(saopštenje koje sledi objavljeno je 12. marta 2015. )

Dana 3. marta “pravda” je odlučila da u pretkrivični pritvor pošalje majku drugova Hristosa i Gerasimosa Cakalosa, kao i Gerasimosovu devojku, pod optužbom za pridruživanje i učešće u terorističkoj organizaciji.

Iza očigledne besmislenosti optužbe skriva se morbidna osvetoljubivost anti-terorističke jedinice i sudskih vlasti koji žele da emocionalno ucene dvojicu drugova, ali i sve nas. To nije samo osveta koja preti da postane neizmerljiva, već i pokušaj da anuliraju naše samo biće. U suštini, oni od nas zahtevaju bezuslovnu predaju, tiho primirje i oproštaj sa dostojanstvom, inače će se u zatvorima demokratije uvek naći neke “gostoljubive” ćelije za našu rodbinu.

Nećemo im učiniti uslugu. Rat protiv vlasti je postojano iskovan u nama i poput krvi teče našim venama. Neprijateljima slobode, sudijama i pandurima, nećemo predati niti ćemo se povući i za jedan jedini milimetar.

Suočavamo se sa najvulgarnijom emotivnom opsadom. Sudska mafija je naše voljene – koji nemaju nikakve političke srodnosti sa nama, već samo biološku i emotivnu – kidnapovala i drži ih kao taoce. U ovom konkretnom slučaju, sveštenstvo pravde poništava čak i apsurdnost sopstvenih zvaničnih pravila pošto, po pitanju mere pretkrivičnog pritvora, njihov “sveti” zakon predviđa da će se “pretkrivični pritvor primenjivati samo u slučajevima kada postoji sumnja da će okrivljeni pobeći ili počiniti slična dela”.

Ko, čak i među našim neprijateljima, zaista smatra da za našu rodbinu postoji “sumnja da će pobeći” ili “počiniti slična dela” – dela koja zapravo nisu ni počinili? Očigledno niko…

Ova priča o trenutnim pojavama nije samo delić nečije lične istorije ili emocionalno nabijena digresija od iskustava proživljenih u Zaveri vatrenih ćelija.

Naprotiv, ove pojave su deo opšte represivne strategije koju koordinišu arhijereji sudija, pandura i novinara.

Na prva vrata su zakucali još u zoru…

U subotu je obelodanjena policijska operacija pod kodnim nazivom “Mlekar” (gr. Γαλατάς), kako bi se ušlo u trag begunki – članici Revolucionarne Borbe, Poli Rupi (gr. Πόλας Ρούπα), dok je štampa izveštavala o mogućem pretresu roditeljskog doma člana Revolucionarne borbe, Nikosa Maziotisa. Takođe, istog dana, policija i javni tužilac su, nakon “anonimnog telefonskog poziva o postojanju oružja i eksploziva”, upadali i vršili pretrese domova anarhista.

Iako je epilog pretresa, u zvaničnim tariguzima, bio sveden na tri reči “ništa nije pronađeno”, našli smo se, zapravo, u predvorju policijskog i pravosudnog despotizma.

Unutar tog polja konfuzije, u kojem se mešaju tuga i bes, paralelno sa našim štrajkom za oslobođanje naše rodbine, odvija se štrajk glađu protiv zatvora tipa C, teror-zakona (gr. τρομονόμο), zakona 187, zakona o kapuljačama, fašističke policijske manipulacije uzimanja DNK, kao i za oslobođanje Savasa Ksirosa. Taj štrajk je odavno organizovan i najavljen i ima našu punu političku saglasnost. Na naš štrajk glađu smo se odlučili na prečac, kao refleks na zarobljeništvo koje je nametnuto našoj rodbini.

Ova dva štrajka glađu su, međutim, direkno povezana jer se susreću i međusobno dopunjuju. Konkretno, štrajk glađu za oslobođenje naše rodbine predstavlja materijalnu i fizičku posledicu sprovođenja teror-zakona čije je ukidanje postavljeno kao zahtev drugog štrajka glađu političkih zatvorenika.

U našem konkretnom slučaju izneli smo puštanje rodbine kao kulminirajući i lični referentni okvir jer se pretnja stalne nadogradnje teror-zakona pretvorila iz slike budućnosti u današnju fašističku stvarnost koja nama bliske osobe drži zarobljenim.

Zbog toga nema srednjeg puta. Ili će naša rodbina biti puštena iz zatvora ili će biti prvih mrtvih štrajkača glađu u Evropi za poslednjih 40 godna, sa levičarskom vladom u pozadini.

Još jednom želimo da razjasnimo da ne tražimo ništa za sebe. Mi smo preuzeli punu političku odgovornost za celokupan plan našeg bekstva iz zatvora Koridalos, javno smo izneli samokritiku naših “propusta” i bez kajanja održavamo našu volju za slobodom i anarhijom koje će doći samo kroz naše sopstvene ruke, a ne pasivnim čekanjem na zakone.

Ono što zahtevamo jeste oslobađanje naše rodbine koju je vlast kidnapovala.

Bilo bi to emocionalno i samoubistvo savesti ukoliko bismo pokušali da naše političke osobine prelijemo na ovaj slučaj. Koliko god da mrzimo logiku viktimizacije, bili bismo slepi da ne prepoznamo da su, u ovom slučaju, naše rođake žrtveni jarci – trofeji tužilaštva zbog naših izbora.

Zbog toga, kada govorimo o našoj rodbini, ne oslobađamo u potpunosti grubost naših reči jer nemamo nameru da igramo političke igre na leđima naših ljudi. Štaviše, ni njihova pravna odbrana nema bilo kakve veze sa Zaverom vatrenih ćelija. Uvek ćemo biti uz njih, kao što su i one stajale uz nas, bez ukrštanja naših političkih izbora.

Jedina sigurna stvar jeste da grubost i apsolutnost sopstvenih izbora čuvamo odlukom o štrajku glađu do smrti. Nastavljamo dalje sa sigurnošću i spremnošću onih koji rizikuju sve za trijumf nepokorenog i slobodnog života.

Možda će biti potrebna naša krv da bi sloboda proklijala. Ali, tako je kako je…

Umiremo onako kako smo izabrali da živimo, dostojanstveno ne kapitulirajući ni pred smrću.

Jer, istinska sloboda postoji samo u borbi za slobodu.

NIKADA NE ZABORAVLJAMO – NIKADA NE OPRAŠTAMO

ŠTRAJK GLAĐU DO SMRTI ZA PUŠTANJE NAŠE RODBINE

SOLIDARNOST I POBEDA ZA BORBE SVIH ŠTRAJKAČA GLAĐU

1. Za ukidanje anti-terorističkog zakona A’ (član 187)
2. Za ukidanje anti-terorističkog zakona B’ (član 187a)
3. Za ukidanje zakona o kapuljačama
4. Za ukidanje zakona o zatvorima tipa C
5. Za oslobađanje Savasa Ksirosa iz medicinskih razloga
6. Za ukidanje odredbe o prisilnom uzimanju DNK (i generalno, policijske manipulacije pravljenja krivaca kroz DNK)

Zavera vatrenih ćelija – FAI/IRF
Ćelija utamničenih članova