Dana 5. aprila 2015., anarhistički zatvorenik Nikos Maziotis najavio je okončanje svog štrajka glađu. Sledi njegova izjava.

Nakon 35 dana borbe, prekidam štrajk glađu koji sam započeo 2. marta 2015. zajedno sa ostalim drugovima. Odlučio sam se na to ne zbog činjenice da sam dostigao granicu svoje izdržljivosti već zbog toga što verujem da je, s obzirom na razvoj događaja povodom konteksta zahteva, ova borba kompletirala svoj ciklus i da je iscrpela svoj potencijal, uzimajući u obzir takođe akte solidarnosti koji su se desili. Izabrao sam da štrajk glađu obustavim sada, nakon uvođenja zakona Ministarstva pravde, smatrajući da nema svrhe čekati najmanje 10 dana do glasanja o tom zakonu nakon Vaskrsa. Međutim i dalje ostajem veoma oprezan po pitanju ikakvih modifikacija koje bi ministarstvo trebalo da predstavi u odnosu na zakon o kapuljačama ili DNK legislativi; zbog toga što je vlada već pokazala koliko je nepouzdana u ispunjavanju onoga što proklamuje.

U štrajku glađu sam učestvovao sa slomljenom rukom, pošto sam povređen tokom mog hapšenja, oporavak od tog preloma zahtevaće neko vreme, možda mesece ili više od godine. Zahtevi koje sam podržao zajedno sa drugim utamničenim drugovima su čisto političkog karaktera, zbog toga jer im je cilj ukidanje “anti-terorističkog” i represivnog jezgra države. Nijednog trenutka nisam gajio iluzije da će svi zahtevi, poput ukidanja zakona o anti-terorizmu 187A i zakona 187 o kriminalnoj organizaciji, biti “realno” dostižni, ali su morali biti izneti iz političkih razloga.

Tok događaja je pokazao da se vlada, na čelu sa Sirizom, našla u veoma teškoj poziciji, ali istovremeno ne toliko ranjiva u odnosu na politički pritisak borbe političkih zatvorenika i ljudi koji su se solidarisali, kao što bi neki želeli da veruju. Umesto toga, ona je ranjivija na pristiske sa desnice, gde postoji veća osetljivost prema pitanjima “anti-terora” i represivne politike. Oni koji su, dok su bili u opoziciji, tvrdili da se “bore” za prava zatvorenika i zatvorenica, oni koji su se deklarisali protiv “anti-teror” zakona, poput trenutnih ministara pravde i javnog reda, oni koji su se izjašnjavali protiv zakona o kapuljačama, sada su došli na vlast i vode vladu, suočeni sa prvi štrajkom glađu političkih zatvorenika koji je za cilj imao vindikaciju svega toga.

Dok su na vlasti, nakon što su u vrlo kratkom roku opovrgli sve što su proklamovali pre izbora u pogledu memoranduma i druga, za očekivati je da će anti-terorističku legislativu ostaviti netaknutom. Prihvatajući sve – memorandum, dug, trojku, evaluaciju – što su osuđivali dok su bili u opoziciji, prihvatajući zavisnost od Međunarodnog monetarnog fonda i, po analogiji, SAD – što znači da je nemoguće ukinuti zakone o anti-terorizmu – izabrali su da se, protiv borbe političkih zatvorenika štrajkača glađu, koriste taktikom odlaganja, podnoseći već najavljivani zakon sa kojim god amandmanima tek nakon jednog meseca, rizikujući narušavanje zdravlja i živote drugova, kao što se vidi u slučaju druga [Mihalisa] Nikolopulosa, koji je bio na ivici smrti i koji je možda pretrpeo trajna oštećenja zdravlja. Ako se to pokaže, onda će ova borba proći sa ogromnom cenom; štaviše, to će biti “dostignuće” levičarske vlade na čelu sa Sirizom, ostavljajući neizbrisiv trag jer nijedna grčka vlada u prošlosti nije pustila da štrajkač glađu pretrpi trajno oštećenje.

Neću govoriti u smislu pobede ili poraza. Bez obzira na svoj ishod, borba političkih zatvorenika je od velikog značaja i vrednosti. To je prvi štrajk glađu političkih zatvorenika i, kao što sam ranije rekao, ova borba prevazilazi kontekst njenih zahteva. To je jedina borbena politička mobilizacija sa kojom se vlada predvođena Sirizom do sada suočila. Ova borba je raspršila iluzije levičarske fasade vlasti, levičarske štake kapitalizma, levičarskog upravljanja krizom. To predstavlja veliko političko nasleđe koje je ova borba ostavila za sobom, i u tom smilu, definitivno smo izašli kao pobednici.

Nikos Maziotis, član Revolucionarne borbe
zatvor [tipa C] Domokos