Projekat Feniks: Dimni signali iz Berlina
“Vatra dolazi u vaše gradove, u vaše noći. Našim joj duhom otvaramo put ka svima vama. Ona će ogrejati naše prijatelje solidarnošću i zapaliti njihov polet za akcijom. Naše će neprijatelje pretvoriti u pepeo. Utisnuće nas dobro u vaše sećanje. Želimo tvoje srce. Ko god da si, nije bitno. Kao ni to ko sam ja. Možda će nas zavera oboje pretvoriti u pepeo i istovremeno ispuniti životom. Ono što je bitno jeste put kojim idemo i da tim putem idemo jer imamo slobodu izbora. Ta sloboda nije nešto za šta se treba boriti, ona se razvija u umu. Ono što dolazi posle nije sloboda već vlast nad sopstvenim životom. Mi o ovome ne diskutujemo; to je ono za šta se borimo.” (Zavera vatrenih ćelija)[1]
Preuzimanje odgovornosti za neke paljevine koje su se proteklih nedelja dogodile u Berlinu
Dana 8. aprila 2014. zapalili smo vozilo opštinske Kancelarije za javni red, kao i vozilo bezbednosne kompanije, u blizini glavne železničke stanice u Berlinu.
Berlinska opštinska Kancelarija za javni red dobija zadatke od običnih pandura da proganja zbog administrativnih prekršaja i drži svoje oči i uši širom otvorene u svakodnevnom životu ove metropole. Mala, bedna njuškala opremljena motorolama i biber-sprejom. Oni rade, baš kao i panduri, zajedno sa privatnim bezbednosnim kompanijama. Na glavnoj železničkoj stanici, oni dele parking prostor namenjen službenicima vladine agencije sa bezbednosnom firmom, koji se nalazi odmah pored policijske stanice.
Takođe preuzimamo odgovornost za paljevinu jednog vozila ambasade grčke diplomatkinje, 24. aprila 2014. u berlinskom naselju Dahlem koje je prepuno vila.
Diplomatski predstavnici država prava su adresa za zapaljive pošiljke; to otklanja njihov osećaj superiornosti i neranjivosti, kao što je to nedavno bio slučaj sa nemačkim ambasadorom u Atini, kada je pucano na njegovu kuću. Sama država je problem, a to je nešto što mnogi borci parcijalnih borbi ne uzimaju u obzir. Nacisti su država; naoružanje i nuklearne tehnologije su država; klimatske promene i siromaštvo su takođe država.
Našom akcijom negiramo monopol države nad nasiljem.
Nemačka, u pogledu situacije migracione politike u Grčkoj, zauzima poziciju koja promoviše represiju. Za nemačku politiku nije dovoljno to što većina izbeglica koja stiže u Grčku završava u koncentracionim kampovima ili što ih nacisti, sa ili bez uniforme, love i ubijaju. Nemački političari smatraju pretnjom po svoj bogati beli svet, nekolicinu onih koji uspeju da živi pređu grčku granicu. Tako, na primer, bivši nemački ministar unutrašnjih poslova Fridrih, zahteva jaču kontrolu granica i oštrije akcije protiv onih koji su zbog eksploatacije njihovih domova od strane zapadnih društava prisiljeni da pobegnu od rata, gladi i represije. Praktična podrška ovom masovnom ubistvu koje se dešava na evropskim granicama vidljiva je svima kada su nemački detektivi Savezne kriminalističke službe (BKA) stacionirani na grčkim aerodromima, kako bi preneli svoje znanje o rasnom profilisanju grčkim kolegama. Nemački državni aparat podržao je ubistva na evropskim granicama ne samo slanjem osoblja, već takođe pritiscima prema ugovorima na evropskom nivou, poput uredbe Dablin II.
Dana 10. avgusta 2013., u koncentracionom kampu Amigdaleza koji se nalazi 25km severno od Atine u kome grčka država drži zarobljene imigrante izbila je pobuna. Zatvorenici i zatvorenice su zapalili svoje dušeke i ćelije u znak protesta protiv uslova u kampu, stražari su napadnuti, a mnogo imigranata i imigrantkinja je pokušalo da pobegne iz tog zatvora – oko desetak zatvorenika/ca je privremeno uspelo da pobegne.
Solidarnost sa zatvorenicima i zatvorenicama
Pozdravljamo zatvorenike Andreasa-Dimitrisa Burzukosa, Dimitrisa Politisa, Janisa Mihailidisa, Nikosa Romanosa koji su uhapšeni 1. februara 2013. godine, optuženi za dvostruku pljačku u Velventu, Kozani.
Našu solidarnost takođe šaljemo Fivosu Harisisu, Argiridu Daliosu, Janisu Naksakisu i Grigorisu Sarafundisu koji su uhapšeni u okviru istog slučaja[2] u atinskom naselju Nea Filadelfija.
Snagu i čvrstinu šaljemo i našoj braći i sestrama, Damjanu Bolanu, Harisu Hadžimihelakisu, Jorgosu Polidorosu, Argiru Panajotisu, Teofilu Mavropulosu, Hristosu Cakalosu, Jorgosu Nikolopulosu, Mihalisu Nikolopulosu i Olgi Ikonomidu [3].
Solidarnost sa Teofilu Tasosom, Teofilom Mavropulisom, Monikom Kabaljero i Francisko Solarom.
Sloboda za sve zatvorenike i zatvorenice!
U znak sećanja na Sebastijana Oversluija koji je poginuo u borbi protiv kapitalističkog sistema. Sloboda za Hermesa Gonzalesa i Alfosna Alvijala. Sloboda za Tamaru Sol!
Snage, čvrstine i hrabrosti svim ljudima koji se bore. Svim imigrantima i imigrantkinjama koji su krenuli da se probijaju kroz tvrđavu Evropu. Svima onima koji su pali. Svim neimenovanim. Svima onima koji se na ulicama Atine bore protiv svinja.
Protiv konstrukta granica i nacija. Protiv zatvora! Za slobodu! Za anarhiju!
Autonomna ćelija “Hristos Kasimis”
Hristos Kasimis [član Revolucionarne narodne borbe (ELA)] ubijen je od strane policije u Atini, tokom pokušaja napada na nemačku kompaniju AEG 20. oktobra 1977. Akcija je bila odgovor na uvistvo zatvorenika [trojice članova Frakcije crvene armije (RAF) ] u Štamhajmu.
–
Napomena prevodioca: [1] Preveli smo reči sa nemačkog najbolje što smo mogli, ipak tačno poreklo tog citata nam je nepoznato; [2] za slučaj Velvento samo Fivos Harisis i Argiris Dalios, ne sva četvorica; [3] očigledno, ime Gerasimosa Cakalosa slučajno je izostavljeno.
