Prošle noći [30. marta 2015.], španski konzulat u Renu, Francuska, napadnut je farbom u znak solidarnosti sa privedenima u “Operaciji Pinjata” (Operation Piñata).
“Država je terorista”
“Jebi Pinjatu”
i farba na konzulovom automobilu.
Od Granade do Rena, aktivna solidarnost protiv svih oblika represije.
Dana 1. aprila, oko 50 drugova i drugarica okupiralo je kancelarije partije Siriza u gradu Patrasu, u znak solidarnosti sa štrajkačima i štrajkačicama glađu u grčkim zatvorima.
“Solidarnost sa utamničenim borcima u štrajku glađu od 2/3”
Transparent sa leve strane: “Borba unutar i van zatvora protiv države i kapitala – Solidarnost za utamničenim borcima koji se u štrajku glađu nalaze od 2/3”
Transparent sa desne strane (na grčkom i španskom jeziku): “Solidarnost sa anarhistima i anarhistkinjama u Španiji koji su privedeni tokom “Operacije Pinjata (Operation Piñata)”.
U nedelju 8. marta 2015., izveli smo mali kontra-informacioni čin u znak solidarnosti sa drugovima i drugaricama u štrajku glađu.
Na centralnom trgu Tirso de Molina (Madrid) postavili smo transparent sa sloganom: “SIRIZA održava specijalne izolacione zatvore; solidarnost sa zatvorenicima/ama u štrajku glađu”, kao i postere sa saopštenjem Mreže utamničenih boraca (DAK) koja je inicirala štrajk glađu.
Nijedna vlada slobodu nam neće dati; samo borba nas će osloboditi.
Živela Anarhija!
Navara – Sabotiran bankomat u Altsasu
Podržavamo borbu zatvorenika koji štrajkuju glađu, Havija Gerera (Javi Guerrero), Ksavijera Korporalesa Beruekosa (Xavier Corporales Berruecos) i Hosea Antuneza Besera (José Antúnez Becerra).
Zbog toga smo 8. februara 2015. sabotirali bankomat banke Santander u Altsasu (Navara), Baskija, koja je povezana sa eksploatacijom zatvorenika/ca u španskoj državi. Nema potrebe za velikim resursima, dovoljni su čekić i malo odlučnosti.
Trenutna sloboda za drugove.
Smrt državi, živela anarhija
Madrid – 113 bankomata više nije upotrebljivo
Akcija u znak solidarnosti sa trojicom zatvorenika koji se nalaze u štrajku glađu – Hoseom Antunezom, Ksavijerom Korporalesom i Havijem Gererom.
Ovom akcijom smo želeli prekinuti, makar i na trenutak, tok novca, normalnog konzumerizma ovog lobotomiziranog i automatskog društva.
Dok moćnici nastavljaju da uživaju u svojim luksuznim i privilegovanim životima, i sa tih pozicija vode ovaj zatvor na otvorenom u kojem živimo, konstantno nas prate kamere, mobilne i društvene mreže… Svaki korak koji napravimo se snima, gravira, skladišti u mrežnjači oka koje sve vidi, koje osmatra u potrazi za osumnjičenima, pobunjenicima/ama, imigrantima/kinjama, siromašnima, svima koji mogu predstavljati pretnju njihovom statusu kvo i za koje su rezervisani samo beda, patnja, zatvorske rešetke i smrt.
Ali nećemo im olakšati posao, jer dok oni stežu konopac oko vrata, mi se učimo kako da iznova i iznova razvežemo čvorove, sve do rušenja i poslednjeg zida; sve do pada i poslednjeg od ovih krvožednih ubica, sve dok – jedan za drugim – ne nestanu sa lica zemlje ne ostavljajući više ikakav trag eksploatacije, bede i dominacije; sve dok nismo svi/e slobodni/e, borba je jedini put.
Želimo da poželimo dobrodošlicu kući nedavno puštenim drugovima i drugaricama uhapšenim u “Operaciji Pandora” i da pošaljemo tople solidarne zagrljaje zatočenoj drugarici Moniki, drugovima Fransisku i Gabrijelu, kao i svim pobunjenicima/ama koje je država kidnapovala bez obzira gde se nalaze.
Da se pobuna širi!
Napomena (prevedeno i delimično prilagođeno sa francuskog jezika):
Sada pedesetsedmogodišnji Hose Antonez Besera proveo je više od 40 godina svog života iza zatvorskih rešetaka. Učestvovao je u brojnim borbama i pobunama unutar zatvora (još od vremena COPEL-a, šp. Coordinadora de presos españoles en lucha), a na dodatnih 13 godina zatvora osuđen je zbog učešća u ustanku u zatvoru Kvatre Kamins (Quatre Camins) koji se desio 2004. godine. Nakon inicijalnog štrajka glađu u prošloj godini, posle kog nije dobio ništa, Hose je 23. januara 2015. odlučio da započne štrajk glađu koji će trajati sve do puštanja na slobodu.
Havijer Gerero Karvahal (Javier Guerrero Carvajal), zatočen već 11 godina, objavio je svoj štrajk glađu 12. decembra 2014. i zahteva poštovanje zatvorskih propisa i ljudskih prava u zatvoru A Lama. On je zbog lošeg zdravstvenog stanja 5. januara 2015. primljen u bolnicu Pontevedra.
Nakon više od 20 godina u španskim zatvorima, Ksavijer Korporales bi trebao biti pušten 14. aprila 2015. Dana 2. januara 2015. započeo je štrajk glađu za ukidanje FIES režima (šp. Ficheros de Internos de Especial Seguimiento, FIES), puštanje zatvorenika/ca sa neizlečivim bolestima, kao i nemara. Ipak, usled zdravstvenih problema, morao je nakon 20 dana okončati svoj štrajk glađu.
Od januara 2015. solidarnost sa ovom trojicom zatvorenika manifestovala se na različite načine u različitim delovima teritorije pod kontrolom španske države: ispivanjem grafita, kačenjem transparenata, protestnim okupljanjima i tako dalje.
Dana 2. februara 2015., anarhisti/kinje su postavili/e transparent u gradu Altsasu (Navara) u znak solidarnosti sa borbom Havija Gerera, Ksavijera Korporalesa Beruekosa i Hosea Antuneza Besera. Oni su takođe poslali revolucionarne pozdrave drugovima i drugaricama koji/e su taoci u različitim državama, u Čileu (hrabrost su poslali nedavno osuđenoj Tamari Sol Farijas Vergara), Meksiku, Grčkoj, Italiji, kao i Fransisku i Moniki zatvorenicima bedne, ubilačke i mučiteljske španske države.
Kasnije tokom februara, anarhisti/kinje su u Saragosi ispisali/e slogane za anarhiste/kinje uključene u “Operaciju Pandora”, a okačili/e su i transparente kako bi izrazili/e svoju solidarnost sa dvojicom zatvorenika koji se još uvek nalaze u štrajku glađu, Hoseom Antunez Beserom i Havijem Gererom, “jer želimo da su slobodni i živi“.
U noći 30. decembra 2014. u gradu Lugano (kanton Tićino), maljem smo uništili smo bankomat i sve prozore na jednoj banci, u znak solidarnosti sa anarhistima/kinjama koje je španska država zatvorila nakon represivne operacije Pandora [ pušteni uz kauciju 30. januara 2015.]
Protiv svake države, protiv svake vlasti
U zoru 3. februara 2015. godine, desio se napad paljevinom na prostorije Narodne partije (Partido Popular) Španije u Montevideu. To je gest u znak saučesništva sa Monikom Kabaljero i Franciskom Solarom, koje španska država više od godinu dana drži zatvorenim i zatočenim, optuženim za pripadnost “terorističkoj organizaciji” i postavljanje eksplozivne naprave.
Ta partija je trenutno vladajuća partija u Španiji, a njeni su političari među najodgovornijima za gonjenje i pokretanje postupaka protiv drugova i drugarica socijalnog rata koji se odvija na toj teritoriji, kao u nedavnom slučaju “Operacije Pandora”. Oni su, takođe, ti koji su krajem 2014. promovisali i odobrili takozvani “zakon ućutkivanja” (engl. gag law), koji pored ostalog predviđa sankcije i restrikcije u cilju umanjivanja uličnih protesta, stambenih okupacija i ulaska imigranata/kinja.
Ima nas svuda!
Komando Mateo Moral
Kao znak naše solidarnosti sa projektima koji su bili predmet racija 16. decembra 2014. u Barseloni i drugim gradovima, kao i drugovima/aricama pritvorenim u kontekstu Operacije Pandora, u ranim jutarnjim časovima 5. januara 2015. zapalili smo vozilo DHL-a u naselju Nojkeln u Berlinu.
DHL je napadnut ne samo zbog svoje saradnje sa vojskom već i zbog međunarodne cirkulacije vozila ove kompanije što je čini pogodnom metom za akcije sabotaže.
Tamo gde evropske agencije za bezbednost razmenjuju informacije i pripremaju zajedničku borbu protiv struktura otpora, otpor i militantna solidarnost ne zaustavljaju se na granicama.
Radosti i slobode za: L., A., N., A., E., D. [& B.]
Dok svi ne budu slobodni!
Izvor: Linksunten Indymedia
Da se solidarnost širi! Iz Berlina, s ljubavlju i snagom!
Dana 20. decembra 2014., baš kao u Barseloni i nekoliko drugih gradova Iberijskog poluostrva, želeli/e smo pokazati jasan znak naše solidarnosti. Dana 16. decembra, u Barseloni i Madridu uhapšeno je jedanaest anarhista/kinja od kojih je sedmoro poslato u pretkrivični pritvor, a četvoro pušteno na “slobodu” pod restriktivnim uslovima. Uprkos kiši i snegu poruka je bila jasna; čak iako se nismo duže zadržali zbog loših vremenskih prilika. Ne želimo i nećemo zaboraviti bes koji smo osećali/e u proteklim danima. Ne želimo i nećemo zaboraviti da, uprkos udaljenosti, osećamo da smo blizu zatvorenika/ca. Tokom demonstracija prolaznicima/ama su deljeni letci, a tekst je pročitan i putem razglasa. U srcu Krojcberga, Kotbuser Toru, okupilo se oko 50 ljudi.
Sloboda za sve zatvorenike/ce. Da se solidarnost širi!
Neki/e anarhisti/kinje iz Berlina
U ponedeljak 29. decembra 2014. oko 18h, više od 30 ljudi učestvovalo je u demonstracijama ispred španske ambasade u Buenos Ajresu protiv utamničenja sedmoro anarhista/kinja pritvorenih tokom Operacije Pandora u Španiji.
“Ako diraju jednog/u, diraju sve – Hitno oslobađanje 7 drugova i drugarica koje je otela španska teroristička država – Zatvorenici/e na ulice”
Mural u centru Maldonada (Urugvaj) u znak solidarnosti sa drugovima i drugaricama koji su nedavno uhapšeni u španskoj državi; trebalo bi biti jasno da se naša solidarnost odnosi na borbene zatvorenike/ce u ma kom delu sveta.
U znak solidarnosti sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u Španiji, demolirali smo filijalu Dojč banke u Lajpcigu.
Različite policijske snage su u Španiji, 16. decembra 2014. , sprovele koordinisanu raciju u 12 stanova što je rezultiralo hapšenjem 11 anarhista i anarhistkinja. Jedan od izgovora za ove racije jeste da su optuženi/e uništavali bankomate.
Solidarno stojimo sa onima koje državna represija pogađa, pa smo zato uništili bankomate i razbili prozore na Dojč banci koja se nalazi u Lindenauer Marktu.
Neki su pogođeni – tiče se svih nas!
Podržavamo poziv na nasilje 31. decembra 2014.
Izvor: Linksunten Indymedia
U subotu 27. decembra 2014, oko 17h, demonstranti su izašli na ulice u centru Barselone u znak solidarnosti sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u kontekstu “Operacije Pandora” po zahtevu sudije-dželata Havijera Gomeza Bermudeza.
Demonstranti su počeli marširati širokim ulicama, uzvikujući slogane solidarnosti sa zatočenima, kao i protiv policije, zatvora i države. Demonstracije su završene u području Grasije. Po ulasku u ovo naselje, drugovi i drugarice koji su imali kapuljače na glavama, neobuzdano su napali mnoge filijale banaka, nekoliko multinacionalnih radnji kao i hotel sa pet zvezdica Kaza Fuster (Casa Fuster / ovaj hotel je 1936. godine bio konzulat nacističke Nemačke u Barseloni; u proleće 1937. u njemu se nalazilo sedište Odbrambenog komiteta revolucije dok ga 1939. nije preuzela Falanga, a luksuzni hotel je postao tokom tranzicije nakon što ga je Pokret udruženih naselja pokušao pretvoriti u socijalnu ustanovu).
Uprkos pretnjama policije da će napasti demonstrante, dobar deo drugova i drugarica držao se zajedno kako bi nastavili sa napadima na predstavnike kapitala u ovom gradu. Dan smo okončali nakon odlaganja materijala korišćenog u napadima, a potom se u grupama udaljili iz tog područja.
Nije bilo izveštaja o hapšenjima.
Trenutno oslobađanje naših drugova i drugarica!
Zapalimo ovaj socijalni mir izgrađen na našom zatvorenom braćom i sestrama.
Smrt državi, živela Anarhija.
Dana 29. decembra 2014. oko 18h, ljudi koji se solidarišu sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u “Operaciji Pandora”, okupili su se ispred španske ambasade u Lisabonu. Panduri su tokom akcije bili prisutni štiteći zgradu, a nekoliko policijskih kombija bilo je stacionirano u sporednoj ulici. Razvili smo transparente i delili pamflete u vezi sa “zakonom ućutkivanja” (eng. “gag law”) i sedmoro drugova i drugarica koje je španska država kidnapovala. Takođe smo uručivali tekstove o situaciji u kojoj se nalaze anarhisti i anarhistkinje koje je utamničila grčka država.
Oko dva sata kasnije, zakačili smo kopije pisma Monike Kabaljero povodom “Operacije Pandora” na transparent preko puta zgrade ambasade koja predstavlja terorizam španske države. Potom smo marširali do Trga Rosio praćeni policijskim kombijima koji su se zaglavili u gustom saobraćaju. To nam je dalo šansu da “redekorišemo” trg i nastavimo deliti letke prolaznicima.
Sloboda za sve anarhističke zatvorenike i zatvorenice!
Dola sa zidinama svih zatvora!
Tokom proteklih nekoliko dana, u Parizu, Ivriju, Kremlen-Bisetru, kao i opštini Žantiji, maljem je razbijeno pet bankomata, jedna agencija za nekretnine, a zapaljena su i tri vozila koja pripadaju graditeljima zatvora i dobavljačima (kompanijama Vansi (Vinci), Sodekso (Sodexo), Onet)
Solidarnost sa anarhistima i anarhistkinjama zatočenim u Španiji!
Sloboda za sve!
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
(prevod na holandskom, nemačkom, francuskom, italijanskom i engleskom jeziku)
U noći 10. novembra 2014., u znak solidarnosti sa La Gatonerom, napadnuta je prodavnica sa pandurskom opremom koja se nalazi u okrugu Karabančel.
Nijedno iseljenje ne sme proći bez odgovora.
Aktivna solidarnost sa socijalnim centrima kojima preti iseljenje!
Dana 17. novembra 2014., u Bilbau su okačena dva transparenta napisana na baskijskom jeziku. Jedan u znak podrške anarhistima Moniki Kabaljero i Francisku Solaru, zatvorenicima španske države, na kojem je pisalo “Sloboda za Moniku i Franciska – Zapalimo društvo zatvora!”, a drugi u znak solidarnosti sa štrajkačem glađu Nikosom Romanosom, anarhistom zatočenim u Grčkoj: “Nikos Romanos štrajkuje glađu – Živela međunarodna anarhistička borba!”
U ranim jutarnjim časovima, u četvrtak 6. novembra 2014., kamenicama je napadnuta akademija policije i civilne straže u području Legaspija (Madrid). Ispisana je i poruka, “Nijedno iseljenje bez odgovora. La Gato pruža otpor.”
Smrt državi i živela anarhija!
U ranim jutarnjim časovima 27. oktobra 2014., iseljen je skvotirani socijalni centar La Gatonera u Madridu. Šaljemo snagu drugovima i drugaricama; ništa još nije gotovo.
Sledi njihovo saopštenje objavljeno na dan iseljenja:
Država naređuje, štampa nišani, a policija iseljava La Gatoneru: tako još jednom počinje ova priča, priča koja se – daleko od toga da bude novost – završava kao sumnjiva rutina. Odvratna rutina koja, silom represije i straha, postepeno dovodi do toga da se celi pokret i čitava anarhistička borba navikava na taj osećaj, koji je postao suviše normalizovan, i internalizuje ga. Ne zaboravljamo značaj toliko mnogo generacija koje su težile, svaka godinama, da pokažu da je drugačiji život moguć, da postoji opcija izvan sistema u kojem živimo, da smo im meta zbog toga što više ne želimo biti deo njihovih beda i zato što nastojimo doći do mogućnosti da upravljamo sopstvenim životima.
Iseljavanjem socijalnih centara, strah pokušavaju pretvoriti u jedini izlaz, paralizuju borbe koje idu do korena problema, normalizuju represiju i njenu asimilaciju od strane onih koji se bore, obezbeđujući tako rekuperativnu i u potpunosti kontrolisanu opciju poput institucionalizacije svih vrsta borbi kako im ne bi pobegle iz ruku, bilo stvaranjem novih političkih partija levice, ustupanjem prostora ili kroz pregovore sa bilo kojom vrstom institucija. Iz toga samo možemo izvesti zaključak: legalna borba nema efekta; u suprotnom ne bi bila legalna.
Međutim, ne shvataju da još uvek ima ljudi koji su spremni da odu korak dalje, ljudi koji priču neće ostaviti na ovome, bilo zbog ličnog dostojanstva bilo zbog kolektivne solidarnosti. Iseljenje La Gatonere nije bilo ništa drugo do zatvaranje i rušenje zgrade, ali tu su zgradu činili ljudi koji su je pretvorili u anarhistički prostor, sredstvo borbe, saučesništva, susreta, okupljanja i stvaranja novih odnosa.
Iselili su nas iz zgrade koja se nalazi u ulici Amistad, ali ni izdaleka nisu postigli svoj cilj: nisu nas zaplašili.
Želimo biti jasni i želimo da razumeju: ovim se ništa ne završava, to je tek nastavak sedmogodišnjeg projekta koji će biti nastavljen gde god, kako god i kad god to odlučimo.
Istovremeno, svesni smo da se iseljenje La Gatonere, iako deo šireg plana protiv socijalnih centara uopšte, nije desilo slučajno. U ranijim situacijama, čvrsto smo stajali, nismo se predavali pred ucenama i pokušavali smo da ostanemo što verniji našim idejama. Dobijali smo pretnje iseljenjem kao i lične pretnje, naš socijalni centar je u nekoliko prilika bojkotovan, da ne pominjemo nezgode koje smo s vremena na vreme imali sa snagama reda. Nismo pribegavali žalbama, viktimizaciji ili formalizmu. Naš način hvatanja u koštac sa ovakvim situacijama bio je nastavak kretanja našim pravcem, što nas je, posle svega, dovelo do ovog sada. Ponosno preuzimamo posledice jer nam sve ovo govori da im stvaramo probleme i, stoga, da smo na pravom putu.
Ovo je tek početak. Zapalili su iskru koja će nam pomoći da borbu podignemo na viši nivo, sa više strasti nego ikada ranije i sa mnogo više čvrstine i besa.
Onima koji su se, kada je to bilo potrebno, solidarisali sa nama kažemo – ponosni smo na sve vas. Na sve one koji su omogućili da La Gatonera postane stvarnost, one koji su sačuvali srž prostora, kao i one sa kojima smo naporno radili.
Dosledan odgovor vidimo u nastavku borbe, zamišljajući taj odgovor u odnosu na ono šta neko preferira, održavajući originalnu ideju koju je La Gatonera uvek pokušavala ispuniti: decentralizacija naselja i direktne akcije.
Gangsterima, političarima, pandurima, biznismenima, eksploatatorima, plaćenicima, ubicama, cinkarošima, mučiteljima…
…ovo je tek početak.
Borba se nastavlja.
Treći Anarhistički sajam knjiga održaće se između 31. oktobra i 2. novembra 2014. Događaji će se održati u anarhističkom društvenom centru La Revuelta (ulica San Agustin, naselje Magdalena), kao i skvotiranom društvenom centru Kike Mur koji se nalazi u staroj zgradi zatvora Torero u gradu Saragosa.
Tokom ova tri dana, svi učesnici – izdavači, biblioteke ili distributeri – imaće štand sa knjigama, fanzinima ili brošurama. Biće i 100% veganska kuhinja i kafe sa pristupačnim cijenama za sve posetioce.
Kontakt: libroanarquistazgz[at]riseup.net
Ovdje možeš vidjeti raspored događaja i kako doći do prostora u kojima ćemo organizovati aktivnosti.
U utorak 25. marta 2014., brojne policijske snage iselile skvotirani socijalni centar Palavea u gradu Korunja na severu Španije. Na desetine policijskih vozila za suzbijanje demonstracija, uz podršku vozila “Civilne garde”, napalo je zgradu oko 7.30h, okončavajući tako tri godine samoupravljanja, posvećenosti i pobune. Tokom operacije, u zgradi se nalazila i spavala samo jedna osoba – žena koja je u skvotu pronašla utočište nakon što je, pre nekoliko meseci, izbačena iz svoje kuće .
Skupština skvotera pozvala je na demostracije protiv iseljenja u subotu 29. marta u 19h kod Obeliska.
U popodnevnim satima 20. marta 2014. (oko 17:30h), farbom je napadnuta filijala “Banko Sabadel” (Banco Sabadell) koja se nalazi u ulici San Pablo II u Granadi. Crvena farba je prolivena po izlogu banke kao i ekranu bankomata, tako da je bankomat neupotrebljiv dok ga ne zamene ili očiste. Na licu mesta smo ostavili i pamflete u znak solidarnosti sa drugovima optuženim u Čileu za napad na “Banko Sikjuriti” čije suđenje počinje 25. marta 2014.
Akcija je izvedena u kontekstu agitacije i nedelje solidarnosti sa ovim slučajem na koju je posebno pozvano iz Čilea; različiti kolektivi i individue iz celog sveta su se odazvali tom pozivu i mi im se – anonimno – želimo pridružiti. Pored toga, šaljemo snagu i poruku solidarnosti Tamari Sol, kao i drugim anarhistima i anarhistkinjama koji/e su zatočeni/e u kazamatima čileanske države i širom sveta.
U noći 6. marta 2014., podmetnuli smo požar u filijali banke Santander koja se nalazi u berlinskom okrugu Nojkeln. Razbili smo staklo i upalili zapaljivu napravu sa odloženim dejstvom. Ovu akciju smo posvetili onima koje je kapitalistički sistem u Čileu i Španiji ubio ili zarobio.
Prvo o Tamari Sol i Sebastijanu Oversluiju:
“U jutarnjim časovima 11. decembra 2013., anarhistički drug Sebastijan Overslu ubijen je u Pudauelu predgrađu Santjaga prilikom pokušaja pljačke banke. Privatno obezbeđenje Banco Estado ubilo je 26-godišnjeg Sebastijana sa šest hitaca. Od tada su se, kao odgovor na to ubistvo, desile mnogobrojne reakcije anarhističkog pokreta. Dana 21. januara 2013., drugarica Tamara Sol Farijas Vergara, ušla je u filijalu iste banke u centru Santjaga i otvorila vatru na stražara uz povike: “Osveta!”. Potom je, kako kažu, tom stražaru oduzela oružje. Ubrzo nakon toga je uhapšena. Tamara odbija ma kakvu saradnju sa vlastima i trenutno je drže u preventivnom pritvoru.” (odlomak iz teksta na nemačkom jeziku o čileanskom “Danu borbene omladine”)
Pokret je objavio “saučesnički” video o Sebastijanovom ubistvu kao i osvetničkoj akciji za koju se tereti Tamara.
Porodica Vergara Toledo iz Santjaga se nedavno (3. februara 2014.) oglasila otvorenim pismom povodom hapšenja i trenutne situacije u kojoj se Tamara nalazi.
Od Sebastijanovog ubistva u preventivnom pritvoru se nalaze i Alfonso Alvijal i Hermes Gonzales.
Pored njih, želimo pomenuti i Moniku Kabaljero i Franciska Solara. Nakon operacije koju su pokrenule španske i čileanske vlasti oni se nalaze u zatvoru pre suđenja; oboje su već gonjeni u Čileu u okviru fabrikovanog “slučaja bombe” (Caso Bombas).
Takođe pozdravljamo optužene u “slučaju bezbednost” (Caso Security, Čile) kao i aktiviste u Barseloni koji, kako i mi, pogodne mete za akcije solidarnosti pronalaze u bankama.
Banka Santander, kao najveća banka u španskom govornom području, odgovorna je za prinudna iseljenja i izdavanje garancija za trgovinu oružjem.
To je takođe dobar razlog da borbe koje se vode tu i tamo vidimo kao deo zajedničke borbe. Institucije koje stavljaju kapital ispred ljudskih života uvek će biti mete naših napada.
Razgovor Contra Info sa Klaudiom Lavacom, drugom koji je od 1996. godine zatvoren u ćelijama španske države; intervju je predstavljen tokom događaja koji se desio 11. januara 2013. u La Gatoneri, skvotiranom društvenom centru u Madridu, u znak solidarnosti sa anarhističkim zatvorenicima/zatvorenicama koji/e su osuđeni/osuđene na dugogodišnje kazne zatvora.
U svojoj potrazi za punom slobodom, izabrao si da svet moći i vlasti napadneš svim raspoloživim sredstvima. Koji su bili glavni razlozi koji su te nagnali da kreneš putem oružane pobune?
Razlozi koji su me nagnali da krenem putem pobune nalaze se u spletu okolnosti koji su počeli pokušajem državnog udara u Italiji; strategiji tenzije (teroristički napadi eksplozivom na javnim prostorima) kojom se koristila ekstremna desnica uz pomoć tajnih službi; napadima dela političkih partija konstitucionalnog luka među kojima je posebno partija Hrišćanska demokratija bila aktivna u isticanju revolucionarne levice i anarhista kao odgovornih za teške napade. Konačno, nagnale su me i nepravde i maltretiranja radničke klase od strane vlasti – istih onih koji su aplaudirali fašističkoj vladi Benita Musolinija i ulasku Italije u Drugi svetski rat na strani nemačkih nacista.
U svojoj knjizi: “Autobiografija neumoljivog” (originalni naslov: “Autobiografía de un irreductible”; naslov izdanja na italijanskom jeziku: “Pestifera la mia vita”), pisao si o tome kako si 1981. godine učestvovao u napadu na zatvor Frozinone (u italijanskoj regiji Lacio) sa ciljem oslobađanja druga koji je tamo bio zatvoren. Danas, više od trideset godina kasnije, de facto solidarnost sa zatvorenicima/zatvorenicama društvenog rata retko dostiže takvu tačku. Kako možemo vratiti mogućnost neposrednog oslobođanja naše braće i sestara?
Početi razmišljati o neposrednom oslobađanju naše zatvorene braće i sestara osnovni je cilj današnjeg društvenog rata kao što je to bio i u prošlosti….Ali, dok je sistem napravio napredak u infrastrukturi i sredstvima represije, mi smo ostali u praistoriji, bez vojnog i tehnološkog napretka i pripremljenosti za suočavanje sa nametnutim super-zatvorima. Ove je građevine, udaljene od gradova i varoši, nemoguće napasti onako kako smo mi to učinili 1981. godine u Italiji, kada smo na kraju oslobodili dvoje zatvorenika. Istina je da su se vremena promenila. Kada govorimo o napadima na sistem, iako ne volimo da koristimo pojmove poput vojna i tehnološka pripremljenost, evidentno je da govorimo o ratu i konfrontaciji i da je za uspeh potrebno da budemo u koraku sa tehnološkim napretkom koji represivni sistem nameće. Ne mislim da je nemoguće napasti strukture poput super-zatvora, ali je neostvarivi san osloboditi zatvorenike i zatvorenice koji/koje su u njima zarobljeni/e, tu gde se sada nalazimo.
Pretpostavljamo da si tokom dugog puta različitih oblika borbi bio uključen u razne vrste organizacija koje su vodile kontranapade protiv establišmenta. Koja su tvoja iskustva u smislu realnog samoorganizovanja u borbi, bez lidera ili sledbenika?
Moja iskustva u samoorganizovanju u borbi, bez vođa ili sledbenika, sazrevala su malo po malo tokom 16 godina ilegale. Niko se nije rodio kao majstor i svi moramo učiti jedni od drugih, od onih koji su pripremljeniji i iskusniji. Među anarhistima, imamo nekoliko jednostavnih principa koji nam omogućavaju da brzo napredujemo sa samoorganizovanjem u borbi: jednom kada je grupa formirana, postoje zadaci koje bi svi trebalo da poštuju. Na primer, ako sam ja ekspert u taktikama napada, ostali će morati da me slušaju, ali bez da me vide kao vođu i bez osećaja da ih ja usmeravam. Očigledno svako ima nešto da kaže o nekoj situaciji, ali ukoliko su te reči plod nedostatka iskustva ili kapaciteta, moraće da me slušaju kako bismo se povukli iz misije. Isto kao što i ja moram slušati eksperte u ma kojem drugom zadatku ukoliko se pokazuju sposobnijim. Da tako kažem, ja ću biti učitelj u skladu sa okolnostima u datom trenutku, a učenik kada neko drugi spremniji od mene preuzme odgovornost za grupu. To je, po mom iskustvu, način da se stvori samoorganizovanje.
Da li je anarhija ilegalistička per se? Ukoliko jeste, kako se ustanički individualiteti spajaju u reci koja će potopiti zakone i norme koji nas drže vezanim za bedu?
Anarhija je ilegalistička po samoj svojoj prirodi jer ona postoji izvan zakonitosti nametnutih od strane sistema. Mi anarhisti imamo sopstvene zakone i načine postojanja koji su uvek osuđeni državnim zakonima i načinima postojanja. Prostu činjenicu odbacivanja pravila nametnutih najamnim radom, pokušaje da preživimo pljačkajući bogate, sistem posmatra kao ilegalne ali za nas je to pravedno i neophodno, i stoga legalno sa naše tačke gledišta. Slično, svaki stav koji ne učestvuje u održavanju kapitalističke moći može se smatrati delom te pobunjeničke reke koju pominjete, a koja će jednog dana potopiti zakone i norme koji nas drže vezanim za bedu.
Ako je vreme za revoluciju svakog dana, postaje neophodno preduzeti direktnu akciju ka uništavanju svega što nas ugnjetava, baš koliko i delovati na stvaranju novog sveta. Kako se ova dva subverzivna zadatka mogu spojiti bez zapadanja u suvu i otuđujuću militantnost ili defetistički reformizam?
Stvaranje novog sveta i neophodnost svakodnevnog revolucionarnog rada sprovođenjem subverzivnih zadataka, ne mogu pasti u suvu i otuđujuću militarizaciju ili defetistički reformizam. Moramo biti oprezni po tom pitanju kako bismo izbegli rizik od sagorevanja, što prouzrokuje da mnogi drugovi napuštaju borbu. Tu se naša kreativnost ispoljava kroz nove stimulanse i ideje. Revolucija i naš put ka njoj ne mogu zapasti u otuđenje… moramo ostaviti malo prostora za disanje, izbegavati zapadanje u rutinu. Vreme i standardi naših akcija pripadaju nama, a ni vlasti niti tužno društveno stanje nisu važniji od naših potreba kao slobodnih ljudi.
Godine 1996. uhapšen si u mestu Siete Puertas, usled neuspelog bekstva nakon eksproprijacije iz centralne kancelarije Banco Santander u Kordobi. Kakve su u to vreme bile reakcije u anarhističkim krugovima (sa i bez navodnika), kako u španskoj državi tako i drugde?
Pao sam u mestu koje se zove Buhalanse, a Sietepuertas je ime kafea u kojem me je civilna straža uhvatila. Taj kafe više ne postoji; na njegovom mestu se danas nalazi filijala neke banke. Bilo je unutar anarhističkih krugova u Španiji i nekih veoma oštrih kritika, kao i nekih drugih u korist eksproprijacije iz banke Santander u Kordobi (jedne od najbogatijih banaka u gradu). Izvan španske države dirljivu solidarnost i podršku dobili smo iz Italije. Sećam se telegrama koji je stigao iz zemlje mog porekla, dok sam se pretučen i ranjen nalazio u samici zatvora u Kordobi, koji me je naterao na plač zbog topline i drugarstva koje je nosio. Kasnije su, vremenom, stizala pisma i razglednice, kako iz Španije tako i drugih zemalja evropske i međunarodne zajednice od kojih su mnoga nosila isti intenzitet i brigu.
Prešao si u ofanzivu izvan državnih granica, godinama izbegavajući vlasti nekoliko zemalja. Kako vidiš anti-patriotsku i internacionalističku borbu anarhista širom sveta u sadašnjem trenutku?
Anti-patriotske i internacionalističke borbe anarhista i anarhistkinja širom sveta konstantno su prisutne, što dovodi do oštrih reakcija policije i sudova koji ih se užasno plaše. Svi vi spolja imaćete više informacija da posvedočite o intenzitetu tih borbi. Ono što bih želeo da vidim, pre nego nestanem, jeste neki trijumf. Za mene kao i za vas, to bi bio najlepši poklon koji možemo dobiti….Nadajmo se uskoro.
Našavši se u kazamatima španske demokratije, vodio si tešku borbu za ukidanje samica i FIES režima (interni režim segregacije unutar španskih zatvora). Kako bi danas ocenio te trenutke?
Zatvoren u kazamatima španske demokratije, naporno sam se borio za ukidanje FIES režima i samica, kao i za ukidanje kako dugogodišnjih tako i skrivenih doživotnih kazni. Sada se borim za ukidanje mučenja i zlostavljanja u zatvorima što je borba započeta u oktobru 2011. sa zajedničkim akcijama i simboličnim štrajkovima glađu prvog dana svakog meseca; to je dovelo do nastanka mreže podrške solidarnih advokata koji pravno pomažu drugove koji se bore i suočavaju sa odmazdom zatvorskog sistema. Te trenutke borbe ne vidim kao prošlost….već kao deo sadašnjosti, možda sa manjim intenzitetom i učešćem zatvoreničkih zajednica nego pre. Za mene, biti zatvoren znači biti u konstantnoj borbi. Biti zatvorenik znači biti u borbi; zatvor nije mesto u kome se čovek može opustiti i zaboraviti na stvarnost koja ga okružuje.
Tvoj slučaj je jedan od onih slučajeva širom sveta u kojima su anarhisti osuđeni na dugogodišnje kazne. Nakon mnogo godina u zatvoru, da li je bilo promena u zatvorskom društvu i njegovoj populaciji?
Mnoge su se promene desile unutar zatvorskog društva i njegove populacije otkako sam po prvi put ušao unjega 1980. godine. Populacija se promenila ulaskom legalnih lekova, poput metadona i psihotropika, koje administracija svakodnevno daje. Uspeli su u izolovanju značajnog dela zatvorske populacije pretvarajući ih u individualiste. Nema više one borbene solidarnosti koja je nekada postojala kada bi svi ustali ukoliko bi takli nekoga od nas. Danas, i godinama unazad, imamo kontrolu nad zatvorenicima koja nije samo fizička već i mentalna i koja sprečava čoveka da pronađe put koji odgovara njegovoj ličnosti. Svakodnevno uzimanje lekova oduzima ono najbolje u tebi, ne ostavljajući ti ništa drugo do brigu da ih nastaviš uzimati…sve ostalo je sekundarno, od manjeg značaja…to je njihova jadna borba, a pokušavati ubediti ih u nešto drugo u većini slučajeva predstavlja traćenje vremena i energije. Oni koji se drogiraju dvostruki su robovi sistema, prvo kao zatvorenici, a zatim i kao zavisnici. Srećom u zatvorima postoji takođe i onaj mali deo zatvoreničke populacije koja nije deo te grupacije i sa njima se možemo boriti za dobijanje promena unutar zatvora.
Nadovezujući se na temu dugih kazni, kako je tvoj dugi boravak u zarobljeništvu uticao na solidarnost izraženu prema tebi, kao i tvoja prijateljstva i lične odnose?
Solidarnost koja je (spolja) izražavana sa mnom, uvek me je činila ponosnim, naročito sada kada je moja autobiografija objavljena.
Koje je trenutno stanje pravnih postupaka protiv tebe, i kakvi su tvoji pogledi na budućnost, kako bližu tako i dalju?
Moja pravna situacija je trenutno još uvek komplikovana. Bio sam zatvoren 17 godina, a moja kazna u Španiji je 25 godina. Kada je odslužim, čeka me kazna u Italiji od 27 godina i 6 meseci i još jedna u Francuskoj od 30 godina (sa jednom presudom koja još nije potpuna, a koja bi se uz malo sreće mogla zaustaviti na 15 godina). Moj je cilj svođenje kazni koje me čekaju na ukupno 30 godina, ali će biti veoma teško da sud to i prizna. Trenutno ne postoji član krivičnog zakona koji kaže da me nakon 30 neprekidnih godina u zatvoru moraju pustiti. Moraću se boriti sve do Suda za ljudska prava kako bi priznali to ograničenje ili ću doživotno ostati u lancima.
Kakvu poruku želiš poslati onima koji se bore dan i noć, unutar i izvan zatvorskih zidina?
Onima koji se bore dan i noć, unutar i izvan zatvorskih zidina, šaljem sledeću poruku…Budite snažni i slobodni jer je najbolji način da se borite protiv sistema i zatvora taj da nikada ne uđete unutra.
Veliki zagrljaj svima.
Klaudio.
Drugu možeš pisati na sledeću adresu:
Claudio Lavazza
C.P. Teixeiro (módulo 11)
Carretera Paradela s/n
15310 Teixeiro-Curtis (A Coruña)
España/Spain
Solidarnost, jedinstvo i akcija. I nemoj da te uhvate!
Tokom noći 17. januara 2014. razbili smo sva stakla na glavnoj filijali Dojč banke koja se nalazi u glavnoj aveniji Barselone Pasež de Grasija u znak solidarnosti sa borbom stanovnika u naselju Gamonal u gradu Burgosu, kao i u znak solidarnosti sa drugovima i drugaricama iz skvota Rote Flora u Hamburg, danima nakon što je primećeno da im je njihova borba i odlučnost donela malu pobedu jer su građevinski radovi na novom bulevaru u Gamonalu otkazani dok su urbanistički razvojni planovi u Hamburgu koji su želeli uništiti antikapitalistički socijalni centar Rote Flora promenjeni ne predstavljajući više pretnju skvotu. Ova dva primera nam pokazuju da borba narodnih klasa može uroditi plodom, a ovaj naš lin je samo malo zrno peska u tom pravcu.
ANTIKAPITALISTIČKA SOLIDARNOST I AKCIJA.
Sa ili bez kapuljače, neka živi otpor!