaša u crnom”, raznorazni scenariji u vezi sa terorizmom. Tokom tog delirijuma policija je “najavila” ko su joj osumnjičeni i izdala nekoliko naloga za hapšenje (država je ovu situaciju koristila za obračun sa čitavim anarhističkim pokretom u Grčkoj). Pored ostalih, na meti antiterorističkih jedinica i medija našli su se i drugovi Janisa Dimitrakisa – Simos i Marios Seisidis, kao i Grigoris Cironis, koji su proglašeni za “razbojnike u crnom” i za kojima je izdata poternica. S obzirom na te okolnosti drugovi su izabrali da postanu begunci.
Od tog trenutka, država je protiv njih usmerila sve svoje ideološke i policijske aparate – terorizam, unutrašnji neprijatelji, učešće u pljačkama banki, otimanje oružja, vodeća uloga u oružanim grupama, stvaranje revolucionarnog fonda, veze sa “kriminalcima”. Vrhunac ovog dugotrajnog talasa bila je nagrada od 600.000 evra za hvatanje trojice drugova koju je raspisao tadašnji ministar javnog reda M. Hrisohoidis.
U tom kontekstu je, 3. maja 2010. Simos Seidis upucan s leđa u pokušaju da izbegne policijsku kontrolu. Ova činjenica, zajedno sa brutalnošću sa kojom se drug suočio tokom hapšenja (slomljena rebra, natečeno lice kao posledica prebijanja u toj meri da ga ni njemu bliski ljudi nisu mogli prepoznati), odlaganje njegovog prebacivanja u bolnicu, inicjalni nemar za njegovu ranu i konstantno prisustvo svih tipova policije u ambulanti, sobi za oporavak, čak i u hirurškoj sali, doveli su do pogoršanja njegovog zdravlja i, na kraju, do amputacije noge.
Simos Seidis je bio optužen za sedam pljački, tri pokušaja ubistva, pranje novca i učešće u kriminalnoj organizaciji, čak i za pokušaj ubistva policajca koji ga je upucao sa leđa! Na svim suđenjima Simos je oslobađan optužbi, ali se zbog podizanja novih optužnica sve do ovog poslednjeg i konačnog suđenja nalazio u pritvoru.
4. april – Izjava o štrajku glađu Spirosa Dravilasa (zatvorenik zatvora Domokos, trenutno se nalazi u bolnici zatvora Koridalos) pod naslovom “Država i njene institucije se svete onima koji ne podležu njihovom sistemu lišavajući ih stečenih prava o privremenom odsustvu”. Vlasti Spirosu Dravilasu odbijaju privremeno odstustvo iz zatvora na koje ima pravo već dve i po godine.
6. april – Štrajk glađu su proglasili Jorgos Karajanidis, Aleksandros Mitrusijas i Kostas Sakas – “Od danas, 6.4.2012., započinjemo štrajk glađu i zahtevamo ukidanje proizvoljnog i osvetničkog pretkrivičnog pritvora kao i hitno oslobađanje saokrivljene Stele Antoniju iz zdravstvenih razloga”. Izjavu je potpisala i Stela Antoniju (koja trenutno protestvuje uzdržavanjem od zatvorske hrane).
6. april – Štrajk glađu su proglasili utamničeni članovi Zavere vatrenih ćelija (ZVĆ) Panajotis Argiros i Gerasimos Cakalos koji zahtevaju konačni transfer u zatvor Koridalos kako bi se stavila tačka na stalne osvetničke transfere i psiho-fizički stres.
7. april – Anarhista Vangelis Kailoglu (jedan od četvorice uhapšenih 12. februara kome je određen pritvor) se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
7. april – Kao znak solidarnosti, sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane su započeli i zarobljenci socijalnog rata, anarhisti Sokratis Cifkas (zatvor Diavata), Janis Skuludis (zatvor Avlona), Babis Cilianidis i Dimitris Dimciadis (zatvor Koridalos)
8, april – Štrajk glađu je proglasio utamničeni član ZVĆ Hristos Cakalos u znak solidarnosti sa drugom dvojicom članova ZVĆ koji štrajkuju glađu
8. april – U znak solidarnosti 130 zatvorenika prvog krila zatvora (za muškarce) Koridalos počelo sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane
9. april – Skupština solidarnosti na atinskoj Politehničkoj školi, sa telefonskim javljanjem štrajkača glađu iz zatvora
9. april – Ostali utamničeni članovi ZVĆ i anarhistički revolucionar Teofilos Mavropulos objavili da će se postepeno pridružiti štrajku glađu koji su započela njihova brača Panajotis Argiru, Geramisos i Hristos Cakalos
11. april – Izjava Stele Antoniju o nedavnim dešavanjima: Tužilaštvo nije naredilo da Stela ponovo bude u pritvoru; međutim, tužilaštvo će obnoviti pritvor Sakasu, Mitrusijasu i Karajanidisu na osnovu fabrikovanih optužbi protiv njih u vezi sa 250 starijih napada ZVĆ podmetanjem požara. Imajući u vidu ove činjenice, i u dogovoru sa trojicom drugova, Stela je objasnila da prekida učešće u štrajku glađu, ali će se uprkos zdravstvenim problemima, uzdržavati od uzimanja zatvorske hrane sve do ispunjenja njihovih zahteva.
11. april – Utamničeni anarhista Rami Sirianos se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
14. april – Skupština solidarnosti sa J. Karajanidisom, A. Mitrusijasom, K. Sakasom i S. Antoniju je (pored ostalog) objavila i sledeću vest: “Trenutno, trojica drugova Karajanidis, Mitrusijas i Sakas su optuženi u slučaju podmetanja 250 požara ZVĆ od strane eksperata tužilaštva Mokasa i Baltasa koji su naredili da se svoj trojici kao i članovima R.O. ZVĆ ponovo odredi pritvor. Stela Antoniju je takođe optužena u ovom slučaju, ali neće biti vraćena u pritvor već se očekuje da će biti puštena (u junu 2012.) nakon 18 meseci provedenih u pretkrivičnom pritvoru dok na njen peti zahtev na puštanje iz zdravstvenih razloga još uvek nije odgovoreno”. Da podsetimo, Stela se nalazi u prtivoru već 16 meseci, a jedini dokaz protiv nje je posedovanje lažne lične karte.
14. april – Vesti o tri utamničena člana ZVĆ nakon jedne nedelje štrajka glađu: Gerasimos je izgubio šest kilograma, Panajotis pet, a Hristos sedam kilograma.
Od 6. aprila do danas, akcije solidarnosti, kao i napadi paljevinama i sabotaže, su izvedene u nekoliko delova Grčke (od Irakliona na Kritu, Atine, Livadije, Patrasa, Soluna do Verije i Komotinija), ali takođe i širom Evrope i Latinske Amerike (od Barselone i Mursije u Španiji, preko Hamburga, Amsterdama do Kardifa, Bristola i Kembridža u UK, Njujorka do Čilea, Bolivije, Kolumbije).
Ljudi se u grčke zatvore zatvaraju godinu i po, i više dana pre suđenja, a u zavisnosti od sudskih mahinacija onima koji su optuženi za navodne zločine pritvor se iznova i iznova produžava (pretkrivični pritvor maksimalno traje 18 meseci, a nakon isteka ovog perioda podižu se nove optužnice radi produženja pritvora). Izlažući svoj život velikoj opasnosti, neki se usuđuju da nastave svoju borbu protiv vlasti i unutar zatvora. Ovo je jedan od najsurovijih pokušaja režima da prekine snažnu solidarnost između drugova, kako onih unutar tako i onih van zatvorskih zidina. Nećemo dozvoliti da nas slome.
Kako je jednom rekao Sofoklis Nidelis iz zatvora u Greveni: “Solidarnost i drugarska kolektivnost su najrazornija oružja.”
Najnovija knjižica Act for Freedom! (pdf, klikni na sliku)
Za nekoliko dana će se odlučivati – po peti put za redom – o zahtevu anarhistkinje-zatvorenice Stele Antoniju da bude puštena iz zatvora zbog zdravstvenih razloga. Produženje pritvora bi njeno inače teško zdravstveno stanje izložilo ozbiljnim rizicima. U takvoj situaciji naša solidarnost sa Stelom je imperativ.
U uslovima intenziviranja represije, koja upotpunjuje prizore povećanja siromaštva i socijalne deprivacije, jedinstvo i solidarnost su neophodni preduslovi za nastavak naše borbe.
Izjava pripadnika Revolucionarne borbe od 6. februara 2012. o oružanom metežu u naselju Dafni tokom kog je u borbi sa policijom ubijen Lambros Fundas
Represivne operacije protiv Revolucionarne borbe su počele oružanim metežom u naselju Dafni 10. marta 2010., kada je naš drug Lambros Fundas ubijen u okršaju sa policajcima Andreasom Haskisom i Teodorosom Kumarapisom.
Iako je ovaj incident postao polazna osnova za istrage koje su rezultovale našim hapšenjem, apelacioni tužilac Makropulos nije pozvao dvojicu policajaca ubica Lambrosa Fundasa da svedoče na ovom suđenju, već je pozvao samo vlasnicu kola koja su drugovi pokušali da eksproprišu sa ciljem upotrebe u akcijama organizacije.
Očigledno je da sudske vlasti nisu pozvale dvojicu policajaca ne zbog bilo kog drugog razloga do njihove zaštite, dokazujući time – kao što smo ranije rekli – srastanje sudskih i policijskih vlasti. Očigledno je da apelacioni sudija pokušava da zaštiti ubice Lambrosa Fundasa.
To nas ne iznenađuje. Na sličan način nismo iznenađeni činjenicom da okolnosti u vezi ubistva Lambrosa Fundasa nisu istražene, i da nikada i neće biti istražene od strane ma kog sudije. Uloga sudija, kao i ovog suda naravno, jeste da zaštite klasističke interese šefova, bogatih i njihovih lakeja i sledbenika, a to su niko drugi do policajci.
A to pokazuje licemerje državne pravde, jer kada sudije i ostali zvaničnici režima govore o vrednosti ljudskog života, oni isključivo misle na živote pripadnika njihove klase, onih kojima i sami služe, tj. na živote istih onih ljudi koji čine ekonomsku i političku moć, i ovih koji ih štite, odnosno, pripadnike policije.
Za sudije i ovaj sud, vredan je život batinaša i pretorijanaca ovog režima, kao na primer [pandura] Mancunisa, Margelosa, Stamosa, koji su svi obučeni i plaćeni da napadaju, muče i ubijaju. A još vredniji su, za ovaj sud, životi pojedinaca poput bivšeg ministra javnog reda Vulgarakisa, koga narod mrzi. Prema klasističkoj “pravdi”, vrednost ljudskog života se meri u odnosu na klasnu poziciju svakoga od nas; mereno time da li služi vlastima i kriminalnom režimu koji nazivaju kapitalizam i tržišna ekonomija.
Lambros Fundas će biti zapamćen kao borac za slobodu koji se dao svoj život pripremajući se za još jedan udarac Revolucionarne borbe protiv režima.
On je dao svoj život kako ne bi prošla okupacija grčke vlade, MMF-a, ECB i EU; kako ne bi prošla trenutna državna hunta i kapital; kako ne bi prošao novi totalitarizam koji političke i ekonomske elite žele da nametnu širom sveta, povodom svetske finansijske krize. Lambros Fundas je dao svoj život boreći se da krizu učini prilikom za socijalnu revoluciju.
Nasuprot tome, ubice Lambrosa Fundasa – Andreas Haskis i Teodoros Kumarapis, biće zapamćene u istoriji kao plaćenici i pripadnici ubilačkih mehanizama. Oni će ostati zapamćeni u istoriji kao marionete jednog nepravednog i kriminalnog režima, kao marionete i lakeji onih koji pljačkaju, ugnjetavaju i eksploatišu ljude.
Isto kao što će ovaj sud biti zapamćen u istoriji kao specijalni sud koji saslušava revolucionare i borce koji se bore za uništenje kapitalizma i države, kao sud koji zastupa izdajnike naroda, kao savremene kolaboracioniste koji stoje na usluzi supranacionalnoj ekonomskoj eliti.
Naša je dužnost kao članova Revolucionarne borbe da u ovom sudu klasnih neprijatelja branimo Lambrosa Fundasa. Pored toga, političko preuzimanje odgovornosti za naše učešće u Revolucionarnoj borbi bilo je, naravno, stvar ne samo zauzimanja za našu organizaciju, već i odbrane našeg druga.
Za nas, njegove drugove iz Revolucionarne borbe, Lambros Fundas nije preminuo. On je u našoj krvi i vazduhu koji, kao borci, dišemo. On se nalazi u našim ciljevima i zadacima. On je identifikovan sa našom organizacijom i našom borbom. Svakog dana, svakog trenutka, on je prisutan. ON JE BESMRTAN.
Članovi Revolucionarne borbe Pola Rupa, Kostas Gurnas, Nikos Maciotis
U aprilu 2010. u zajedničkom pismu sa drugovima Polom Rupom i Nikosom Maziotisom, preuzeli smo političku odgovornost za učešće u “Revolucionarnoj borbi” (Epanastatikos Agonas). Izjavili smo da smo ponosni na organizaciju i našeg saborca Lambrosa Fundasa koga je policija ubila tokom oružanog meteža u naselju Dafni.
Danas stojim naspram vas, u ovom specijalnom sudu, suočen sa teškim optužbama koje povlače mnogo godina zatvora. Sve ovo vreme postoje sistematski napori od strane države na moju štetu, tako da se slomi moja volja za borbom: od mučenja i zlostavljanja u GADA (sedište atinske policije) i zatvaranja daleko od mesta boravka moje dece, do suđenja mojoj supruzi Mari Beraha, koja je ovde prisutna kao saučesnik. Međutim, stojim ovde naspram vas i izjavljujem da sam ponosan na moju borbu, moje drugove i istoriju Revolucionarne borbe.
Moje prisustvo ovde ni u kom slučaju nema za cilj olakšavanje mog položaja, pošto ne prihvatam ikakvu optužnicu koju protiv mene podiže buržoaski režim. Nisam ja taj koji je kriminalac ili terorista, niti smatram da su akcije naše organizacije na ma koji način štetile društvu. Akcije i intervencije organizacije bile su duboko političke i od koristi za društvo jer su bile usmerene direktno protiv režima, njegovih zvaničnika i lakeja. Bile su usmerene protiv struktura i individua kapitalističkog sistema koji ugnjetava i tiranizuje socijalno slabe. Dakle, nismo mi ti kojima bi trebalo da se sudi kao opasnima po društvo. Opasni po društvo su oni koji godinama upravljaju i pljačkaju ljude. To su oni koji verno služe planovima Trojke (MMF/ECB/EU) i supranacionalnog kapitala u cilju isisavanja krvi i osiromašenja grčkog naroda. Oni su ti koji nameću nepodnošljive ekonomske mere kako bi spasili kreditni monetarni sistem i njegov prekomerni profit. Oni su ti koji štite sve one koji su proneverili bogatstva i rad ljudi, i nikada nijednog od njih nisu izveli na ovo mesto. Oni su ti koji puštaju sa lanca svoje ubice kako bi ugušili ma kakav društveni odgovor.
