U subotu 27. decembra 2014, oko 17h, demonstranti su izašli na ulice u centru Barselone u znak solidarnosti sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u kontekstu “Operacije Pandora” po zahtevu sudije-dželata Havijera Gomeza Bermudeza.
Demonstranti su počeli marširati širokim ulicama, uzvikujući slogane solidarnosti sa zatočenima, kao i protiv policije, zatvora i države. Demonstracije su završene u području Grasije. Po ulasku u ovo naselje, drugovi i drugarice koji su imali kapuljače na glavama, neobuzdano su napali mnoge filijale banaka, nekoliko multinacionalnih radnji kao i hotel sa pet zvezdica Kaza Fuster (Casa Fuster / ovaj hotel je 1936. godine bio konzulat nacističke Nemačke u Barseloni; u proleće 1937. u njemu se nalazilo sedište Odbrambenog komiteta revolucije dok ga 1939. nije preuzela Falanga, a luksuzni hotel je postao tokom tranzicije nakon što ga je Pokret udruženih naselja pokušao pretvoriti u socijalnu ustanovu).
Uprkos pretnjama policije da će napasti demonstrante, dobar deo drugova i drugarica držao se zajedno kako bi nastavili sa napadima na predstavnike kapitala u ovom gradu. Dan smo okončali nakon odlaganja materijala korišćenog u napadima, a potom se u grupama udaljili iz tog područja.
Nije bilo izveštaja o hapšenjima.
Trenutno oslobađanje naših drugova i drugarica!
Zapalimo ovaj socijalni mir izgrađen na našom zatvorenom braćom i sestrama.
Saučesništvo i aktivna solidarnost sa članovima/icama “Revolucionarne borbe”
Član “Revolucionarne borbe” Nikos Maziotis kontaktirao je druga i obavestio ga da je danas, 30. decembra 2014., prebačen iz zatvora Dijavata u zatvor maksimalne sigurnosti tipa C u Domokosu. Drug je u tom zatvorskom krilu zaključan sam, ali mu moral ostaje snažan.
NI JEDAN/NA DRUG/ARICA OSTAVLJEN/A U RUKAMA DRŽAVE.
“Zakon ućutkivanja je povratak fašizmu”. “Sloboda za zatvorenike/ce u slučaju Pandora.”
Dana 29. decembra 2014. oko 18h, ljudi koji se solidarišu sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u “Operaciji Pandora”, okupili su se ispred španske ambasade u Lisabonu. Panduri su tokom akcije bili prisutni štiteći zgradu, a nekoliko policijskih kombija bilo je stacionirano u sporednoj ulici. Razvili smo transparente i delili pamflete u vezi sa “zakonom ućutkivanja” (eng. “gag law”) i sedmoro drugova i drugarica koje je španska država kidnapovala. Takođe smo uručivali tekstove o situaciji u kojoj se nalaze anarhisti i anarhistkinje koje je utamničila grčka država.
Oko dva sata kasnije, zakačili smo kopije pisma Monike Kabaljero povodom “Operacije Pandora” na transparent preko puta zgrade ambasade koja predstavlja terorizam španske države. Potom smo marširali do Trga Rosio praćeni policijskim kombijima koji su se zaglavili u gustom saobraćaju. To nam je dalo šansu da “redekorišemo” trg i nastavimo deliti letke prolaznicima.
Sloboda za sve anarhističke zatvorenike i zatvorenice! Dola sa zidinama svih zatvora!
Tokom proteklih nekoliko dana, u Parizu, Ivriju, Kremlen-Bisetru, kao i opštini Žantiji, maljem je razbijeno pet bankomata, jedna agencija za nekretnine, a zapaljena su i tri vozila koja pripadaju graditeljima zatvora i dobavljačima (kompanijama Vansi (Vinci), Sodekso (Sodexo), Onet)
Solidarnost sa anarhistima i anarhistkinjama zatočenim u Španiji!
“Solidarnost sa 7 anarhista zatvorenih u Španiji” (Anarhisti i anarhistkinje ispred španskog konzulata u San Francisku, SAD)
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
Nedelju dana nakon što su osuđeni, Kjara, Klaudio, Nikolo i Matija, stavljeni su u kućni pritvor sa svim ograničenjima. Oni su, tako, sada pušteni iz zatvora, ali im je zabranjeno da se susreću sa bilo kim osim onima koji stalno borave u istoj kući.
Dana 22. decembra, Lučo je – poput Frančeska i Gracijana – prebačen u deo AS2 zatvora u Ferari. Oni koji žele da im pišu mogu to učiniti na sledeću adresu:
Francesco Sala
Graziano Mazzarelli
Lucio Alberti
c/o C.C. via dell’Arginone, 327 – 44100 Ferrara (Italy)
Anarhistički drug Jorgos Salajanis, optužen za učešće u napadu na policijsku stanicu u Mesolongiju koji se desio krajem oktobra 2014., trenutno se nalazi u zatvoru Ajos Stefanos, nedaleko od Patrasa. On se suočava sa optužbama koje se zasnivaju isključivo na lažnom svedočenju pandura u civilu.
Jorgos je prekinuo štrajk glađu koji je započeo 3. decembra zahtevajući trenutno puštanje iz zatvora. Sudsko veće suda u Mesolongiju je već 4. decembra odlučilo da mu do suđenja produži pretkrivični prtivor.
Sledi njegovo najnovije otvoreno pismo.
Danas sam polako počeo da se hranim, nakon što sam, od početka meseca, prošao kroz naporan proces razgovora sa pravnicima, poznanicima i drugovima – ostajem u postojećem.
Vreme jednog zatvorenika krik je i trn u svakom porobljenom, demokratska svakodnevna rutina.
Vreme advokata i sudova krađa je dahova zatvorenika. Ostajem snažan u postojećem i zajednicama sutrašnjice. Tamo gde su dela.
Snage samoorganizovanim strukturama – skupštinama, sastajalištima, skvotovima – i pobunjenicima i pobunjenicama!
Nema povlačenja, nema kompromisa.
Jorgos Salajanis, zatvorenik koji čeka suđenje
Zatvor Ajos Stefanos, Patras
Torinski Porotni sud je, nakon dvočasovne zatvorene sesije, 17. decembra 2014., osudio Kjaru Cenobi, Klaudija Alberta, Matiju Zanotija i Nikolo Blazija na po tri godine i šest meseci. Četvoro drugova, koji su zatočeni od 9. decembra 2013., proglašeno je krivim za sabotiranje TAV* gradilišta u Kjomontu, ali su oslobođeni svih optužbi koje se odnose na terorizam za koje je tužilac tražio ukupnu kaznu od devet i po godina.
Istovremeno, anarhisti Frančesko Sala i Gracijano Macareli. koji su 14. jula 2014. zajedno sa drugom Lučom Albertijem uhapšeni za ista dela za koja je ostala četvorka bila osuđena u prvostepenom postupku – prebačeni su deo visoke bezbednosti zatvora u Ferari. To prebacivanje je direktna posledica optužnice za “napad sa ciljem terorizma” koju je, pre nedelju dana, torinski tužilac podigao protiv Luča, Frančeska i Gracijana.
Graziano Mazzarelli, Francesco Sala
c/o C.C. via dell’Arginone, 327, IT-44100 Ferrara
Lučova adresa, za sada, ostaje ista:
Lucio Alberti
c/o C.C. via Cassano Magnago 102, IT-21052 Busto Arsizio (Varese)
Sloboda za anarhiste Kjaru, Klaudija, Matiju, Nikola, Luča, Frančeska i Gracijana
* nap. TAV – entitet u vlasništvu Talijanskih železnica koji radi na izgradnji pruga velike brzine
Nikos Romanos, anarhistički zatvorenik iz Grčke, nalazio se u štrajku glađu od 10. novembra do 10. decembra 2014. Sudski mehanizmi su odbijali njegov zahtev za odsustvima kako bi prisustvovao fakultetskoj nastavi. Kao odgovor na to, desile su se raznolike akcije solidarnosti, kako unutar i izvan zatvora grčke demokratije tako i internacionalno.
Ponajviše je sama hitnost situacije izazvala ulične sukobe i inspirisala slučajeve pobune širom teritorije pod kontrolom grčke države. U isto vreme, drugovi i drugarice su – tokom prethodnog meseca – bili željni razmene ideja i želja, a povodom štrajka glađu zatvorenika desio se veliki broj raznovrsnih akcija: svakodnevne skupštine, akcije kačenja transparenata, direktne akcije – poput brojnih napada paljevinom i eksplozivima kućne izrade (uglavnom na bankomate), brzi gerilski (engl. hit-and-run) napadi na policiju, ulični neredi i veliki sukobi sa snagama reda, podizanje blokada i barikada, sabotaže (upotrebom lepka, boje, itd.), fizički napadi na predstavnike vlasti, spontani protesti protiv javnih pojavljivanja političara, simbolične okupacije radio i tv stanica, talas okupacija državnih/korporativnih zgrada, kontra-informaciona okupljanja, masovne demonstracije. Kreativnost i konfliktnost (engl. conflictuality / gr. συγκρουσιακότητα; potencijal za konflikt) raznih i različitih anarhista i anarhistkinja i anarhističkih grupa možda nisu bili dovoljno snažni i odlučni da bi borbu održali jednako intenzivnom na svakodnevnom nivou, ali uvek postoji šansa da će se iz poslednjih susreta drugova i drugarica u okupiranim zgradama, uličnim akcijama i tako dalje, javiti novi projekti. Ipak, samo ukoliko su ljudi koji su se solidarisali sa Nikosom Romanosom, a posebno anarhisti, spremni da razmotre specifičnosti onoga što se dešavalo u poslednjih nekoliko dana njegovog štrajka, možda će biti spremni i da praktikuju veoma potrebnu solidarnost sa zatvorenicima i zatvorenicama pred izazovima novog objekta maksimalne bezbednosti u Domokosu, kao i ukupnog pogoršanja zatvorskih uslova.
S obzirom da je njegov prvobitni zathev više puta i osvetnički odbijan, naš drug je bio ucenjen da prihvati elektronski nadzor kao opciju za eventualno dobijanje obrazovnog odsustva,”poslednju opciju” koja je postajala sve hitnija jer se njegovo zdravlje ubrzano pogoršavalo. Zapravo, on je okončao svoj štrajk glađu tek nakon što je grčki parlament gotovo jednoglasno (prema zvaničnoj evidenciji sa izuzetkom dvojice poslanika vladajuće partije, dok su polanici nacističke partije bili kvazi-prisutni tokom glasanja) izglasao amandman koji je predložio ministar pravde. Taj amandman se odnosi na zatvorenike/ce – one koji/e su osuđeni/e i one koji/e su optuženi/e i čekaju na suđenje – koji/e imaju pravo da studiraju na visokoškolskoj ustanovi koja se nalazi u istom regionu kao i državna ustanova u kojoj su zatočeni, ali im nije odobreno obrazovno odsustvo iz zatvora kako bi regularno pohađali nastavu. Amandman precizira da svaki/a takav/a zatvorenik/ca mora uspešno pohađati 1/3 časova i laboratorijskih aktivnosti u jednom semestru akademske godine kroz program učenja na daljinu i tek onda mu/joj može biti odobreno korišćenje obrazovnog odsustva uz nošenje narukvice za elektronski nadzor kako bi fizički prisustvovao/la časovima. Ministar pravde je odredbu o elektronskom nadzoru uključio u poslednjem trenutku, vodeći računa o tome da se doda i stavka po kojoj nadležni disciplinski odbor (zatvorski savet) i dalje može odbiti zahtev zatvorenika/ce za obrazovnim odsustvima ukoliko taj odbor iznese neko “specijalno opravdanje” za negativnu odluku (pretpostavljamo, čak i ukoliko zatvorenik/ca završi tražene predmete učenjem na daljinu unutar zatvorskih zidina, pa i ukoliko prihvati nadzor narukvicom izvan zatvorskih zidina). Ovaj zakonski amandman se primenjuje na sve slučajeve kako osuđenih, tako i zatvorenika/ca koji/e čekaju na suđenje, a koji/e su lišeni/e studentskih odsustava (dakle, ne samo u slučaju Nikosa Romanosa). Ovom prilikom, gotovo sve političke partije imale su predizbornu korist od promovisanja daljih represivnih mera protiv zatvorenika i zatvorenica, ne propuštajući šansu da se busaju svojim demokratskim i humanitarnim profilom.
Nikos je okončao svoj štrajk, nakon 31. dana, ali se još uvek guši i bori za nekoliko dahova slobode. S obzirom na ishod, znajući da njegov zahtev još nije zadovoljen, zahtevamo ono što mu je odmah trebalo biti odobreno: obrazovna odsustva iz zatvora. Suprotno raspostranjenom osećaju “pobede”, smatramo da su osvojeni samo dragoceni život našeg druga i svest o tome da na svaku ucenu etatističkih lakeja treba da odgovaramo ne nekada u dalekoj budućnosti već sada, intenziviranjem svih oblika borbe protiv društva-zatvora. Čvrsto stojimo uz zatvorenike i zatvorenice u borbi i protiv sprovođenja upotrebe telekonferencije i elektronskog nadzora kao još jednog načina izolacije zarobljenika/ca od strane države/kapitala. Sada, više nego ikada ranije, solidarnost za zatvorenicima i zatvorenicama mora preći u ofanzivu svim neophodnim sredstvima.
Snimak sukoba u Eksarhiji, centar Atine, koji su se desili 6. decembra 2014.
Anarhistički zatvorenik Nikos Romanos, trenutno hospitalizovan u kritičnom stanju u Atini, nalazi se u štrajku glađu od 10. novembra 2014. Grčki pravosudni sistem je njegov zahtev za obrazovnim odsustvima – na koja ima pravo od septembra 2014. – u više navrata odbijao.
U znak solidarnosti sa Nikosom Romanosom, 75 zatvorenika krila E, muškog zatvora Koridalos, uzdržavalo se od obroka između 13. i 14. novembra.
Anarhistički zatvorenik Janis Mihailidis, trenutno hospitalizovan u Pireju, nalazi se od 17. novembra u solidarnom štrajku glađu.
Anarhistički zatvorenici Andreas-Dimitros Burzukos i Dimitris Politis, koje drže u zatvoru Koridalos, takođe su, 1. decembra, stupili u solidarni štrajk glađu.
Zatvoreni borac Ilijas Karaduman, koga drže u zatvoru na Krfu, sedmodnevni simbolični štrajk glađu u znak solidarnosti sa Nikosom Romanosom sprovodi između 5. i 11. decembra 2014.
Dve žene zatočene u disciplinskom zatvoru Neapoli u okrugu Lasiti (ostrvo Krit), uzdržavaju se od zatvorske hrane od 4. decembra.
Dana 5. decembra, u različitim muškim zatvorima širom Grčke, zatvorenici u borbi, Spiros Stratulis, Sotiris Georgakopulos, Dimitris Dimitriju, Dimitris Savidis, Jorgos Mojsiadis, Admir Betsani, Joakim Kurkulis, zajedno sa zatvorenim anarhistima Antonisom Stambulosom, Rami Sirjanosom, Tasosom Teofilom, najavili uzdržavanje od zatvorske hrane do ispunjenja zahteva anarhističkog štrajkača glađu Nikosa Romanosa.
Dana 6. decembra, zatvorenik Dimitris Kufontinas član 17N i anarhistički zatvorenik Kostas Gurnas član “Revolucionarne borbe”, obojicu drže u tamnicama ženskog zatvora Koridalos, odbili da uđu u ćelije kao minimalni gest solidarnosti sa Nikosom Romanosom. Većina zatvorenika različitih krila muškog zatvora Koridalos odbila je da uđe u ćelije tokom podneva između 6. i 8. decembra 2014.
Komunisti iz Turske koji su zatočeni u zatvoru u Larisi uzdržavaju se od zatvorske hrane od 9. do 10. decembra 2014.
U međuvremenu, još jedan anarhistički zatvorenik, poznat po inicijalima J.S., nalazi se u štrajku glađu od 3. decembra 2014. Ovaj drug je, trenutno u zatvoru Ajos Stefanos u Patrasu, poslat u pretkrivični pritvor pod optužbom za učešće u nedavnom napadu na policijsku stanicu u mestu Mesolongi. Otpužbe protiv njega zasnivaju se na lažnom svedočenju pandura u civilu. J.S. se bori za trenutno puštanje iz zatvora, protestvujući protiv represije i ljudostraža, protiv policijske države, ministara, bankara i poslovnih ljudi: “Oni su teroristi, oni su pljačkaši”, napisao je u poslednjem otvorenom pismu. Takođe je poslao snagu svim štrajkačima glađu kao i svima onima koji se bore protiv društvenih okova, “društva u kojem se sistem cinkarenja opravdava.”
Snage štrajkačima glađu Nikosu Romanosu, Janisu Mihailidisu, Andreasu-Dimitrisu Burzukosu, Dimitrisu Politisu i Ilijasu Karadumanu.
Momentalno oslobađanje štrajkača glađu J.S.
Solidarnost sa svim zatvorenicima i zatvorenicama koji/e se bore.
Od 4. decembra 2014., okupiramo zgradu GSEE (Generalne konfederacije radnika Grčke), u znak solidarnosti sa anarhistom Nikosom Romanosom, koji se u štrajku glađu nalazi od 10. novembra 2014. Anarhista Nikos Romanos je svesni neprijatelj režima. On je izabrao da se aktivno bori protiv države i kapitala, kako unutar tako i izvan zatvora.
Oni koji imaju za cilj da ga istrebe ili prisile na kapitulaciju jesu:
– vlada koja, lojalna naređenjima lokalnog i međunarodnog kapitala, nameće sprovođenje memoranduma, politiku teških mera štednje i devalvacije naše radne snage.
– država koja nameće režim vanrednog stanja kao način iznuđivanja društvenog konsezusa i uspostave straha. Koncentracioni kampovi za imigrante i imigrantkinje, zatvori maksimalne bezbednosti tipa C, hapšenja i stigmatizacija navodno HIV-pozitivnih žena, nasilna gušenja protesta, mučenja onih koji padnu u ruke policije, policijska okupacija Skurije na poluostrvu Halkidiki, uzimanje na nišan mobilizacija studenata i studentkinja, popunjavaju slagalicu tvrđave Grčke.
Danas, vrhunac te represivne politke predstavlja slučaj anarhiste štrajkača glađu Nikosa Romanosa. Kroz njegovo istrebljenje, država teži da neutrališe revolucionarne projektualnosti – samoorganizovanje, otpor, solidarnost – koje mogu izazvati klasni i socijalni kontranapad, revoluciju.
Borba Nikosa Romanosa nije samo o osvajanju obrazovnih odsustava iz zatvora. Ona postavlja barikadu protiv zatvora maksimalne bezbednosti tipa C, novih specijlnih uslova pritvora, ograničavanja prava koja su zatvorenici i zatvorenice u krvi osvojili. Ona postavlja barikadu protiv ubilačkog naleta države i kapitala. Iz svih ovih razloga, stojimo uz našeg druga i solidarišemo se sa njegovom borbom.
“Na ulice pobune. Solidarnost sa štrajkačima glađu. Pobeda za borbu Nikosa Romanosa.
Borba Nikosa Romanosa nastavlja se već 25. dan i on je rešen istrajati do kraja uprkos odbacivanju njegovog poslednjeg zahteva za obrazovnim odsustvima iz zatvora. Širom zemlje i u inostranstvu, oko borbe Nikosa Romanosa, razvija se dinamičan pokret solidarnosti. Uprkos slabostima i kontradikcijama taj je pokret uzeo masovne i široke dimenzije, inspirišući veliki broj različitih društvenih subjekata koji u borbi Nikosa Romanosa prepoznaju deliće sopstvene borbe za život i dostojanstvo. Propagandne akcije i napadi, masovne mobilizacije, širenje kontra-informacija, okupacije javnih zgrada i škola, i više…
Već u utorak 2.12.2014. u centru Atine desile su se masovne demonstracije koje su rezultirale sukobima sa represivnim snagama na terenu oko okupirane Politehničke škole i u naselju Eksarhija. U policijskoj represiji koja je usledila uhapšeno je 12 ljudi koji su sistematski mučeni kako tokom hapšenja tako i tokom pritvora u sedištu atinske policije gde će ostati najmanje do sutra ujutru.
Okupacija Politehničke škole od 1.12.2014. izvedena je kako bi se uspostavio teren sa kog može doći do razvitka neophodnog intenziviranja borbe protiv savremenog totalitarizma, uzimajući štrajk Nikosa Romanosa za ključnu tačku ove borbe, kao radikalne tačke povezivanja njegove borbe sa širim društvenim i političkim izazovima kao i godišnjicom pobune od 6.decembra 2008.
Narednih nekoliko dana (do glasanja o budžetu u nedelju 7.12.) kritični su kako za borbu i život Nikosa Romanosa, tako i za perspektive društvene i klasne borbe. Skupština okupirane Politehničke škole nastaviće da drži oslobođeno tlo Politehnike barem do pobede štrajka glađu Nikosa Romanosa, ostajući kao jedna od mnogih tačaka borbe koje svakodnevno niču. Skupština okupirane Politehničke škole poziva sve potlačene da izađu na ulice pobune sve do pobede. Politehničku školu ne vidimo kao centar sukoba sa snagama represije, već se konflikt mora širiti svuda i u svim pravcima.
SVI NA POBUNJENE ULICE POBEDA ZA BORBU NIKOSA ROMANOSA TRENUTNO OKONČANJE PROGONA I OSLOBAĐANJE SVIH UHAPŠENIH
Pišem ove redove jer sam veoma dirnut rasprostranjenom i raznolikom solidarnom aktivnošću drugova i drugarica van zatvorskih zidina.
Ne samo zbog toga što su razmere, maštovitost, organizacija-koordinacija, upornost i agresivnost dešavanja do sada prevazišla sva moja očekivanja, ne samo zbog saznanja da su okupirane značajne državne i kapitalističke zgrade, radio i televizijske stanice, da su u gotovo svim većim gradovima na ovoj teritoriji organizovana okupljanja i demonstracije, da se dešavaju napadi na snage represije kao i sve vrste pobunjeničkih napada. Već i zato jer je to nešto što razbija samoću moje ćelije i čini da se smejem; jer, u utorak uveče, nisam bio zatvoren, bio sam među vama i osećao sam toplinu barikada u plamenu.
Zato što bez obzira na ishod, samo postojanje ovog fronta borbe predstavlja pobedu samu po sebi, kako po pitanju neposredne perspektive, tako i po nasleđu koje će ostaviti.
Znam veoma dobro da među hiljadama drugova i drugarica uključenih u ovu borbu koju je Nikos inicirao, sa mnogo briga ali i puno odlučnosti, postoje znatne razlike u shvatanjima i praksi, kao i u odnosu na nas. Međutim, napredak cveta kroz raznolikosti. Upravo u tome leži smisao anarhističke solidarnosti; ona povezuje ne stvarajući identično, ona ujedinjuje bez homogenizovanja. I kad god je u pitanju solidarnost orijentisana ka akciji, to funkcioniše.
Sada kada mediji masovne obmane tvrde da što štrajk glađu duže traje on predstavlja pretnju po nacionalnu bezbednost, shvatam da nijedna borba nije uzaludna, a praznine koje su ostale iza rascepkanih razmišljanja o beznadežnosti – prouzrokovanim neaktivnošću u gušećim uslovima zatočenja – ponovo su obojene smislenim bojama; uvek je vreme za ustanak.
Naši snovi postaće njihove noćne more.
Borbena anarhija se probudila i urliče.
Ništa nije gotovo, sada sve počinje.
SOLIDARNOST SA ONIMA KOJI SU UHAPŠENI TOKOM SUKOBA KOJI SU SE DESILI U UTORAK
Nikosu:
Brate, budi jak, do sada si poprilično uzdrmao njihovo slavlje. Ti ne odustaješ, ali oni hoće. Uz tebe sam do konačne pobede.
(Ministru pravde) Atanasiju:
Veoma sam gladan. Ako ubiješ Nikosa, tvoj vrat će biti jedina dovoljno dobra stvar za pojesti.
Solidarnost sa anarhistom N. Romanosom u štrajku glađu od 10.11. (A)
U noći 2. decembra 2014., potvrđeno je da je zahtjev anarhističkog zatvorenika Nikosa Romanosa – koji je ušao u 25. dan štrajka glađu – odbijen po drugi put. Konkretno, on je podnio žalbu povodom odbijanja specijalnog sudije Eftihisa Nikopulosa da mu odobri obrazovna odsustva, čiju je odluku sa radošću potvrdio i odbor zatvora Koridalos. Žalbu Nikosa Romanosa je u pirejskom sudu odbio nadležni pravosudni savjet.
Nikos Romanos je 3. decembra 2014., iz bolnice, objavio otvoreno pismo navodeći da će se boriti do samog kraja. Drug je odbacio predlog o učenju na daljinu ili, još gore, putem video konferencije unutar zatvorskih zidina, ostajući uporan u svom zahtjevu za daškom slobode.
Suprotno tvrdnjama koje je iznio ministar pravde Haralambos Atanasiju, koji je bez oklevanja kroz mas-medije proširio vijest da anarhističkog štrajkača glađu hrane tečnom dijetom (!), Nikos Romanos je bio veoma jasan da je izričito odbio ma kakvu infuziju (prema izjavi doktorke Pantelije Vergopulu, Nikos pije samo zašećerenu vodu).
Što se mene tiče nastavljam dalje, ne ostavljajući ikakvu mogućnost da ustuknem i odgovaram sa BORBA DO POBJEDE ILI BORBA DO SMRTI.
U svakom slučaju, ukoliko me država svojim stavom ubije, gospodin Atanasiju i njegovi saradnici ostaće upamćeni u istoriji kao banda ubica, podstrekača u mučenju i ubijanju političkog zatvorenika. Nadajmo se samo da će se naći oni slobodni duhovi koji će na svoj način suditi o pravednosti njihovog pravosudnog sistema.
Na kraju želim poslati svoje saučesništvo i prijateljstvo svima onima koji su stali uz mene sa sredstvima koja su im bila na raspolaganju.
Konačno, nekoliko riječi i za Janisa, koji je takođe hospitalizovan, Andreasa, Dimitrisa i još nekoliko moje braće i sestara.
Borba može, takođe, dovesti do gubitaka; krećući se putevima koji vode ka dostojanstvenom životu, potrebno je smrt uzeti za ruku, rizikujući gubitak svega kako bismo sve dobili. Iznova i iznova, borba se nastavlja golim rukama, stisnutim pesnicama, protiv noža.
Sve za sve! Dok god živimo i dišemo, živjela anarhija! Na ulice gnijeva 6. decembra! Mislima ću lutati poznatim ulicama. Vrijedi živjeti za san, čak i ukoliko ćeš izogrjeti u njegovoj vatri. Kako to često kažemo: Snage.
U noći između 2. i 3. decembra 2014., ubrzo nakon večernjih demonstracija koje su se, uz učešće više hiljada ljudi, desile u centru Atine u znak podrške tekućoj borbi anarhističkog zatvorenika Nikosa Romanosa, kao i solidarnom štrajku glađu njegove zarobljene braće Janisa Mihailidisa, Andreasa-Dimitrisa Burzukosa i Dimitrisa Politisa, izbili su veliki sukobi u području Eksarhije. Prema izveštajima, policija je ozledila i uhapsila veliki broj demonstranata (a najmanje dvoje uhapšenih je teško povređeno i hospitalizovano).
Snimak prikazuje “zapaljive” primere direktne akcije i trenutke ulične borbe između pobunjenika/ca i pandura u ulici Sturnari koje su se vodile i u kontekstu odbrane okupirane Politehničke škole u Eksarhiji.
Solidarnost sa anarhističkim zatvorenicima u štrajku glađu izražena je, istog dana, i na ulicama nekoliko drugih gradova u Grčkoj.
Danas, 2. decembra 2014., održane su demonstracije solidarnosti sa Nikosom Romanosom, zatvorenikom koji se od 10.11.2014. nalazi u štrajku glađu zahtevajući obrazovna odsustva iz zatvora (nap. prev. na koja ima pravo). Na hiljade ljudi je učestvovalo u današnjim demonstracijama, od kojih su se neki kasnije zaputili ka okupiranoj Politehničkoj školi.
Za nas okupirano tlo Politehničke škole nema nikakvu vrednost samo po sebi. Naprotiv, ono predstavlja još jedan delić mozaika dostojanstva i otpora svim onima koji društvo žele pretvoriti u groblje. To je komadić mozaika otpora savremenom totalitarizmu koji svoju moć širi nad našim životima; od anarhista koji su započeli štrajk glađu, preko mobilizacija protiv zatvora maksimalne bezbednosti i izbeglica-štrajkača glađu iz Sirije, do svih onih koji se za dostojanstvo i slobodu bore širom sveta.
Pozivamo sve one koji se bore da preduzmu sve neophodne incijative koje vode ka pobedi štrajka glađu Nikosa Romanosa: od okupiranja fakulteta do blokiranja proizvodnje; od razbijanja medijskog zaveta na ćutanje do napada na čuvare poretka.
Hajde da odgovorimo izazovima našeg vremena uprkos državnoj represiji, suprotno rezonovanjima koja žele da ostanemo pasivni posmatrači i glasači. Beskompromisna solidarnost sa N. Romanosom, štrajkačem glađu od 10.11., kao i J. Mihailidisom (od 17.11.), A.D. Burzukosom (od 1.12.) i D. Politisom (od 1.12.) koji su u štrajk glađu stupili u znak solidarnosti sa Nikosom.
TRENUTNO OSLOBAĐANJE SVIH UHAPŠENIH U DANAŠNJIM SUKOBIMA
OKUPACIJA ĆE TRAJATI SVE DO POBEDE U BORBI NIKOSA ROMANOSA
Solidarnost sa anarhistom Nikosom Romanosom u štrajku glađu od 10.11. (A)
Od danas, 1.12.2014., Politehnička škola u Atini je okupirana kako bi postala još jedno mesto solidarnosti i učešća u borbi anarhističkog štrajkača glađu Nikosa Romanosa (od 10.11.2014.), kao i štrajkača glađu J. Mihailidisa (od 17.11.2014.), D. Politisa i A.D. Burzukosa (od 1.12.2014.) koji su u štrajk glađu stupili u znak solidarnosti sa Nikosom.
Nikos Romanos je taoc države od 1.2.2013. zbog dvostruke eksproprijacije banke i pošte u Velvendu, Kozani. Njegov čin predstavlja deo polimorfne anarhističke borbe protiv svih onih koji su odgovorni za pljačkanje nametnuto društvu u celini od strane kapitala i države.
Politički izbori Nikosa Romanosa i njegova militantna posvećenost borbi predstavljaju nastavak pobune iz decembra 2008. godine. On se bori za svet bez autoriteta, svet bez eksploatacije i šefova. Borba zatvorenika štrajkača glađu za dah slobode i protiv brutalnosti zatočeništva te stalnog zaoštravanja represije zatvorskog sistema (npr. suspenzija i uskraćivanje odsustva i izlazaka, rasprostranjena praksa slanja u samice, izgradnja novih zatvora maksimalne bezbednosti) nalazi se rame uz rame sa borbom svih potlačenih ljudi protiv potčinjavanja i pljačkanja naših života.
Okupacija Politehničke škole pokušava/ima za cilj oslobođenom prostoru Politehničke škole dati karakteristike otvorenog, masovnog i militantnog centra borbe, uz sve druge borbe koje su okrenute ka ispunjenju zahteva Nikosa Romanosa (davanje obrazovnih odsustava iz zatvora), kao i prema socijalnom oslobođenju.
NA ULICE POBUNE
SOLIDARNOST SA BORCIMA U ŠTRAJKU GLAĐU
POBEDA BORBI NIKOSA ROMANOSA
U ponedeljak uveče, 1. decembra 2014., oko 18h, grupa drugova i drugarica izvela je akciju ispred kuće zamenika premijera i ministra spoljnih poslova Evangelosa Venizelosa koja se nalazi na južnim padinama brda Likabetus u centru Atine. Venizelos je, takođe, lider PASOK-a, partije koja učestvuje u vlasti.
Drugarice i drugovi su razvili transparent na kome je pisalo “Sloboda za anarhističkog štrajkača glađu N. Romanosa”, bacali letke i uzvikivali slogane u znak solidarnosti sa Nikosom koji je danas ušao u 22. dan štrajka glađu. Nakon nekoliko minuta grupa je bez problema napustila područje.
Zatvoreni drugovi Andreas-Dimitris Burzukos i Dimitris Politis (osuđeni za slučaj dvostruke pljačke u Velvendu) najavili su štrajk glađu u znak solidarnosti sa Nikosom Romanosom. Slede odlomci njihove izjave:
Naš prijatelj i drug Nikos Romanos nalazi se u štrajku glađu od 10. novembra 2014., zahtevajući obrazovna odsustva iz zatvora, na koja ima pravo na osnovu njihovih zakona.
[…]
On je po naređenju tužioca, 24. novembra 2014. prebačen u bolnicu Genimatas. Njegov transfer pratio je i zvanični dokument zatvorskog tužioca koji je drsko naveo da bolnički doktori snose odgovornost za ono što se Nikosu može desiti, pozivajući indirektno bolničko osoblje na nasilno hranjenje Nikosa Romanosa. Međutim, sviđalo im se to ili ne, oni koji snose odgovornost za sve moguće posledice po Nikosovo zdravlje jesu Ministarstvo pravde, (specijalni apelacioni sudija) Nikopulos i zatvorska uprava.
Kao minimalni znak solidarnosti sa Nikosom, od 1. decembra 2014. i mi započinjemo štrajk glađu – kao i drug Janis Mihailidis koji štrajkuje glađu od 17. novembra – do ispunjenja njegovih zahteva.
“Barem smo i dalje neumoljivi i jake volje kao ljudi poput nas. A oni među nama koji su bolno zatvorili svoje oči i otputovali daleko ostaju s pogledom zalepljenim za to noćno nebo koje smo i mi posmatrali. I oni nas gledaju kako padamo, prelepe i sjajne zvezde. Sada je red na nas. Sada, bez oklevanja, padamo.” (Nikos Romanos)
Dah slobode… od gušećih uslova zatočeništva; pogled preko bodljikave žice; praskozorje izvan betonskih zidina.
Anarhista Nikos Romanos se nalazi u štrajku glađu od 10. novembra 2014. zahtevajući odobrenje obrazovnih odsustva na koja ima pravo jer je uspeo da se upiše na Institut za tehnološku edukaciju (TEI) u Atini, a koja mu – Ministarstvo pravde i zatvorska uprava – osvetnički poriču.
Umesto odbrane zakonitosti, Nikos Romanos koristi jedan od retkih načina borbe koji su mu na raspolaganju u zarobljeništvu i svoje telo postavlja kao barikadu da bi došao da daha slobode. Borba ovog druga je takođe borba svih nas, pa smo u znak solidarnosti napali:
– bankomat Nacionalne banke Grčke u naselju Patisija
– bankomat u Eksarhiji
– bankomat u predgrađu Glifada
– bankomat Pireus banke u oblasti Marusi
– bankomat Eurobanke u predgrađu Halandri
– bankomat u naselju Kipseli
– vozilo u vlasništvu privatne bezbednosne kompanije u predgrađu Argirupoli
– automobil argentinske ambasade u oblasti Papagu
– dva automobila Prefekture Atina
Sinoć, 29. novembra 2014., oko trideset anarhista i anarhistkinja napalo je, jednostavno i lepo, kamenicama i bojom policijsku stanicu u naselju Ajos Nikolaos u Volosu, uzvikujući slogane solidarnosti sa anarhističkim štrajkačem glađu Nikosom Romanosom.
Panduri motociklističke jedinice su imali sreće DIAS što su panično pobegli.
U zoru 23. novembra 2014. zapalili smo bankomat Pireus banke koji se nalazi na Trgu Kaningos (u centru Atine). Četiri dana kasnije, u ranim jutranjim časovima 27. novembra, ostavili smo eksplozivni materijal na ulaznim vratima pošte (ELTA, Grčka državna pošta) koja se nalazi u naselju Pefki. Ovi akti su izvedeni kao izraz solidarnosti sa štrajkačima glađu Nikosom Romanosom i Janisom Mihailidisom.
U kasnim večernjim satima 24. novembra 2014., transparent u znak solidarnosti sa borcima u Grčkoj postavljen je na Trg Rosio koji se nalazi u centru Lisabona dok su leci distribuirani prolaznicima kao i u sastajalištima anarhističke kulture.
Na transparentu piše: “Solidarnost sa borcima u Grčkoj. Nikos Maziotis – Antonis Stambulos. Sloboda (na grčkom)”
Sledi tekst letka (pdf na portugalskom jeziku ovde):
Nikos Maziotis, anarhistički borac i član urbane gerilske grupe Revolucionarna borba, zarobljen je u Atini, Grčka, 16. jula 2014. nakon što je ranjen u ruku tokom oružanog sukoba sa pandurima koji su ga jurili. Nakon što je otpušten iz bolnice prebačen je u zatvor Koridalos u Atini, ali ne zadugo jer je 26. jula prebačen u zatvor Diavata u blizini Soluna što predstavlja osvetnički potez grčke države jer u ovom zatvoru ne postoje čak ni minimalni uslovi za lečenje ozbiljnih povreda.
Anarhista Antonis Stambulos arbitrarno je uhapšen 1. oktobra 2014. u Atini, pod optužbom za terorizam i sumnjom da pripada organizaciji Revolucionarna borba. Nasilno su mu uzeli DNK i otiske prstiju; u pritvoru je mučen i tek 24h nakon hapšenja dozvoljen mu je kontakt sa advokatom. Dana 6. oktobra, u Atini, najavio je da otpočinje štrajk glađu i žeđu nakon što je posumnjao da će ga u pretkrivični pritvor poslati daleko od familije i advokata, zahtevajući ostanak u Atini. Ipak, 7. oktobra je prebačen u zatvor u Larisi, daleko od Atine. Štrajk glađu i žeđu je okončao 11. oktobra kada se već nalazio u zatvoru u Larisi – širom Grčke se mobilisao veliki broj ljudi u znak protesta protiv situacije u kojoj se našao – nakon što je zaključio da se moraju steći uslovi za nastavak borbe u drugim oblicima.
U Grčkoj, kao i u Portugalu ili bilo kom drugom delu sveta, poredak namerava svim raspoloživim sredstvima napadati one koji pružaju otpor, nemilosrdnim progonima svih boraca, zatvaranjima, mučenjima, ako treba i ubistvima. Psi vlasti su plaćeni da to čine; zakoni su napravljeni da štite sve zločine državnog terorizma, sve zločine kapitalizma. Kapitalizam svih boja, hrani se takvim situacijama, dok stanovništvo ostaje inertno, zaplašeno i uspavano ignorišući razmere do kojih njihova neaktivnost jača sveukupni fašizam koji se pokušava nametnuti svuda.
Mi smo protiv svih granica, svih oblika vlasti i potčinjenosti, protiv svih oblika kapitalizma. Mogli bismo apelovati na solidarnost sa ovim anarhistima ili svim drugim anarhistima i anarhistkinjama koji se svakodnevno širom sveta bore za uništenje ovog sistema, za slobodu, ali verujemo da jedini način da odbranimo njihovu slobodu i živote jeste da se svi pobrinemo za sopstvenu slobodu i živote. Mislimo na hrabru i dostojanstvenu borbu protiv ove globalne tiranije, bez povlačenja niti za korak unazad uprkos napredovanju državnog terorizma. Borba je raznolika, krenimo napred!
