Bremen: U noći između 24. i 25. februara, izgorelo je servisno vozilo nemačke armije u Hemštrase (Hemmstrasse) u naselju Findorf (Findorff).
“(…) Bundesver je instrument zaštite bogatstva nekolicine. Ratovi se vode u cilju obezbeđivanja resursa za već postojeću nadmoć, izvoza autoritarnog kapitalističkog sistema i uspostavljanja tog sistema zarad njegove koristi. Već dugo, Nemačka ponovo vodi ratove ili pruža materijalnu podršku.
Svesno je prihvaćeno da se sredstva za život mnogih ljudi uništavaju eksploatacijom prirodnih resursa, prodajom zemlje i obaveznom zavisnošću od neoliberalnog svetskog tržišta.
Da ta politika bez skrupula funkcioniše preko mrtvih tela posebno postaje vidljivo na evropskim granicama. Većini ljudi koji pokušavaju da dođu u Evropu odbija se legalni ulazak zbog toga što nemaju papire ili imaju pogrešne papire. Tako oni postaju ilegalni, što policiji, graničarima i vojsci u Evropi služi kao izgovor za pokretanje lova na njih, na kopnenim granicama i na moru. Za mnoge, to znači pritvor do deportacije ili smrt.
Za strastvene ustaničke trenutke 18. marta u Frankfurtu!
Za militantni antirasizam!
Rat počinje ovde – hajde da ga ovde i zaustavimo!
– Autonomne grupe”
Berlin: Tokom noći 24. februara “u naselju Krojcberg, četiri bankomata su ili razbijena ili postala neupotrebljiva zbog poliuretanske pene. Ovo nije prva akcija protiv banaka u Berlinu kao poziv na Destrojku (Destroika) i radujemo se novim akcijama! (…)
Dođi u Frankfurt 18. marta! Ujutru na blokadu, u 17h na velike demonstracije!”
Frankfurt: “(…) u noći između 18. i 19. februara, napali smo Dojče Anington (Deutsche Annington) u naselju Sahsenhauzen (Sachsenhausen). Tri vozila su izgorela, a staklo na zadnjoj strani zgrade kompleksa polupano je. Druga oštećenja su namerno izbegnuta. (…)
Dojče Anington veoma mnogo profitira na sektoru iznajmljivanja nekadašnjeg društvenog i jeftinog stambenog tržišta. Između 2001. i njihovog prvog izlaska na berzu 2010., kupili su i povećali cene više od 210,000 kuća koje su ranije pripadale britanskim oružanim snagama, različitim stambenim udruženjima radnika/ca na železnici, velikim kompanijama RWE (elektroprivredna kompanija) i E.ON (najveći snadbevač strujom), ali takođe i udruženjima socijalnog stanovanja. (…)
Naša akcija, tako, predstavlja i znak solidarnosti sa brojnim stanarskim inicijativama i borbama radne snage. (…)
Identifikovali smo još jednu potencijalnu metu koja ide zajedno sa bankama i kompanijama za osiguranje.”
“Štrajkujemo glađu. Zatvorite logor Paranesti. Želimo papire na naše ime. Biti slobodan prirodno je pravo svakog ljudskog bića. Morali smo krenuti u štrajk glađu zbog našeg zatheva grčkoj vladi. Biti slobodan je naše ljudsko pravo koje bi trebalo da nam pripada. Štrajk glađu je borba za našu slobodu. Smrt je nastavak štrajka glađu. Sloboda ili smrt.”
Izjava imigranata štrajkača glađu
I dok je u Grčkoj u toku poslednja faza štrajka glađu levičarsko-revolucionarnih (17. novembar), anarhističkih (Revolucionarna borba i Mreža utamničenih boraca) i nihilističkih (Zavera vatrenih ćelija) zatvorenika koji u Νеmačkoj dobija mnogo pažnje, naročito od ljubitelja/ki Vatrenih ćelija, jedna druga veoma važna borba prolazi nezapaženo kako u buržoaskim, tako i u medijima pokreta. Dana 23. marta 2015., dvadeset i troje imigranata, zatočenih u logoru Paranesti u blizini Drame u severnoj Grčkoj, stupilo je u štrajk glađu. Njihovi zahtevi su: zatvaranje logora Paranesti, puštanje i papiri. Njihov štrajk glađu traje i do današnjeg dana (4.4.2015.) što ga čini do sada najdužim štrajkom glađu imigranata i imigrantkinja u nekom od grčkih logora. U teksu koji sledi, izvestićemo o štrajku glađu, dati kontekst i pozvati na akcije solidarnosti.
Nova vlada, iste borbe
U Nemačkoj je veliki broj levičarskih i radikalno levičarskih grupa napravilo dosta buke i napisalo pregršt besmislica u vezi sa Sirizom. Pretenciozno se tvrdilo da je, u Sirizi, “solidarnost sa imigrantima/kinjama i izbeglicama pronašla svoje mesto”, a nova alternativna ministarka za imigracionu politiku, iz partije Siriza, Tasija Hristodulopulu hvaljena je zbog svojih “bliskih odnosa sa grčkim antirasističkim pokretom”. Zanimljivo, istog onog dana kada je u Paranestiju započet štrajk glađu, ona je – u jednom radio intervjuu – jasno rekla da logori neće biti zatvoreni, a samo nekoliko dana kasnije, Janis Panusis, nezavisni alternativni ministar zaštite građana, izjavio je da zemlja ne može izdržati još imigranata/kinja, te da logori ne samo da neće biti zatvoreni već da postoji mogućnost i da ponovo budu popunjeni. Svi/е oni/е koji/е se već dugo bore zajedno sa imigrantima/kinjama i izbeglicama, nisu čak ni morali/e čekati na zvanične izjave. Način na koji je Siriza, sredinom februara, reagovala u smislu migracione politike, nakon dva samoubistva i jednog smrtnog slučaja među imigrantima/kinjama usled uskraćivanja medicinske nege u logorima, odnosno, policijskoj stanici, te nakon izbijanja pobune u logoru Amigdaleza, svima je jasno stavilo do znanja da Siriza ne sprovodi antirasističku politiku već da migrantskom populacijom u Grčkoj upravlja na samo malo drugačiji način.
Reagujući na pobunu u logoru Amigdaleza, Panusis je najavio da će taj logor biti zatvoren u roku od 100 (!) dana i počelo je postepeno puštanje nekolicine imigranata/kinja. Potom su objavljeni planovi vlade po pitanju migracione politike. Postepeno, svi imigranti i imigrantkinje zatočeni/e duže od šest meseci biće pušteni/e (nasuprot pritvoru od 18 meseci ili više, kako je to bilo do sada). Po puštanju, oni/е će dobiti papire kojim se njihova deportacija odlaže na period od šest meseci. U slučaju da budu uhvaćeni/е u ilegalnom prelasku granice dobiće – kao i do sada – još jedan papir koji im daje rok od mesec dana da napuste zemlju. Ukoliko ponovo budu uhapšeni/е, u toku tog meseca, dobiće još jedan papir koji im garantuje još pola godine da napuste zemlju. A onda ih čeka ista ona nejasna i neizvesna situacija u kojoj su godinama živeli/е. Logori ostaju, kao i praksa da se imigranti i imigrantkinje, ne deportuju već primoravaju da granicu prelaze na “na svoju ruku” – dakako, kroz profitabilnu indistriju krijumčarenja – nastavkom nepodnošljivog pritiska policijske brutalnosti, fašističkog terora i siromaštva. Situacija se, tako, donekle popravila u odnosu na vrhunac rasističke državne politike od 2011. do 2013.
Vaša socijal-demokratija smrdi na utamničenje – Pobeda za borbu političkih zatvorenika u štrajku glađu (od 2.3.) i imigrantima štrajkačima glađu u Paranestiju (od 23.3.) – Ostanite jaki (A)
Dana 9. aprila, okačen je transparent, a grčka zastava spuštena na zgradi u centru Rodosa, kao minimalni znak solidarnosti sa političkim zatvorenicima u štrajku glađu i pobunjenim imigrantima – štrajkačima glađu, u logoru Paranesti u Drami.
U subotu 4. aprila, ispred centra za pritvor Paranesti, desila se akcija solidarnosti (fotke); zatvorenici/e i ljudi koji se sa njima solidarišu razmenjivali su poruke putem fudbalskih lopti.
Nešto ranije, 29. marta 2015.desila se još jedna akcija, takođe kod Paranestija (fotke).
Dana 23. marta 2015. godine, 23 imigranata (bez papira) iz Pakistana, Nigerije, Iraka, Egipta i Irana, koji su zatvoreni u logoru Paranesti, stupilo je u štrajk glađu zahtevajući papire i trenutno puštanje.
U logoru Paranesti, nedaleko od Drame, zatočeno je ukupno 210 odraslih i 80 maloletnih imigranata/kinja, među kojima su i oni/e sa ozbiljnim zdravstvenim problemima koje “leče” samo lekovima protiv bolova.
U jutarnjim časovima 24. marta drugovi i drugarice su okupirali/e radio stanicu ‘102.8 FM Sto Kokkino’ u prostorijama partije Siriza u gradu Kavala, u znak solidarnosti sa utamničenim borcima koji se nalaze u štrajku glađu. Sirizina poslanica Aleksandra Canaka uputila je pretnje skvoterima/kama, navodeći da nema razloga za okupiranje prostorija jer “još uvek nije umro nijedan štrajkač glađu” (sic). Drugovi i drugarice su, narednog dana, okončali/e okupaciju i izrazili/e solidarnost sa svim političkim zatvorenicima i zatvorenicama u štrajku glađu , svim pacijentima utamničenim u, eufemistički nazvanoj, “bolnici” zatvora Koridalos u Atini, svim imigrantima i imigrantkinjama u grčkim centrima za pritvor, kao i svima koji/e se bore za slobodu.
U noći između 25. i 26. marta 2015., kombi (do-mx780) koji nacisti koriste za pripremu svojih demonstracija koje će biti održane 28. marta, spaljen je u dortmundskom naselju Dorstfeld.
Iste noći, kancelarije nacističke partije “Desnica” (nem. Die Rechte) napadnuta je farbom u naselju Hukarde (nem. Huckarde) u Dortmundu.
U subotu 7. marta 2015. godine, u kontekstu kampanje “Razbijamo strah, izlazimo na ulice“, “Skupština imigranata/kinja i solidarnih ASOEE”, organizovala je okupljanje na trgu Amerikis. Okupljanje je bilo dobro posećeno, uglavnom od strane imigranata/kinja koji/koje žive u tom kraju. Nakon okupljanja desile su se spontane demonstracije oko 100 ljudi koji su, krećući se kroz naselje, glasno uzvikivali slogane na francuskom, bengalskom i engleskom jeziku.
Predstojeće akcije: Skup 14/3/2015 | trg Sintagma. | 17:00 Demonstracije 4/4/2015 | trg Viktorija | 17:30
Krajem vikenda (21-22. februar 2015.), prozore ogranka EVAM(fr. L’établissement vaudois d’accueil des migrants – EVAM, javna institucija koja u kantonu Vo radi na uspostavljanju objekata za prijem imigranata/kinja) prekrili smo sloganima poput “isteruju imigrante/kinje”, “solidarnost sa imigrantima/kinjama” i drugim.
Nešto boja-bombi, nalet motivacije i – to je to; još jedan napad na deportacionu mašinu i trule lešinare koji za svoj svakodnevni život zarađuju uništavanjem života stotina imigranata/kinja.
Ova vrsta napada na mašireniju za iseljenje često se događa, kako u Lozani tako i drugde.
Ovo je samo minimalni doprinos protiv rasističke mobilizacije….Kućne posete fašistima su apsolutno neophodne i trebalo bi ih praktikovati u većoj meri.
U maršu sećanja na Lukova učestvuju fašisti iz cele Bugarske, a ranije je u maršu učestvovalo i do 1000 ljudi. Ovogodšnjem fašističkom okupljanju prisustvovalo je oko 300 beskičmenjaka.
Antifašističke demonstracije su takođe bile usmerene protiv primetnog porasta rasizma u Bugarskoj u poslednjih nekoliko godina nakon što su se u zemlji po prvi put pojavile izbeglice (iz Sirije). Osim toga, demonstranti su uzvikivali slogane protiv homofobije (fašistički huligani su u jednom parku u Sofiji 2008. godine ubili 25-godišnjeg studenta Mihaila Stojanova zbog toga što je “izgledao kao gej”).
Kao izraz internacionalističke solidarnosti u antifašisitčkom maršu je učestvovalo i 15-20 drugova i drugarica iz Grčke, Rumunije i Makedonije.
U noći između 28. i 29. januara 2015., Destrojka (Destroika) je udarila u Berlinu, a dva vozila zatvorske industrije pretvorena su u olupine. Ovim ubodima, ograničićemo fleksibilnost takvih kompanija. Napadnut je kombi u vlasništvu kompanije Vizag (Wisag) u Lihtenbergu, kao i još jedan kompanije Sodekso (Sodexo) u naselju Moabit.
Kompanija Vizag pruža, pored tlačiteljskog sektora usluga čišćenja, bezbednosno osoblje za usluge prevoza kao na primer Berlinskom saobraćajnom preduzeću (BVG, Berliner Verkehrsbetriebe) i odgovorna je, zajedno sa kontrolorima – kako onim u civilu tako i uniformisanim, za punjenje berlinskih zatvora ljudima koji ne žele da plaćaju javni prevoz.
Kompanija Sodekso, nakon privatizacije britanskog pravosudnog sistema, trenuto vodi, pod sopstvenom odgovornošću, pet zatvora u Ujedinjenom Kraljevstvu. Pored toga, Sodekso se nalazi na crnoj listi u Belgiji zbog svoje umešanosti u deportacione zatvore, pored usluga upravljanja objektima koje pruža deportacionim lagerima u Nemačkoj. Kompanija je u vlasništvu Zehnacker grupe koja se predstavlja na sledeći način: “Kao partneri oružanih snaga, pratimo ih u svim operativnim područjima kako u zemlji tako i u inostranstvu. Naša misija je briga o boljem životu kako trupa tako i njihove komande. Pod nadzorom Ministarstva pravde, Sodekso planira i donosi rešenja koja doprinose neometanom funkcionisanju kazneno-popravnih ustanova. U svim našim aktivnostima poštujemo svoje vrednosti i etičke principe. Naš rad u ovoj oblasti predstavlja još jedan dokaz snažne posvećenosti društvu”.
Sloboda za zatvorenike/ce “Operacije Pandora”, kao i sve ostale zatvorenike/ce!
(Muslim H., poreklom sa Kosova, imao je 28 godina kada ga je 24. maja 2014. u zatvoru Landšut ubilo 8 stražara u znak osvete zbog uspešnog otpora deportaciji u Mađarsku.)
U novogodišnjoj večeri, 24 od 25 imigranata/kinja koji/e su držani/e u pritvoru konačno je pušteno iz zatvora. Oni/e su se nalazili/e među optuženima u slučaju Amigdaleza koji su jednoglasno oslobođeni svih optužbi povodom pobune u koncentracionom kampu Amigdaleza u avgustu 2013. Nakon što je represivni aparat promenio mišljenje, odlučeno je da više nije nužno prolongirati pritvor ovim ljudima sa izuzetkom jednog imigranta koji je još uvek zatočen u muškom zatvoru Koridalos zbog prethodnog krivičnog predmeta. Ostali su sada “slobodni”. Ipak, iako su neki od imigranata/kinja zahtevali/e azil i zahtev im je prihvaćen, većini je uručen dokument kojim se zahteva dobrovoljni odlazak (deportovanje) iz zemlje u roku od 30 dana.
Sve se nastavlja Ne koncentracionim kampovima, nikada i nigde
Kasno poslepodne, 31. decembra 2014., grupa solidarnih sa nedokumentovanim imigrantima/kinjama pozdravila je pirotehnikom one koji/e su zatočeni/e u Centru za identifikaciju i deportaciju u Torinu. Kada je otkucala ponoć, i zatvorenici/e zatvora Le Valete prisustvovali su pirotehničkom spektaklu i čuli povike slobode onih koji su došli da ih pozdrave. Glasna buka koji su pravili pritvorenici/e zagrejala je duh solidarnih koji su odgovorili povicima i petardama.
Dana 22. decembra 2014., sud u Atini jednoglasno je oslobodio 65 imigranta i imigrantkinja svih optužbi u vezi sa pobunom u zatvoru Amigdaleza koja se desila u avgustu 2013. Ipak, sud je odbacio zahtev, advokata odbrane, za odštetom zbog toga što se nekoliko imigranata/kinja nalazilo u pretkrivičnom pritvoru na osnovu neutemeljenih optužbi.
Na transparentu levo piše: “zaustavimo rezove (nap. prev. mere štednje), kolektivizujmo sve”. Na transparentu desno piše “klasni rat, sada”.
Na Dan nezavisnosti Finske, 6. decembra 2014., u glavnom gradu Helsinkiju, desili su se veliki neredi (u lokalnim razmerama), a policija procenjuje da je uništena imovina u vrednosti od 100,000 evra.
Šesti decembar je dan nacionalne nezavisnosti Finske. To je dan kada, u predsedničkoj palati u Helsinkiju, novcem poreskih obveznika nacionalisti i elita proslavljaju “ujedinjenu finsku naciju” i izgubljene ratove, dok elita i političari uvode oštre mere štednje za sve (osim, očigledno, za sebe).
U proteklim godinama anarhist/kinje i autonomni/e levičari/ke su, ispred predsedničke palate, organizovali prilično mirne demonstracije protiv ovih bahanalija bogatih ljudi. Takav običaj trajao je više od 10 godina, sve do 6. decembra prošle godine kada su bogati, zbog renoviranja predsedničke palate, slavlje organizovali u starom gradu radničke klase Tampere. Lokalni anarhisti i anarhistkinje su tada organizovali demonstracije protiv nacionalizma koje su se pretvorile u najveće nemire u Finskoj u poslednjim decenijama. Iako je teško reći da su to bili neredi u međunarodnim razmerama, to je dalo ogroman podsticaj anarhističkom pokretu, a naslovi o dešavanjima su se nedelju dana i više pojavljivali u svim novinama. Policija je bila u potpunosti nepripremljena, 500 demonstranata uspešno se borilo protiv njih, a zatim nastavilo do centra grada razbijajući prozore šoping centara i banka, kao i drugih simbola vlasti i kapitala.
Nakon ponižavajućeg neuspeha pandura, parlament je izdojio više novca za opremu za kontrolisanje mase, a policija se obučavala u strategijama za situacije nemira. Panduri su, takođe, ranije ove godine primenjivali taktiku dominiranja na demonstracijama. Na primer, na prvomajskim denostracijama u gradu Tampere i Helsinkiju oduzimali su zastave anarhistima i levoj-omladini jer su ih smatrali “oružjem”. Usled takvih policijskih akcija, niko nije očekivao da će ovogodišnje demonstracije biti i izbliza uspešne kao prošlogodišnje.
Ovogodišnje demonstracije su, ponovo, organizovali anarhisti i anarhistkinje, a tema je bila “od predgrađa do palate”, a mesto okupljanja bilo je pregrađe Itäkeskus koje se nalazi u istočnom delu Helsinkija, čije stanovništvo uglavnom čine imigranti i siromašni. Početak demonstracija bio je veoma miran sa nekih 300 ljudi koji su uživali u nastupima subverzivnih repera i veganskoj hrani. Mesto je bilo dobro odabrano pošto je uspelo da privuče lokalne klince i imigrante, kao i druge ljude koji retko učestvuju u demonstracijama.
Po završetku svirke demonstranti su se zaputili ka lokalnoj stanici metroa. Veliki broj ljudi nije očekivao da će panduri dopustiti masi da uđe u metro jer je stanica bila okružena desetinama pandura opremljenih za razbijanje demonstracija. Na moje i iznenađenje drugih pustili su nas da prođemo, pa su se demonstranti spakovali u voz. Panduri su očekivali da će demonstranti izaći na Glavnoj železničkoj stanici gde su skoncentrisali najveći broj jedinca za kontrolisanje mase. Međutim, demonstranti su izašli na drugoj stanici što je potpuno zbunilo pandure. Kada su demonstranti izašli na ulice, ljudi su počeli da razbijaju prozore lepo odabranih preduzeća, na primer, poboljšana je ventilacija vazduha u restoranima Sabvej i Mekdonalds. Ljudi su bacali petarde i palili baklje, uzvikivali slogane poput “klasni rat” i “šta ljudi žele? ANARHIJU!”. Posle nekog vremena panduri su uspeli da se pregrupišu i sustignu demonstrante da bi ih ispratili do lokacije po njihovom izboru. Pošto su pokušali pomeriti demonstracije do, za to, predviđenog prostora koji se nalazi daleko od predsedničke palate, došlo je do manjih sukoba između demonstranata i policije. Međutim, demonstranti su uspeli da se probiju kroz policijsku pratnju, a policiji je bilo potrebno dosta vremena da ponovo brojno nadjača demonstrante.
Demonstranti su se zaputili ka delovima grada u kojima živi viša klasa razbijajući usput prozore, skupoceni automobili su razbijani, slogani ispisivani. Ljudi su takođe skidali i cepali finske zastave, a nekoliko ih je i zapaljeno. Panduri su tek nakon dugo vremena uspeli da okruže demonstracije, međutim nakon jednog neuspešnog pokušaja probijanja kroz obruč koje je dovelo do nekih hapšenja, demonstranti su uspeli da izbegnu opsadu i otišli su do jednog od najbogatijih delova grada. Uništeno je mnogo imovine, od saobraćajnih znakova do prodavnica nakita.
Policija je na kraju, ponovo, uspela da okruži demonstrante. To ipak nije smirilo nerede i mnogi ljudi kao i pobunjenici uspeli su da pobegnu po poslednji put pre nego su se raspršili kroz unutrašnje dvorište jedne zgrade. Međutim oko 100 ljudi nije uspelo pobeći i policija ih je tri sata blokirala. Neke od tih ljudi su pustili, dok su druge priveli nakon što su ih sve snimili dok su davali imena, broj socijalnog osiguranja, i tako dalje.
Na kraju večeri uhapšeno je 30 ljudi uključujući i reportere i ljude koji su visili okolo od kojih većina nije učestvovala u uništavanju imovine. Svi su optuženi za učešće u neredima, napade i odbijanje policijskih naređenja. Policija je procenila da je imovina u vrednosti od 100,000 evra oštećena ili uništena.
Kao zaključak, što se tiče anarhista, noć je bila veoma uspešna, a demonstracije su uspele da privuku ljude koji ranije nisu učestvovali na demonstracijama. Naravno, ovakve demonstracije su samo mali deo svakodnevne klasne borbe, ali su učesnicima dale veliko iskustvo i nadajmo se da će se ova tradicija nastaviti i sledeće godine.
Od 4. decembra 2014., okupiramo zgradu GSEE (Generalne konfederacije radnika Grčke), u znak solidarnosti sa anarhistom Nikosom Romanosom, koji se u štrajku glađu nalazi od 10. novembra 2014. Anarhista Nikos Romanos je svesni neprijatelj režima. On je izabrao da se aktivno bori protiv države i kapitala, kako unutar tako i izvan zatvora.
Oni koji imaju za cilj da ga istrebe ili prisile na kapitulaciju jesu:
– vlada koja, lojalna naređenjima lokalnog i međunarodnog kapitala, nameće sprovođenje memoranduma, politiku teških mera štednje i devalvacije naše radne snage.
– država koja nameće režim vanrednog stanja kao način iznuđivanja društvenog konsezusa i uspostave straha. Koncentracioni kampovi za imigrante i imigrantkinje, zatvori maksimalne bezbednosti tipa C, hapšenja i stigmatizacija navodno HIV-pozitivnih žena, nasilna gušenja protesta, mučenja onih koji padnu u ruke policije, policijska okupacija Skurije na poluostrvu Halkidiki, uzimanje na nišan mobilizacija studenata i studentkinja, popunjavaju slagalicu tvrđave Grčke.
Danas, vrhunac te represivne politke predstavlja slučaj anarhiste štrajkača glađu Nikosa Romanosa. Kroz njegovo istrebljenje, država teži da neutrališe revolucionarne projektualnosti – samoorganizovanje, otpor, solidarnost – koje mogu izazvati klasni i socijalni kontranapad, revoluciju.
Borba Nikosa Romanosa nije samo o osvajanju obrazovnih odsustava iz zatvora. Ona postavlja barikadu protiv zatvora maksimalne bezbednosti tipa C, novih specijlnih uslova pritvora, ograničavanja prava koja su zatvorenici i zatvorenice u krvi osvojili. Ona postavlja barikadu protiv ubilačkog naleta države i kapitala. Iz svih ovih razloga, stojimo uz našeg druga i solidarišemo se sa njegovom borbom.
На транспарентот пишува: „Владеењето на законот убива. Солидарност со Никос Романос и останатите другари кои се на штрајк со глад.“
Денес, 6 декември 2014, го окупиравме градскиот Културен центар „Мелина“ во Атина, кој се наоѓа на раскрсница на улицата Ираклидон и Тесалоники во атинската населба Тисио.
Окупацијата претставува чин на солидарност со моменталната борба на друкарот Никос Романос, 6 години по убиството на Алексис Григоропулос.
Нашата цел е продолжување и ескалација на полиморфните анархистички акции. Ја поддржуваме секоја инцијатива која придонесува за интензификација на социјалната борба.
Победа во борбата на штрајкувачите со глад, Никос Романос, Јанис Михаилидис, Андреас-Димитрис Бурзукос и Димитрис Политиси.
Му испраќаме сила на другарот Гу.Су од Месолонги, затворен во затворот Ајос Стефаност во Патра, кој исто така е на штрајк со глад од 3 декември 2014.
Поддршка за борбата на бегалците од Сирија.
Стисната тупаница за борците по затворите во Грција, кои одбиваат да влезат во ќелиите, апстинираат од затворската храна и кои стапија во симболичен штрај со глад, во знак на солидарност со анархистот Никос Романос.
ОГАН ЗА ДРЖАВНИТЕ ГРАНИЦИ – ОГАН ЗА ЗАТВОРИТЕ! НЕ ЗАБОРАВАМЕ – НЕ ПРОСТУВАМЕ!
П.С: Се гледаме по улиците, на барикадите и во окупираните згради.
Na transparentu piše: “Vladavina zakona ubija. Solidarnost sa Nikosom Romanosom i ostalim drugovima u štrajku glađu.”
Danas, 6. decembra 2014., okupirali smo Kulturni centar grada Atine Melina koji se nalazi na raskrsnici ulica Iraklidon i Tesalonikis u atinskom naselju Tisio.
Okupacija predstavlja čin solidarnosti sa tekućom borbom druga Nikosa Romanosa, šest godina nakon ubistva Aleksisa Grigoropulosa.
Naš cilj je nastavak i eskalacija polimorfne anarhističke akcije. Podržavamo svaku inicijativu koja doprinosi intenziviranju socijalnog rata.
Pobeda u borbi štrajkača glađu Nikosa Romanosa, Janisa Mihailidisa, Andreasa-Dimitrosa Burzukosa i Dimitrisa Politisa.
Šaljemo snagu drugu G.S. iz Mesolongija, zatočenom u zatvoru Ajos Stefanos u Patrasu, koji se takođe nalazi u štrajku glađu od 3. decembra 2014.
Pdržavamo borbu izbeglica iz Sirije.
Stisnute pesnice za borce koji, u različitim grčkim zatvorima, odbijaju da uđu u ćelije, koji se udržavaju od zatvorske hrane i koji su stupili u simboličan štrajk glađu u znak solidarnosti sa anarhistom Nikosom Romanosom.
ZAPALIMO GRANICE – ZAPALIMO ZATVORE
NE ZABORAVLJAMO – NE OPRAŠTAMO
P.S. Vidimo se na ulicama, barikadama i u okupiranim zgradama.
U nedelju poslepodne, 30. novembra 2014., održane su moto-demonstracije, kao i protestno okupljanje, u znak solidarnosti sa štajkačem glađu Nikosom Romanosom koji je hospitalizovan u bolnici Genimatas (bolnica se nalazi u severnom delu Atine). Više od 200 demonstranata je krenulo iz centra grada i na kratko se zaustavilo na trgu Sintagma gde, preko puta grčkog parlamenta, porodice izbeglica iz Sirije – od kojih mnoge, takođe, štrajkuju glađu – već danima kampuju zahtevajući mogućnost rada u Grčkoj i, što je važnije, omogućavanje slobodnog putovanja ka drugim evropskim zemljama i dobijanja azila u istim. Najemotivniji trenutak desio se kada su izbeglice-demonstranti pozdravljali moto-demonstracije.
Sat vremena kasnije, desilo se protestno okupljanje ispred bolnice Genimatas (u ovih nekoliko dana treće po redu okupljanje ispred bolnice) uz učešće više od hiljadu anarhista i anarhistkinja, rodbine i prijatelja. Demonstranti su bili u mogućnosti da razgovaraju sa Nikosom koji se pojavio iza rešetaka bolničke sobe-ćelije. Drug je želeo da sazna šta se dešava napolju, ponovo je potvrdio svoj beskompromisni stav i pojasnio da je izričito odbio posete delegacije partije Siriza koja je pre nekoliko dana imala hrabrosti da se pojavi u bolnici. Takođe se raspitivao za zdravstveno stanje svog brata Janisa Mihailidisa. Drugovi i drugarice su tokom protesta uspeli da Nikosu prenesu poruke plamene solidarnosti koje su dolazile izvan granica teritorije okupirane od strane grčke države (od akcija FAI u Bristolu do Santjaga).
Nakon što je okupljanje završeno, mnogi od demonstranata na motorima zaputili su se ka Politehničkoj školi u Eksarhiji, dok se oko 80 drugova i drugarica odvezlo i do bolnice u Pireju u kojoj je (pod policijskim nadzorom) hospitalizovan Janis Mihailidis. Drugovi i drugarice su uspeli da razmeniti nekoliko reči i sa Janisom. On je bio dobro raspoložen, a na slogane podrške odgovarao je humorom i dosetkama (u nekom trenutku je rekao, “Sada se osećam kao da sam se najeo”).
Dodatni snimak i izveštaj sa oba okupljanja na grčkom i španskom jeziku.
Snage drugovima koji štrajkuju glađu – Nikosu Romanosu (10.11.2014.), Janisu Mihailidisu (17.11.2014.), Andreasu-Dimitrisu Burzukosu i Dimitrisu Politisu (1.12.2014.)
Važne napomene:
– Drugovi i drugarice koji se solidarišu sa četvoricom anarhista štrajkača glađu okupirali su 1. decembra Politehničku školu u Eksarhiji
– Predstojeća akcija: ulične demonstracije u centru Atine; utorak, 2. decembar u 18h, trg Monastiraki.
Centar Atine, 31. oktobar 2014.; demonstracije u znak solidarnosti sa imigrantima i imigrantkinjama optuženim za prošlogodišnji ustanak u centru za pritvor Amigdaleza (Menida, Atika); na transparentu piše: “Srušimo koncentracione kampove, a čuvare sahranimo pod njihovim ruševinama”.
Dana 10. avgusta 2013. imigranti koje drže u centru za pritvor u Menidi (Amigdaleza) zapalili su kontejnere, zidove i bodljikave žice. Pobunili su se protiv svojih tirana, onih koji porobljavaju njihova tijela i duše.
Petoro pritvorenih imigranata uspjelo je da pobjegne dok je preostalih šezdeset nasumično hapšeno nakon policijskog napada. Iz osvete su optuženi za ozbiljna krivična djela i 3. novembra se suočavaju sa suđenjem.
U borbama koje vode za slobodu i dostojanstvo imigranti će nas imati za saborce. Branićemo ih svim sredstvima koja su nam na raspolaganju. Zato što oni rade jedinu razumnu stvar.
ZATO ŠTO SE BORE ZA SVOJE ŽIVOTE.
SOLIDARNOST SA IMIGRANTIMA OPTUŽENIM ZA USTANAK U CENTRU ZA PRITVOR U MENIDI (AMIGDALEZA)
U ponedeljak popodne, 20.10.2014., u naselju Eksarhija, vidjeli smo i polomili fašistu. Beskičmenjak koji se odaziva na ime Janis Kapcis (porijeklom sa ostrva Siros) furao je majicu “Pit Bull Hellas” koju je kasnije izgubio zajedno sa torbom. Pronađeni su računi od kupovine u Eksarhiji (vjerovatno tu živi), a na njegovom mobilnom telefonu kontakti zloglasnih fašista (na primjer, Lagosov) i ostalog šljama koji isto razmišlja (npr. Jorgos Zlatne, Marija Zlatne).
Ni u Eksarhiji, niti drugdje – razbijaj fašiste u svakom kraju.
PS. Zahvaljujemo mu se na velikodušnoj donaciji u novcu koja će nam omogućiti da obnovimo boravišnu dozvolu za jednog druga-imigranta.
U utorak uveče, 14. oktobra 2014., izvršili smo kućnu dostavu eksplozivne naprave u zgradu koja se nalazi u ulici Lahana 28 (drugi sprat) u Solunu, u kojoj živi Statis Valakos. Ovaj fašista je na poslednjim izborima bio kandidat “Grčke zore” za opštinsko vijeće. Nema šanse da se šljam poput Statisa može sakriti – nastavićemo da ih tražimo i tretiramo kako i zaslužuju.
P.S.1 Ne samo da ne vjerujemo i da se ne oslanjamo na “borbu” ma koje države protiv fašizma, već smo prema istoj neprijateljski raspoloženi. Fašizam se može suzbiti samo stalnim prisustvom na ulicama, a protiv fašista se može boriti samo stalnim obilascima njihovih domova, kancelarija i drugih mjesta njihovog svakodnevnog života.
P.S.2 Lice ovog tipa ne može se pronaći jednostavnim guglanjem njegovog imena.
U znak sjećanja na Šehzada Lukmana i Pavlosa Fisasa.
Snagu dobijamo – i šaljemo je nazad – od onih koji nastavljaju da se BORE unutar i izvan zatvorskih zidina.
Od ponedeljka 13. oktobra do nedelje 26. oktobra 2014. širom EU desiće se policijska operacija pod nazivom “Mos maiorum”. Tokom ove dve nedelje, 18.000 policajaca juriće ljude bez papira. Oni žele otkriti migracione putanje i uhapsiti što je moguće više, nas, imigranata i imigrantkinja.
Molimo upozorite sve ljude bez papira! Očekuju se povećane kontrole u vozovima, na železničkim stanicama, aerodromima, autoputevima i unutrašnjim granicama Evropske Unije.
