Dana 20. aprila 2015. postalo je poznato da se i anarhistički zatvorenik Enrike Guzman (Enrique Guzmán) nalazi u štrajku glađu od 14. aprila.
Anarhistkinja Natali Kazanova (izolacija ženskog zatvora San Migel), Huan Flores (krilo 1 zatvora Santjago 1), Giljermo Duran (u potpunom kućnom pritvoru) i Enrike Guzman (krilo 35 zatvora Santjago 1) nalaze se u štrajku glađu (uzimaju samo tečnosti), zahtevajući:
– određivanje validnosti DNK “dokaza” podnetih protiv njih, uzimajući u obzir razmatranje svih naučnih aspekata, a ne samo tendencionznih argumenata tužilaštva;
– okončanje maltretiranja, otimanja i saslušanja ljudi koji se solidarišu za utamničenim drugovima i drugaricama;
– okončanje maltretiranja, napada, disciplinskih sankcija protiv Huana i Natali ili ma kog/koje drugog/e zatvorenika ili zatvorenice koji/a se bori;
– trenutno puštanje Enrikea Guzmana, utamničenog zbog toga što je blizak sa drugovima i drugaricama umešanim u ovaj slučaj i što ih je redovno posećivao u zatvoru;
– trenutno premeštanje Natali Kazanove iz samice u krilo/kulu u kojem će biti u mogućnosti da ima kontakt/odnose sa drugim zatvorenicama i više vremena u zatvorskom dvorištu.
Anarhistički drugovi i drugarica, Huan (Juan Flores), Natali (Nataly Casanova) i Giljermo (Guillermo Duran), uhapšeni su u Santjagu 18. septembra 2014.
Natali drže u pretkrivičnom pritvoru u zatvoru San Migel i optužena je za učestvovanje u bombaškom napadu koji se desio 13. jula 2014. i posedovanje eksploziva.
Giljermo se nalazi u punom kućnom pritvoru, optužen za posedovanje oružja u vezi sa istim slučajem.
Dana 1. aprila 2015, ovi drugovi i drugarica su objavili svoje prvo otvoreno pismo kojim prihvataju poziv na dane solidarnosti sa zatvorenicima i zatvorenicama socijalnog rata u Čigleu (između 10. i 20. aprila 2015.) koji su inicirale/i buntovničke zatvorenice/i Tamara Sol Vergara, Alehandro Asotrga Valdes (Alejandro Astorga Valdés), Karlos Gutijerez Kiduleo (Carlos Gutierrez Quiduleo), Huan Aliste Vega (Juan Aliste Vega), Fredi Fuentevilja (Freddy Fuentevilla), Hans Nimajer Salinas (Hans Niemeyer Salinas), Marselo Viljaroel Sepulveda (Marcelo Villarroel Sepúlveda), Alfredo Kanales Moreno (Alfredo Canales Moreno), a koji su takođe podržali nedavno pritvorena drugarica Natalija Koljado (Natalia Collado) i drug Havijer Pino (Javier Pino).
Dana 6. aprila 2015. Enrike Guzman (Enrique Guzmán) – blizak prijatelj i drug Huana, Natali i Giljerma – uhapšen je i nekoliko dana kasnije poslat u pretkrivični pritvor optužen za učešće u ranije pomenutim koordinisanim napadima na dve policijske stanice. Istovremeno, panduri su, prema izveštajima, maltretirali nekoliko ljudi koji ih podržavaju, otišavši toliko daleko da su (bukvalno) oteli još jednog druga na sred ulice.
Huan, Natali i Giljermo se trenutno nalaze u štrajku glađu i zahtevaju:
– trenutno oslobađanje druga Enrikea Guzmana;
– okončanje napada i disciplinarnih sankcija prema zatvorenicima/cama koji/e se bore;
– trenutni transfer drugarice Natali Kazanova iz samice u “obično” zatvorsko krilo;
– okončanje maltretiranja ljudi koji se solidarišu sa utamničenim drugovima i drugaricama;
– okončanje gonjenja na osnovu DNK
Dok grčko društvo, gotovo uspavano, posmatra postizborne bajke koalicione vlade SIRIZA-ANEL, utamničeni/e anarhisti/kinje i borbeni/e zatvorenici/e u tamnicama demokratije još jednom su odlučili/e da se sukobe sa vlašću i njenim zakonima koristeći se uzdržavanjem od zatvorske hrane i štrajkom glađu kao oružjima u toj borbi.
Dana 27. januara 2015., Jorgos Sofijanidis, socijalni zatvorenik krila E1 zatvora maksimalne bezbednosti Domokos, počinje štrajk glađu zahtevajući da bude prebačen nazad u zatvor Koridalos – gde su ga držali do novogodišnje večeri – kako bi mogao nastaviti svoje studije na pirejskom Tehnološkom obrazovnom institutu (gr. Τεχνολογικού Εκπαιδευτικού Ιδρύματος, TEI) i Institutu za stručno osposobljavanje (gr. Ινστιτούτο Επαγγελματικής Κατάρτισης, IEK) zatvora Koridalos. U isto vreme, zajedno sa svojim kolegama zatvorenicima, on traži definitivno ukidanje zatvora tipa C. Istog dana, svi drugi zatvorenici specijalnog krila E1 Domokosa – anarhisti Nikos Maziotis, Kostas Gurnas, Janis Naksakis, komunista Dimitris Kufodinas i socijalni zatvorenici Aleksandros Meletis, Konstantinos Meletis, Vasilis Varelas, Muhamed-Said Elcibah, Aleksandros Makadasidis – objavljuju uzdržavanje od zatvorske hrane tvrdeći da će nastaviti svoje mobilizacije. Osim toga, zatvorenici zatvora Domokos su početkom februara izveli zajednički protest kao odgovor na još jednu smrt zatvorenika usled lekarskog nemara.
Dana 2. marta 2015., zatvorenici koji dele isti politički kontekst zahteva, pokreću štrajk glađu, uglavnom sa ciljem ukidanja anti-terorističkih zakona iz 2001. i 2004. godine – članova 187 i 187a krivičnog zakona, “zakona o kapuljačama”, zakonskom okviru za zatvore tipa C, odredbe o prisilnom uzimanju uzoraka DNK, kao i zahtevom da osuđeni član organizacije “17. novembar” Savas Ksiros iz zdravstvenih razloga bude pušten iz zatvora. Oni koji su najavili svoje učešće u kolektivnoj mobilizaciji jesu Kostas Gurnas i Dimitris Kufodinas zajedničkom izjavom, Nikos Maziotis (zatvor tipa C Domokos) i pet drugova iz Mreže utamničenih boraca (DAK), odnosno, Antonis Stambulos (zatvor Larisa), Tasos Teofilu (zatvor Domokos), Fivos Harisis, Argiris Dalios i Jorgos Karajanidis (zatvor Koridalos). Ostali učesnici Mreže utamničenih boraca naknadno će se priključiti štrajku glađu. Dana 2. marta, Muhamed-Said Elcibah takođe započinje štrajk glađu u zatvoru tipa C Domokos. Dan kasnije, dve žene utamničene u ženskoj sekciji muškog zatvora u Neapoliju (Lasiti, Krit) objavljuju svoje uzdržavanje od zatvorske hrane u znak solidarnosti sa političkim zatvorenicima u štrajku glađu.
Štrajku glađu se 9. marta priključio i učesnik Mreže utamničenih boraca Grigoris Sarafudis, a komunisti iz Turske koji su utamničeni u Grčkoj započeli su rotirajući štrajk glađu 11. marta u znak podrške svim političkim zatvorenicima/ama.
U međuvremenu, od 28. februara 2015., policija je uhapsila nekoliko ljudi u vezi sa slučajem pokušaja bekstva Zavere vatrenih ćelija iz zatvora Koridalos: Hristosa Rodopulosa, anarhistkinju-begunku Angeliku Spiropulu, Atenu Cakalu (majku braće Cakalos) i njenog prijatelja, prijatelja brata Jorgosa Polidorosa, kao i ženu Gerasimosa Cakalosa. Zbog toga su, 2. marta 2015., utamničeni članovi ZVĆ – Olga Ikonomidu, Mihalis Nikolopulos, Jorgos Nikolopulos, Haris Hadžimihelakis, Gerasimos Cakalos, Hristos Cakalos, Jorgos Polidoros, Panajotis Argiru, Damjano Bolano i Teofilos Mavropulos najavili štrajk glađu do smrti ili do trenutnog puštanja članova svojih porodica, kao i prijatelja njihove rodbine. Od trenutka kada se našla u ćelijama za pritvor u sedištu policije, sa istim zahtevima, u štrajk glađu stupa i Angeliki Spiropulu. Dana 4. marta, anarhista Panos Mihalakoglu, koga drže u pretkrivičnom pritvoru zatvora Nigrita u Seru, započinje uzdržavanje od zatvorske hrane u znak solidarnosti sa štrajkačima glađu ZVĆ. Oba prijatelja rodbine članova ZVĆ puštena su, međutim kopilad Nikopulos i Asprogerakas – specijalne apelacione sudije zadužene za istragu – naredila su da majka i žena Gerasimosa Cakalosa budu vraćene u pritvor u zatvoru. Pored toga, još dvoje uhapšenih poslato je u pretkrivični pritvor, odnosno, štrajkačica glađu Angeliki Spiropulu (zatvor Koridalos) i Hristos Rodopulos (zatvor Domokos). Nadalje, 6. marta 2015. uhapšen je Hristos Polidoros (brat člana ZVĆ Jorgosa) koga je anti-teroristička jedinica držala do 10. marta kada je pušten.
Jorgos Polidoros i Hristos Cakalos su objasnili da deset političkih zatvorenika/ca ZVĆ podržava drugi kolektivni štrajk glađu koji je trenutno u toku u grčkim zatvorima, naglasivši da su poslednje mahinacije antiterorističke agencije protiv članova njihove porodice ekstremna posledica zakona o antiterorizmu. Nikos Maziotis je takođe izjavio da bez obzira na različit kontekst zahteva štrajkača glađu on podržava borbu zatvorenika ZVĆ.
Suočeni sa ubrzanim razvojem situacije dok čekamo na nove informacije, na nama je – nama koji smo vani i koji se borimo za ukidanje društva zatvora u svim njegovim aspektima i slamanje svake vlasti – da podržimo sve zatvorenike i zatvorenice u borbi za trenutno ispunjenje njihovih zahteva i pokušamo dovesti do kompletne destabilizaciju sistema dominacije. Ne zaboravimo da je ono za šta se borimo totalno uništenje države i kapitala, a da se borbe za parcijalne zahteve koriste kao sredstva destabilizacije u tom cilju, a ne kao cilj sam po sebi; inače, uvek postoji mogućnost asimilacije u reformizam. Hajde da umnožimo akcije agitacije i napada na institucije, osobe i simbole grčke demokratije unutar i izvan njenih granica. Neka se solidarnost pretvori u praksu.
“Solidarnost sa 7 anarhista zatvorenih u Španiji” (Anarhisti i anarhistkinje ispred španskog konzulata u San Francisku, SAD)
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
Solun, noć 11. jula 2013: dvoje anarhista uhapšeno pod optužbom za terorizam u vezi sa četiri saopštenja kojima je preuzeta odgovornost za PROJEKAT FENIKS, FAI/FRI grupa direktne akcije. Takođe, antiterorističke jedinice su upale i pretresle skvot Nadir.
Tokom ove policijske operacije, jedna osoba je uhapšena u području Stavrupoli, dok je druga uhvaćena unutar anarhističkog svratišta/sastajališta Nadir (nedaleko od kampusa). Ova dvojica drugova se suočavaju sa ozbiljnim optužbama i moguće istražnim zatvorom. Uveče 12. jula prebačeni su u sedište atinske policije. Drugovi se nalaze u dobrom zdravstvenom stanju, a u sredu 17. jula će se pojaviti pred islednikom. Više informacija kako budu pristizale.
Izvori na grčkom jeziku: a, b, c – Informacije na engleskom jeziku: a, b, c
Iz pisama drugova anarhista u zatvoru u Ferrari doznajemo da se ustrojava nova “Antiteroristička jedinica” zatvorske policije.
Stvaranje još jedne specijalne jedinice za krvnike se uklapa u pilot-projekat nacionalnog karaktera, koji će krenuti upravo iz Ferrare, gdje je prije nekoliko mjeseci “otvoren” novi odjel visoke sigurnosti (AS2) za anarhističke zatvorenike.
Izgleda da Zatvorska uprava želi vršiti još veći pritisak na revolucionarne drugove koje je zatočila država, stvarajući novu specijaliziranu jedinicu, s očitom namjerom da bi se efikasnije nadgledala i razrađivala dopisivanja i odnosi zatvorenika s drugovima koji su vani.
Što se pak tiče “svakodnevnice zatvora”, razina paranoje stražara je i dalje visoka: čak i jedan običan odlazak anarhista u bolnicu je popraćen brojnim stražarima naoružanim automatima, a lisice se skidaju tek u radiološkoj sali. U odjelu AS2 ne postoji prostorija za zajedničko druženje kao ni vježbaonica.
“Operacija odlučnost” je naziv nedavnog represivnog napada italijanske države na naše anarhističke drugove. Nekoliko pobunjenika je uhapšeno, dok su drugi meta istrage, a nalozi za hapšenje i sprovođenje istrage su izdati i protiv onih dragih drugova koji se već nalaze u ćelijama u drugim zemljama poput Gabrijela Pombo Da Silve (Nemačka), Marka Kameniša (Švajcarska) i nekoliko članova RO “Zavera vatrenih ćelija”, koji su zatvoreni u Grčkoj.
Još jednom je ovaj represivni napad ujedinio policijske snage, sudove i tužioce uz velikodušno i potpuno saučesništvo štampe koja je već osudila naše drugove. Bez obzira da li je u pitanju Italija, Grčka, Čile ili Bolivija, država pokušava ne samo da pobunjenike sahrani u zatvorima već posebno da osudi ideje o ustanku i da zaustavi prakse napada koji nastavljaju da se umnožavaju na različitim kontinentima što je cilj koji nikada neće postići.
Pre nego što je policija započela lov na naše drugove, nekoliko formalnih “anarhističkih” organizacija iz Italije i drugih zemalja osudile su napade i “terorističku taktiku” dobrovoljno pružajući državi svoje usluge. Cinkaroško delovanje i etiketiranja, saučesništvo sa vlastima tih mizernih ljudi, ponovo je postalo očigledno. Oni koji rade za “anarhizam” koji je politički korektan, pa čak i legalan i građanski, stali su na stranu i predstavljaju pomoćne snage represije. Ali šta drugo se od njih može očekivati?
Progonjeni drugovi i drugarice iz Italije nam svojim stavovima pred paklenom mašinerijom državnog terorizma ulivaju još više snage. Oni nisu oborili glave, nisu molili za pravdu niti tvrdili svoju nevinost, nekoliko njih je ustalo uzvikujući svoja ustanička i anarhistička uverenja podstičući vatre pobune koje se šire poput kuge, bez hijerarhija ili komandnih centara, protiv države, kapitala, društva i mira na grobljima.
Danas i zauvek, neka solidarnost među revolucionarima ne bude samo pisana reč!
NEKA PROPAGADNA DELOM RAZBIJE TIŠINU SOCIJALNOG MIRA!
POTPUNA SOLIDARNOST SA ANARHISTIČKIM POBUNJENICIMA PROGONJENIM OD STRANE ITALIJANSKE DRŽAVE!
U engleskoj sekciji Biblioteke, The Anarchist Library, objavljeno je saopštenje povodom najnovijeg talasa hapšenja i proganjanja anarhista u Italiji. Ovo je prevod tog saopštenja:
Ovde u Biblioteci obično ne objavljujemo ovakva saopštenja i kominikee, pre svega zato što ima mnogo drugih mesta i načina na koje se može pokazati solidarnost. Ipak, želimo da izrazimo našu BEZUSLOVNU solidarnost sa drugovima pogođenim represijom u Italiji i drugim zemljama, koja je usledila posle oružanog napada na Adinolfija.
Zgađeni smo ponašanjem raznih organizacija koje su se distancirale od onih „nasilnih“ i koje su u medijima započele kampanju „pranja“ svojih dragocenih akronima i dragocenih ideologija.
Nepotrebno je reći, zgađeni smo ponašanjem države koja je započela još jedan lov na „zle” anarhiste.
Dana, 13. juna 2012., oko 4h ujutro, karabinjeri Grupe za specijalne operacije (Raggruppamento Operativo Speciale, ROS) upali su u oko četrdeset kuća, sprovodeći takozvanu “Operaciju odlučnost” (Operazione Ardire), obračun sa ljudima iz anarhističkog pokreta po naređenju Manuele Komodi, javnog tužioca iz Peruđe. Prema izveštajima režimskih medija izdato je ukupno 10 naloga za hapšenje (osam u Italiji, dok je po jedan nalog poslat u Nemačku i Švajcarsku), a 24 osumnjičenih se nalazi pod sudskom istragom. Italijanska buržoaska štampa je uhapšene drugove bez oklevanja dovela u vezu sa “anarho-insurekcionističkom FAI/IRF”.
Osmoro drugova koji su uhapšeni u Pizi, Rimu, Peruđi, Đenovi, Terni i kojima je određen pritvor su: Stefano Gabrijele Fosko (Stefano Gabriele Fosco), Elisa Di Bernardo (Elisa Di Bernardo), Alesandro Setepani (Alessandro Settepani), Serđo Marija Stefani (Sergio Maria Stefani), Katja Di Stefano (Katia Di Stefano), Đuzepe Lo Turko (Giuseppe Lo Turco), Paola Frančeska Joci (Paola Francesca Iozzi) i Đulija Marcijale (Giulia Marziale).
Što se tiče Nemačke i Švajcarske, mere predostrožnosti su, navodno, naređene protiv dvojice anarhista – Gabrijela Pombo Da Silve (Gabriel Pombo Da Silva) i Marka Kameniša (Marco Camenisch). Buržoaski mediji (uključujući i one sa srpsko-hrvatskog govornog područja) su izvestili da je kod ove dvojice drugova “pronađen dokazni materijal” i da su “osumnjičeni da su mozgovi terorističkih napada” (plasirane su informacije i da su u represivnoj akciji uhapšeni članovi Anarhističkog crnog krsta Berlin), međutim ova dvojica drugova su već nekoliko godina kidnapovani od strane države i utamničeni u zatvoru u Nemačkoj (Gabrijel) i Švajcarskoj (Marko).
Tokom demonstracija protiv NATO samita u Čikagu, 20. i 21. maja 2012., privedeno je mnogo demonstranata. Nekoliko anarhista je uhapšeno „preventivno“. Oni su optuženi za planiranje i pripremanje militantnih akcija protiv sastanka najvećih ratnih huškača na svetu. Još uvek nema pouzdanih informacija od strane prijatelja i drugova koji su se tamo nalazili, ali zbog potrebe da se prošire neke činjenice o hapšenjima, sledi prvi pregled koji je uradio Anarhistički crni krst Berlina (ABC Berlin).
U sredu 16. maja 2012., kasno uveče, panduri su upali u kuću u naselju Bridžport u Čikagu, ne pokazujući nalog za hapšenje ili pretres, i i uhapsili devet osoba. Šestoro je pušteno u petak bez optužbi. Međutim, tri osobe su zadržane u pritvoru, i sada su predmet istrage i preti im optužnica za “udruživanje radi vršenja terorizma, materijalnu podršku terorizmu, i posedovanje eksploziva ili zapaljivih naprava”. Oni su optuženi za planiranje napada na četiri policijske stanice, lokalni predizborni štab američkog predsednika Obame, rezidenciju gradonačelnika Čikaga Rama Emanuela i druge mete u gradu. Organi gonjenja su sve troje uhapšenih opisali kao samozvane anarhiste koji su zajedno putovali od Floride nekoliko nedelja pre planiranih anti-NATO protesta u Čikagu. Tokom policijske racije kuće u Bridžportu, panduri su konfiskovali uređaj za koji tvrde da je korišćen za pravljenje molotovljevih koktela; ipak, prema izjavama rezidenata, u pitanju je komplet za pravljenje piva kod kuće. Za „trojku“ je određena kaucija od 4.5 miliona američkih dolara.
U međuvremenu su se pojavili izveštaji o dve osobe koje su se ranije ovog meseca pojavile u Čikagu i ubrzo uključile u pripreme protiv NATO samita. Od hapšenja, obe osobe su nestale iz grada, pa se spekuliše da su bili policijski doušnici. Buržoaska štampa je nedeljama ranije pisala da se za anti-NATO proteste planiraju napadi paljevinama protiv države i kapitala.
U četvrtak je uhapšeno još dvoje ljudi pod optužbom da su planirali napade molotovljevim koktelima. Oni se takođe nalaze u pritvoru.
Dana 16. februara 2012., samo nekoliko dana nakon nezapamćenih protesta protiv drugog sporazuma o memorandumu i velikih nemira u Atini i drugim grčkim gradovima, “policijski detektivi” su po naređenju svojih političkih pretpostavljenih – koji su očigleno u velikoj panici – objavili fotografije i detalje o demonstrantima (četiri starosedeoca i jedan imigrant), koji se nalaze među onima koji su uhapšeni u Atini 12. februara. Štaviše, policija je još jednom pozvala građane da postanu dobrovolji cinkaroši.
Država je takođe distribuirala fotografije sa ulica (snimke sa demonstracija u Atini), tražeći od potencijalnih drukara da daju anonimne izjave u vezi “osumnjičenih prestupnika”. Fotografije su prvobitno objavljene na zvaničnom sajtu grčke policije, a potom objavljene na različitim blogovima povezanim sa policijom, kao i u najprljavijim korporativnim medijima obmane – sajt grčke policije je bio oboren ranije tokom dana, navodno zbog još jedne online direktne akcije Anonimusa.
Lica demonstranata su javno izložena pre suđenja. Drugim rečima, i u skladu sa dopunjenim zakonom o terorizmu, oni su osuđeni kao krivi od samog početka. Ubrzo nakon objavljivanja ovih fotografija, za četvoro su dodate nove optužnice, tako da je optužnica postala objedinjena, a “nepristrasni” sudija za prekršaje i tužilac su doneli odluku o pritvoru.
To nas ne iznenađuje. To je još jedna mera sistema “za primer”, pokušaj da nas sve terorišu, flagrantna manifestacije sile od strane političko-policijsko-sudsko-medijskih vlasti, u kontekstu savremene grčke hunte. Naši drugovi su, bez obzira na “inkriminišuće dokaze”, pritvoreni zbog toga što su pokazali svoje dostojanstvo i izašli na ulice protiv mera koje vode u ropstvo. Naš bes je izvan državne kontrole. Naši drugovi neće ostati sami. Vlada koja je u potpunosti ostala bez ikakvog društvenog ili čak “ustavnog” legitimiteta preti da nas sve udavi. Ali društveni konsenzus je propao. Mi smo u ratu.
Hitno oslobađanje svih uhapšenih i oslobađajuće presude za sve gonjene nakon protesta koji se desio širom zemlje! Nema tolerancije za ubice u uniformama i državne plaćenike!
Požar i palež za sve mete u vezi sa Grčkom (ambasade, konzulati itd.) i za sve mauzoleje glavnog grada. Podržite nas odmah! Deluj odmah!
