Danas [21.3.2015] smo u Kadikoju (tur. Kadıköy) marširali u znak solidarnosti sa zatvorenicima i zatvorenicama u grčkim zatvorima koji se od 2. marta 2015. nalaze u štrajku glađu i koji gladuju do smrti. Tokom marša smo uzvikivali sledeće slogane: “Uništimo zatvore, sloboda zatvorenicima”, “Sistem ropstva kroz nadnicu okončaće se anarhijom”, “Pozdravi drugovima i drugaricama koji se bore i koji su pali”, “Ustanak, revolucija, anarhija”. Ova akcija je završena mirno, ali ukoliko se nešto desi našim drugovima i drugaricama ulice ćemo pretvoriti u pakao.
“Sloboda za Romanosa – živeo anarhizam – Revolucionarna anarhistička akcija (DAF)”policija ispred grčkog konzulata
Danas, na ulicama smo bili za Aleksisa koga je grčka država ubila, kao i za Nikosa Romanosa koji se nalazi u štrajku glađu već 26 dana protiv represije iste te države.
Danas, na ulicama smo bili za našu braću i sestre koji su ubijeni dok su pružali otpor u Grčkoj, u Fergusonu, u Meksiku, u Kobaneu.
Danas, na ulicama smo bili za Berkina, Ali Ismaila, Etema, Arin, Kader, Supi Nežata.
Dok države ubijaju našu braću i sestre širom sveta, mi, revolucionarni anarhisti, bili smo na ulicama besni na države, kapitaliste, kompanije i ubice. Iako nam je policija preprečila put i napala svojim plastičnim mecima, gasnim bombama i pendrecima nisu uspeli da uguše naš bes. Otpor smo pružili našim crnim zastavama dok smo podizali slogane.
Ova strast za slobodom danas postaje veća; bes zbog onih koje je država ubila rasplamsava našu pobunu.
Revolucionarna anarhistička akcija pozdravlja Nikosa Romanosa i njegovu borbu.
Saopštenje
Danas, sa svim besom protiv sila koje otimaju živote, sa ubeđenjem o slobodnom svetu, crne zastave viore se širom sveta. Protiv kompanija koje eksploatišu naš rad kako bi više profitirale; protiv država koje ubijaju mnoge od nas u ime granica koje crtaju; protiv svih vlasti koje svoje džepove pune našim životima koje uništavaju, čineći nas sve siromašnijim, a bogate još bogatijim; pobuna živi u besu anarhizma. Bes protiv šefova, kompanija, ubica i država, širi se u bujici crnih zastava. Tuga zbog zanemarivanja, nestalih i ubijenih, sada se pretvara u bes, a ulice svuda gore u tom besu.
Pre tačno šest godina, u atinskom naselju Eksarhija, zbog toga što je bio anarhista, ubijen je šesnaestogodišnji Aleksandros Grigoropulos. Ubio ga je pandur, metkom iz pištolja, zbog toga što je svoj bes pretvorio u pobunu i izašao na ulicu, pozivajući na odgovornost zbog života koje otimaju, zbog toga što se nije potčinio vlastima i što je za slobodu po svaku cenu pružao otpor. Na dan 6. decembra 2008., metak koji je pogodio Aleksisove grudi pretvorio se u vatrenu pobunu na ulicama. Iako su ubice nastavile sa svojim napadima, bes protiv onih koji su utihnuli srce koje je kucalo za slobodu, zapalio je u plamenu ulice Atine, Soluna, Istanbula i posvuda.
Nikos Romanos, koji je bio sa Aleksisom tog dana kada je ubijen i koji je takođe imao ista ubeđenja o slobodnom svetu, sada je zatočen zbog toga što je anarhista. Romanos je zatočen zbog toga što nije ćutao pred nepravdom, zbog toga što nije odustao uprkos državnoj represiji, zbog toga što je sa istim ubeđenjima kao i njegov ubijeni drug nastavio da se bori protiv svake vlasti. Oni koji su mislili da ovu borbu mogu zaustaviti Aleksisovim ubistvom, sada drže u zatočeništvu Nikosa nadajući se da će zaustaviti još jedno srce koje kuca za anarhizam. Baš kao i 2008., ulice su pune besa protiv države koja nastavlja da napada Romanosa svom svojom izolacijom, ugnjetavanjem i mučenjem. Dok Romanos nastavlja svoj štrajk glađu započet 10. novembra, ostali anarhistički drugovi i drugarice u zatočeništvu takođe započinju štrajkove glađu u znak solidarnosti; fakulteti se okupiraju; i isti glas odjekuje ulicama koje gore, ćelijama zarobljenika/ca koji/e se bore: “Sve dok smo živi i dok dišemo, živela anarhija!”
Vlasti koje su ubile Aleksisa 2008. godine, a Nikosa danas drže zatočenim, misle da mogu ućutkati bes protiv nepravde koja raste u svakom delu sveta. Pod tom iluzijom one nastavljaju da zarobljavaju, napadaju i ubijaju.
U Meksiku je od ruku države nestalo 43 studenata i studentkinja koji su pružali otpor vlastima koje su im otimale budućnost; posle mnogo dana njihova tela su pronađena u masovnim grobnicama. Samo zbog toga što su crni, ljudi pogođeni fašističkom represijom vlasti, postaju meta za metke koje ispaljuje policija; a one koji pružaju otpor, koje odvedu u pritvor, policija davi i ubija. Mnogu našu braću poput Berkina, Etem Alija, Ahmeta koja su pružala otpor u borbi za svoje živote, ubila je policijska država. A one koji otpor pružaju u Kobaneu kako bi stvorili novi život, poput Arin, poput Supi Nežata, poput Kader, ubijaju bande, vojska i državni vojnici; oni koji se nalaze na ulicama svakog ugla tog regiona prihvatajući otpor u Kobaneu, poput Hakana, poput Mahsuna, nalaze se na meti ubilačke policije iste države…
Bez obzira gde su, oni koji pozivaju na odgovornost zbog nepravde, oni koji pružaju otpor da bi osvojili svoje živote, oni koji se bore za svoja ubeđenja o slobodi, nalaze se na ulicama; tamo je adresa za ugnjetavanje, mučenja i masakr. Tlačitelji misle da mogu obeshrabriti one koji im se ne potčinjavaju zatvaranjima, kidnapovanjima ili ubistvima; krik za slobodom na jednom mestu odjekuje u svim pravcima. Od zatvorskih ćelija u Atini do Meksika, od ulica Fergusona do Istanbula, od slobodne zemlje Kobanea, ubeđenje o novom svetu širi se poput bujice. Sada, ta strast za slobodom sve je veća; bes zbog ubistava rasplamsava vatru pobune u našim srcima.
Ovaj pobuna je protiv vlasti koja otima naše živote, koja namerava uništiti našu slobodu, koja nas želi ubiti. To je pobuna protiv kapitalizma i država. To je pobuna protiv svih vrsta ropstva.
Sa tom pobunom za slobodom u našim srcima, anarhizam raste u svim delovima sveta.
Kao što raste i naša borba, sa jednog kraja sveta na drugi, nošena talasima crnih zastava.
Nastala sam iz kamena i drveta, godine 1903. Proizvod sam ljudskog uma i rada.
Prošla sam kroz mnoge stvari.
Rad radnika, vrevu i smeh dece, predavanja nastavnika…Nakon što su me ljudi napustili, zidovi su mi vlažni, plafon curi…
U nekom trenutku ste me napustili i pokidali veze koje ste nekada sa mnom imali. Vremenom, pokidali ste i veze između nas. Svakim danom, gradili ste nove zidove; ogradili ste nas.
Zatvorili ste nas. Zašto?
Zato što ste se odvojili jedni od drugih. Počeli ste da sumnjate i da se plašite. Neki od vas su se čak hranili igrama iza naših leđa; ti ljudi su bili sebični i zaraženi gramzivošću.
Tokom 40 godina vašeg odsustva, gledala sam kako biljke u mom vrtu rastu, živote miševa, paukova, guštera, ptica i mačaka.
Nedavno sam primetila da ste ponovo počeli graditi veze jedni sa drugima. Prevazišli ste svoje strahove. Vaše sumnje su bile opravdane.
Čula sam šta je Taşkışla pričala o onome što se dogodilo na grobu preminule artiljerijske kasarne Topçu Kışlası, mestu na kome se sada nalazi park Gezi.
Bili ste veoma glasni. Vaš glas je odjekivao mojim sobama, koje možete zvati praznim. Glas vaših ulica. Čula sam vas.
Svesna sam da smo vam potrebne da biste razvili veze koje ste formirali jedni sa drugima. I vi ste nama potrebni kako bismo opstale.
Vaša i moja prošlost povezale su nas ponovo u ovom trenutku.
Vreme je da se probudimo. I mi i vi.
Drago mi je što sam uspela da vas potaknem. Dobrodošli.
Berkin Elvan je u junu 2013. pretrpeo tešku povredu glave nakon što ga je policija pogodila patronom suzavca; umro je 11. marta 2014. Dečak je sahranjen 12. marta na groblju Ferikoj u istanbulskom okrugu Šišli. Berkin je, dok je bio u komi, napunio tek 15 godina.
Policija je napala ogromnu masu ljudi koja je, na dan Berkinove sahrane, protestovala u Šišliju.
Tokom otpora nakon sahrane, u naseljima Pangalti i Kurtuluš, uništavane su banke, a kancelarije vladajuće “Stranke pravde i razvoja” (AKP) demolirane su i zapaljene.
http://www.youtube.com/watch?v=1tbD5TCg71I
Tokom iste noći, u atinskom naselju Eksarhija – na mestu gde je u decembru 2008. ubijen petnaestogodišnji Aleksis Grigoropulos, došlo je do okupljanja u znak sećanja na Berkina; slogan na pločniku glasi:
Berkin Elvan, 15 godina, mrtav, ACAB
Za braću i sestre koji su nas napustili suviše rano (A)
U subotu popodne, 22. marta 2014., grupa od skoro 50 ljudi iz anarhističkog miljea i različitih levih tendencija okupilo se u centralnom delu Bešiktaša (na evropskoj strani Istanbula) u pokušaju da zajednički okupira bivšu grčku školu koja se nalazi u blizini, a koja je već decenijama prazna. Aktivisti su nameravali da prostor oslobode i pretvore ga u nekomercijalni društveni centar.
Njihov pokušaj je naišao na negativne reakcije konzervativnih stanovika, ali i direktnu fašističku agresiju – fašisti su nosili drvene palice i maltretirali grupu čim je ušla u zgradu. Policija je takođe požurila na mesto dešavanja i, naravno, odmah stala na stranu fašista tražeći od aktivista da napuste zgradu. Fašisti su na kraju ipak potisnuti. Međutim grupa je odustala od prostora nakon što se vlasnik kuće pojavio niotkuda sa iznenadnim velikim planovima za zgradu…
Demonstracije su počele oko 19h. Na hiljade ljudi se okupilo oko skulpture bika u Kadikoju. Demonstranti su blokirali put na nekoliko časova. Na jednoj strani ulice nalazila su se dva TOMA (anti-protestna vozila), a sa druge strane panduri; razvijen je veliki transparent na kome je pisalo “ostavka vlade”. Više demonstranata nalazilo se u pešačkoj ulici Baharije. Neki od demonstranata, uglavnom komunisti i kemalisti, napustili su područje demonstracija posle nekoliko sati. Komunisti su krenuli ka kancelarijama svoje partije, dok su se kemalisti vratili svojim srednjeklasnim kućama. Pre nego su otišli, barikade duž ulice Baharije već su bile u plamenu. Područje je bilo prepuno ljudi. Umesto da se svi zajedno okupe i marširaju u jednom smeru, demonstranti su se rasporedili duž ulice Baharije. Na mnogim različitim tačkama duž i oko ulice Baharije zapaljene su barikade. Prozori banaka su razbijani, bankomati oštećeni. Poruke protiv korumpiranog Tajipa i njegovog sina ispisivane su na zidovima, izlozima prodavnica i bilbordima. (Protest je izbio kao odgovor na telefonski razgovor od 17. i 18. decembra 2013. između turskog premijera Tajipa Erdogana i njegovog sina Bilala koji je procurio u javnost, izgleda o tome gde sakriti ili kako se otarasiti prljavog novca.
U isto vreme narednog dana (26.2.2014.) na Taksimu su održane još jedne demonstracije.
Lokalni izbori u Turskoj biće održani 30. marta 2014.
Neke osnovne informacije:
Trenutno se vodi rat između dve sile koje su udružile svoj autoritet kako bi formirale vladu. Te dve sile su vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) Redžepa Erdogana i Cemat Fetulaha Gulena. Cemat je religijska grupa koja se tajno organizovala, najpre u studentskim domovima. Širom Turske su otvorili mnogobrojne “deršane” (privatne ustanove u kojima učenike pripremaju za različite ispite). Cemat je, takođe, mnoge škole i univerzitete ostvorio širom sveta, naročito u turskim zemljama u Srednjoj Aziji i muslimanskim zemljama u Africi. Ukratko, ta grupa mladima u ovim zemljama ispira mozgove i stvara radnu i intelektualnu snagu za svoju imperiju. Cemat je potom postavio svoje ljude na ključne pozicije (asignacione i obaveštajne) u policijskim organizacijama. Do trenutka kada je to turska državna policija shvatila već je bilo kasno. Pokušali su da ih se otarase ali bezuspešno. Cemat je dobro organizovan i oko muslimanskih kompanija. Takođe je imao tajnu podršku američke vlade, nekih drugih ustanova i NVO. Postao je supersila koja može uticati ne samo na incidente u Turskoj već i na Bliskom istoku; jedna od tajnih ruku imperije, i to veoma moćna. Redžep Tajip Erdogan i njegova banda su postali vladari Turske tako što je Cemat na izborima podržao AKP. Veoma dobro su se slagali tokom deset godina. Osnovali su mnoge firme i zajedno zaradili neverovatne količine novca. Kako je jačao, Cemat je postajao sve vidljiviji. Erdogan je zatim iz dana i u dan postajao sve veći megaloman zaboravljajući koliko moći duguje Cematu. I počeo je raditi stvari koje bi na kraju štetile Cematovoj mreži. Spor je prvo izbio na videlo u incidentu sa pomoćnikom sekretara Nacionalne obaveštajne organizacije (MIT) Hakanom Fidanom (okrivljen za curenje informacija Izraela ka Iranu). Zatim je okupiran park Gezi. Cemat je verovatno video da mu je hegemonija ugrožena. Erdoganova “Partija pravde i razvoja” insistirala je potom na novom zakonu o zatvaranju deršana. Bio je to još jedan znak nelojalnosti Tajipa Erdogana prema Fetulahu Gulenu pošto su deršane bile jezgro u kojem je Cermat cvetao; deršani su bili Cematovi organi za regrutovanje. Taj novi zakon AKP predstavljao je kap koja je prelila čašu. Cemat je furiozno reagovao i započeo svoju operaciju: mnogi političari i biznismeni iz vrha okrivljeni su za korupciju i prevedeni. Ergodan je reagovao tako što se otarasio mnogih starešina i šefova u policijskoj agenciji.
Dana 16. decembra 2013. bivši fudbaler poslanik Hakan Šukur podneo je ostavku u AKP-u. Sutradan je pokrenuta Cematova operacija. Objavljena su dokumenta o korupciji. Sinovi nekih ministara su privedeni kao i biznismeni bliski AKP-u, vršeni su pretresi kuća u kojima su pronađeni milioni u kešu. Deo novca je bio skriven u kutijama za cipele, pa su tako kutije za cipele postale simbol njihove korupcije. Operacija je nastavljena i u narednim danima. Dana 21. decembra, kemalisti su protestovali u mnogim gradovima na poziv Unije turske omladine (TGB), ogranka Republikanske narodne stranke (CHP).
U kontekstu rata između AKP-a i Cemata, ljudi umorni i zgađeni i jednim i drugim sranjem, odlučili su da izađu na ulice su ljudi umorni i gladni od oba sranja odlučili su da izađu na ulice u decembru 2013.; ne da postanu predmet njihovog prljavog rata već kako bi pokrenuli borbu za slobodu.
Na hiljade ljudi se 22. decembra okupilo na skupu u Kadikoju. Poziv na odbranu grada od kapitala upućen je nedeljama ranije, ali su se pojavile vesti o korupciji tako da je protest pretvoren i u protest protiv korupcije. Policijas je napala demonstrante i pokušala da ih rastrea. Sukobi su izbili na ulicama Kadikoja.
U mnogim gradovima i različitim mestima Istanbula 25. decembra su održane demonstracije pod sloganom “ostavke vlade”. Najmasovnije su održane u Kadikoju. Masa je uglavnom bila podeljenja u dva bloka: napred su se nalazile nalazile anti-autoritarne grupe, LBGTT grupa i gradske akcione grupe, a pozadi Komunistička partija (TKP) i Republikanska narodna stranka (CHP). Prvi blok se zaputio ka mestu odakle je i krenuo (kod skulpture bika), a naredni blok se podelio i krenuo ka mestu u blizini trajekta. Kada je marš okončan, najavljen poziv grupe Taksim solidarnost. Deo demonstranata se razišao i otišao kući. Drugi ljudi su ostali kod statue bika, a jedna grupa je odmarširala do zgrade AKP-a. Policija ih je napala, a demonstranti su se vratili do skulpture bika. Preostali ljudi su se okupili oko njih i čitavom dužinom ulice Baharije podigli barikade. Masa nije bila dobro organizovana i morala se povlačiti niz ulicu Baharije. Sukobi su se nastavili do ponoći, a privedeno je 42 ljudi (šestoro privedenih je mlađe od 18 godina). Protesti su nastavljeni narednog dana na različitim lokacijama u Istanbulu.
Panduri su 27. decembra (video i, ii) napali ljude koji su se u manjim grupama okupljali pre demonstracija na Taksimu. Istog trenutka su izbili ulični sukobi. Panduri su blokirali trajekt stanicu u Kadikoju kako bi sprečili priključivanje ljudi sa anatolijske strane protestima na Taksimu.
Obasjali smo hladnu i mračnu noć gomilom željeza, rasplamsana vatra mogla se vidjeti na daleko, i osim što nam je ta akcija pružila zadovoljstvo, izvršena je i u svrhu eko-vandalizma, noseći ime koje nitko nikada nije čuo.
U četvrtak, 20. februara, u Poyrazu, ruralnom području anatolijskog dijela Istanbula, napali smo bager, ostavljen da spava pred jarugom iskopane prirode, i sprejem ispisali “ELF-FAI/IRF” na nekoliko mjesto oko gradilišta.
Koristeći jednostavnu zapaljivu napravu s tajmerom, ručne izrade, bager je postao neuporabiv, a poruku koju smo željeli odaslati je bila jasna: “Ako gradite, mi ćemo paliti i uništavati!”.
*Naši razlozi za poduzimanje ove akcije*
Želimo naglasiti da se krajnji napad na diktaturu, koja si pripisuje legitimnost vodeći projekte ekocida kao što je “3. Bosforski Most” i “Istanbulski kanal”, ne smije više oslanjati na liberalno-pacifističke sterotipove tipa “kampanje za podizanje svijesti” i “sudski procesi”. Ove vrste organizacija samo odgađaju ono što je neizbježno i sprečavaju opravdanu eko-obranu od ekološkog uništenja, koje je u tijeku. Nastojeći da od državnog pravnog sistema iznude pozitivan odgovor, koji je u stvari ugovaratelj ekocida, oni pridonose utišavanju bijesa, kanalizirajući ga u izbore i u društvene medije.
Kapitalistička industrijska civilizacija se širi Zemljom mostovima i autoputevima, osigurava se građenjem betonskih šuma, smatrajući prirodu samo sirovinom, širi se svakodnevno sužavajući granice prirode u ime nedostatka energije, i postaje dominantna. Iz tog razloga, postavljajući se protiv društva, uvjerenog da je gradnja, razvoj i ekspanzija vrlina, preuzimamo neku vrstu odgovornosti za eliminaciju svega što je uključeno u taj proces automatizacije, i kao dio globalne borbe za sveopće oslobođenje izabrali smo da izvedemo ovo djelo, stavljajući sami u praksu jednostavne metode paljenja, sabotažu i tehnike direktne akcije.
Posvećujemo ovu noć u kojoj smo požarom obasjali tvrđave premoći, drugovima koji su pali, koji su zatvoreni ili su u bijegu.
Sebastiánu Oversluij Seguelu, kojeg je ubio zaštitar tokom pljačke banke u Santiagu (Čile), 11. decembra 2013.; uhapšenima Alfonsu Alvialu i Hermesu Gonzálezu, i uhapšenoj Tamari Sol Farrías, optuženoj za pucanje na zaštitara u Čileu, 21. januara 2014.
Aliju İsmail Korkmazu, Ethemu Sarısülüku, Abdullahu Cömertu, Medeniju Yıldırımu, Mehmetu Ayvalıtaşu, Ahmetu Atakanu, koje je ubila turska država, i Berkinu Elvanu (15) kojeg je u glavu pogodio tromblon suzavca tokom pobuna u Gezi Parku i nalazi se na intenzivnoj njezi od 15. juna 2013.
Hansu Niemeyeru, iza rešetaka od 30. novembra 2011., optužen za napad na čileansku banku.
Svim prosjednicima u “NO TAV” borbi i Niccu, Claudiju, Chiari i Mattiji, uhapšenim u toku već dvadesetogodišnje borbe protiv superbrze pruge na brdima sjevernozapadne Italije.
Monici Caballero i Franciscu Solaru uhapšenima za napad na katedralu El Pillar u Zaragozi (Španjolska), i čitavom pokretu direktne akcije protiv gradnje crkvi u Španjolskoj.
Fallon Poisson, Amelie Pelletier i Carlosu López Marin uhapšenima za napad na ministarstvo komunikacija i prijevoza, i na koncesionara automobilske kompanije Nissan u Meksiku 5. janura.
Zatvorenim anarhistima i pobunjenicima, za slučajeve Zavjera Vatrenih Ćelija, Revolucionarna Borba, Kozani, u Grčkoj, i svim drugim zatvorenicima diljem svijeta.
Pobunjenicima, anarhistima i crnim blokovima koji aktivno sudjeluju u društvenim eksplozijama u Egiptu, Brazilu, Ukrajini, Bosni i u drugim dijelovima svijeta, i koji uzdižu parole “ustanak, subverzija, anarhija”, koji se bore protiv pandura i napadaju institucije izrabljivača na ulicama Istanbula, Izmira i Ankare.
Eko-ratniku Marcu Camenischu, zatvorenik u Švicarskoj već 21 godinu.
Šaljemo našu solidarnost, ljubav i bijes ćelijama Neformalne Anarhističke Federacije, koje su organizirale neformalne napade i zavjere širom svijeta, Međunarodnom Revolucionarnom Frontu, ITS, svim ćelijama Feniks Projekta, svim ćelijama ELF i ALF, i svim usamljenim vukovima koji se kreću u mračnim noćima, i svim drugovima, pobunjenicima čija smo imena zaboravili dok smo pisali ove riječi.
ELF-FAI/IRF (Oslobodilački Front Zemlje – Neformalna Anarhistička Federacija – Međunarodni Revolucionarni Front)
Transparent na ostrvu Lezbos (nasuprot turskoj obali): “Solidarnost sa pobunjenicima u Turskoj”
Prvog juna smo stigli na Taksim oko15h. Nakon sukoba koji su počeli ujutro, policija je bila prinuđena da napusti to područje. Panduri su nestali na nekoliko časova. Tokom dva sata nije bilo policijskog prisustva ni u jednoj oblasti u centralnom delu Istanbula (evropska strana). Ljudi su okupirali Trg Taksim i park Gezi. Broj ljudi je bio ogroman. Čitav park, trg i ulice koje vode ka ovom području bili su prepuni ljudi. Demonstranti su uništili sve građevinske ograde i prepreke koje su zatvarale zapadnu stranu parka. Uklonjene su i neke od prepreka koje je postavila policija i bačene na put koji vodi ka novoizgrađenom podzemnom tunelu. Druge su demonstranti koristili za podizanje barikada. Policijska kućica koja se nalazi u južnom delu parka i gleda na trg je zapaljena, a uništeno je i vozilo za razbijanje demonstracija koje je policija tu ostavila. Na istom mestu je prevrnut i uništen još jedan policijski automobil. Ljudi su bili ispunjeni radošću i slikali su se ispred uništenih vozila i objekta. Severno od parka nalazi se hotel Hajat, a u blizini ulazne bašte hotela jedan policijski automobil je bačen u bazen. Četiri autobusa javnog koja su ostavljena na obližnjoj raskrsnici takođe su oštećena.
Negde oko 18h saznali smo od drugova da su počeli sukobi u Bešiktašu gde se nalazi kancelarija/kuća Tadžipa Erdogana. Ljudi su napadali iz četiri pravca: Trga Bešiktaš (istok), puta Dolmabahče (zapad), ulice Akaretler (severozapad) i puta Ortabahče (sever). Policija je tamo bila zaglavljena sa četiri vozila za razbijanje demonstracija opremljenim vodenim topovima i oko 150 policajaca na ulazu u ulicu Hajretin Iskelesi. Na svim ovim pravcima podignute su barikade. Nakon nekolko sati, policija je potisnula ljude, tako da su se represivne snage proširile. Nove barikade su podignute u ulici Mumču Baka i putu Sulejmana Sebe kako bi se sprečio ulazak policije u Čarši, bazarsku oblast Bešiktaša u kojoj se ljudi obično druže. Kada su ljudi intenzivirali napade policija je počela upotrebljivati plastične metke. Sukobi su se nastavili iza ponoći negde do 1.30h (2. juna). Policija je tada prekomernom upotrebom gas-bombi rasturila masu, a ljudi su napustili barikade i tražili sklonište u okolnim prodavnicama i barovima ili su se pregrupisavali u unutrašnjim ulicama Bešiktaša.
U isto vreme, ljudi koji su pružali otpor na Taksimu podizali su, toko cele noći, ogromne barikade na putevima i ulicama oko trga i parka Gezi. Ljudi su takođe palili građevinska vozila. Autobusi, automobili, građevinski materijal, prepreke koje je postavila policija, kontejneri itd. sve je korišćeno za pravljenje barikada. Continue reading Turska: Sirove vesti o borbi za park Taksim Gezi i tekućim nemirima→
Transparent solidarnosti na Trgu Liontaria u Iraklionu (Krit)
aşizme karşı omuz omuza / rame uz rame protiv fašizma
hükümet istifa / vlada, ostavka
katil Erdoğan / ubica Erdogan
Taksim bizim, İstanbul bizim / Taksim je naš, Istanbul je naš
direne direne kazanacağız / pobedićemo otporom
her yer Taksim, her yer direniş / Taksim je svugde, otpor je posvuda
sık bakalım, sık bakalım, biber gazı sık bakalım, copunu bırak, kaskını çıkar, delikanlı kim bakalım / ispaljuj, ispaljuj, ispaljuj suzavac, baci pendrek, skini šlem tada ćemo videti ko je momče
hepiniz orospu çocuğusunuz / svi ste vi kurvini sinovi [pandurima]
orospu çocuğu Tayyip Erdoğan / kurvin sin Tadžip Erdogan
Transparent solidarnosti u Solunu: “Solidarnost sa pobunjenicima u Grčkoj. Pobuna sada i zauvek.”
U Istanbulu su, 1.06.2013., panduri na neko vreme napustili park Taksim Gezi. Ljudi su se potom okupili i ponovo okupirali park. Ubrzo nakon toga policija je izvršila napad na park kako bi rasterala demonstrante.
Poruka drugova sa istanbulskih ulica (oko 17:15 po lokalnom vremenu):
“Uspeli smo. Trg Taksim i park Gezi su okupirani. Policija se povlači; odlaze. U parku Gezi ljudi slave i vesele se. Jedno policijsko vozilo, na kome je ispisano “sikik” (sjeban), prevrnuto je i zapaljeno…”
Okupacija parka Taksim Gezi u Istanbulu počela je 28. maja 2013. Nakon policijskog napada na područje parka 30. maja 2013., hakeri iz grupe RedHack su u odgovoru na taj jutarnji napad sabotirali sajt policijske uprave za područje Bejolu.
Okupacija je nastavljena, a na hiljade ljudi se okupilo da pruži otpor planovima vlade koja pokušava uništiti zelene površine i izgraditi šoping centar. Ova okupacija je ubrzo postala jedna od najvećih mobilizacija sa više različitih učesnika (od radikalnih aktivista do NVO), podsećajući na pokret Okupiraj (Occupy).
Ulični sukobi u Istanbulu su danas, 31. maja 2013., započeti oko pet sajtu ujutru. Otpor se proširio, a policija je ispalila neverovatnu količinu suzavca i šok bombi. Pre još jednog policijskog napad navijači tri glavna fudbalska tima (Bešiktaš, Galatarasaj, Fenerbahče) izašli su na ulice ujedinjeni. Sukobi su nastavljeni do kasnih večernjih časova. Ogroman broj ljudi je izašao na ulice. Hiljade ljudi je na svaki način pokušavalo da stigne do Trga Taksim. Ni nakon šesnaest sati uličnih borbi, borbe nisu bile završene.
Treći je dan okupacije parka Taksim Gezi u Istanbulu. Protesni kamp je podignut kada su građevinska vozila ušla u park i pokušala da isčupaju drveće.
Vlada želi da na lokaciji parka izgradi šoping centar. Mnogo ljudi zbog toga kampuje u parku Taksim Gezi braneći drveće.
http://www.youtube.com/watch?v=4wmoMwv-AwA
Rano ujutro 30. maja 2013. oko 5h, policija je suzavcem napala demonstrante i zapalila neke od šatora. Panduri tokom nekoliko časova nisu dopuštali nikome da priđe mestu dešavanja, dok su za to vreme tri građevinska vozila radila. Isčupala su drveće koje su demonstranti zasadili i bacili ih u kamion za smeće.
Međutim, demonstranti su ponovo okupirali park i okupacija se nastavlja.
