VEČNA SLAVA LAMBROSU FUNDASU

Pre četiri godine, izdahnuo je veliki borac, moj drug iz “Revolucionarne borbe”, Lambros Fundas. Ubijen je tokom oružanog sukoba, kada su članovi organizacije pokušali da izvrše eksproprijaciju vozila u atinskom naselju Dafni.

Lambros je politički odrastao u poslednjem periodu političke tranzicije (metapolitefsi) nakon hunte kada se i priključio antiautoritarnom pokretu. Učestvovao je u socijalnim sukobima tog perioda koje je odlikovao taj posebni duh nakon hunte koji je nastajao iz militantne tradicije, kolektivnog sećanja stanovništva žednog slobode.

Politički je sazreo na pragu novog veka kada je radikalni pokret pokušavao da pronađe vezu sa prošlošću kroz ruševine perioda nakon hunte kako bi utisnuo svoj put u novoj eri privatizacije i konzumerizma. Tada smo se, kao i sada, borili da razumemo značajne promene u grčkom društvu, promene koje su se – u poređenju sa sadašnjim – pokazale bezbolnim. Kasnije se pridružio “Revolucionarnoj borbi” u čijim je redovima vodio i svoju poslednju bitku.

Lambros je otišao zajedno sa čitavom jednom erom. U ove četiri godine njegovog odsustva, zemlja doživljava dvostruki bankrot – politički i ekonomski. Dvopartijski sistem vlasti koji je bio stub države nakon hunte srušio se zajedno sa bilo kakvim kredibilitetom njenog političkog sloja. Istovremeno, srušena je i čitava ekonomska struktura ulaskom zemlje u Evropsku Uniju. Zemlja se sada nalazi u procesu kolonizacije od strane monetarno-kreditne elite evropskog severa, a njihovi lokalni saradnici prodaju proizvodna dobra. Fašizam danas više nije na vratima, on je već tu. U gladnoj deci, nezaposlenima, u očajanju, u odredima za racije, u državnom terorizmu.

Danas, četiri godine nakon smrti Lambrosa Fundasa, borba “Revolucionarne borbe”, borba radikalnog pokreta za slobodu i socijalnu pravdu, opravdana je više nego ikada jer smo se pobrinuli da budemo tamo gde je i trebalo da budemo pre nego je izbila oluja, pre nego smo ušli u mrak – na linijama borbe protiv neoliberalnog fašizma.

I sve što ostaje, Lambros, jeste odgovoriti na večno pitanje, tvoje poslednje reči, “I šta ćemo sada da radimo?”. A ja ostavljam tvoj zaglušujući odgovor da se ukoreni u sadašnjosti i budućnosti, u uplašenim dušama i tinejdžerskim sobama. Nemamo drugog puta kojim vredi ići osim putem otpora. Lambrosovim putem, putem života.

Iz predgovora Nikosa Kazancakisa za knjigu “Kapetan Mihalis (sloboda ili smrt)”:

“Mnogi koji su čitali knjigu ‘Kapetan Mihalis’ misle da takva deca – takvi mali ljudi, kako ih zovemo na Kritu, nikada nisu postojali, čak ni tako fizički i mentalno snažni ljudi koji toliko vole život da u smrt gledaju sa takvim prezirom. Kako oni koji ne veruju mogu verovati u čuda koja verovanje može stvoriti? Oni zaboravljaju da čovekova duša postaje svemoćna kada je obuzeta velikom idejom. Zastrašujuće je kada, nakon gorkih iskušenja, shvatiš da u nama postoji sila koja može prevazići ljudsku snagu. Zastrašujuće je zbog toga što od trenutka kada shvatiš da ta snaga postoji ne možeš više pronaći nikakve izgovore za svoje besmislena ili kukavička dela, svoj protraćeni i izgubljeni život, prebacivati krivicu na druge. Tada znaš da si ti, ne sreća, ne sudbina, ne ljudi oko tebe, samo ti, bez obzira šta radiš, bez obzira šta postaneš, odgovoran. A onda ti je neprijatno da se smeješ, sramota te je da se rugaš kada neka vatrena duša teži nemogućem.

Sada shvataš veoma dobro da to je vrednost čovekova, težiti i znati da težiš nemogućem, a biti siguran da ćeš to dostići, jer znaš da ako daješ sve, ako ne slušaš ono što logika komanduje već se noktima i zubima držiš svoje duše  i nastavljaš da veruješ, tvrdoglavo jureći nemoguće, onda će se čudo desiti, što zdrav razum bez krila ne može shvatiti: nemoguće postaje moguće”.

Kostas Gurnas
10. mart 2014.
zatvor Koridalos