Ova dvojica anarhista uhapšeni su 11. jula 2013. u Solunu, a potom – pod optužbom za terorizam – poslati u prektkrivični pritvor u zatvor Koridalos (Atina). Cavdaridis je preuzeo odgovornot sa slanje paketa-bombe (kao FAI-IRF ćelija pod imenom Komando Maurisio Morales) Dimitrisu Horijanopulosu bivšem komandantu policijske antiterorističke jedinice, dok je Mandilas (učesnik Nadira, nekadašnjeg skvota u Solunu) odbacio sve optužbe protiv njega. Ovim drugovima se, zajedno sa desetoro zatvorenih članova Zavere vatrenih ćelija, sudi od 4. juna 2014. u specijalnoj sudnici ženskog zatvora Koridalos. Andreas Cavdaridis i Sipros Mandilas su optuženi za navodno učešće u ZVĆ, pokušaj ubistva bivšeg komandanta antiterorističke jedinice, te pokušaj eksplozije i posedovanja eksploziva (u vezi sa slučajem slanja paketa, akcije koja je u Grčkoj preduzeta u kontekstu “Projekta feniks”).
U novogodišnjoj večeri, 24 od 25 imigranata/kinja koji/e su držani/e u pritvoru konačno je pušteno iz zatvora. Oni/e su se nalazili/e među optuženima u slučaju Amigdaleza koji su jednoglasno oslobođeni svih optužbi povodom pobune u koncentracionom kampu Amigdaleza u avgustu 2013. Nakon što je represivni aparat promenio mišljenje, odlučeno je da više nije nužno prolongirati pritvor ovim ljudima sa izuzetkom jednog imigranta koji je još uvek zatočen u muškom zatvoru Koridalos zbog prethodnog krivičnog predmeta. Ostali su sada “slobodni”. Ipak, iako su neki od imigranata/kinja zahtevali/e azil i zahtev im je prihvaćen, većini je uručen dokument kojim se zahteva dobrovoljni odlazak (deportovanje) iz zemlje u roku od 30 dana.
Sve se nastavlja Ne koncentracionim kampovima, nikada i nigde
Početkom januara 2014., osuđeni član marksističko-lenjinističke organizacije 17. novembar (17N) Hristodulos Ksiros nije se dobrovoljno, sa odsustva, vratio u zatvor. Grčka policija je raspisala ogromnu nagradu za njegovu glavu i pokrenula niz pretresa domova drugova i drugarica u Atini i Solunu.
Nakon godinu dana, 3. januara 2015., Hristodulos Ksiros je uočen i ponovo uhvaćen u blizini Anavisosa (Atika) bez opiranja hapšenju. Pripadnici policijskih anti-terorističkih jedinica izvršili su opsežan pretres njegove “sigurne kuće” u kojoj su pronašli vatreno oružje, eksploziv i neke druge stvari, uključujući i falsifikovanu ličnu kartu sa fotografijom mlade žene čije je pravo ime Angeliki. Iste noći, agenti državne bezbednosti i pripadnici specijalne antiterorističke policijske jedinice EKAM izvršili su pretres prvog krila muškog zatvora Koridalos, a malo kasnije dva zatvorena člana Zavere vatrenih ćelija, Gerasimos Cakalos i Hristos Cakalos, kao i još dva zatvorena druga optužena za navodno učešće u istoj revolucionarnoj organizaciji – Andreas Cavadaridis (koji je peuzeo odogovrnost za slanje zapaljivog paketa FAI-FRI ćelije “Komando Maurisio Morales”) i Spiros Mandilas – odvojeni su od opšte (zatvorske) populacije i prebačeni u tamničke ćelije ženskog zatvora Koridalos. Moral četvorice zatvorenika je visok.
Usred predizbornog perioda, državni mehanizmi su pokrenuli medijsku pomamu, u potrazi za osobama koje bi mogle biti povezane sa Hristodulosom Ksirosom i/ili zatvorenicima ZVĆ. Panduri su takođe izvršili pretres u nekoliko drugih gradova u Grčkoj i objavili sliku žene sa lažne lične karte. Šta više, policija je tvrdila da je pronašla beleške koje ukazuju da je planiran napad na zatvor Koridalos u Atini sa ciljem da se pomogne bekstvo članova/ca ZVĆ. Kao odgovor na policijske izveštaje o “sprečavanju terorističkog napada” koji se odnosi na ovaj slučaj bekstva iz zatvora, deset zatvorenih članova/ca ZVĆ javno je poslalo svoju snagu i solidarnost neimenovanim osobama traženim u vezi sa planom bekstva Zavere vatrenih ćelija.
Sledi poslednje otvoreno pismo drugova/arica Zavere vatrenih ćelija iz zatvora Koridalos.
RATNO SAOPŠTENJE
“Prvo sam mu pucao u usta da bih ga zaustavio da priča sranja; potom sam mu pucao u ruku da bih ga zaustavio da piše sranja”
Žak Mesrin o kidnapovanju francuskog novinara
Prljavi rat i novinarska vulgarnost nemaju kraja kada je reč o slučaju nameravanog bekstva iz zatvora Zavere vatrenih ćelija. Za metu su uzeli drugaricu Angeliki emocionalno ucenjujući njene roditelje i šireći podle laži o njenoj tobožnjoj umešanosti kao intimne prijateljice jednog od uhapšenih.
Angeliki je intimna prijateljica pobune, anarhije, slobode.
Borba i anarhija bile bi jedina moguća stvarnost kada bi bilo više ljudi poput Angeliki.
OLOŠU DRUKARE NOVINARI – OSVETIĆEMO SE.
SOLIDARNOST I SNAGA svim mogućim sredstvima drugarici Angeliki i svima za kojima tragaju u okviru istog slučaja.
Ćelije će uvek biti uz vas….
Zavera vatrenih ćelija – Zatvorenička ćelija
Olga Ikonomidu, Jorgos Polidoros, Mihalis Nikolopulos, Jorgos Nikolopulos, Gerasimos Cakalos, Hristos Cakalos, Haris Hadžimihelakis, Damjano Bolano, Teofilos Mavropulos, Panajotis Argiru
Anarhisti Kjara Cenobi, Klaudio Alberto, Matija Zanoti i Nikolo Blazi prvostepeno su osuđeni bez otežavajuće okolnosti terorizma po optužbi torinskog tužilačkog dvojca Padalino – Rinaudo. Četvoro drugova, osuđeni na po tri godine i šest meseci, trenutno se nalaze u kućnom pritvoru sa svim restrikcijama.
Optužbe za terorizam su sada takođe odbačene i za anarhiste Frančeska, Gracijana i Luča. Dana 29. decembra 2014., Apelacioni sud je podržao inicijativu odbrane za odbacivanje optužbi za “napad s terorističkim ciljem”. Ipak, oni se još uvek terete za posedovanje i transport ratnog oružja, prouzrokovanje štete vatrom i neke prekršaje. Ova trojica drugova ostaju za sada u preventivnom pritvoru u krilu visoke bezbednosti zatvora u Ferari.
Francesco Sala, Graziano Mazzarelli, Lucio Alberti
c/o C.C. via dell’Arginone, 327 – 44100 Ferrara (Italy)
Sloboda za 11 zarobljenih anarhista/kinja u Madridu i BarseloniVaša represija neće zaustaviti našu želju za slobodom
Da se solidarnost širi! Iz Berlina, s ljubavlju i snagom!
Dana 20. decembra 2014., baš kao u Barseloni i nekoliko drugih gradova Iberijskog poluostrva, želeli/e smo pokazati jasan znak naše solidarnosti. Dana 16. decembra, u Barseloni i Madridu uhapšeno je jedanaest anarhista/kinja od kojih je sedmoro poslato u pretkrivični pritvor, a četvoro pušteno na “slobodu” pod restriktivnim uslovima. Uprkos kiši i snegu poruka je bila jasna; čak iako se nismo duže zadržali zbog loših vremenskih prilika. Ne želimo i nećemo zaboraviti bes koji smo osećali/e u proteklim danima. Ne želimo i nećemo zaboraviti da, uprkos udaljenosti, osećamo da smo blizu zatvorenika/ca. Tokom demonstracija prolaznicima/ama su deljeni letci, a tekst je pročitan i putem razglasa. U srcu Krojcberga, Kotbuser Toru, okupilo se oko 50 ljudi.
Sloboda za sve zatvorenike/ce. Da se solidarnost širi!
U ponedeljak 29. decembra 2014. oko 18h, više od 30 ljudi učestvovalo je u demonstracijama ispred španske ambasade u Buenos Ajresu protiv utamničenja sedmoro anarhista/kinja pritvorenih tokom Operacije Pandora u Španiji.
Ne mogu nas zaustaviti – Solidarnost sa zatvorenicima/ama Operacije Pandora (A) – Zapalimo zatvore – Ima nas svuda
Kasno poslepodne, 31. decembra 2014., grupa solidarnih sa nedokumentovanim imigrantima/kinjama pozdravila je pirotehnikom one koji/e su zatočeni/e u Centru za identifikaciju i deportaciju u Torinu. Kada je otkucala ponoć, i zatvorenici/e zatvora Le Valete prisustvovali su pirotehničkom spektaklu i čuli povike slobode onih koji su došli da ih pozdrave. Glasna buka koji su pravili pritvorenici/e zagrejala je duh solidarnih koji su odgovorili povicima i petardama.
Član Revolucionarne borbe, anarhista Nikos Maziotis, već četiri dana je zatočen u petom krilu novog zatvora tipa C u Domokosu.
Dana 2. januara 2015., još dvojica zatvorenika koji su osuđeni kao pripadnici oružanih revolucionarnih organizacija, anarhista Kostas Gurnas (Revolucionarna borba) i Dimitris Kufontinas (17. novembar), prebačeni su iz tamničkih ćelija ženskog zatvora Koridalos u objekat visoke bezbednosti u Domokosu. Istog jutra, anarhistički zatvorenici Janis Naksakis i Grigoris Sarafudis, obojica osuđeni zbog oružane pljačke u Pirgetosu (prefektura Larisa) kao i za – navodno – učešće u oružanoj revolucionarnoj organizaciji (“Zavera vatrenih ćelija”), takođe su odvedeni iz muškog zatvora u Koridalosu u zatvor tipa C u Domokosu. Sarafudis je prebačen iako je, za sada, i saoptuženi u slučaju oružane pljačke u Filotasu (prefektura Florina) zajedno sa ostalim drugovima čije suđenje se nastavlja ovog januara u specijalnom sudu zatvora Koridalos.
Od novogodišnje večeri do danas još nekoliko drugih zatvorenika prebačeno je u zatvor maksimalne bezbednosti u Domokosu.
Zapalimo zatvore! (A) Sloboda za sve!Živlea anarhija! (A)
U ranim večernjim satima novogodišnje noći oko 20 ljudi se okupilo na neprijavljenim demonstracijama ispred zatvora u Dortmundu. Pirotehnika i slogani poput “Sloboda za sve zatvorenike/ce” privukli su pažnju zatvorenika i zatvorenica. Održan je i kratak govor o društvu zatvora i situaciji u kojoj se zatvorenici/e nalaze, kao i sve većoj represiji protiv političkih aktivista, ljudi koji se organizuju u sindikate zatvorenika/ca te opštem intenziviranju principa kažnjavanja.
Uspostavljen je i direktni vizuelni kontakt sa zatvorenicima/ama; samo je nekoliko metara delilo one koji su zatočeni od skupa. Zatvorenici/e su svoju radost i solidarnost iskazali/e povicima, podignutim pesnicama i velikom bukom. Njihovi povici su se čuli i tokom govora. Kratkotrajnu komunikaciju između onih unutra i onih spolja nije mogla sprečiti ni dreka zatvorskih pandura. Demonstracije su održane bez direktnog kontakta sa pandurima i nije bilo privedenih.
Zatvorski zidovi su, tokom akcije, ulepšani anarhističkim simbolima i sloganima. Ljudi su, na kraju, zatvorenicima/ama poželeli srećnu Novu godinu. Nadamo se da smo pokazali barem mali znak solidarnosti i obogatili sumorni život u zatvoru.
Protiv društva kojem su zatvori potrebni – Nova godina ispred zatvora – Ponovo ćemo doći, bez pitanja.
U subotu 27. decembra 2014, oko 17h, demonstranti su izašli na ulice u centru Barselone u znak solidarnosti sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u kontekstu “Operacije Pandora” po zahtevu sudije-dželata Havijera Gomeza Bermudeza.
Demonstranti su počeli marširati širokim ulicama, uzvikujući slogane solidarnosti sa zatočenima, kao i protiv policije, zatvora i države. Demonstracije su završene u području Grasije. Po ulasku u ovo naselje, drugovi i drugarice koji su imali kapuljače na glavama, neobuzdano su napali mnoge filijale banaka, nekoliko multinacionalnih radnji kao i hotel sa pet zvezdica Kaza Fuster (Casa Fuster / ovaj hotel je 1936. godine bio konzulat nacističke Nemačke u Barseloni; u proleće 1937. u njemu se nalazilo sedište Odbrambenog komiteta revolucije dok ga 1939. nije preuzela Falanga, a luksuzni hotel je postao tokom tranzicije nakon što ga je Pokret udruženih naselja pokušao pretvoriti u socijalnu ustanovu).
Uprkos pretnjama policije da će napasti demonstrante, dobar deo drugova i drugarica držao se zajedno kako bi nastavili sa napadima na predstavnike kapitala u ovom gradu. Dan smo okončali nakon odlaganja materijala korišćenog u napadima, a potom se u grupama udaljili iz tog područja.
Nije bilo izveštaja o hapšenjima.
Trenutno oslobađanje naših drugova i drugarica!
Zapalimo ovaj socijalni mir izgrađen na našom zatvorenom braćom i sestrama.
Saučesništvo i aktivna solidarnost sa članovima/icama “Revolucionarne borbe”
Član “Revolucionarne borbe” Nikos Maziotis kontaktirao je druga i obavestio ga da je danas, 30. decembra 2014., prebačen iz zatvora Dijavata u zatvor maksimalne sigurnosti tipa C u Domokosu. Drug je u tom zatvorskom krilu zaključan sam, ali mu moral ostaje snažan.
NI JEDAN/NA DRUG/ARICA OSTAVLJEN/A U RUKAMA DRŽAVE.
“Zakon ućutkivanja je povratak fašizmu”. “Sloboda za zatvorenike/ce u slučaju Pandora.”
Dana 29. decembra 2014. oko 18h, ljudi koji se solidarišu sa anarhistima i anarhistkinjama uhapšenim u “Operaciji Pandora”, okupili su se ispred španske ambasade u Lisabonu. Panduri su tokom akcije bili prisutni štiteći zgradu, a nekoliko policijskih kombija bilo je stacionirano u sporednoj ulici. Razvili smo transparente i delili pamflete u vezi sa “zakonom ućutkivanja” (eng. “gag law”) i sedmoro drugova i drugarica koje je španska država kidnapovala. Takođe smo uručivali tekstove o situaciji u kojoj se nalaze anarhisti i anarhistkinje koje je utamničila grčka država.
Oko dva sata kasnije, zakačili smo kopije pisma Monike Kabaljero povodom “Operacije Pandora” na transparent preko puta zgrade ambasade koja predstavlja terorizam španske države. Potom smo marširali do Trga Rosio praćeni policijskim kombijima koji su se zaglavili u gustom saobraćaju. To nam je dalo šansu da “redekorišemo” trg i nastavimo deliti letke prolaznicima.
Sloboda za sve anarhističke zatvorenike i zatvorenice! Dola sa zidinama svih zatvora!
“Solidarnost sa 7 anarhista zatvorenih u Španiji” (Anarhisti i anarhistkinje ispred španskog konzulata u San Francisku, SAD)
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
Dana 22. decembra 2014., sud u Atini jednoglasno je oslobodio 65 imigranta i imigrantkinja svih optužbi u vezi sa pobunom u zatvoru Amigdaleza koja se desila u avgustu 2013. Ipak, sud je odbacio zahtev, advokata odbrane, za odštetom zbog toga što se nekoliko imigranata/kinja nalazilo u pretkrivičnom pritvoru na osnovu neutemeljenih optužbi.
Nedelju dana nakon što su osuđeni, Kjara, Klaudio, Nikolo i Matija, stavljeni su u kućni pritvor sa svim ograničenjima. Oni su, tako, sada pušteni iz zatvora, ali im je zabranjeno da se susreću sa bilo kim osim onima koji stalno borave u istoj kući.
Dana 22. decembra, Lučo je – poput Frančeska i Gracijana – prebačen u deo AS2 zatvora u Ferari. Oni koji žele da im pišu mogu to učiniti na sledeću adresu:
Francesco Sala
Graziano Mazzarelli
Lucio Alberti
c/o C.C. via dell’Arginone, 327 – 44100 Ferrara (Italy)
Anarhistički drug Jorgos Salajanis, optužen za učešće u napadu na policijsku stanicu u Mesolongiju koji se desio krajem oktobra 2014., trenutno se nalazi u zatvoru Ajos Stefanos, nedaleko od Patrasa. On se suočava sa optužbama koje se zasnivaju isključivo na lažnom svedočenju pandura u civilu.
Jorgos je prekinuo štrajk glađu koji je započeo 3. decembra zahtevajući trenutno puštanje iz zatvora. Sudsko veće suda u Mesolongiju je već 4. decembra odlučilo da mu do suđenja produži pretkrivični prtivor.
Sledi njegovo najnovije otvoreno pismo.
Danas sam polako počeo da se hranim, nakon što sam, od početka meseca, prošao kroz naporan proces razgovora sa pravnicima, poznanicima i drugovima – ostajem u postojećem.
Vreme jednog zatvorenika krik je i trn u svakom porobljenom, demokratska svakodnevna rutina.
Vreme advokata i sudova krađa je dahova zatvorenika. Ostajem snažan u postojećem i zajednicama sutrašnjice. Tamo gde su dela.
Snage samoorganizovanim strukturama – skupštinama, sastajalištima, skvotovima – i pobunjenicima i pobunjenicama!
Nema povlačenja, nema kompromisa.
Jorgos Salajanis, zatvorenik koji čeka suđenje
Zatvor Ajos Stefanos, Patras
Torinski Porotni sud je, nakon dvočasovne zatvorene sesije, 17. decembra 2014., osudio Kjaru Cenobi, Klaudija Alberta, Matiju Zanotija i Nikolo Blazija na po tri godine i šest meseci. Četvoro drugova, koji su zatočeni od 9. decembra 2013., proglašeno je krivim za sabotiranje TAV* gradilišta u Kjomontu, ali su oslobođeni svih optužbi koje se odnose na terorizam za koje je tužilac tražio ukupnu kaznu od devet i po godina.
Istovremeno, anarhisti Frančesko Sala i Gracijano Macareli. koji su 14. jula 2014. zajedno sa drugom Lučom Albertijem uhapšeni za ista dela za koja je ostala četvorka bila osuđena u prvostepenom postupku – prebačeni su deo visoke bezbednosti zatvora u Ferari. To prebacivanje je direktna posledica optužnice za “napad sa ciljem terorizma” koju je, pre nedelju dana, torinski tužilac podigao protiv Luča, Frančeska i Gracijana.
Graziano Mazzarelli, Francesco Sala
c/o C.C. via dell’Arginone, 327, IT-44100 Ferrara
Lučova adresa, za sada, ostaje ista:
Lucio Alberti
c/o C.C. via Cassano Magnago 102, IT-21052 Busto Arsizio (Varese)
Sloboda za anarhiste Kjaru, Klaudija, Matiju, Nikola, Luča, Frančeska i Gracijana
* nap. TAV – entitet u vlasništvu Talijanskih železnica koji radi na izgradnji pruga velike brzine
Nikos Romanos, anarhistički zatvorenik iz Grčke, nalazio se u štrajku glađu od 10. novembra do 10. decembra 2014. Sudski mehanizmi su odbijali njegov zahtev za odsustvima kako bi prisustvovao fakultetskoj nastavi. Kao odgovor na to, desile su se raznolike akcije solidarnosti, kako unutar i izvan zatvora grčke demokratije tako i internacionalno.
Ponajviše je sama hitnost situacije izazvala ulične sukobe i inspirisala slučajeve pobune širom teritorije pod kontrolom grčke države. U isto vreme, drugovi i drugarice su – tokom prethodnog meseca – bili željni razmene ideja i želja, a povodom štrajka glađu zatvorenika desio se veliki broj raznovrsnih akcija: svakodnevne skupštine, akcije kačenja transparenata, direktne akcije – poput brojnih napada paljevinom i eksplozivima kućne izrade (uglavnom na bankomate), brzi gerilski (engl. hit-and-run) napadi na policiju, ulični neredi i veliki sukobi sa snagama reda, podizanje blokada i barikada, sabotaže (upotrebom lepka, boje, itd.), fizički napadi na predstavnike vlasti, spontani protesti protiv javnih pojavljivanja političara, simbolične okupacije radio i tv stanica, talas okupacija državnih/korporativnih zgrada, kontra-informaciona okupljanja, masovne demonstracije. Kreativnost i konfliktnost (engl. conflictuality / gr. συγκρουσιακότητα; potencijal za konflikt) raznih i različitih anarhista i anarhistkinja i anarhističkih grupa možda nisu bili dovoljno snažni i odlučni da bi borbu održali jednako intenzivnom na svakodnevnom nivou, ali uvek postoji šansa da će se iz poslednjih susreta drugova i drugarica u okupiranim zgradama, uličnim akcijama i tako dalje, javiti novi projekti. Ipak, samo ukoliko su ljudi koji su se solidarisali sa Nikosom Romanosom, a posebno anarhisti, spremni da razmotre specifičnosti onoga što se dešavalo u poslednjih nekoliko dana njegovog štrajka, možda će biti spremni i da praktikuju veoma potrebnu solidarnost sa zatvorenicima i zatvorenicama pred izazovima novog objekta maksimalne bezbednosti u Domokosu, kao i ukupnog pogoršanja zatvorskih uslova.
S obzirom da je njegov prvobitni zathev više puta i osvetnički odbijan, naš drug je bio ucenjen da prihvati elektronski nadzor kao opciju za eventualno dobijanje obrazovnog odsustva,”poslednju opciju” koja je postajala sve hitnija jer se njegovo zdravlje ubrzano pogoršavalo. Zapravo, on je okončao svoj štrajk glađu tek nakon što je grčki parlament gotovo jednoglasno (prema zvaničnoj evidenciji sa izuzetkom dvojice poslanika vladajuće partije, dok su polanici nacističke partije bili kvazi-prisutni tokom glasanja) izglasao amandman koji je predložio ministar pravde. Taj amandman se odnosi na zatvorenike/ce – one koji/e su osuđeni/e i one koji/e su optuženi/e i čekaju na suđenje – koji/e imaju pravo da studiraju na visokoškolskoj ustanovi koja se nalazi u istom regionu kao i državna ustanova u kojoj su zatočeni, ali im nije odobreno obrazovno odsustvo iz zatvora kako bi regularno pohađali nastavu. Amandman precizira da svaki/a takav/a zatvorenik/ca mora uspešno pohađati 1/3 časova i laboratorijskih aktivnosti u jednom semestru akademske godine kroz program učenja na daljinu i tek onda mu/joj može biti odobreno korišćenje obrazovnog odsustva uz nošenje narukvice za elektronski nadzor kako bi fizički prisustvovao/la časovima. Ministar pravde je odredbu o elektronskom nadzoru uključio u poslednjem trenutku, vodeći računa o tome da se doda i stavka po kojoj nadležni disciplinski odbor (zatvorski savet) i dalje može odbiti zahtev zatvorenika/ce za obrazovnim odsustvima ukoliko taj odbor iznese neko “specijalno opravdanje” za negativnu odluku (pretpostavljamo, čak i ukoliko zatvorenik/ca završi tražene predmete učenjem na daljinu unutar zatvorskih zidina, pa i ukoliko prihvati nadzor narukvicom izvan zatvorskih zidina). Ovaj zakonski amandman se primenjuje na sve slučajeve kako osuđenih, tako i zatvorenika/ca koji/e čekaju na suđenje, a koji/e su lišeni/e studentskih odsustava (dakle, ne samo u slučaju Nikosa Romanosa). Ovom prilikom, gotovo sve političke partije imale su predizbornu korist od promovisanja daljih represivnih mera protiv zatvorenika i zatvorenica, ne propuštajući šansu da se busaju svojim demokratskim i humanitarnim profilom.
Nikos je okončao svoj štrajk, nakon 31. dana, ali se još uvek guši i bori za nekoliko dahova slobode. S obzirom na ishod, znajući da njegov zahtev još nije zadovoljen, zahtevamo ono što mu je odmah trebalo biti odobreno: obrazovna odsustva iz zatvora. Suprotno raspostranjenom osećaju “pobede”, smatramo da su osvojeni samo dragoceni život našeg druga i svest o tome da na svaku ucenu etatističkih lakeja treba da odgovaramo ne nekada u dalekoj budućnosti već sada, intenziviranjem svih oblika borbe protiv društva-zatvora. Čvrsto stojimo uz zatvorenike i zatvorenice u borbi i protiv sprovođenja upotrebe telekonferencije i elektronskog nadzora kao još jednog načina izolacije zarobljenika/ca od strane države/kapitala. Sada, više nego ikada ranije, solidarnost za zatvorenicima i zatvorenicama mora preći u ofanzivu svim neophodnim sredstvima.
Snimak sukoba u Eksarhiji, centar Atine, koji su se desili 6. decembra 2014.
Anarhistički zatvorenik Nikos Romanos, trenutno hospitalizovan u kritičnom stanju u Atini, nalazi se u štrajku glađu od 10. novembra 2014. Grčki pravosudni sistem je njegov zahtev za obrazovnim odsustvima – na koja ima pravo od septembra 2014. – u više navrata odbijao.
U znak solidarnosti sa Nikosom Romanosom, 75 zatvorenika krila E, muškog zatvora Koridalos, uzdržavalo se od obroka između 13. i 14. novembra.
Anarhistički zatvorenik Janis Mihailidis, trenutno hospitalizovan u Pireju, nalazi se od 17. novembra u solidarnom štrajku glađu.
Anarhistički zatvorenici Andreas-Dimitros Burzukos i Dimitris Politis, koje drže u zatvoru Koridalos, takođe su, 1. decembra, stupili u solidarni štrajk glađu.
Zatvoreni borac Ilijas Karaduman, koga drže u zatvoru na Krfu, sedmodnevni simbolični štrajk glađu u znak solidarnosti sa Nikosom Romanosom sprovodi između 5. i 11. decembra 2014.
Dve žene zatočene u disciplinskom zatvoru Neapoli u okrugu Lasiti (ostrvo Krit), uzdržavaju se od zatvorske hrane od 4. decembra.
Dana 5. decembra, u različitim muškim zatvorima širom Grčke, zatvorenici u borbi, Spiros Stratulis, Sotiris Georgakopulos, Dimitris Dimitriju, Dimitris Savidis, Jorgos Mojsiadis, Admir Betsani, Joakim Kurkulis, zajedno sa zatvorenim anarhistima Antonisom Stambulosom, Rami Sirjanosom, Tasosom Teofilom, najavili uzdržavanje od zatvorske hrane do ispunjenja zahteva anarhističkog štrajkača glađu Nikosa Romanosa.
Dana 6. decembra, zatvorenik Dimitris Kufontinas član 17N i anarhistički zatvorenik Kostas Gurnas član “Revolucionarne borbe”, obojicu drže u tamnicama ženskog zatvora Koridalos, odbili da uđu u ćelije kao minimalni gest solidarnosti sa Nikosom Romanosom. Većina zatvorenika različitih krila muškog zatvora Koridalos odbila je da uđe u ćelije tokom podneva između 6. i 8. decembra 2014.
Komunisti iz Turske koji su zatočeni u zatvoru u Larisi uzdržavaju se od zatvorske hrane od 9. do 10. decembra 2014.
U međuvremenu, još jedan anarhistički zatvorenik, poznat po inicijalima J.S., nalazi se u štrajku glađu od 3. decembra 2014. Ovaj drug je, trenutno u zatvoru Ajos Stefanos u Patrasu, poslat u pretkrivični pritvor pod optužbom za učešće u nedavnom napadu na policijsku stanicu u mestu Mesolongi. Otpužbe protiv njega zasnivaju se na lažnom svedočenju pandura u civilu. J.S. se bori za trenutno puštanje iz zatvora, protestvujući protiv represije i ljudostraža, protiv policijske države, ministara, bankara i poslovnih ljudi: “Oni su teroristi, oni su pljačkaši”, napisao je u poslednjem otvorenom pismu. Takođe je poslao snagu svim štrajkačima glađu kao i svima onima koji se bore protiv društvenih okova, “društva u kojem se sistem cinkarenja opravdava.”
Snage štrajkačima glađu Nikosu Romanosu, Janisu Mihailidisu, Andreasu-Dimitrisu Burzukosu, Dimitrisu Politisu i Ilijasu Karadumanu.
Momentalno oslobađanje štrajkača glađu J.S.
Solidarnost sa svim zatvorenicima i zatvorenicama koji/e se bore.
“Sloboda za Romanosa – živeo anarhizam – Revolucionarna anarhistička akcija (DAF)”policija ispred grčkog konzulata
Danas, na ulicama smo bili za Aleksisa koga je grčka država ubila, kao i za Nikosa Romanosa koji se nalazi u štrajku glađu već 26 dana protiv represije iste te države.
Danas, na ulicama smo bili za našu braću i sestre koji su ubijeni dok su pružali otpor u Grčkoj, u Fergusonu, u Meksiku, u Kobaneu.
Danas, na ulicama smo bili za Berkina, Ali Ismaila, Etema, Arin, Kader, Supi Nežata.
Dok države ubijaju našu braću i sestre širom sveta, mi, revolucionarni anarhisti, bili smo na ulicama besni na države, kapitaliste, kompanije i ubice. Iako nam je policija preprečila put i napala svojim plastičnim mecima, gasnim bombama i pendrecima nisu uspeli da uguše naš bes. Otpor smo pružili našim crnim zastavama dok smo podizali slogane.
Ova strast za slobodom danas postaje veća; bes zbog onih koje je država ubila rasplamsava našu pobunu.
Revolucionarna anarhistička akcija pozdravlja Nikosa Romanosa i njegovu borbu.
Saopštenje
Danas, sa svim besom protiv sila koje otimaju živote, sa ubeđenjem o slobodnom svetu, crne zastave viore se širom sveta. Protiv kompanija koje eksploatišu naš rad kako bi više profitirale; protiv država koje ubijaju mnoge od nas u ime granica koje crtaju; protiv svih vlasti koje svoje džepove pune našim životima koje uništavaju, čineći nas sve siromašnijim, a bogate još bogatijim; pobuna živi u besu anarhizma. Bes protiv šefova, kompanija, ubica i država, širi se u bujici crnih zastava. Tuga zbog zanemarivanja, nestalih i ubijenih, sada se pretvara u bes, a ulice svuda gore u tom besu.
Pre tačno šest godina, u atinskom naselju Eksarhija, zbog toga što je bio anarhista, ubijen je šesnaestogodišnji Aleksandros Grigoropulos. Ubio ga je pandur, metkom iz pištolja, zbog toga što je svoj bes pretvorio u pobunu i izašao na ulicu, pozivajući na odgovornost zbog života koje otimaju, zbog toga što se nije potčinio vlastima i što je za slobodu po svaku cenu pružao otpor. Na dan 6. decembra 2008., metak koji je pogodio Aleksisove grudi pretvorio se u vatrenu pobunu na ulicama. Iako su ubice nastavile sa svojim napadima, bes protiv onih koji su utihnuli srce koje je kucalo za slobodu, zapalio je u plamenu ulice Atine, Soluna, Istanbula i posvuda.
Nikos Romanos, koji je bio sa Aleksisom tog dana kada je ubijen i koji je takođe imao ista ubeđenja o slobodnom svetu, sada je zatočen zbog toga što je anarhista. Romanos je zatočen zbog toga što nije ćutao pred nepravdom, zbog toga što nije odustao uprkos državnoj represiji, zbog toga što je sa istim ubeđenjima kao i njegov ubijeni drug nastavio da se bori protiv svake vlasti. Oni koji su mislili da ovu borbu mogu zaustaviti Aleksisovim ubistvom, sada drže u zatočeništvu Nikosa nadajući se da će zaustaviti još jedno srce koje kuca za anarhizam. Baš kao i 2008., ulice su pune besa protiv države koja nastavlja da napada Romanosa svom svojom izolacijom, ugnjetavanjem i mučenjem. Dok Romanos nastavlja svoj štrajk glađu započet 10. novembra, ostali anarhistički drugovi i drugarice u zatočeništvu takođe započinju štrajkove glađu u znak solidarnosti; fakulteti se okupiraju; i isti glas odjekuje ulicama koje gore, ćelijama zarobljenika/ca koji/e se bore: “Sve dok smo živi i dok dišemo, živela anarhija!”
Vlasti koje su ubile Aleksisa 2008. godine, a Nikosa danas drže zatočenim, misle da mogu ućutkati bes protiv nepravde koja raste u svakom delu sveta. Pod tom iluzijom one nastavljaju da zarobljavaju, napadaju i ubijaju.
U Meksiku je od ruku države nestalo 43 studenata i studentkinja koji su pružali otpor vlastima koje su im otimale budućnost; posle mnogo dana njihova tela su pronađena u masovnim grobnicama. Samo zbog toga što su crni, ljudi pogođeni fašističkom represijom vlasti, postaju meta za metke koje ispaljuje policija; a one koji pružaju otpor, koje odvedu u pritvor, policija davi i ubija. Mnogu našu braću poput Berkina, Etem Alija, Ahmeta koja su pružala otpor u borbi za svoje živote, ubila je policijska država. A one koji otpor pružaju u Kobaneu kako bi stvorili novi život, poput Arin, poput Supi Nežata, poput Kader, ubijaju bande, vojska i državni vojnici; oni koji se nalaze na ulicama svakog ugla tog regiona prihvatajući otpor u Kobaneu, poput Hakana, poput Mahsuna, nalaze se na meti ubilačke policije iste države…
Bez obzira gde su, oni koji pozivaju na odgovornost zbog nepravde, oni koji pružaju otpor da bi osvojili svoje živote, oni koji se bore za svoja ubeđenja o slobodi, nalaze se na ulicama; tamo je adresa za ugnjetavanje, mučenja i masakr. Tlačitelji misle da mogu obeshrabriti one koji im se ne potčinjavaju zatvaranjima, kidnapovanjima ili ubistvima; krik za slobodom na jednom mestu odjekuje u svim pravcima. Od zatvorskih ćelija u Atini do Meksika, od ulica Fergusona do Istanbula, od slobodne zemlje Kobanea, ubeđenje o novom svetu širi se poput bujice. Sada, ta strast za slobodom sve je veća; bes zbog ubistava rasplamsava vatru pobune u našim srcima.
Ovaj pobuna je protiv vlasti koja otima naše živote, koja namerava uništiti našu slobodu, koja nas želi ubiti. To je pobuna protiv kapitalizma i država. To je pobuna protiv svih vrsta ropstva.
Sa tom pobunom za slobodom u našim srcima, anarhizam raste u svim delovima sveta.
Kao što raste i naša borba, sa jednog kraja sveta na drugi, nošena talasima crnih zastava.
Na transparentu levo piše: “zaustavimo rezove (nap. prev. mere štednje), kolektivizujmo sve”. Na transparentu desno piše “klasni rat, sada”.
Na Dan nezavisnosti Finske, 6. decembra 2014., u glavnom gradu Helsinkiju, desili su se veliki neredi (u lokalnim razmerama), a policija procenjuje da je uništena imovina u vrednosti od 100,000 evra.
Šesti decembar je dan nacionalne nezavisnosti Finske. To je dan kada, u predsedničkoj palati u Helsinkiju, novcem poreskih obveznika nacionalisti i elita proslavljaju “ujedinjenu finsku naciju” i izgubljene ratove, dok elita i političari uvode oštre mere štednje za sve (osim, očigledno, za sebe).
U proteklim godinama anarhist/kinje i autonomni/e levičari/ke su, ispred predsedničke palate, organizovali prilično mirne demonstracije protiv ovih bahanalija bogatih ljudi. Takav običaj trajao je više od 10 godina, sve do 6. decembra prošle godine kada su bogati, zbog renoviranja predsedničke palate, slavlje organizovali u starom gradu radničke klase Tampere. Lokalni anarhisti i anarhistkinje su tada organizovali demonstracije protiv nacionalizma koje su se pretvorile u najveće nemire u Finskoj u poslednjim decenijama. Iako je teško reći da su to bili neredi u međunarodnim razmerama, to je dalo ogroman podsticaj anarhističkom pokretu, a naslovi o dešavanjima su se nedelju dana i više pojavljivali u svim novinama. Policija je bila u potpunosti nepripremljena, 500 demonstranata uspešno se borilo protiv njih, a zatim nastavilo do centra grada razbijajući prozore šoping centara i banka, kao i drugih simbola vlasti i kapitala.
Nakon ponižavajućeg neuspeha pandura, parlament je izdojio više novca za opremu za kontrolisanje mase, a policija se obučavala u strategijama za situacije nemira. Panduri su, takođe, ranije ove godine primenjivali taktiku dominiranja na demonstracijama. Na primer, na prvomajskim denostracijama u gradu Tampere i Helsinkiju oduzimali su zastave anarhistima i levoj-omladini jer su ih smatrali “oružjem”. Usled takvih policijskih akcija, niko nije očekivao da će ovogodišnje demonstracije biti i izbliza uspešne kao prošlogodišnje.
Ovogodišnje demonstracije su, ponovo, organizovali anarhisti i anarhistkinje, a tema je bila “od predgrađa do palate”, a mesto okupljanja bilo je pregrađe Itäkeskus koje se nalazi u istočnom delu Helsinkija, čije stanovništvo uglavnom čine imigranti i siromašni. Početak demonstracija bio je veoma miran sa nekih 300 ljudi koji su uživali u nastupima subverzivnih repera i veganskoj hrani. Mesto je bilo dobro odabrano pošto je uspelo da privuče lokalne klince i imigrante, kao i druge ljude koji retko učestvuju u demonstracijama.
Po završetku svirke demonstranti su se zaputili ka lokalnoj stanici metroa. Veliki broj ljudi nije očekivao da će panduri dopustiti masi da uđe u metro jer je stanica bila okružena desetinama pandura opremljenih za razbijanje demonstracija. Na moje i iznenađenje drugih pustili su nas da prođemo, pa su se demonstranti spakovali u voz. Panduri su očekivali da će demonstranti izaći na Glavnoj železničkoj stanici gde su skoncentrisali najveći broj jedinca za kontrolisanje mase. Međutim, demonstranti su izašli na drugoj stanici što je potpuno zbunilo pandure. Kada su demonstranti izašli na ulice, ljudi su počeli da razbijaju prozore lepo odabranih preduzeća, na primer, poboljšana je ventilacija vazduha u restoranima Sabvej i Mekdonalds. Ljudi su bacali petarde i palili baklje, uzvikivali slogane poput “klasni rat” i “šta ljudi žele? ANARHIJU!”. Posle nekog vremena panduri su uspeli da se pregrupišu i sustignu demonstrante da bi ih ispratili do lokacije po njihovom izboru. Pošto su pokušali pomeriti demonstracije do, za to, predviđenog prostora koji se nalazi daleko od predsedničke palate, došlo je do manjih sukoba između demonstranata i policije. Međutim, demonstranti su uspeli da se probiju kroz policijsku pratnju, a policiji je bilo potrebno dosta vremena da ponovo brojno nadjača demonstrante.
Demonstranti su se zaputili ka delovima grada u kojima živi viša klasa razbijajući usput prozore, skupoceni automobili su razbijani, slogani ispisivani. Ljudi su takođe skidali i cepali finske zastave, a nekoliko ih je i zapaljeno. Panduri su tek nakon dugo vremena uspeli da okruže demonstracije, međutim nakon jednog neuspešnog pokušaja probijanja kroz obruč koje je dovelo do nekih hapšenja, demonstranti su uspeli da izbegnu opsadu i otišli su do jednog od najbogatijih delova grada. Uništeno je mnogo imovine, od saobraćajnih znakova do prodavnica nakita.
Policija je na kraju, ponovo, uspela da okruži demonstrante. To ipak nije smirilo nerede i mnogi ljudi kao i pobunjenici uspeli su da pobegnu po poslednji put pre nego su se raspršili kroz unutrašnje dvorište jedne zgrade. Međutim oko 100 ljudi nije uspelo pobeći i policija ih je tri sata blokirala. Neke od tih ljudi su pustili, dok su druge priveli nakon što su ih sve snimili dok su davali imena, broj socijalnog osiguranja, i tako dalje.
Na kraju večeri uhapšeno je 30 ljudi uključujući i reportere i ljude koji su visili okolo od kojih većina nije učestvovala u uništavanju imovine. Svi su optuženi za učešće u neredima, napade i odbijanje policijskih naređenja. Policija je procenila da je imovina u vrednosti od 100,000 evra oštećena ili uništena.
Kao zaključak, što se tiče anarhista, noć je bila veoma uspešna, a demonstracije su uspele da privuku ljude koji ranije nisu učestvovali na demonstracijama. Naravno, ovakve demonstracije su samo mali deo svakodnevne klasne borbe, ali su učesnicima dale veliko iskustvo i nadajmo se da će se ova tradicija nastaviti i sledeće godine.
Od 4. decembra 2014., okupiramo zgradu GSEE (Generalne konfederacije radnika Grčke), u znak solidarnosti sa anarhistom Nikosom Romanosom, koji se u štrajku glađu nalazi od 10. novembra 2014. Anarhista Nikos Romanos je svesni neprijatelj režima. On je izabrao da se aktivno bori protiv države i kapitala, kako unutar tako i izvan zatvora.
Oni koji imaju za cilj da ga istrebe ili prisile na kapitulaciju jesu:
– vlada koja, lojalna naređenjima lokalnog i međunarodnog kapitala, nameće sprovođenje memoranduma, politiku teških mera štednje i devalvacije naše radne snage.
– država koja nameće režim vanrednog stanja kao način iznuđivanja društvenog konsezusa i uspostave straha. Koncentracioni kampovi za imigrante i imigrantkinje, zatvori maksimalne bezbednosti tipa C, hapšenja i stigmatizacija navodno HIV-pozitivnih žena, nasilna gušenja protesta, mučenja onih koji padnu u ruke policije, policijska okupacija Skurije na poluostrvu Halkidiki, uzimanje na nišan mobilizacija studenata i studentkinja, popunjavaju slagalicu tvrđave Grčke.
Danas, vrhunac te represivne politke predstavlja slučaj anarhiste štrajkača glađu Nikosa Romanosa. Kroz njegovo istrebljenje, država teži da neutrališe revolucionarne projektualnosti – samoorganizovanje, otpor, solidarnost – koje mogu izazvati klasni i socijalni kontranapad, revoluciju.
Borba Nikosa Romanosa nije samo o osvajanju obrazovnih odsustava iz zatvora. Ona postavlja barikadu protiv zatvora maksimalne bezbednosti tipa C, novih specijlnih uslova pritvora, ograničavanja prava koja su zatvorenici i zatvorenice u krvi osvojili. Ona postavlja barikadu protiv ubilačkog naleta države i kapitala. Iz svih ovih razloga, stojimo uz našeg druga i solidarišemo se sa njegovom borbom.
“Na ulice pobune. Solidarnost sa štrajkačima glađu. Pobeda za borbu Nikosa Romanosa.
Borba Nikosa Romanosa nastavlja se već 25. dan i on je rešen istrajati do kraja uprkos odbacivanju njegovog poslednjeg zahteva za obrazovnim odsustvima iz zatvora. Širom zemlje i u inostranstvu, oko borbe Nikosa Romanosa, razvija se dinamičan pokret solidarnosti. Uprkos slabostima i kontradikcijama taj je pokret uzeo masovne i široke dimenzije, inspirišući veliki broj različitih društvenih subjekata koji u borbi Nikosa Romanosa prepoznaju deliće sopstvene borbe za život i dostojanstvo. Propagandne akcije i napadi, masovne mobilizacije, širenje kontra-informacija, okupacije javnih zgrada i škola, i više…
Već u utorak 2.12.2014. u centru Atine desile su se masovne demonstracije koje su rezultirale sukobima sa represivnim snagama na terenu oko okupirane Politehničke škole i u naselju Eksarhija. U policijskoj represiji koja je usledila uhapšeno je 12 ljudi koji su sistematski mučeni kako tokom hapšenja tako i tokom pritvora u sedištu atinske policije gde će ostati najmanje do sutra ujutru.
Okupacija Politehničke škole od 1.12.2014. izvedena je kako bi se uspostavio teren sa kog može doći do razvitka neophodnog intenziviranja borbe protiv savremenog totalitarizma, uzimajući štrajk Nikosa Romanosa za ključnu tačku ove borbe, kao radikalne tačke povezivanja njegove borbe sa širim društvenim i političkim izazovima kao i godišnjicom pobune od 6.decembra 2008.
Narednih nekoliko dana (do glasanja o budžetu u nedelju 7.12.) kritični su kako za borbu i život Nikosa Romanosa, tako i za perspektive društvene i klasne borbe. Skupština okupirane Politehničke škole nastaviće da drži oslobođeno tlo Politehnike barem do pobede štrajka glađu Nikosa Romanosa, ostajući kao jedna od mnogih tačaka borbe koje svakodnevno niču. Skupština okupirane Politehničke škole poziva sve potlačene da izađu na ulice pobune sve do pobede. Politehničku školu ne vidimo kao centar sukoba sa snagama represije, već se konflikt mora širiti svuda i u svim pravcima.
SVI NA POBUNJENE ULICE POBEDA ZA BORBU NIKOSA ROMANOSA TRENUTNO OKONČANJE PROGONA I OSLOBAĐANJE SVIH UHAPŠENIH
На транспарентот пишува: „Владеењето на законот убива. Солидарност со Никос Романос и останатите другари кои се на штрајк со глад.“
Денес, 6 декември 2014, го окупиравме градскиот Културен центар „Мелина“ во Атина, кој се наоѓа на раскрсница на улицата Ираклидон и Тесалоники во атинската населба Тисио.
Окупацијата претставува чин на солидарност со моменталната борба на друкарот Никос Романос, 6 години по убиството на Алексис Григоропулос.
Нашата цел е продолжување и ескалација на полиморфните анархистички акции. Ја поддржуваме секоја инцијатива која придонесува за интензификација на социјалната борба.
Победа во борбата на штрајкувачите со глад, Никос Романос, Јанис Михаилидис, Андреас-Димитрис Бурзукос и Димитрис Политиси.
Му испраќаме сила на другарот Гу.Су од Месолонги, затворен во затворот Ајос Стефаност во Патра, кој исто така е на штрајк со глад од 3 декември 2014.
Поддршка за борбата на бегалците од Сирија.
Стисната тупаница за борците по затворите во Грција, кои одбиваат да влезат во ќелиите, апстинираат од затворската храна и кои стапија во симболичен штрај со глад, во знак на солидарност со анархистот Никос Романос.
ОГАН ЗА ДРЖАВНИТЕ ГРАНИЦИ – ОГАН ЗА ЗАТВОРИТЕ! НЕ ЗАБОРАВАМЕ – НЕ ПРОСТУВАМЕ!
П.С: Се гледаме по улиците, на барикадите и во окупираните згради.
Na transparentu piše: “Vladavina zakona ubija. Solidarnost sa Nikosom Romanosom i ostalim drugovima u štrajku glađu.”
Danas, 6. decembra 2014., okupirali smo Kulturni centar grada Atine Melina koji se nalazi na raskrsnici ulica Iraklidon i Tesalonikis u atinskom naselju Tisio.
Okupacija predstavlja čin solidarnosti sa tekućom borbom druga Nikosa Romanosa, šest godina nakon ubistva Aleksisa Grigoropulosa.
Naš cilj je nastavak i eskalacija polimorfne anarhističke akcije. Podržavamo svaku inicijativu koja doprinosi intenziviranju socijalnog rata.
Pobeda u borbi štrajkača glađu Nikosa Romanosa, Janisa Mihailidisa, Andreasa-Dimitrosa Burzukosa i Dimitrisa Politisa.
Šaljemo snagu drugu G.S. iz Mesolongija, zatočenom u zatvoru Ajos Stefanos u Patrasu, koji se takođe nalazi u štrajku glađu od 3. decembra 2014.
Pdržavamo borbu izbeglica iz Sirije.
Stisnute pesnice za borce koji, u različitim grčkim zatvorima, odbijaju da uđu u ćelije, koji se udržavaju od zatvorske hrane i koji su stupili u simboličan štrajk glađu u znak solidarnosti sa anarhistom Nikosom Romanosom.
ZAPALIMO GRANICE – ZAPALIMO ZATVORE
NE ZABORAVLJAMO – NE OPRAŠTAMO
P.S. Vidimo se na ulicama, barikadama i u okupiranim zgradama.
