Prošle nedelje, kao simboličan čin solidarnosti sa utamničenom anarhistkinjom Stelom Antoniju i četvoricom drugova koji su uhapšeni nakon demonstracija od 12. februara u Atini, postavili smo transparente u blizini grčke ambasade i Helenskog fonda za kulturu.
ΛΕΥΤΕΡΙΑ ΣΤΗ ΣΤΕΛΛΑ ΑΝΤΩΝΙΟΥ / SLOBODA ZA STELU ANTONIJU
Stela Antoniju je uhapšena 4. decembra 2010. godine u Atini, zajedno sa drugovima Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusijasom koji se takođe nalaze u zatvoru, pod optužbom za navodno učešće u oružanoj organizaciji, CCF. Stela se nalazi u zatvoru, bez suđenja, već 16 meseci i – kao i ostali drugovi – odbacuje sve optužbe koje se neprestano obnavljaju uz podizanje novih optužnica. Pravi razlog zašto je država drži u zatvoru jeste njen politički izbor da se solidariše sa Aleksandrosom Mitrusijasom (koga su vlasti tražile i pre hapšenja), kao i njene političke akcije i stavovi, odnosno, učešće u anarhističkom pokretu i socijalnim borbama. Stela boluje od retke bolesti koja se ne može lečiti u zatvoru i koja zahteva posebne lekove i čest medicinski tretman ali joj je to stalno uskraćivano. Kao posledica toga njeno zdravstveno stanje se dramatično pogoršalo. Iz tih razloga Stela je već pet puta zahtevala puštanje na slobodu uz kauciju, ali još uvek bez uspeha. Ipak, uprkos ozbiljnom zdravstvenom stanju ona nikada nije prestala da se hrabro bori, čak i unutar zatvorskih ćelija režima, za bolje uslove za sve zatvorenike kao i protiv samog sistema zatvora. U junu 2011., zajedno sa drugim zatvorenicima (anarhistima i onima koji to nisu), Stela je učestvovala u političkim mobilizacijama u zatvoru protiv usvajanja “srednjeročnog memoranduma” nametnutog od strane grčke vlade i Trojke (EU/ECB/MMF).
ΛΕΥΤΕΡΙΑ ΣΤΟΥΣ ΠΡΟΦΥΛΑΚΙΣΜEΝΟΣ ΤΗΣ 12ης ΦΛΕΒΑΡΗ / SLOBODA ZA UHAPŠENE 12. FEB U ATINI
Tekst anarhističkog postera koji je lepljen pre štrajka
Šta je generalni štrajk?
To je prekid normalnog funkcionisanja sistema. To je blokiranje protoka ljudi i robe. To je sabotiranje zupčanika potrebnih za funkcionisanje sistema. To je napad na one koji su odgovorni za naše ugnjetavanje. To je suprotstavljanje braniocima i lažnim kritičarima trenutne paradigme. To su borbe u našem svakodnevnom okruženju (naselju, radnom mestu, školi, itd.). To je izlazak na ulice i deljenje onog malo što je preostalo: besa, hleba i snova. To je upotreba čitavog arsenala koji nam je istorija potlačenih stavila na raspolaganje.
Generalni štrajk može biti samo divlji, sve ostalo je (samo)parodija. Videćemo se na ulicama 29. marta!
Širom Španije protesti i demonstracije prvog generalnog štrajka od 2010. godine su počeli u ranim jutarnjim satima u četvrtak 29. marta. Protestna okupljanja pre demonstracija su održana u gotovo svim većim gradovima (procenjuje se da je održano 111 protesta širom zemlje) sa ciljem ukazivanja na katastrofalne posledice koje podrazumeva nova “reforma tržišta rada”, širenja mobilizacija širom zemlje, sprečavanja štrajkbrehera da sabotiraju štrajk i da se, kroz direktnu akciju i blokade, zatvore preduzeća, radnje i radna mesta za koja se očekivalo da će ostati otvoreni, uprkos štrajku, pa čak i da se odseku glavne ulice u gradovima. Ulog je bio dvojak: paralizovati linije i proizvodnje i potrošnje. Zato su štrajkači pozivali ljude da blokiraju sve usluge i (onima koji imaju posao) da ne idu na posao, ali i takođe da ne kupuju ništa, i da telekomunikacije, struju itd. koriste što je manje moguće.
Iako je “reforma rada” izglasana u parlamentu još početkom februara 2012., usvajanje opšteg državnog budžeta će se desiti u petak 30. marta, što znači da će vlada pokušati da, pored ostalog, nametne još više direktnih i indirektnih poreza i smanji socijalna davanja smanjenjem javnih fondova (pri čemu će nove mere najviše pogoditi obrazovanje i zdravstvenu zaštitu). Zakonodavne svireposti, usred stalnog pojačavanja napada na radne ljude Španije, duboko utiču na nezaposlene i naknade za nezaposlene kao i propisane beneficije za penzionisanje i penzionere.
4. april – Izjava o štrajku glađu Spirosa Dravilasa (zatvorenik zatvora Domokos, trenutno se nalazi u bolnici zatvora Koridalos) pod naslovom “Država i njene institucije se svete onima koji ne podležu njihovom sistemu lišavajući ih stečenih prava o privremenom odsustvu”. Vlasti Spirosu Dravilasu odbijaju privremeno odstustvo iz zatvora na koje ima pravo već dve i po godine.
6. april – Štrajk glađu su proglasili Jorgos Karajanidis, Aleksandros Mitrusijas i Kostas Sakas – “Od danas, 6.4.2012., započinjemo štrajk glađu i zahtevamo ukidanje proizvoljnog i osvetničkog pretkrivičnog pritvora kao i hitno oslobađanje saokrivljene Stele Antoniju iz zdravstvenih razloga”. Izjavu je potpisala i Stela Antoniju (koja trenutno protestvuje uzdržavanjem od zatvorske hrane).
6. april – Štrajk glađu su proglasili utamničeni članovi Zavere vatrenih ćelija (ZVĆ) Panajotis Argiros i Gerasimos Cakalos koji zahtevaju konačni transfer u zatvor Koridalos kako bi se stavila tačka na stalne osvetničke transfere i psiho-fizički stres.
7. april – Anarhista Vangelis Kailoglu (jedan od četvorice uhapšenih 12. februara kome je određen pritvor) se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
7. april – Kao znak solidarnosti, sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane su započeli i zarobljenci socijalnog rata, anarhisti Sokratis Cifkas (zatvor Diavata), Janis Skuludis (zatvor Avlona), Babis Cilianidis i Dimitris Dimciadis (zatvor Koridalos)
8, april – Štrajk glađu je proglasio utamničeni član ZVĆ Hristos Cakalos u znak solidarnosti sa drugom dvojicom članova ZVĆ koji štrajkuju glađu
8. april – U znak solidarnosti 130 zatvorenika prvog krila zatvora (za muškarce) Koridalos počelo sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane
9. april – Skupština solidarnosti na atinskoj Politehničkoj školi, sa telefonskim javljanjem štrajkača glađu iz zatvora
9. april – Ostali utamničeni članovi ZVĆ i anarhistički revolucionar Teofilos Mavropulos objavili da će se postepeno pridružiti štrajku glađu koji su započela njihova brača Panajotis Argiru, Geramisos i Hristos Cakalos
11. april – Izjava Stele Antoniju o nedavnim dešavanjima: Tužilaštvo nije naredilo da Stela ponovo bude u pritvoru; međutim, tužilaštvo će obnoviti pritvor Sakasu, Mitrusijasu i Karajanidisu na osnovu fabrikovanih optužbi protiv njih u vezi sa 250 starijih napada ZVĆ podmetanjem požara. Imajući u vidu ove činjenice, i u dogovoru sa trojicom drugova, Stela je objasnila da prekida učešće u štrajku glađu, ali će se uprkos zdravstvenim problemima, uzdržavati od uzimanja zatvorske hrane sve do ispunjenja njihovih zahteva.
11. april – Utamničeni anarhista Rami Sirianos se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
14. april – Skupština solidarnosti sa J. Karajanidisom, A. Mitrusijasom, K. Sakasom i S. Antoniju je (pored ostalog) objavila i sledeću vest: “Trenutno, trojica drugova Karajanidis, Mitrusijas i Sakas su optuženi u slučaju podmetanja 250 požara ZVĆ od strane eksperata tužilaštva Mokasa i Baltasa koji su naredili da se svoj trojici kao i članovima R.O. ZVĆ ponovo odredi pritvor. Stela Antoniju je takođe optužena u ovom slučaju, ali neće biti vraćena u pritvor već se očekuje da će biti puštena (u junu 2012.) nakon 18 meseci provedenih u pretkrivičnom pritvoru dok na njen peti zahtev na puštanje iz zdravstvenih razloga još uvek nije odgovoreno”. Da podsetimo, Stela se nalazi u prtivoru već 16 meseci, a jedini dokaz protiv nje je posedovanje lažne lične karte.
14. april – Vesti o tri utamničena člana ZVĆ nakon jedne nedelje štrajka glađu: Gerasimos je izgubio šest kilograma, Panajotis pet, a Hristos sedam kilograma.
Od 6. aprila do danas, akcije solidarnosti, kao i napadi paljevinama i sabotaže, su izvedene u nekoliko delova Grčke (od Irakliona na Kritu, Atine, Livadije, Patrasa, Soluna do Verije i Komotinija), ali takođe i širom Evrope i Latinske Amerike (od Barselone i Mursije u Španiji, preko Hamburga, Amsterdama do Kardifa, Bristola i Kembridža u UK, Njujorka do Čilea, Bolivije, Kolumbije).
Ljudi se u grčke zatvore zatvaraju godinu i po, i više dana pre suđenja, a u zavisnosti od sudskih mahinacija onima koji su optuženi za navodne zločine pritvor se iznova i iznova produžava (pretkrivični pritvor maksimalno traje 18 meseci, a nakon isteka ovog perioda podižu se nove optužnice radi produženja pritvora). Izlažući svoj život velikoj opasnosti, neki se usuđuju da nastave svoju borbu protiv vlasti i unutar zatvora. Ovo je jedan od najsurovijih pokušaja režima da prekine snažnu solidarnost između drugova, kako onih unutar tako i onih van zatvorskih zidina. Nećemo dozvoliti da nas slome.
Kako je jednom rekao Sofoklis Nidelis iz zatvora u Greveni: “Solidarnost i drugarska kolektivnost su najrazornija oružja.”
Najnovija knjižica Act for Freedom! (pdf, klikni na sliku)
“Između toliko noći, toliko kamenja, toliko mnogo ubijenih – reče on/a – ti si, Revolucijo, otvorila široke bulevare za univerzalni sastanak. […] Ako ništa drugo nismo dobili – reče on/a – barem smo saznali gde ćemo se sutra sresti.” Jani Rico, Bez politike
Preuzimamo odgovornost za napad od 9. aprila 2012. godine, na zgradu u kojoj se nalazilo Ministarstvo za reformu javnog sektora i elektronsku upravu koja se nalazi u naselju Neos kosmos (“Novi svet”, u jugozapadnom delu Atine).
Ministarstvo za reformu javnog sektora i e-upravu je ovlašćeno i odgovorno za kontrolisanje “propusta” javne uprave u smislu formulisanja i sprovođenja javne politike o ljudskim resursima, strukturama i sistemima javnog sektora. Poslanik PASOK-a i trenutni ministar za upravnu reformu i e-vladu Dimitris Repas je nedavno, zajedno sa ostalim šefovima izvršnih ministarstava, učestvovao u razgovorima sa MMF/ECB/EU Trojkom o pitanjima rada, kao na primer otpuštanjima, tehnološkim viškovima i redundantnosti, kao i o radnim uslovima u javnom sektoru (smanjenja plata i fleksibilizacija radnog vremena).
Naš napad stavljamo u kontekst praktičnog otpora protiv struktura dominacije, nastojeći da doprinesemo pravcu koji će dovesti do konačne dekonstrukcije postojećeg.
Dominantna vlast, imajući u vidu ubrzanu destabilizaciju društvenog konsenzusa koja je rezultat opšte sistemske krize i znajući da socijalno-klasne borbe sve više intenziviraju oblike otpora, ima za cilj ne samo vojno uništenje revolucionarnih snaga i svakog pojedinačnog borca, već takođe teži obesmišljavanju same borbe i njenoj konačnoj asimilaciji od strane samog sistema. Zadatak revolucionarnog pokreta je da čitav ovaj proces transformiše u revolucionarnu perspektivu vodeći otvoreni rat protiv države i kapitala, uz stalno isticanje političkih i klasnih karakteristika tekuće krize. Formiranje fronta bez tutorstva u redovima potlačenih dovešće do izgradnje brane protiv planova koje promoviše dominantna vlast čiji je krajnji cilj socijalna revolucija za zbacivanje kapitalizma, koji je sposoban da se reprodukuje kroz svoje destruktivne i nehumane strukture i funkcije.
Funkcionalna i osnovna ćelija tog fronta jeste revolucionarno nasilje, politički izbor koji sam sebi nije cilj, niti predstavlja egzistencijalni izlaz za ostvarivanje (samo)referentnosti, već sredstvo oslobađanja u borbi protiv nasilja kapitalističke strukture. Državno nasilje je svakodnevno stanje kapitalističkog društva. Ono je izraženo na mnogim nivoima i u svim aspektima svakodnevnog života. Ono je direktno izraženo kroz, očigledan, represivni državni aparat – vojsku i policiju, ali takođe i indirektno kroz prinudni rad, odnos između zaposlenosti i potrošnje, standardizaciju svakodnevnog života, društvene nejednakosti, rasnu segregaciju, siromaštvo i bedu.
Analizirajući današnje uslove i osvrćući se na istoriju kapitalizma, naša politička projektualnost postaje mnogo jasnija u očima svakog pojedinca: kapitalizam se mora srušiti. Tek tada će kapitalizam prestati da se reprodukuje kroz svoje krize, pomoću kojih može da oblikuje nove nemilosrdne uslove života. Prava sloboda će nastati tamo gde prinuda neće postojati, tamo gde rad neće biti pretvoren u robu već će biti cilj sam po sebi i sredstvo koje svakoj osobi omogućava da izrazi svoje kreativne sposobnosti. Dakle, samo kroz promociju svrgavanja kapitalizma, kroz socijalnuz revoluciju, bićemo u mogućnosti da se pokrenemo ka besklasnom društvu, društvu jednakosti i slobode.
Ovaj udarac posvećujemo četvorici boraca, drugovima Kostasu Sakasu, Jorgosu Karajanidisu, Aleksandrosu Mitrusijasu i Steli Antoniju, koji se drže u pritvoru pre suđenja od 4. decembra 2010. Prva trojica drugova su u štrajku glađu zahtevajući oslobađanje anarhistkinje Stele Antoniju zbog ozbiljno ugroženog zdravstvenog stanja, kao i ukidanje novih osvetoljubivih optužnica protiv njih.
U subotu 14. aprila, dok su se svi pristojni građani (za Vaskrs) nalazili u hramovima indolencije, odlučili smo da izvedemo napad bojom na kancelarije partija LAOS (krajnja desnica) i Batsok* (socijldemokrate) u severnim predgrađima Halandri i Holargos, kao minimalni znak solidarnosti sa Mitrusijasom, Sakasom, Karajanidisom koji su u štrajku glađu već 12 dana.
Mi smo vaša deca, vaša braća i sestre, vaše komšije. Ljudi koji vas služe u kafeterijama, koji sa vama čekaju prevoz, koji vam priznaju da su umorni nakon osam sati rada pored vas.
Mi smo samo ljudi…čijim venama teče krv! Nismo teroristi, ne želimo da uništimo svet ili da profitiramo od smrti. Naprotiv, bunimo se protiv onih koji nameću teror siromašnima i radnicima. Napadamo one koji manipulišu i upravljaju našim životima, one koji eksploatišu i uništavaju našu planetu, ali koji i dalje imaju obraza da se u mas medijima predstavljaju kao dobri i ljudi od poverenja. Zbog toga nas smatraju pretnjom i koriste se svim sredstvima koje kontrolišu da i ti počneš verovati u isto…
U nedelju 8. aprila oko 14h, grupa od 25 neonacista iz Chrissi Avgi/Zlatne zore je pokušala da rastura predizbornu propagandu u području Paralije (“plaža”) u Volosu. Pretpostavlja se da većina nacističkog šljama nije iz samog Volosa već da je pristigao iz obližnjih gradova.
Čim se proširila vest o organizovanom prisustvu nacista, blizu 50 antifašista je požurilo u to područje da im se suprotstavi. Reakcije mnogih prolaznika na ovu direktnu akciju su bile pozitivne, a nekoliko njih je javno pozivalo na borbu i poteru za nacistima.
Nakon nekoliko minuta zlatnozoraši su se (među kojima je bio i najmanje jedan od njihovih kandidata za opše izbore u regionalnoj jedinici Magnisija) sakrili u obližnji kafiću kako bi izbegli udarce, ali ne i očigledno poniženje.
Drugovi su se okupili ispred kafića i uzvikivali antifašističke slogane, ali su zbog prisustva značajnog broja policijskih snaga koje su pohrlile na mesto dešavanja (4 DIAS motora, 5-6 pandura lučke policije i 3 patrolnih kola) odlučili da ne napadaju ponovo.
Antifašisti su otišli dostojanstveno, dok su kukavice-patriote pobegle iz kafića uz pomoć svojih saučesnika u uniformi. Očigledno (barem za sada), neonacisti nisu nastavili sa svojom ogavnom propagandom i distribucijom materijala u ma kojoj od ulica grada Volosa.
Antifašističke patrole su nastavljene tokom poslepodneva, a drugovi ostaju u stanju pune pripravnosti.
Osmi Anarhistički sajam knjiga u Zagrebu održat će od 30. 3. do 1. 4. 2012. u galeriji Nova, Teslina 7 u Zagrebu.
Anarhistički sajam knjiga u Zagrebu već osam godina okuplja izdavačke kuće, grupe, projekte i osobe uključene u slobodarski pokret, te sve zainteresirane. Osnovna ideja sajma je predstaviti anarhističku/slobodarsku literaturu i djelovanje što širem krugu ljudi, te stvoriti mjesto susreta i otvoriti diskusije važne za sam pokret i društvo.
Tijekom prvih sedam godina sajam je okupio velik broj sudionika i sudionica, a na tisuće ljudi je posjetilo sajam i sudjelovalo u programu.
Danas, 15. marta 2012., ubrzo nakon 13h, velika grupa anarhista i antifašista je upala u lokalne kancelarije neo-nacističke partije Chrissi Avgi/Zlatna zora, locirane u ulici Germanu, u centru Patrasa. Ovo fašističko gnezdo, koje je tek otvoreno u ponedeljak, 12. marta, u potpunosti je uništeno. Takođe, antifašistički slogani su ispisani na većini zidova zgrade koja je bila predviđena za neo-nacističke batinaše, dok je njihov materijal mržnje zapaljen i bačen na ulicu. Drugovi su demonstracijama napustili mesto dešavanja.
Subota, 10. mart 2012. u 12h, trg Monastiraki, Atina
Dve godine je od ubistva anarhiste i druga Lambrosa Fundasa, člana organizacije “Revolucionarna borba”, koji je pao boreći se u oružanom metežu sa policajcima tokom pripremne akcije te organizacije. Naša je dužnost, u znak sećanja na našeg druga, da nastavimo subverzivnu borbu za slobodu, ravnopravnost i anarhiju.
Protiv hunte Trojke i modernog totalitarizma, protiv kapitala i države; za rušenje režima, za socijalnu revoluciju
Solidarnost sa članovima Revolucionarne borbe
i svim onima koje krivično gone za isti slučaj
U Atini je 22. februara, naš drug Panajotis Janakakis bio žrtva brutalnog napada snaga za “sprovođenje zakona”. Njega su priveli, odveli u glavno sedište atinske policije i brutalno zlostavljali. Takis Janikakis je bivši član Federacije anarhista Grčke (OAE), a sada član anarhističke grupe Kath’odon (“U toku”). On je takođe autor knjige “Hronika pada Slobodana Miloševića” (2007). Evo šta je Takis ispričao o svojoj “avanturi”:
“Za sredu 22. februara je, kao što svi znate, bilo planirano okupljanje na trgu Sintagma. Istina, učešće ljudi je ovog puta, nažalost, bilo malo.
Oko 19h, nakon što su se ljudi gotovo razišli, a saobraćaj vratio u normalu, peške sam se zaputio sa trga niz ulicu Pamepistimu. Na nekih 300 metara od raskrsnice ulica Panepistimu i Amerikis, dok sam se kretao, iznenada me je napala čitava interventna jedinica (MAT). Panduri su brzo skočili na mene i uhvatili me, nespremnog, bez garda, a onda su počeli da me tuku svojim štitovima! Batine su bile toliko surove da je počela da mi curi krv iz nosa. Na trenutak sam pomislio da će se moj život tu okončati.
Panduri su me prikovali za trotoar i počeli da me ismevaju, prete i psuju. Zgrabili su kapu koju sam nosio, na kojoj se nalazilo zaokruženo A. Okružili su me, tako da prolaznici gotovo nisu ni mogli videti šta se dešava. Istovremeno, jedan od pandura me upitao šta se dešava sa mnom, a drugi su povikali da sam anarhista. Ovo ističem zato što je bitno, pošto je očigledno da je čitava scena nastala samo zbog toga što sam anarhista.
Nakon što su mi vratili kapu i ličnu kartu, ruke su mi vezali lisicama iza leđa i ugurali u patrolna kola. U pratnji dvojice slučajnih policajaca koji su bili na dužnosti, prebačen sam u glavno policijsko sedište (GADA). Tamo su mi skinuli lisice, uzeli podatke i pustili nakon, otprilike, tri sata.
U međuvremenu, policija nije uhvatila samo mene, tamo sam video i druge ljude, od mladih do starijih ljudi koje su panduri uhvatili u različitim delovima grada, a svi su se kretali iz pravca trga. Iz razgovora sa nekolicinom njih, shvatio sam da nikoga od njih barem nisu tukli. Samo sam ja bio obliven krvlju. Čak je i kabanica koju sam imao na sebi bila puna krvi. Takođe, mrlje od krvi su se mogle uočiti i na mojim pantalonama. Ovo pominjem da bih naglasio jačinu udaraca koje sam pretrpeo.”
Čovekoliki psi-čuvari vlasti, dalje ruke od naših drugova! Narodni bes će vas pomesti!
U četvrtak 9. februara 2012., u 6:30 ujutro, u oblasti instituta “FIAN” domar je pronašao telo Nikite Kalina, rođenog 1991. Policija je stigla u 8:00h, a oko 11:00h kontaktirala majku ubijenog. Prema rečima majke, Nikita je uboden 61 put, rebra su mu bila polomljena na više mesta, a imao je i povrede glave. Ništa nije bilo ukradeno. Trenutni osumnjičeni za ovo ubistvo je uhapšen, a na njegovoj odeći je pronađena Nikitina krv.
Očigledno je da je Nikita napadnut od strane grupe, a policija je takođe – nezvanično – rekla majci da je osumnjičeni (koji je priveden) nacional-socijalistički aktivista (neonacista), i da odbija da imenuje druge osumnjičene. I pored brutalnog ubistva, istraga još uvek nije ispitala Nikitinu majku niti njegovog prijatelja koji je bio poslednja osoba koja ga je videla. Zbog toga, pretpostavljamo da će pokušati zataškaju ovaj slučaj, kao što se to često dešava u Rusiji. Ipak, osumnjičeni je već angažovao advokata.
Plašimo se da istraga već radi u interesu uhapšenog i stoga je neophodna podrška. U ovom trenutku, organizacije za ljudska prava su obezbedile advokata, ali su i dalje potrebna sredstva za troškove sahrane. Nikita je potekao iz radničke porodice, i nikada nije skrivao svoje antifašističke i anarhističke stavove. Ukoliko želite da pomognete Nikitinoj porodici i prijateljima za troškove pogreba, donaciju možete da pošaljete Anarhističkom Crnom krstu Moskve ovde
Nikita na lokalnom okupljanju protiv izborne prevare drži plakat na kome piše: “Ne treba nam vlast. Sloboda ili smrt! Naš kandidat je samouprava!”
Naša srca kucaju za slobodu. Kada pogledamo Grčku u kojoj se na hiljade ljudi, svaki put sve intenzivnije, diže na ustanak protiv države, kapitala, smanjenja socijalnih davanja, eksploatacije i ugnjetavanja i iskazuje svoj bes, ona kucaju još brže.
U znak solidarnosti sa pobunjenima želimo da učestvujemo u širenju ustanka ovde, u ovoj gotovo pacifikovanoj teritoriji kapitalizma.
Strasno se zalažemo za slobodno, solidarno društvo u kome svako samoodređuje svoj život i u kome novac nema značaja kada je reč o (osnovnim) potrebama.
Duboko odbacujući vladajući sistem novca, privilegija i vlasti, usmerili smo naš bes na prozore Commerz banke i bankomate u gradu Bilefeldu u noći 17. februara.
Izjava pripadnika Revolucionarne borbe od 6. februara 2012. o oružanom metežu u naselju Dafni tokom kog je u borbi sa policijom ubijen Lambros Fundas
Represivne operacije protiv Revolucionarne borbe su počele oružanim metežom u naselju Dafni 10. marta 2010., kada je naš drug Lambros Fundas ubijen u okršaju sa policajcima Andreasom Haskisom i Teodorosom Kumarapisom.
Iako je ovaj incident postao polazna osnova za istrage koje su rezultovale našim hapšenjem, apelacioni tužilac Makropulos nije pozvao dvojicu policajaca ubica Lambrosa Fundasa da svedoče na ovom suđenju, već je pozvao samo vlasnicu kola koja su drugovi pokušali da eksproprišu sa ciljem upotrebe u akcijama organizacije.
Očigledno je da sudske vlasti nisu pozvale dvojicu policajaca ne zbog bilo kog drugog razloga do njihove zaštite, dokazujući time – kao što smo ranije rekli – srastanje sudskih i policijskih vlasti. Očigledno je da apelacioni sudija pokušava da zaštiti ubice Lambrosa Fundasa.
To nas ne iznenađuje. Na sličan način nismo iznenađeni činjenicom da okolnosti u vezi ubistva Lambrosa Fundasa nisu istražene, i da nikada i neće biti istražene od strane ma kog sudije. Uloga sudija, kao i ovog suda naravno, jeste da zaštite klasističke interese šefova, bogatih i njihovih lakeja i sledbenika, a to su niko drugi do policajci.
A to pokazuje licemerje državne pravde, jer kada sudije i ostali zvaničnici režima govore o vrednosti ljudskog života, oni isključivo misle na živote pripadnika njihove klase, onih kojima i sami služe, tj. na živote istih onih ljudi koji čine ekonomsku i političku moć, i ovih koji ih štite, odnosno, pripadnike policije.
Za sudije i ovaj sud, vredan je život batinaša i pretorijanaca ovog režima, kao na primer [pandura] Mancunisa, Margelosa, Stamosa, koji su svi obučeni i plaćeni da napadaju, muče i ubijaju. A još vredniji su, za ovaj sud, životi pojedinaca poput bivšeg ministra javnog reda Vulgarakisa, koga narod mrzi. Prema klasističkoj “pravdi”, vrednost ljudskog života se meri u odnosu na klasnu poziciju svakoga od nas; mereno time da li služi vlastima i kriminalnom režimu koji nazivaju kapitalizam i tržišna ekonomija.
Lambros Fundas će biti zapamćen kao borac za slobodu koji se dao svoj život pripremajući se za još jedan udarac Revolucionarne borbe protiv režima.
On je dao svoj život kako ne bi prošla okupacija grčke vlade, MMF-a, ECB i EU; kako ne bi prošla trenutna državna hunta i kapital; kako ne bi prošao novi totalitarizam koji političke i ekonomske elite žele da nametnu širom sveta, povodom svetske finansijske krize. Lambros Fundas je dao svoj život boreći se da krizu učini prilikom za socijalnu revoluciju.
Nasuprot tome, ubice Lambrosa Fundasa – Andreas Haskis i Teodoros Kumarapis, biće zapamćene u istoriji kao plaćenici i pripadnici ubilačkih mehanizama. Oni će ostati zapamćeni u istoriji kao marionete jednog nepravednog i kriminalnog režima, kao marionete i lakeji onih koji pljačkaju, ugnjetavaju i eksploatišu ljude.
Isto kao što će ovaj sud biti zapamćen u istoriji kao specijalni sud koji saslušava revolucionare i borce koji se bore za uništenje kapitalizma i države, kao sud koji zastupa izdajnike naroda, kao savremene kolaboracioniste koji stoje na usluzi supranacionalnoj ekonomskoj eliti.
Naša je dužnost kao članova Revolucionarne borbe da u ovom sudu klasnih neprijatelja branimo Lambrosa Fundasa. Pored toga, političko preuzimanje odgovornosti za naše učešće u Revolucionarnoj borbi bilo je, naravno, stvar ne samo zauzimanja za našu organizaciju, već i odbrane našeg druga.
Za nas, njegove drugove iz Revolucionarne borbe, Lambros Fundas nije preminuo. On je u našoj krvi i vazduhu koji, kao borci, dišemo. On se nalazi u našim ciljevima i zadacima. On je identifikovan sa našom organizacijom i našom borbom. Svakog dana, svakog trenutka, on je prisutan. ON JE BESMRTAN.
Članovi Revolucionarne borbe Pola Rupa, Kostas Gurnas, Nikos Maciotis
Prenos vlasništva skvota Orfanotrofio sa Ministarstva zdravlja na Solunsku mitropoliju.
Dana 31. januara Ministarstvo zdravlja je donelo odluku koja je objavljena na vladinom sajtu diavgeia.gov.gr (diavgeia znači “jasnoća”!), kojom je najavljeno da se skvotirani Orfanotrofio (napuštena zgrada bivšeg sirotišta) dodeljuje svetoj Mitropoliji solunskoj u cilju stvaranja fondacije za hronično obolele.
U periodu krize dok šefovi napadaju sve šire delove društva sa glavnim ciljem – uvećavanjem svog profita, u periodu kada se sve više ljudi dovodi do siromaštva i bede, a nezaposlenost i broj beskućnika rastu sa svakim danom, država i crkva pokreću svoju “dobrotvornu” mašineriju. Dok crkva konstantno umnožava svoj sveti profit – upravljanjem ogromnom imovinom u zemljištu, i dok mnoge zgrade koje pripadaju crkvi i državi ostaju prazne, ta nekolicina procenjuje i odlučuje da je jedini odgovarajući objekat za dobrotvorne svrhe onaj koji su skvotirali ljudi iz antiautoritarnog pokreta, kako bi imali krov nad glavom i upravljali svojim potrebama.
Nakon prvog napada na skvot Scholeio (solunska Slobodna škola) koji svakodnevno organizuje različite aktivnosti, i nakon evikcije skvota Epiviosi (Opstanak) u kome su ljudi pronašli mesto da zadovolje osnovne potrebe, došao je red na Ortanotrofio kako bi se “humanitarni rad” crkve i države mogao kompletirati.
Mi, ljudi iz skvota Ortanotrofio, nemamo nikakvu nameru da zgradu predamo u ruke ma koje vlasti, državne ili verske. Već šest godina učimo kako da organizujemo naše živote kolektivno, da odbranimo naša odbijanja, kako da se borimo. I na toj putanji koju pratimo, Orfanotrofio čini osnovnu koordinatu. Mi ćemo braniti ovo mesto kao što branimo i podržavamo svaki prostor u kom se gradi svet bez eksploatacije i dominacije.
NE DAMO NI JEDAN JEDINI CENTIMETAR DRŽAVNIM I CRKVENIM ZEMLJOPOSEDNICIMA I PREVARANTIMA
Želimo da se “zahvalimo” onima koji su planirali i učestvovali u uništavanju fasade našeg mesta, bez obzira da li su u pitanju paradržavne “patriote” ili zvanična policija. Na ovaj način, oni su još jednom potvrdili da nerviramo sadašnji režim bede, osiromašenja i ubrzanog fašizma.
Znali smo da napapad poput razbijanja stakla na prozorima, ili čak nešto mnogo ozbiljnije, dolazi. Najnovija istorija i stav antiautoritarnog prostora pokazuju da pendreci policijskih jedinica, noževi paradržavnih “patriota”, progoni i meci koji su ubili Aleksandrosa Grigoropulosa i Lambrosa Fundasa, nisu uspeli da suzbiju našu želju za društvom bez ekslpoatacije čoveka od strane čoveka, za svetom slobode. Umesto toga, oni nas samo mogu učiniti svesnijim, doslednijim i zrelijim u pogledu toga kako možemo još efikasnije planirati subverziju.
Niko nas neće skrenuti u stanje panike, “vanrednog stanja” ili grčevitih odgovora. Ovii koncepti pripadaju režimu koje se slama, dok su u revolucionarnim prostorima trezvenost i stabilnost podesni za krčenje našeg puta.
Naše prostorije će i dalje biti otvorene, naša dešavanja će se nastaviti kao i obično, a mi sami ćemo biti prisutni na ulicama i socijalnim dešavanjima.
Svi pozivi-plakati anarhista/antiautoritaraca/slobodara u vezi sa ovim protestom ovde i ovde Trojka EU/ECB/MMF je nedavno najavila nove mere koje je grčka država obavezna da poduzme: ukidanje 13-14 plate, širenje pojedinačnih ugovora o zaposlenju, dalja smanjena plata i penzija, samo su neke od njih. Ovo je nastavak jednog od najžešćih klasističkih napada vladajućih sila u protekloj deceniji, koji je započet potpisivanjem memoranduma o spasavanju u maju 2010.
Sa dubokom sistemskom krizom u centru pažnje, kapital traži spasenje kroz nasilno društveno restruktuiranje (kroz glavarinu (kapitaciju)), konsolidovanjem modela jeftine, fleksibilne i poslušne radne snage. Kao rezultat toga, sve više i više društvenih grupa je gurnuto u bedu i siromaštvo, a broj onih koji se hrane iz kontejera i spavaju na ulicama je u stalnom porastu.
Štaviše, imenovanje bankara Lukasa Papademosa za premijera, saradnja neoliberala i fašista (Nea Demokratia, PASOK, LAOS) u vladi, politički progoni, intenziviranje represije i društvene kontrole, kao i isprepleteni interesi ideoloških mehanizama i mas medija, ukazuju na pokušaj bande manipulatora da se zaštite barem politički, s obzirom na njihovu potrebu za brzom, nesmetanom i efikasnom implementacijom svih mera koje zahteva opstanak kapitalističke mašine, otkanjajući tako ma kakvu iluziju o “demokratiji”. A sve to se nameće uz prećutni pristanak, ako ne i potpunu podršku, režimske levice koja je ograničena na bombastične govore i gajenjm izbornih iluzija ugnjetenim, uz očuvanje parlamentarnog televizijskog cirkusa i i sopstvenog – plaćenog – učešća u njemu.
Naša je dužnost da ne ostanemo skup nepovezanih individua koje krotko poštuju planove države i šefova; da ne podlegnemo njihovim bajkama o “spašavanju otadžbine”, “dugovima koji nas vuku ka dole” niti ucenjivačkim dilemama poput “saglasnost ili bankrot”, “evro ili drahma” kojima se koriste kako bi održali svoju vlast.
Samoorganizovanjem na svakom radnom mestu, na ulicama, u naseljima, u kolektivnoj i solidarnoj, zajedničkoj, borbi, neka naš otpor postane seme klasnog i socijalnog oslobođenja.
Suočeni sa ucenjivačkom dilemom “saglasnost ili bankrot” koju država i šefovi koriste kako bi nas naterali na poslušnost, moramo se – organizovani odozdo – suočiti sa pravom dilemom: kapitalizam ili revolucija! Skoro 5.000 demonstranata je učestvovalo u anarhističkim/antiautoritarnim/slobodarskim demonstracijama u petak 4. februara 2012. godine, na poziv nekoliko kolektiva, skvotova, skupština i drugova. Ljudi su se od podneva okupljali na trgu Monastiraki, a sam marš je počeo oko 13.30h.
Protestna povorka je prešla ulicu Atinas, stigla do tga Omonia, a onda nastavila niz ulicu Stadiu, prošla pored trga Sintagma i završila ispred Propileje u ulici Panepistimu. Tokom demonstracija prolaznicima je podeljeno na hiljade kontra-informativnih letaka i anarhističkih tekstova agitacionog sadržaja. U nekim situacijama, ljudi na trotoaru su aplaudirali demonstrantima, a nekoliko starijih sugrađana je u znak podrške podiglo pesnice u zrak; ipak, prolaznici i beskućnici koji se se nalazili na maršruti demonstracija su uglavnom – usled bede svakodnevnog života – stajali, i prazno i umorno posmatrali povorku, i tek se nekolicina ljudi spontano priključila demonstracijama. Tokom demonstracija, na zidovima grada su ispisani različiti slogani. Continue reading Atina: “Mi smo deset zakukuljenih…”→
U Atini je u subotu, 4. februara, kasno uveče grupa drugova izvela direktnu akciju pred kućom grčkog predsednika u ulici Asklipu bacanjem šipki i kamenica na njegovu rezidenciju. Motociklističke policijske jedinice su ih jurile u ulici Zudoku (Egzarhija) i ispaljivale zvučne i svetlosne granate. Svi drugovi su umakli poteri.Preuzimanje odgovornosti:
U subotu, 4. februara, oko 20h, oko 60 anarhista i anarhistkinja je u znak solidarnosti napalo ličnog čuvara, stražarsku kućicu i službena vozila ispred rezidencije predsednika Karolasa Papuljasa. Papuljasov lični stražar je pobegao, a flajeri su bačeni na licu mesta u znak solidarnosti sa anarhistima Stelom Antoniju, Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusiasom.
Anarhisti su se koordinisano povukli sa mesta dešavanja, koje se nalazi nedaleko od policijkog štaba. Nekoliko minuta kasnije, pojavile su se policijske motociklističke jedinice DELTA, koje su upotrebile zvučne i svetlosne granate u pokušaju da sustignu anarhiste, ali bez uspeha.
Jučerašnja akcija je održana u znak solidarnosti sa Stelom Antoniju i ostalim drugovima koji su optuženi u istom slučaju, kao prvi odgovor na odbacivanje njenog zahteva za puštanje na slobodu uz kauciju.*
Akcije će biti nastaljvene sve dok Stela Antoniju ne bude puštena iz zatvora.
Bio sam, jesam i biću anarhista. Sve dok živim i dišem to putovanje će se nastaviti —J. Dimitrakis
Anarhista Janis Dimitrakis je uhapšen, teško ranjen pandurskim mecima, 16. januara 2006. nakon pljačke Nacionalne banke u ulici Solonos u centru Atine.
Posle Janisovog hapšenja usledila je delirična državna propaganda o navodnom postojanju tzv. “bande pljačkaša u crnom” jer je policija sistematski plarisala more dezinformacija koje su mas mediji spremno prenosili; u danima dok se još uvek nalazio na odelenju za intenzivnu negu zloglasni tužilac za “terorizam” Diotis je pokušao da ga ispita; njegovi prijatelji i rođaci su takođe postali meta; u optužnicu protiv Janisa uključene su i antiterorističke odredbe kao i optužbe za određenih broj drugih pljački. Dimitrakis je pljačku banke zbog koje je uhapšen branio kao politički izbor – izbor zasnovan na njegovom protivljenju uceni rada kao i ulozi banaka. Dodatno, od prvog trenutka i sve vreme njegovog zarobljeništva, Dimitrakis je bio aktivno učestvovao u pobunama i borbama unutar zatvora, a svojim tekstovima je očuvao i živu vezu sa dešavanjima spolja. Takođe, mehanizmi krivičnog gonjenja su, u vezi ovog slučaja, podigli optužnicu i izdali poternicu za još trojicom anarhista – Simosom i Mariosom Seisidisom i Grigorisom Tsironisom, što je dostiglo vrhunac u oktobru 2009. raspisivanjem nagrade za njihove glave. Simos Seisidis je oslobođen na suđenju za sramni slučaj “bande pljačkaša u crnom”, kao i na suđenju za pokušaj ubistva (!) policajca koji ga je upucao u nogu. Ipak, Simos se još uvek nalazi u pritvoru u pretkrivičnom postupku u “bolnici” zatvora Koridalos gde čeka da bude izveden na poslednje suđenje, dok se Marios Seisidis i Grigoris Tsironis još uvek nalaze u bekstvu.
Dimitrakis je prvostepenom presudom iz jula 2007. osuđen na kaznu od 35 godina zatvora. U svojoj žalbi sudu, u decembru 2010., kazna je smanjena na 12.5 godina. Konačno, nakon zatočeništva od punih šest godina, drug je uslovno pušten iz zatvora.
DA NIJEDAN BORAC NE BUDE TALAC U RUKAMA VLASTI I EKONOMSKIH ELITA! SLOBODA ZA SVE KOJI SE NALAZE U ZATVORU!
Grupa od skoro 80 anarhista je u subotu 31.12.2011. izvršila eksproprijaciju supermarketa u centru Atine, a potom delila hranu na trgu Eksarhija gde su ostali drugovi iz tog kraja organizovali bazar besplatne robe. Odgovor i reakcija ljudi bili su topli.
Takođe drugovi su delili i saopštenje sa sledećim sadržajem:
Hajde da vratimo ono što nam pripada
U okviru solidarnosti među ugnjetenima, a protiv kompulzivne potrošnje u današnje vreme, danas 31. decembra 2011., izvršili smo eksproprijaciju u supermarketu Veropulos na raskrsnici ulica Sturnari i Tritis Septemvriu.
Naš cilj je bila preraspodela te robe drugim ljudima, u pokušaju da se razbije depresija ugroženih i onih koji osećaju da su u nepovoljnom položaju tokom ovih “bleštavo-svetih” dana, i koji ne mogu kupiti čak ni robu koja im je potrebna da bi preživeli.
Svakako, naš čin nas ne svrstava među one privilegovane koji se i sami ne nalaze u nevolji pa zato pomažu siromašnima. Prepoznajemo se među većinom ugnjetenih koji odbijaju da proždiru svoje sugrađane (domicilno stanovništvo ili imigrante) i koji su u kontranapadu na šefove koji se bogate sisajući krv onih koji su na ovom svetu odozdo.
Pozdravljamo 2012. sa besom i klasnom svesti i želimo da se svuda dešavaju individualne i masovne eksproprijacije.
Tri godine nakon hapšenja, anarhista [poljskog porekla] Аndre Mazurek i dalje je zatvoren u zatvorima grčke države. Ovaj drug je uhapšen 9. decembra 2008. na trgu Kaningos (u centru Atine) tokom sukoba koji su usledili nakon ubistva Aleksandrosa Grigoropulosa od strane policajaca-ubica Korkoneasa i Saraliotisa.
Na suđenju koje se usledilo, Andre je osuđen na sedmogodišnje zatvaranje i 4,5 godine zatvora za različita dela [prekršajna i krivična dela], od kojih je najozbiljnije bilo posedovanje i upotreba eksploziva (molotov koktel) i serijski pokušaj ubistva policijskih službenika, iako prilikom hapšenja kod njega nije pronađeno ništa inkriminišuće.
Ono što je odigralo važnu ulogu u ovakvom razvoju događaja bila je činjenica da drugar nije znao grčki jezik osim finog slogana “baci, gurunja, dolofoni” (“panduri, svinje, ubice”), tako da je osuđen iako nije bio svestan optužbi niti je imao priliku da se odbrani kako treba. Prevodioci iz poljske ambasade su u policijsko sediše u Atini došli tek nakon što je Andre pretučen i saslušan, i sve što su radili je išlo na ruku grčkim vlastima; tako su, unapred znajući Andreov politički identitet, sve prevodili drugačije od onoga što su čuli. Potpuno ista praksa je ponovljena i tokom njegovog suđenja.
U ovom trenutku, Andre je jedini zarobljenik države iz decembarskog revolta 2008., dok je ubica Vasilis Saraliotis nedavno oslobođen iz zatvora sa blagoslovom grčke pravde.
Još jednom je dokazano da svako ko ne povija glavu i ko se bori protiv državne brutalnosti biva mučen i zatvoren, sa ili bez dokaza. U ovom trenutku, Andre Mazurek je zatvoren u drugom krilu zatvora u Larisi (centralna Grčka). Apelacioni sud je odredio 12. jun 2012. kao dan kada će razmatrati njegovu žalbu. Tada će morati da se suoči sa deset policajaca svedoka, umesto dvojice koji su se pojavili na prvom suđenju. Andre se takođe suočava sa mogućim izručenjem nakon odsluženja zatvorske kazne, pošto su ga i poljske vlasti već uzele za metu.
PS. Ovaj tekst je napisan jer želimo da informišemo drugove o situaciji u kojoj se Andre nalazi i da, iz unutrašnjosti zatvora, njegov slučaj pretvorimo u još jedan zalog za borce unutar i izvan (zatvorskih) zidina.
Prijatelji-zatvorenici Spyros Stratoulis Dan Carabulea Jorgos Karagianidis Janis Gelitsas Olivio Tzetzeskou Tasos Boyanis Elias Karadouman
Danas, ništa više ne nervira nego gledati šefove koji se drže istog paketa laži i ponašaju kao da se ništa nije desilo, kao da nas svetla budućnost čeka u okvirima kapitalizma; kao da je napad koji osećamo samo digresija prouzrokovana nekolicinom korumpiranih političara, a ne sistemom eksploatacije u celini. A sada, kada su neke tehnonkrate‐bankari preuzeli upravljanje zapečaćenom “nacijom”, sve će se magično rešiti;samo ako možemo da se “strpimo”, da se žrtvujemo još više, da spuštamo glavu dan za danom… MI radnici, nezaposleni, stranci, MI potlačeni, a ni u kom slučaju kapital i njegovi mehanizmi.
A sada, čak i u okviru ovog stanja propalih bajki o beskrajnoj potrošnji i kapitalizmu gde se svako uklapa, pozivaju nas da opet obučemo finu odeću, da hrlimo u tržne centre i kupujemo, kupujemo, kupujemo, ili da se barem podsetimo onih dana kada smo to mogli učiniti sa pozajmljenim novcem; da izvedemo običajnu božićnu proslavu kako već možemo i namerno zaboravimo da će nas nove mere, nova poniženja sačekati sutra, a sve dok ne pružimo otpor, bilo koje sutra će biti sve gore.
Iza blistavih svetala ovaj svet krije stalnu degradaciju naših života i on se ne može se reformisati ‐ samo oboriti, a nema gotovog rešenja za njegovo obaranje.
Stvaranje struktura solidarnosti i uzajamne pomoći među ugnjetenima je potrebno kako bi se sredili uslovi i posledice koje proizvodi delovanje kapitalističke mašine, bilo da smo u periodu krize ili razvoja; strukture koje će podržati konfrontirajuće prakse i klasne borbe; strukture koje će morati ispuniti kolektivno zadovoljenje svakodnevnih potreba svakog od nas.
SOLIDARNOST ‐ SAMOORGANIZOVANJE ‐ KONTRANAPAD
Radnici‐nezaposleni iz četvrti velegrada
—24. decembar
