U subotu uveče, 10. januara, u atinskom naselju Keramikos, održano je okupljanje protiv zatvora maksimalne bezbednosti. Događaj je trajao gotovo četiri sata uz učešće nekoliko desetina drugova i drugarica. U obližnjim smo ulicama bacali letke, pripremali i postavljali transparente, a tekstove anarhističkih i društvenih zatvorenika/ca čitali putem razglasa.
Ne zaboravljamo one koji/e su pali/e u borbi, ne zaboravljamo one koji/e su zarobljeni/e, niti ćemo zaboraviti one koji/e su u ilegali.
Ni oni tipa C ni regularni; vatra i paljevine za sve zatvore.
Ne želimo veće ili luksuznije kaveze; želimo ih razbijene, spaljene i ispražnjene.
Vidljivi kavezi, ćelije i rešetke; unišitmo sve državne okove.
U subotu u podne, 17. januara 2015., u Solunu je održan skup na uglu ulica Olimpijados i Julijanu protiv posebnih uslova pritvora, ali i protiv institucije zatvaranja koja pogađa sva živa bića.
Tokom okupljanja kojem je prisustvovalo skoro 30 drugova i drugarica, tekstovi su distribuirani a flajeri bacani.
Nepopustljiva borba za totalno oslobođenje i anarhiju.
Anarhistički kolektiv Crno/Zeleno
Izvor/još fotki: mavroprasino
Spiros Mandilas i Andreas Cavdaridis pušteni su iz zatvora 12. januara 2015. zbog isteka maksimalnog (18 meseci) mogućeg pritvora u pretkrivičnom postupku.
Ova dvojica anarhista uhapšeni su 11. jula 2013. u Solunu, a potom – pod optužbom za terorizam – poslati u prektkrivični pritvor u zatvor Koridalos (Atina). Cavdaridis je preuzeo odgovornot sa slanje paketa-bombe (kao FAI-IRF ćelija pod imenom Komando Maurisio Morales) Dimitrisu Horijanopulosu bivšem komandantu policijske antiterorističke jedinice, dok je Mandilas (učesnik Nadira, nekadašnjeg skvota u Solunu) odbacio sve optužbe protiv njega. Ovim drugovima se, zajedno sa desetoro zatvorenih članova Zavere vatrenih ćelija, sudi od 4. juna 2014. u specijalnoj sudnici ženskog zatvora Koridalos. Andreas Cavdaridis i Sipros Mandilas su optuženi za navodno učešće u ZVĆ, pokušaj ubistva bivšeg komandanta antiterorističke jedinice, te pokušaj eksplozije i posedovanja eksploziva (u vezi sa slučajem slanja paketa, akcije koja je u Grčkoj preduzeta u kontekstu “Projekta feniks”).
U novogodišnjoj večeri, 24 od 25 imigranata/kinja koji/e su držani/e u pritvoru konačno je pušteno iz zatvora. Oni/e su se nalazili/e među optuženima u slučaju Amigdaleza koji su jednoglasno oslobođeni svih optužbi povodom pobune u koncentracionom kampu Amigdaleza u avgustu 2013. Nakon što je represivni aparat promenio mišljenje, odlučeno je da više nije nužno prolongirati pritvor ovim ljudima sa izuzetkom jednog imigranta koji je još uvek zatočen u muškom zatvoru Koridalos zbog prethodnog krivičnog predmeta. Ostali su sada “slobodni”. Ipak, iako su neki od imigranata/kinja zahtevali/e azil i zahtev im je prihvaćen, većini je uručen dokument kojim se zahteva dobrovoljni odlazak (deportovanje) iz zemlje u roku od 30 dana.
Sve se nastavlja
Ne koncentracionim kampovima, nikada i nigde
No Lager Assembly
Atina, 7. januar 2015.
“Solidarnost sa anarhistom Jorgosom Salajanisom i svim zatvorenicima/ama društvenog rata. Zapalimo zatvore.”
Drugovi/arice su transparent okačili na ulazu u grad Argostoli.
Član Revolucionarne borbe, anarhista Nikos Maziotis, već četiri dana je zatočen u petom krilu novog zatvora tipa C u Domokosu.
Dana 2. januara 2015., još dvojica zatvorenika koji su osuđeni kao pripadnici oružanih revolucionarnih organizacija, anarhista Kostas Gurnas (Revolucionarna borba) i Dimitris Kufontinas (17. novembar), prebačeni su iz tamničkih ćelija ženskog zatvora Koridalos u objekat visoke bezbednosti u Domokosu. Istog jutra, anarhistički zatvorenici Janis Naksakis i Grigoris Sarafudis, obojica osuđeni zbog oružane pljačke u Pirgetosu (prefektura Larisa) kao i za – navodno – učešće u oružanoj revolucionarnoj organizaciji (“Zavera vatrenih ćelija”), takođe su odvedeni iz muškog zatvora u Koridalosu u zatvor tipa C u Domokosu. Sarafudis je prebačen iako je, za sada, i saoptuženi u slučaju oružane pljačke u Filotasu (prefektura Florina) zajedno sa ostalim drugovima čije suđenje se nastavlja ovog januara u specijalnom sudu zatvora Koridalos.
Od novogodišnje večeri do danas još nekoliko drugih zatvorenika prebačeno je u zatvor maksimalne bezbednosti u Domokosu.
U ranim jutarnjim časovima 30. decembra 2014. druga Nikosa Maziotisa prebacili su u zatvor tipa C u Domokosu u pokušaju da ga i zvanično otvore.
Refleksno, u večernjim satima istog dana, vandalizovali smo, farbom i ispisivanjem slogana, zgradu Državnog pravosudnog saveta – sudska kancelarija Verija, a sabotirali smo i četiri bankomata.
BORBA, ZAJEDNO SA ZATVORENIM DRUGOVIMA/ARICAMA, PROTIV ZATVORA.
Član “Revolucionarne borbe” Nikos Maziotis kontaktirao je druga i obavestio ga da je danas, 30. decembra 2014., prebačen iz zatvora Dijavata u zatvor maksimalne sigurnosti tipa C u Domokosu. Drug je u tom zatvorskom krilu zaključan sam, ali mu moral ostaje snažan.
NI JEDAN/NA DRUG/ARICA OSTAVLJEN/A U RUKAMA DRŽAVE.
SOLIDARNOST JE NAŠE ORUŽJE.
Skupština solidarnosti sa političkim zatvorenicima/ama i zatvorenim i gonjenim borcima
***
Član “Revolucionarne borbe” Nikos Maziotis prvi je utamničeni drug koji je prebačen u novi zatvor tipa C, zatvor maksimalne sigurnosti u Domokosu.
Možeš mu pisati na sledeću adresu:
Nikos Maziotis
Geniko Katastima Kratisis Domokou, Ε Pteryga, 35010 Domokos, Fthiotida, Greece
Dana 22. decembra 2014., sud u Atini jednoglasno je oslobodio 65 imigranta i imigrantkinja svih optužbi u vezi sa pobunom u zatvoru Amigdaleza koja se desila u avgustu 2013. Ipak, sud je odbacio zahtev, advokata odbrane, za odštetom zbog toga što se nekoliko imigranata/kinja nalazilo u pretkrivičnom pritvoru na osnovu neutemeljenih optužbi.
Izvor: Skupština “Ne logorima”
Iza pobede i poraza
Anarhistički zatvorenik Nikos Romanos koristeći se jedinim sredstvom koje mu je bilo na raspolaganju unutar zatočeništva u zatvoru, svojim telom, vodio je tešku i odlučnu borbu počevši od 10.11.2014. zahtevajući dašak slobode. Koristeći kontradikcije pravnog sistema, on mu se suprotstavio i razotkrio te protivrečnosti. Država se, uz održavanje apsolutnog stava prema ovom štrajku glađu sve do 6. decembra kada je polemika protiv nje dostigla vrhunac, povukla i bila je navedena da promeni zakonski okvir po pitanju obrazovnog odsustva za zatvorenike/ce.
Prilagođavanje pravnog arsenala je dvosmisleno. Sa jedne strane, politički/e zatvorenici/ce će sada biti u obavezi da obrazovna odsustva koriste uz nošenje elektronske narukvice. Država se povukla u odnosu na borbu koju su pružili Nikos i pokret solidarnosti, što je pobeda pokreta protiv vladine moći. Sa druge strane, obrazovna odsustva za zatvorenike/ce koji/e čekaju na suđenje sada su uključena u nedavno usvojeni režim digitalnog zarobljeništva, takozvane narukvice (elektronskog nadzora). Čini se da se mogućnosti kaznenog sistema da lakše deli kazne sve većim delovima stanovništva proširuju i dobijaju legitimitet. Međutim, to nije eksplicitno agresivna taktika, već uslov za kompromis na koji je država bila primorana.
Institucionalna levica, koja ionako deluje kao sigurnosna mreža sistema, bila je, u ovom konkretnom slučaju, katalizator restruktuiranja institucionalnog okvira kako bi se ojačali kontrola i represija, a otpor razoružao. Reformisti su pokušali, trgujući Nikosovim štrajkom glađu, čisto političku borbu degradirati u humanitarno pitanje. Zahtev za obrazovanjem kao vrhovnom društvenom vrednošću nije ništa drugo do pokušaj depolitizacije borbe za slobodu.
Nikosov štrajk glađu bio je od ključnog značaja za pojavu i konvergenciju raznovrsnih mobilizacija, zbog toga što je Nikos energično branio šire radikalne vizije koje su probudile potlačene, inspirišući izglede za pobedu. Zatvoreni anarhistički pobunjenik, aktivno povezan sa nitima pobune, boreći se do kraja, probudio je nešto što se ne može zauzdati. Pokret solidarnosti koji se podigao imao je masovni odziv jer je Nikosova borba dotakla delove potlačenih koji su njoj prepoznali i sopstvenu borbu za život i dostojanstvo. Solidarna borba se proširila oslobađanjem javnih zgrada širom zemlje koje su služile kao čvorišta za mobilizacije i rasprostiranje akcija. Na taj način je pokret solidarnosti uspeo za tili čas sruštiti totalitarni režim državne kontrole nad javnim prostorom koja je intenzivirana od pobune iz decembra 2008. Kolektivno okupirani prostori otpora stvaraju nasleđe za svet slobode i samoorganizovanja. Stalne agresivne incijative, uprkos činjenici da su kasnile za intenzitetom duha kojeg je projektovao drug u štrajku glađu, podsetile su da potlačeni mogu probiti državni terorizam.
Rastući pokret solidarnosti delovao je kao pretnja, prisiljavajući “predstavnike naroda” da se koriste metodama dekompresije, poput ubrzavanja izbora. To je način na koji država izbegava neminovni sukob sa onim delovima društva koji pružaju otpor. Moramo naglasiti da je oživljavanje pobune koju je Nikos zapalio bio presudni faktor koji je, u sadašnjem preuređenju režima, naterao državu da napusti svoju fasadu tobožnje parlamentarne polemike suprotstavljajući toj pobuni ujedinjeni front.
Država, dok prolazi kroz duboku političku krizu, pokušava da izbegne sukobe i zbog toga je svih ovih dana zadržavala defanzivni stav. Međutim, napori da obnovi oronulu demokratsku fasadu dominacije nagoveštavaju intenziviranje agresije države i kapitala od strane svih snaga režimskog spektra. Posebno, institucionalne/režimske levice koja, pokušavajući da otpor integriše u institucionalnu igru, ima vodeću ulogu u podrivanju borbi. Iz ovih razloga, smatramo ne samo da ništa nije gotovo, ne samo da se sve nastavlja, već da moramo pojačati i osnažiti naš kontranapad protiv civilizacije zatvora i eksploatacije. Ne dozvolimo da se mrtva tišina fiktivnog konsenzusa uspostavi ni za sekund.
Trenutno oslobađanje svih uhapšenih iz pokreta solidarnosti, kao i okončanje svih gonjenja
Bez predaha – konstantna pobuna
Do ukidanja zatvora maksimalne bezbednosti tipa C
Do ukidanja antiterorističkih zakona
Do oslobođenja svih zarobljenih boraca
Do rušenja i poslednjeg zatvora
Okupacija Politehničke škole 11.12.2014.
Originalni tekst na grčkom jeziku : Indimedija Atina
(* Napomena Kontra Info: U ranim jutarnjim časovima 13. decembra, drugovi i drugarice su najavili okončanje okupacije Politehničke škole u Eksarhiji. Prema našim saznanjima, uhapšeni u nemirima od 6. decembra u Atini pušteni su do početka suđenja uz restriktivne uslove.)
Nikos Romanos, anarhistički zatvorenik iz Grčke, nalazio se u štrajku glađu od 10. novembra do 10. decembra 2014. Sudski mehanizmi su odbijali njegov zahtev za odsustvima kako bi prisustvovao fakultetskoj nastavi. Kao odgovor na to, desile su se raznolike akcije solidarnosti, kako unutar i izvan zatvora grčke demokratije tako i internacionalno.
Ponajviše je sama hitnost situacije izazvala ulične sukobe i inspirisala slučajeve pobune širom teritorije pod kontrolom grčke države. U isto vreme, drugovi i drugarice su – tokom prethodnog meseca – bili željni razmene ideja i želja, a povodom štrajka glađu zatvorenika desio se veliki broj raznovrsnih akcija: svakodnevne skupštine, akcije kačenja transparenata, direktne akcije – poput brojnih napada paljevinom i eksplozivima kućne izrade (uglavnom na bankomate), brzi gerilski (engl. hit-and-run) napadi na policiju, ulični neredi i veliki sukobi sa snagama reda, podizanje blokada i barikada, sabotaže (upotrebom lepka, boje, itd.), fizički napadi na predstavnike vlasti, spontani protesti protiv javnih pojavljivanja političara, simbolične okupacije radio i tv stanica, talas okupacija državnih/korporativnih zgrada, kontra-informaciona okupljanja, masovne demonstracije. Kreativnost i konfliktnost (engl. conflictuality / gr. συγκρουσιακότητα; potencijal za konflikt) raznih i različitih anarhista i anarhistkinja i anarhističkih grupa možda nisu bili dovoljno snažni i odlučni da bi borbu održali jednako intenzivnom na svakodnevnom nivou, ali uvek postoji šansa da će se iz poslednjih susreta drugova i drugarica u okupiranim zgradama, uličnim akcijama i tako dalje, javiti novi projekti. Ipak, samo ukoliko su ljudi koji su se solidarisali sa Nikosom Romanosom, a posebno anarhisti, spremni da razmotre specifičnosti onoga što se dešavalo u poslednjih nekoliko dana njegovog štrajka, možda će biti spremni i da praktikuju veoma potrebnu solidarnost sa zatvorenicima i zatvorenicama pred izazovima novog objekta maksimalne bezbednosti u Domokosu, kao i ukupnog pogoršanja zatvorskih uslova.
S obzirom da je njegov prvobitni zathev više puta i osvetnički odbijan, naš drug je bio ucenjen da prihvati elektronski nadzor kao opciju za eventualno dobijanje obrazovnog odsustva,”poslednju opciju” koja je postajala sve hitnija jer se njegovo zdravlje ubrzano pogoršavalo. Zapravo, on je okončao svoj štrajk glađu tek nakon što je grčki parlament gotovo jednoglasno (prema zvaničnoj evidenciji sa izuzetkom dvojice poslanika vladajuće partije, dok su polanici nacističke partije bili kvazi-prisutni tokom glasanja) izglasao amandman koji je predložio ministar pravde. Taj amandman se odnosi na zatvorenike/ce – one koji/e su osuđeni/e i one koji/e su optuženi/e i čekaju na suđenje – koji/e imaju pravo da studiraju na visokoškolskoj ustanovi koja se nalazi u istom regionu kao i državna ustanova u kojoj su zatočeni, ali im nije odobreno obrazovno odsustvo iz zatvora kako bi regularno pohađali nastavu. Amandman precizira da svaki/a takav/a zatvorenik/ca mora uspešno pohađati 1/3 časova i laboratorijskih aktivnosti u jednom semestru akademske godine kroz program učenja na daljinu i tek onda mu/joj može biti odobreno korišćenje obrazovnog odsustva uz nošenje narukvice za elektronski nadzor kako bi fizički prisustvovao/la časovima. Ministar pravde je odredbu o elektronskom nadzoru uključio u poslednjem trenutku, vodeći računa o tome da se doda i stavka po kojoj nadležni disciplinski odbor (zatvorski savet) i dalje može odbiti zahtev zatvorenika/ce za obrazovnim odsustvima ukoliko taj odbor iznese neko “specijalno opravdanje” za negativnu odluku (pretpostavljamo, čak i ukoliko zatvorenik/ca završi tražene predmete učenjem na daljinu unutar zatvorskih zidina, pa i ukoliko prihvati nadzor narukvicom izvan zatvorskih zidina). Ovaj zakonski amandman se primenjuje na sve slučajeve kako osuđenih, tako i zatvorenika/ca koji/e čekaju na suđenje, a koji/e su lišeni/e studentskih odsustava (dakle, ne samo u slučaju Nikosa Romanosa). Ovom prilikom, gotovo sve političke partije imale su predizbornu korist od promovisanja daljih represivnih mera protiv zatvorenika i zatvorenica, ne propuštajući šansu da se busaju svojim demokratskim i humanitarnim profilom.
Nikos je okončao svoj štrajk, nakon 31. dana, ali se još uvek guši i bori za nekoliko dahova slobode. S obzirom na ishod, znajući da njegov zahtev još nije zadovoljen, zahtevamo ono što mu je odmah trebalo biti odobreno: obrazovna odsustva iz zatvora. Suprotno raspostranjenom osećaju “pobede”, smatramo da su osvojeni samo dragoceni život našeg druga i svest o tome da na svaku ucenu etatističkih lakeja treba da odgovaramo ne nekada u dalekoj budućnosti već sada, intenziviranjem svih oblika borbe protiv društva-zatvora. Čvrsto stojimo uz zatvorenike i zatvorenice u borbi i protiv sprovođenja upotrebe telekonferencije i elektronskog nadzora kao još jednog načina izolacije zarobljenika/ca od strane države/kapitala. Sada, više nego ikada ranije, solidarnost za zatvorenicima i zatvorenicama mora preći u ofanzivu svim neophodnim sredstvima.
Danas, na ulicama smo bili za Aleksisa koga je grčka država ubila, kao i za Nikosa Romanosa koji se nalazi u štrajku glađu već 26 dana protiv represije iste te države.
Danas, na ulicama smo bili za našu braću i sestre koji su ubijeni dok su pružali otpor u Grčkoj, u Fergusonu, u Meksiku, u Kobaneu.
Danas, na ulicama smo bili za Berkina, Ali Ismaila, Etema, Arin, Kader, Supi Nežata.
Dok države ubijaju našu braću i sestre širom sveta, mi, revolucionarni anarhisti, bili smo na ulicama besni na države, kapitaliste, kompanije i ubice. Iako nam je policija preprečila put i napala svojim plastičnim mecima, gasnim bombama i pendrecima nisu uspeli da uguše naš bes. Otpor smo pružili našim crnim zastavama dok smo podizali slogane.
Ova strast za slobodom danas postaje veća; bes zbog onih koje je država ubila rasplamsava našu pobunu.
Revolucionarna anarhistička akcija pozdravlja Nikosa Romanosa i njegovu borbu.
Saopštenje
Danas, sa svim besom protiv sila koje otimaju živote, sa ubeđenjem o slobodnom svetu, crne zastave viore se širom sveta. Protiv kompanija koje eksploatišu naš rad kako bi više profitirale; protiv država koje ubijaju mnoge od nas u ime granica koje crtaju; protiv svih vlasti koje svoje džepove pune našim životima koje uništavaju, čineći nas sve siromašnijim, a bogate još bogatijim; pobuna živi u besu anarhizma. Bes protiv šefova, kompanija, ubica i država, širi se u bujici crnih zastava. Tuga zbog zanemarivanja, nestalih i ubijenih, sada se pretvara u bes, a ulice svuda gore u tom besu.
Pre tačno šest godina, u atinskom naselju Eksarhija, zbog toga što je bio anarhista, ubijen je šesnaestogodišnji Aleksandros Grigoropulos. Ubio ga je pandur, metkom iz pištolja, zbog toga što je svoj bes pretvorio u pobunu i izašao na ulicu, pozivajući na odgovornost zbog života koje otimaju, zbog toga što se nije potčinio vlastima i što je za slobodu po svaku cenu pružao otpor. Na dan 6. decembra 2008., metak koji je pogodio Aleksisove grudi pretvorio se u vatrenu pobunu na ulicama. Iako su ubice nastavile sa svojim napadima, bes protiv onih koji su utihnuli srce koje je kucalo za slobodu, zapalio je u plamenu ulice Atine, Soluna, Istanbula i posvuda.
Nikos Romanos, koji je bio sa Aleksisom tog dana kada je ubijen i koji je takođe imao ista ubeđenja o slobodnom svetu, sada je zatočen zbog toga što je anarhista. Romanos je zatočen zbog toga što nije ćutao pred nepravdom, zbog toga što nije odustao uprkos državnoj represiji, zbog toga što je sa istim ubeđenjima kao i njegov ubijeni drug nastavio da se bori protiv svake vlasti. Oni koji su mislili da ovu borbu mogu zaustaviti Aleksisovim ubistvom, sada drže u zatočeništvu Nikosa nadajući se da će zaustaviti još jedno srce koje kuca za anarhizam. Baš kao i 2008., ulice su pune besa protiv države koja nastavlja da napada Romanosa svom svojom izolacijom, ugnjetavanjem i mučenjem. Dok Romanos nastavlja svoj štrajk glađu započet 10. novembra, ostali anarhistički drugovi i drugarice u zatočeništvu takođe započinju štrajkove glađu u znak solidarnosti; fakulteti se okupiraju; i isti glas odjekuje ulicama koje gore, ćelijama zarobljenika/ca koji/e se bore: “Sve dok smo živi i dok dišemo, živela anarhija!”
Vlasti koje su ubile Aleksisa 2008. godine, a Nikosa danas drže zatočenim, misle da mogu ućutkati bes protiv nepravde koja raste u svakom delu sveta. Pod tom iluzijom one nastavljaju da zarobljavaju, napadaju i ubijaju.
U Meksiku je od ruku države nestalo 43 studenata i studentkinja koji su pružali otpor vlastima koje su im otimale budućnost; posle mnogo dana njihova tela su pronađena u masovnim grobnicama. Samo zbog toga što su crni, ljudi pogođeni fašističkom represijom vlasti, postaju meta za metke koje ispaljuje policija; a one koji pružaju otpor, koje odvedu u pritvor, policija davi i ubija. Mnogu našu braću poput Berkina, Etem Alija, Ahmeta koja su pružala otpor u borbi za svoje živote, ubila je policijska država. A one koji otpor pružaju u Kobaneu kako bi stvorili novi život, poput Arin, poput Supi Nežata, poput Kader, ubijaju bande, vojska i državni vojnici; oni koji se nalaze na ulicama svakog ugla tog regiona prihvatajući otpor u Kobaneu, poput Hakana, poput Mahsuna, nalaze se na meti ubilačke policije iste države…
Bez obzira gde su, oni koji pozivaju na odgovornost zbog nepravde, oni koji pružaju otpor da bi osvojili svoje živote, oni koji se bore za svoja ubeđenja o slobodi, nalaze se na ulicama; tamo je adresa za ugnjetavanje, mučenja i masakr. Tlačitelji misle da mogu obeshrabriti one koji im se ne potčinjavaju zatvaranjima, kidnapovanjima ili ubistvima; krik za slobodom na jednom mestu odjekuje u svim pravcima. Od zatvorskih ćelija u Atini do Meksika, od ulica Fergusona do Istanbula, od slobodne zemlje Kobanea, ubeđenje o novom svetu širi se poput bujice. Sada, ta strast za slobodom sve je veća; bes zbog ubistava rasplamsava vatru pobune u našim srcima.
Ovaj pobuna je protiv vlasti koja otima naše živote, koja namerava uništiti našu slobodu, koja nas želi ubiti. To je pobuna protiv kapitalizma i država. To je pobuna protiv svih vrsta ropstva.
Sa tom pobunom za slobodom u našim srcima, anarhizam raste u svim delovima sveta.
Kao što raste i naša borba, sa jednog kraja sveta na drugi, nošena talasima crnih zastava.
Živela Revolucija, živela Anarhija!
Revolucionarna anarhistička akcija (DAF)
Srednješkolska anarhistička akcija (LAF)
Anarhistička Omladina
Anarhisktinje
MAKI
Tačanka
Od 4. decembra 2014., okupiramo zgradu GSEE (Generalne konfederacije radnika Grčke), u znak solidarnosti sa anarhistom Nikosom Romanosom, koji se u štrajku glađu nalazi od 10. novembra 2014. Anarhista Nikos Romanos je svesni neprijatelj režima. On je izabrao da se aktivno bori protiv države i kapitala, kako unutar tako i izvan zatvora.
Oni koji imaju za cilj da ga istrebe ili prisile na kapitulaciju jesu:
– vlada koja, lojalna naređenjima lokalnog i međunarodnog kapitala, nameće sprovođenje memoranduma, politiku teških mera štednje i devalvacije naše radne snage.
– država koja nameće režim vanrednog stanja kao način iznuđivanja društvenog konsezusa i uspostave straha. Koncentracioni kampovi za imigrante i imigrantkinje, zatvori maksimalne bezbednosti tipa C, hapšenja i stigmatizacija navodno HIV-pozitivnih žena, nasilna gušenja protesta, mučenja onih koji padnu u ruke policije, policijska okupacija Skurije na poluostrvu Halkidiki, uzimanje na nišan mobilizacija studenata i studentkinja, popunjavaju slagalicu tvrđave Grčke.
Danas, vrhunac te represivne politke predstavlja slučaj anarhiste štrajkača glađu Nikosa Romanosa. Kroz njegovo istrebljenje, država teži da neutrališe revolucionarne projektualnosti – samoorganizovanje, otpor, solidarnost – koje mogu izazvati klasni i socijalni kontranapad, revoluciju.
Borba Nikosa Romanosa nije samo o osvajanju obrazovnih odsustava iz zatvora. Ona postavlja barikadu protiv zatvora maksimalne bezbednosti tipa C, novih specijlnih uslova pritvora, ograničavanja prava koja su zatvorenici i zatvorenice u krvi osvojili. Ona postavlja barikadu protiv ubilačkog naleta države i kapitala. Iz svih ovih razloga, stojimo uz našeg druga i solidarišemo se sa njegovom borbom.
BORBA DO POBEDE ILI BORBA DO SMRTI
Borba Nikosa Romanosa nastavlja se već 25. dan i on je rešen istrajati do kraja uprkos odbacivanju njegovog poslednjeg zahteva za obrazovnim odsustvima iz zatvora. Širom zemlje i u inostranstvu, oko borbe Nikosa Romanosa, razvija se dinamičan pokret solidarnosti. Uprkos slabostima i kontradikcijama taj je pokret uzeo masovne i široke dimenzije, inspirišući veliki broj različitih društvenih subjekata koji u borbi Nikosa Romanosa prepoznaju deliće sopstvene borbe za život i dostojanstvo. Propagandne akcije i napadi, masovne mobilizacije, širenje kontra-informacija, okupacije javnih zgrada i škola, i više…
Već u utorak 2.12.2014. u centru Atine desile su se masovne demonstracije koje su rezultirale sukobima sa represivnim snagama na terenu oko okupirane Politehničke škole i u naselju Eksarhija. U policijskoj represiji koja je usledila uhapšeno je 12 ljudi koji su sistematski mučeni kako tokom hapšenja tako i tokom pritvora u sedištu atinske policije gde će ostati najmanje do sutra ujutru.
Okupacija Politehničke škole od 1.12.2014. izvedena je kako bi se uspostavio teren sa kog može doći do razvitka neophodnog intenziviranja borbe protiv savremenog totalitarizma, uzimajući štrajk Nikosa Romanosa za ključnu tačku ove borbe, kao radikalne tačke povezivanja njegove borbe sa širim društvenim i političkim izazovima kao i godišnjicom pobune od 6.decembra 2008.
Narednih nekoliko dana (do glasanja o budžetu u nedelju 7.12.) kritični su kako za borbu i život Nikosa Romanosa, tako i za perspektive društvene i klasne borbe. Skupština okupirane Politehničke škole nastaviće da drži oslobođeno tlo Politehnike barem do pobede štrajka glađu Nikosa Romanosa, ostajući kao jedna od mnogih tačaka borbe koje svakodnevno niču. Skupština okupirane Politehničke škole poziva sve potlačene da izađu na ulice pobune sve do pobede. Politehničku školu ne vidimo kao centar sukoba sa snagama represije, već se konflikt mora širiti svuda i u svim pravcima.
SVI NA POBUNJENE ULICE
POBEDA ZA BORBU NIKOSA ROMANOSA
TRENUTNO OKONČANJE PROGONA I OSLOBAĐANJE SVIH UHAPŠENIH
Pišem ove redove jer sam veoma dirnut rasprostranjenom i raznolikom solidarnom aktivnošću drugova i drugarica van zatvorskih zidina.
Ne samo zbog toga što su razmere, maštovitost, organizacija-koordinacija, upornost i agresivnost dešavanja do sada prevazišla sva moja očekivanja, ne samo zbog saznanja da su okupirane značajne državne i kapitalističke zgrade, radio i televizijske stanice, da su u gotovo svim većim gradovima na ovoj teritoriji organizovana okupljanja i demonstracije, da se dešavaju napadi na snage represije kao i sve vrste pobunjeničkih napada. Već i zato jer je to nešto što razbija samoću moje ćelije i čini da se smejem; jer, u utorak uveče, nisam bio zatvoren, bio sam među vama i osećao sam toplinu barikada u plamenu.
Zato što bez obzira na ishod, samo postojanje ovog fronta borbe predstavlja pobedu samu po sebi, kako po pitanju neposredne perspektive, tako i po nasleđu koje će ostaviti.
Znam veoma dobro da među hiljadama drugova i drugarica uključenih u ovu borbu koju je Nikos inicirao, sa mnogo briga ali i puno odlučnosti, postoje znatne razlike u shvatanjima i praksi, kao i u odnosu na nas. Međutim, napredak cveta kroz raznolikosti. Upravo u tome leži smisao anarhističke solidarnosti; ona povezuje ne stvarajući identično, ona ujedinjuje bez homogenizovanja. I kad god je u pitanju solidarnost orijentisana ka akciji, to funkcioniše.
Sada kada mediji masovne obmane tvrde da što štrajk glađu duže traje on predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost, shvatam da nijedna borba nije uzaludna, a praznine koje su ostale iza rascepkanih razmišljanja o beznadežnosti – prouzrokovanim neaktivnošću u gušećim uslovima zatočenja – ponovo su obojene smislenim bojama; uvek je vreme za ustanak.
Naši snovi postaće njihove noćne more.
Borbena anarhija se probudila i urliče.
Ništa nije gotovo, sada sve počinje.
SOLIDARNOST SA ONIMA KOJI SU UHAPŠENI TOKOM SUKOBA KOJI SU SE DESILI U UTORAK
Nikosu:
Brate, budi jak, do sada si poprilično uzdrmao njihovo slavlje. Ti ne odustaješ, ali oni hoće. Uz tebe sam do konačne pobede.
(Ministru pravde) Atanasiju:
Veoma sam gladan. Ako ubiješ Nikosa, tvoj vrat će biti jedina dovoljno dobra stvar za pojesti.
U noći 2. decembra 2014., potvrđeno je da je zahtjev anarhističkog zatvorenika Nikosa Romanosa – koji je ušao u 25. dan štrajka glađu – odbijen po drugi put. Konkretno, on je podnio žalbu povodom odbijanja specijalnog sudije Eftihisa Nikopulosa da mu odobri obrazovna odsustva, čiju je odluku sa radošću potvrdio i odbor zatvora Koridalos. Žalbu Nikosa Romanosa je u pirejskom sudu odbio nadležni pravosudni savjet.
Nikos Romanos je 3. decembra 2014., iz bolnice, objavio otvoreno pismo navodeći da će se boriti do samog kraja. Drug je odbacio predlog o učenju na daljinu ili, još gore, putem video konferencije unutar zatvorskih zidina, ostajući uporan u svom zahtjevu za daškom slobode.
Suprotno tvrdnjama koje je iznio ministar pravde Haralambos Atanasiju, koji je bez oklevanja kroz mas-medije proširio vijest da anarhističkog štrajkača glađu hrane tečnom dijetom (!), Nikos Romanos je bio veoma jasan da je izričito odbio ma kakvu infuziju (prema izjavi doktorke Pantelije Vergopulu, Nikos pije samo zašećerenu vodu).
Slijede kraći odlomci iz teksta Nikosa Romanosa naslovljenog “24 dana plesa sa smrću“:
Što se mene tiče nastavljam dalje, ne ostavljajući ikakvu mogućnost da ustuknem i odgovaram sa BORBA DO POBJEDE ILI BORBA DO SMRTI.
U svakom slučaju, ukoliko me država svojim stavom ubije, gospodin Atanasiju i njegovi saradnici ostaće upamćeni u istoriji kao banda ubica, podstrekača u mučenju i ubijanju političkog zatvorenika. Nadajmo se samo da će se naći oni slobodni duhovi koji će na svoj način suditi o pravednosti njihovog pravosudnog sistema.
Na kraju želim poslati svoje saučesništvo i prijateljstvo svima onima koji su stali uz mene sa sredstvima koja su im bila na raspolaganju.
Konačno, nekoliko riječi i za Janisa, koji je takođe hospitalizovan, Andreasa, Dimitrisa i još nekoliko moje braće i sestara.
Borba može, takođe, dovesti do gubitaka; krećući se putevima koji vode ka dostojanstvenom životu, potrebno je smrt uzeti za ruku, rizikujući gubitak svega kako bismo sve dobili. Iznova i iznova, borba se nastavlja golim rukama, stisnutim pesnicama, protiv noža.
Sve za sve!
Dok god živimo i dišemo, živjela anarhija!
Na ulice gnijeva 6. decembra!
Mislima ću lutati poznatim ulicama.
Vrijedi živjeti za san, čak i ukoliko ćeš izogrjeti u njegovoj vatri.
Kako to često kažemo: Snage.
U noći između 2. i 3. decembra 2014., ubrzo nakon večernjih demonstracija koje su se, uz učešće više hiljada ljudi, desile u centru Atine u znak podrške tekućoj borbi anarhističkog zatvorenika Nikosa Romanosa, kao i solidarnom štrajku glađu njegove zarobljene braće Janisa Mihailidisa, Andreasa-Dimitrisa Burzukosa i Dimitrisa Politisa, izbili su veliki sukobi u području Eksarhije. Prema izveštajima, policija je ozledila i uhapsila veliki broj demonstranata (a najmanje dvoje uhapšenih je teško povređeno i hospitalizovano).
Snimak prikazuje “zapaljive” primere direktne akcije i trenutke ulične borbe između pobunjenika/ca i pandura u ulici Sturnari koje su se vodile i u kontekstu odbrane okupirane Politehničke škole u Eksarhiji.
Solidarnost sa anarhističkim zatvorenicima u štrajku glađu izražena je, istog dana, i na ulicama nekoliko drugih gradova u Grčkoj.
Solidarnost znači napad.
Danas, 2. decembra 2014., održane su demonstracije solidarnosti sa Nikosom Romanosom, zatvorenikom koji se od 10.11.2014. nalazi u štrajku glađu zahtevajući obrazovna odsustva iz zatvora (nap. prev. na koja ima pravo). Na hiljade ljudi je učestvovalo u današnjim demonstracijama, od kojih su se neki kasnije zaputili ka okupiranoj Politehničkoj školi.
Za nas okupirano tlo Politehničke škole nema nikakvu vrednost samo po sebi. Naprotiv, ono predstavlja još jedan delić mozaika dostojanstva i otpora svim onima koji društvo žele pretvoriti u groblje. To je komadić mozaika otpora savremenom totalitarizmu koji svoju moć širi nad našim životima; od anarhista koji su započeli štrajk glađu, preko mobilizacija protiv zatvora maksimalne bezbednosti i izbeglica-štrajkača glađu iz Sirije, do svih onih koji se za dostojanstvo i slobodu bore širom sveta.
Pozivamo sve one koji se bore da preduzmu sve neophodne incijative koje vode ka pobedi štrajka glađu Nikosa Romanosa: od okupiranja fakulteta do blokiranja proizvodnje; od razbijanja medijskog zaveta na ćutanje do napada na čuvare poretka.
Hajde da odgovorimo izazovima našeg vremena uprkos državnoj represiji, suprotno rezonovanjima koja žele da ostanemo pasivni posmatrači i glasači. Beskompromisna solidarnost sa N. Romanosom, štrajkačem glađu od 10.11., kao i J. Mihailidisom (od 17.11.), A.D. Burzukosom (od 1.12.) i D. Politisom (od 1.12.) koji su u štrajk glađu stupili u znak solidarnosti sa Nikosom.
TRENUTNO OSLOBAĐANJE SVIH UHAPŠENIH U DANAŠNJIM SUKOBIMA
OKUPACIJA ĆE TRAJATI SVE DO POBEDE U BORBI NIKOSA ROMANOSA
Skupština okupirane Politehničke škole
Atina, 2.12.2014.
Od danas, 1.12.2014., Politehnička škola u Atini je okupirana kako bi postala još jedno mesto solidarnosti i učešća u borbi anarhističkog štrajkača glađu Nikosa Romanosa (od 10.11.2014.), kao i štrajkača glađu J. Mihailidisa (od 17.11.2014.), D. Politisa i A.D. Burzukosa (od 1.12.2014.) koji su u štrajk glađu stupili u znak solidarnosti sa Nikosom.
Nikos Romanos je taoc države od 1.2.2013. zbog dvostruke eksproprijacije banke i pošte u Velvendu, Kozani. Njegov čin predstavlja deo polimorfne anarhističke borbe protiv svih onih koji su odgovorni za pljačkanje nametnuto društvu u celini od strane kapitala i države.
Politički izbori Nikosa Romanosa i njegova militantna posvećenost borbi predstavljaju nastavak pobune iz decembra 2008. godine. On se bori za svet bez autoriteta, svet bez eksploatacije i šefova. Borba zatvorenika štrajkača glađu za dah slobode i protiv brutalnosti zatočeništva te stalnog zaoštravanja represije zatvorskog sistema (npr. suspenzija i uskraćivanje odsustva i izlazaka, rasprostranjena praksa slanja u samice, izgradnja novih zatvora maksimalne bezbednosti) nalazi se rame uz rame sa borbom svih potlačenih ljudi protiv potčinjavanja i pljačkanja naših života.
Okupacija Politehničke škole pokušava/ima za cilj oslobođenom prostoru Politehničke škole dati karakteristike otvorenog, masovnog i militantnog centra borbe, uz sve druge borbe koje su okrenute ka ispunjenju zahteva Nikosa Romanosa (davanje obrazovnih odsustava iz zatvora), kao i prema socijalnom oslobođenju.
NA ULICE POBUNE
SOLIDARNOST SA BORCIMA U ŠTRAJKU GLAĐU
POBEDA BORBI NIKOSA ROMANOSA
Skupština okupirane Politehničke škole
1.12.2014.
U nedelju poslepodne, 30. novembra 2014., održane su moto-demonstracije, kao i protestno okupljanje, u znak solidarnosti sa štajkačem glađu Nikosom Romanosom koji je hospitalizovan u bolnici Genimatas (bolnica se nalazi u severnom delu Atine). Više od 200 demonstranata je krenulo iz centra grada i na kratko se zaustavilo na trgu Sintagma gde, preko puta grčkog parlamenta, porodice izbeglica iz Sirije – od kojih mnoge, takođe, štrajkuju glađu – već danima kampuju zahtevajući mogućnost rada u Grčkoj i, što je važnije, omogućavanje slobodnog putovanja ka drugim evropskim zemljama i dobijanja azila u istim. Najemotivniji trenutak desio se kada su izbeglice-demonstranti pozdravljali moto-demonstracije.
Sat vremena kasnije, desilo se protestno okupljanje ispred bolnice Genimatas (u ovih nekoliko dana treće po redu okupljanje ispred bolnice) uz učešće više od hiljadu anarhista i anarhistkinja, rodbine i prijatelja. Demonstranti su bili u mogućnosti da razgovaraju sa Nikosom koji se pojavio iza rešetaka bolničke sobe-ćelije. Drug je želeo da sazna šta se dešava napolju, ponovo je potvrdio svoj beskompromisni stav i pojasnio da je izričito odbio posete delegacije partije Siriza koja je pre nekoliko dana imala hrabrosti da se pojavi u bolnici. Takođe se raspitivao za zdravstveno stanje svog brata Janisa Mihailidisa. Drugovi i drugarice su tokom protesta uspeli da Nikosu prenesu poruke plamene solidarnosti koje su dolazile izvan granica teritorije okupirane od strane grčke države (od akcija FAI u Bristolu do Santjaga).
Nakon što je okupljanje završeno, mnogi od demonstranata na motorima zaputili su se ka Politehničkoj školi u Eksarhiji, dok se oko 80 drugova i drugarica odvezlo i do bolnice u Pireju u kojoj je (pod policijskim nadzorom) hospitalizovan Janis Mihailidis. Drugovi i drugarice su uspeli da razmeniti nekoliko reči i sa Janisom. On je bio dobro raspoložen, a na slogane podrške odgovarao je humorom i dosetkama (u nekom trenutku je rekao, “Sada se osećam kao da sam se najeo”).
Dodatni snimak i izveštaj sa oba okupljanja na grčkom i španskom jeziku.
Snage drugovima koji štrajkuju glađu – Nikosu Romanosu (10.11.2014.), Janisu Mihailidisu (17.11.2014.), Andreasu-Dimitrisu Burzukosu i Dimitrisu Politisu (1.12.2014.)
Važne napomene:
– Drugovi i drugarice koji se solidarišu sa četvoricom anarhista štrajkača glađu okupirali su 1. decembra Politehničku školu u Eksarhiji
– Predstojeća akcija: ulične demonstracije u centru Atine; utorak, 2. decembar u 18h, trg Monastiraki.
U ponedeljak uveče, 1. decembra 2014., oko 18h, grupa drugova i drugarica izvela je akciju ispred kuće zamenika premijera i ministra spoljnih poslova Evangelosa Venizelosa koja se nalazi na južnim padinama brda Likabetus u centru Atine. Venizelos je, takođe, lider PASOK-a, partije koja učestvuje u vlasti.
Drugarice i drugovi su razvili transparent na kome je pisalo “Sloboda za anarhističkog štrajkača glađu N. Romanosa”, bacali letke i uzvikivali slogane u znak solidarnosti sa Nikosom koji je danas ušao u 22. dan štrajka glađu. Nakon nekoliko minuta grupa je bez problema napustila područje.
“Barem smo i dalje neumoljivi i jake volje kao ljudi poput nas. A oni među nama koji su bolno zatvorili svoje oči i otputovali daleko ostaju s pogledom zalepljenim za to noćno nebo koje smo i mi posmatrali. I oni nas gledaju kako padamo, prelepe i sjajne zvezde. Sada je red na nas. Sada, bez oklevanja, padamo.” (Nikos Romanos)
Dah slobode… od gušećih uslova zatočeništva; pogled preko bodljikave žice; praskozorje izvan betonskih zidina.
Anarhista Nikos Romanos se nalazi u štrajku glađu od 10. novembra 2014. zahtevajući odobrenje obrazovnih odsustva na koja ima pravo jer je uspeo da se upiše na Institut za tehnološku edukaciju (TEI) u Atini, a koja mu – Ministarstvo pravde i zatvorska uprava – osvetnički poriču.
Umesto odbrane zakonitosti, Nikos Romanos koristi jedan od retkih načina borbe koji su mu na raspolaganju u zarobljeništvu i svoje telo postavlja kao barikadu da bi došao da daha slobode. Borba ovog druga je takođe borba svih nas, pa smo u znak solidarnosti napali:
– bankomat Nacionalne banke Grčke u naselju Patisija
– bankomat u Eksarhiji
– bankomat u predgrađu Glifada
– bankomat Pireus banke u oblasti Marusi
– bankomat Eurobanke u predgrađu Halandri
– bankomat u naselju Kipseli
– vozilo u vlasništvu privatne bezbednosne kompanije u predgrađu Argirupoli
– automobil argentinske ambasade u oblasti Papagu
– dva automobila Prefekture Atina
Sinoć, 29. novembra 2014., oko trideset anarhista i anarhistkinja napalo je, jednostavno i lepo, kamenicama i bojom policijsku stanicu u naselju Ajos Nikolaos u Volosu, uzvikujući slogane solidarnosti sa anarhističkim štrajkačem glađu Nikosom Romanosom.
Panduri motociklističke jedinice su imali sreće DIAS što su panično pobegli.
Solidarnost je faktička i agresivna.
Ne bi trebalo da spavaju mirno.
Nikos, izdrži do slobode.
U zoru 23. novembra 2014. zapalili smo bankomat Pireus banke koji se nalazi na Trgu Kaningos (u centru Atine). Četiri dana kasnije, u ranim jutranjim časovima 27. novembra, ostavili smo eksplozivni materijal na ulaznim vratima pošte (ELTA, Grčka državna pošta) koja se nalazi u naselju Pefki. Ovi akti su izvedeni kao izraz solidarnosti sa štrajkačima glađu Nikosom Romanosom i Janisom Mihailidisom.
PS.1 Nikos i Janis, izdržite do slobode!
PS.2 Solidarnost se nastavlja samo kroz dela!
Anarhistički zatvorenik Nikos Romanos nalazi se u štrajku glađu od 10. novembra 2014., zahtevajući obrazovna odsustva iz zatvora na koja ima pravo od septembra 2014. Nikos se trenutno nalazi u atinskoj Opštoj bolnici Genimatas pod jakim policijskim nadzorom. Doktorka Pantelija (Lina) Vergopulu koja ga je posetila danas, 28.11.2014., izveštava da se drug nalazi u kritičnom stanju i da mu prete komplikacije opasne po život. Kasno večeras oko 200 Nikosovih drugova i drugarica, odnosno prijatelja i prijateljica, ponovo se okupilo preko puta bolnice kako bi iskazali svoju direktnu solidarnost.
Anarhistički zatvorenik Janis Mihailidis se u štrajku glađu nalazi od 17. novembra 2014. kao jednom od oblika solidarnosti sa Nikosom Romanosom. On je danas hospitalizovan nakon što mu je dijagnostikovana bradikardija (usporen rad srca). Janis se trenutno nalazi u Opštoj bolnici u Pireju, pod jakim policijskim nadzorom.
Oba druga se drže čvrsto i nastavljaju štrajk glađu.
Aktivna solidarnost preko granica.