“Štrajkujemo glađu. Zatvorite logor Paranesti. Želimo papire na naše ime. Biti slobodan prirodno je pravo svakog ljudskog bića. Morali smo krenuti u štrajk glađu zbog našeg zatheva grčkoj vladi. Biti slobodan je naše ljudsko pravo koje bi trebalo da nam pripada. Štrajk glađu je borba za našu slobodu. Smrt je nastavak štrajka glađu. Sloboda ili smrt.”
Izjava imigranata štrajkača glađu
I dok je u Grčkoj u toku poslednja faza štrajka glađu levičarsko-revolucionarnih (17. novembar), anarhističkih (Revolucionarna borba i Mreža utamničenih boraca) i nihilističkih (Zavera vatrenih ćelija) zatvorenika koji u Νеmačkoj dobija mnogo pažnje, naročito od ljubitelja/ki Vatrenih ćelija, jedna druga veoma važna borba prolazi nezapaženo kako u buržoaskim, tako i u medijima pokreta. Dana 23. marta 2015., dvadeset i troje imigranata, zatočenih u logoru Paranesti u blizini Drame u severnoj Grčkoj, stupilo je u štrajk glađu. Njihovi zahtevi su: zatvaranje logora Paranesti, puštanje i papiri. Njihov štrajk glađu traje i do današnjeg dana (4.4.2015.) što ga čini do sada najdužim štrajkom glađu imigranata i imigrantkinja u nekom od grčkih logora. U teksu koji sledi, izvestićemo o štrajku glađu, dati kontekst i pozvati na akcije solidarnosti.
Nova vlada, iste borbe
U Nemačkoj je veliki broj levičarskih i radikalno levičarskih grupa napravilo dosta buke i napisalo pregršt besmislica u vezi sa Sirizom. Pretenciozno se tvrdilo da je, u Sirizi, “solidarnost sa imigrantima/kinjama i izbeglicama pronašla svoje mesto”, a nova alternativna ministarka za imigracionu politiku, iz partije Siriza, Tasija Hristodulopulu hvaljena je zbog svojih “bliskih odnosa sa grčkim antirasističkim pokretom”. Zanimljivo, istog onog dana kada je u Paranestiju započet štrajk glađu, ona je – u jednom radio intervjuu – jasno rekla da logori neće biti zatvoreni, a samo nekoliko dana kasnije, Janis Panusis, nezavisni alternativni ministar zaštite građana, izjavio je da zemlja ne može izdržati još imigranata/kinja, te da logori ne samo da neće biti zatvoreni već da postoji mogućnost i da ponovo budu popunjeni. Svi/е oni/е koji/е se već dugo bore zajedno sa imigrantima/kinjama i izbeglicama, nisu čak ni morali/e čekati na zvanične izjave. Način na koji je Siriza, sredinom februara, reagovala u smislu migracione politike, nakon dva samoubistva i jednog smrtnog slučaja među imigrantima/kinjama usled uskraćivanja medicinske nege u logorima, odnosno, policijskoj stanici, te nakon izbijanja pobune u logoru Amigdaleza, svima je jasno stavilo do znanja da Siriza ne sprovodi antirasističku politiku već da migrantskom populacijom u Grčkoj upravlja na samo malo drugačiji način.
Reagujući na pobunu u logoru Amigdaleza, Panusis je najavio da će taj logor biti zatvoren u roku od 100 (!) dana i počelo je postepeno puštanje nekolicine imigranata/kinja. Potom su objavljeni planovi vlade po pitanju migracione politike. Postepeno, svi imigranti i imigrantkinje zatočeni/e duže od šest meseci biće pušteni/e (nasuprot pritvoru od 18 meseci ili više, kako je to bilo do sada). Po puštanju, oni/е će dobiti papire kojim se njihova deportacija odlaže na period od šest meseci. U slučaju da budu uhvaćeni/е u ilegalnom prelasku granice dobiće – kao i do sada – još jedan papir koji im daje rok od mesec dana da napuste zemlju. Ukoliko ponovo budu uhapšeni/е, u toku tog meseca, dobiće još jedan papir koji im garantuje još pola godine da napuste zemlju. A onda ih čeka ista ona nejasna i neizvesna situacija u kojoj su godinama živeli/е. Logori ostaju, kao i praksa da se imigranti i imigrantkinje, ne deportuju već primoravaju da granicu prelaze na “na svoju ruku” – dakako, kroz profitabilnu indistriju krijumčarenja – nastavkom nepodnošljivog pritiska policijske brutalnosti, fašističkog terora i siromaštva. Situacija se, tako, donekle popravila u odnosu na vrhunac rasističke državne politike od 2011. do 2013.
Continue reading O tekućem štrajku glađu imigranata u logoru Paranesti u Grčkoj
