Otkako je Socijalistička partija došla na vlast više ne brojimo demonstrante/kinje koji/e su ubijeni/e, osakaćeni/e ili utamničeni/e. Usvojeni su najdrakonskiji anti-teroristički zakoni, imigrante/kinje bez dokumenata love, socijalna prava se napadaju kao nikada pre. Uz gotovo opštu ravnodušnost “levice”.
U četvrtak 9. aprila, velike sindikalne centrale su konačno odlučile da pozovu na štrajk protiv još jednog neo-liberalnog napada orkestriranog od strane vlade. Ovaj dan akcije je samo potvrdio – nažalost – teškoće sindikalnih mobilizacija, u kontekstu ponovljenih povlačenja i “sigurnosnih aspekata”. Pod lepim prolećnim sunce, oko 5,000 ljudi okupilo se na ulicama Nanta, iza žutog transparenta čiju tajnu čuvaju samo male sindikalne vođe.
Ipak, energičnija povorka od oko 200 ljudi koja je okupila slobodarske i antikapitalističke kolektive i pojedince/ke, kojima su se pridružili/e studenti/kinje i srednjoškolci/ke, ubacila se u paradu u Nantu. Šarena i dinamična, ona je odudarala od ostatka demonstracija, prilično sivog i apatičnog. Banke i objekti moći – skupština grada, kancelarije perfekture i Socijalističke partije – u prolazu su preuređeni, pred ulcerisanim očima sindikalista Radničke snage (Force Ouvrière). Kada je napadnuto mesto za prodaju brze hrane, oni su čak pretili da će osuditi demonstrante/kinje i očajnički su pokušavali da zaštite banke.
Grafiti i masovno lepljenje nalepnica ispunjavali su maršrutu uz povike:
“Od Nanta do Atine, otpor, otpor!”
“Štrajk, blokada i sabotaža”
“Mrzim državu, njene pandure i Makrona [ministar ekonomije]”, te druge slogane protiv socijalističke vlade.
Da napomenemo, policijski automobil sa otvorenim prozorom na ivici defilea ofarban je iznutra prelepo preciznim pogotkom jaja-bombe.
U vreme dislokacije, panduri iz BAC jedinica su kipteli od besa, ali su problematični/e već isparili/e.
Iako je očigledno da nekoliko sati hodanja nikada ne zabrinjava vladu, ovaj dan mobilizacija predstavlja mali uspeh u kontekstu rasprostranjenog fatalizma.
Berkin Elvan je u junu 2013. pretrpeo tešku povredu glave nakon što ga je policija pogodila patronom suzavca; umro je 11. marta 2014. Dečak je sahranjen 12. marta na groblju Ferikoj u istanbulskom okrugu Šišli. Berkin je, dok je bio u komi, napunio tek 15 godina.
Policija je napala ogromnu masu ljudi koja je, na dan Berkinove sahrane, protestovala u Šišliju.
Tokom otpora nakon sahrane, u naseljima Pangalti i Kurtuluš, uništavane su banke, a kancelarije vladajuće “Stranke pravde i razvoja” (AKP) demolirane su i zapaljene.
http://www.youtube.com/watch?v=1tbD5TCg71I
Tokom iste noći, u atinskom naselju Eksarhija – na mestu gde je u decembru 2008. ubijen petnaestogodišnji Aleksis Grigoropulos, došlo je do okupljanja u znak sećanja na Berkina; slogan na pločniku glasi:
Berkin Elvan, 15 godina, mrtav, ACAB
Za braću i sestre koji su nas napustili suviše rano (A)
U subotu ujutru 25. januara, u okrugu Keracini u Pireju, velika jurišna milicija neo-nacista oskrnavila je mesto na kome je u septembru 2013. član “Zlatne zore” ubio Pavlosa Fisasa. Ubrzo nakon toga, skoro 80 članova “Zlatne zore” napalo je samoorganizovani prostor Resalto. Oko 15 drugova i drugarica, koji su se nalazili unutar prostora, uspelo je da odbije napad neo-nacista. Prema prvim procenama, fašisti su se u naselju pojavljivali u trojkama i napadali Resalto kamenicama, ciglama i bojom pod bliskim nadzorom policajaca. Sve to je trajalo nekoliko minuta. Nacionalističke siledžije su se razišle čim se čulo kako im panduri motociklističkih jedinica DIAS govore “ovde ste završili”… Policija je potom pomogla fašistima da pobegnu sa mesta napada, iz ulice Lambraki. Tokom fašističkog napada na Resalto, razbijeni su prozori na susednoj kući, cigle su bacane čak i u dečiju sobu. Neki od fašista su prepoznati; njihove snage su došle iz područja Pireja, Perama, Nikaje i Atine. Velika većina su bili mladi ljudi, neki i sa kacigama. Svi drugovi su u dobrog zdravstvenog stanja dok je nekoliko fašista verovatno pogođeno u glavu različitim predmetima. Incident je trajao najviše deset minuta uz prisustvo DIAS pandura koji su sve vreme štitili neo-naciste Zlatne zore. U međuvremenu su grupe anarhističkih drugova i drugarica i drugih antifašista iz Pireja i Atine obavešteni o tome šta se desilo tako da su došli u Keracini besni i spremni da rasteraju neo-naciste, ali su siledžije već nestale iz tog područja. Pola sata nakon što su fašisti otišli, u okrugu je raspoređeno više motociklističkih jedinica DIAS kao i MAT odreda za razbijanje demonstracija. Kolektiv Resalto je, kao odgovor na napad, pozvao na lokalne spontane demonstaracije kod Narodnog trga. Demonstracije su, sa više od 400 demonstranata, počele nakon 14h, a povorka se kretala ulicama Keracinija prolazeći takođe pored mesta na kome je antifašista Pavlos Fisas izboden na smrt.
FAŠISTIČKE UBICE, SMRVIĆEMO VAS – RES(A)LTO
Sledi tekst(koji se nalazi i na video snimku ispod) o fašističkim provokacijama u Keraciniju:
Četiri meseca nakon ubistva Pavlosa Fisasa u Amfijali, napadom bataljona partije “Zlatna zora”, oko 100 fašista se ponovo pojavilo u Keraciniju, u naseljima Amfijali i Taburija. Hodajući ulicom Caldari, fašisti su oskrnavili mesto na kome je Pavlos Fisas izboden na smrt – ubistvo koje su oni počinili – brišući ispisane slogane, pesme i posvete koje su ljudi ostaviljali u znak sećanja na Pavlosa i uništavanjem transparenta “Plumpidis” lokalnog udruženja nastavnika. To je bilo jasno “preuzimanje odgovornosti” za ubistvo; ubistvo koje ranije nisu javno priznavali jer su se “odrekli” svog trboseka Rupakijasa.
Posle su pokidali nekoliko drugih transparenata nastavnika lokalnih udruženja, precrtavali antifašističke grafite i na zidovima ispisivali fašističko-nacionalističke slogane koji izazivaju mučninu, a kada su se približili Narodnom trgu u Taburiji agresivno su krenuli ka Resaltu, samoorganizovanom prostoru solidarnosti i rupture (koji se nalazi na 100m od tog trga). Očigledno je da su, u svom pokušaju da se tokom poslednjih nekoliko nedelja ponovo uzdignu u pirejskim okruzima i ponovo pokrenu kancelarije u Nikaji, bili veoma iznervirani snažnim otporom ljudi koji su se borili (otuda su svoje provokacije pokrenuli još prošle nedelje ispisivanjem slogana na zidu samoupravnog društvenog centra Pasamontanja u Koridalosu, pokazujući ponovo svoje njuške u oblastima Nikaja i Koridalos tokom jedne od svojih uobičajenih patetičnih parada).
Skoro polovina fašista se popela do ulice Ermu i napala sastajalište koje se tu nalazi, izazivajući istovremeno štetu na kućama, automobilima i motorima stanovnika dok je ostatak nacista blokirao ulicu Konstantinupoleo sprečavajući prolazak vozila i na taj način obezbeđujući grupu koja je izvodila napad. Oko 15 drugova i drugarica, koji su se u tom trenutku nalazili unutar Resalta, branilo je sebe i projekat i nakon petominutnog sukoba uspeli su da odbiju fašiste. Oni su pokazali da je kolektivna drugarska borba, bez podele na osnovu pola ili nečijih “kapaciteta”, u stanju da se nosi sa nacističkim jurišnim bataljonima kada im represivne snage ne pružaju aktivno pomoć. Suvišno je reći da mnogi policajci motociklističkih jedinica DIAS, koji su posle napada ispratili fašiste u povlačenju iz Keracinija, nikoga nisu priveli uprkos činjenici da su prve policijske snage stigle na mesto dešavanja dok je napad-sukob još bio u toku, pa čak iako su se mnogi fašisti (oni koji su bili u prvim redovima) povukli sa farbom na svojoj odeći. Važno je napomenuti da je glavna činjenica koja potvrđuje antidruštvenu, siledžijsku i ubilačku prirodu fašista bilo uništavanje, kamenicama, prozora i fasade na susednoj kući iako je vlasnik vikao da je to njegov dom i da se u kući nalazi malo dete. Većina od desetina kamenica koje su bacili na njegovu kuću pala je u dečiju sobu tako da bi mala devojčica bila ozbiljno ili fatalno povređena da je njeni roditelji nisu brzo sklonili.
Odmah je pozvano na antifašističko okupljanje na Narodnom trgu, a više od 400 antifašista je održalo spontane demonstracije u Taburiji i Amfijali (išli su ulicama u kojima su se fašisti ranije pojavili), uklanjajući fašističke slogane sa zidova. Mnogo ljudi iz te oblasti učestvovalo je u maršu koji su u znak solidarnosti podržali i ljudi koji se bore susjednim pirejskim okruzima, kao i oni iz raznih atinskih naselja.
Fašisti su lojalni psi države i kapitala – bez obzira da li nastavljaju da glume kako su “protiv sistema” – koji su pali u nemilost svojih gospodara (što je verovatno privremena faza) usled zasebnih tendencija i niza sopstvenih nekotrolisanih poteza-izbora, poput pokušaja ubistva sindikaliste iz PAME (staljinistički sindikat) u Perami i ubistva Pavlosa Fisasa u Keraciniju. Još jednom ćemo to reći: u krajevima sa izbegličkom populacijom, u naseljima otpora, dostojanstva i solidarnosti, fašisti, njihovi jurišni bataljoni i njihove pristalice nisu samo nepoželjni već neprijatelji. Fašističke ubice, u ovom kraju za vas nema mesta. I to ćemo potvrđivati; u svakom trenutku, na sve načine.
Subota, 25.01.2014.
Resalto, samoorganizovani prostor solidarnosti i rupture
Autonomna antifašistička skupština Keracini
Skupština trga Keracini-Drapecona
Ispod je snimak iz naselja (neo-nacisti uzvikuju “krv-čast-zlatna zora” i “anarhisti, kurvini sinovi”), snimak iz unutrašnjosti Resalta i momenti spontanih demonstracija u Keraciniju:
Video link: dai.ly/x1abj6v. Još fotki demonstranata anarhističkog/antiautoritarnog miljea ali i levog spektra, zajedno sa komšijama : Social-Revolution
PREDSTOJEĆE AKCIJE:
Antifašistički marš u Keraciniju – petak, 31. januar 2014. u 18h
Okupljanje na trgu Nikis, ulica Caldari, Amfijali
Transparent na ostrvu Lezbos (nasuprot turskoj obali): “Solidarnost sa pobunjenicima u Turskoj”
Prvog juna smo stigli na Taksim oko15h. Nakon sukoba koji su počeli ujutro, policija je bila prinuđena da napusti to područje. Panduri su nestali na nekoliko časova. Tokom dva sata nije bilo policijskog prisustva ni u jednoj oblasti u centralnom delu Istanbula (evropska strana). Ljudi su okupirali Trg Taksim i park Gezi. Broj ljudi je bio ogroman. Čitav park, trg i ulice koje vode ka ovom području bili su prepuni ljudi. Demonstranti su uništili sve građevinske ograde i prepreke koje su zatvarale zapadnu stranu parka. Uklonjene su i neke od prepreka koje je postavila policija i bačene na put koji vodi ka novoizgrađenom podzemnom tunelu. Druge su demonstranti koristili za podizanje barikada. Policijska kućica koja se nalazi u južnom delu parka i gleda na trg je zapaljena, a uništeno je i vozilo za razbijanje demonstracija koje je policija tu ostavila. Na istom mestu je prevrnut i uništen još jedan policijski automobil. Ljudi su bili ispunjeni radošću i slikali su se ispred uništenih vozila i objekta. Severno od parka nalazi se hotel Hajat, a u blizini ulazne bašte hotela jedan policijski automobil je bačen u bazen. Četiri autobusa javnog koja su ostavljena na obližnjoj raskrsnici takođe su oštećena.
Negde oko 18h saznali smo od drugova da su počeli sukobi u Bešiktašu gde se nalazi kancelarija/kuća Tadžipa Erdogana. Ljudi su napadali iz četiri pravca: Trga Bešiktaš (istok), puta Dolmabahče (zapad), ulice Akaretler (severozapad) i puta Ortabahče (sever). Policija je tamo bila zaglavljena sa četiri vozila za razbijanje demonstracija opremljenim vodenim topovima i oko 150 policajaca na ulazu u ulicu Hajretin Iskelesi. Na svim ovim pravcima podignute su barikade. Nakon nekolko sati, policija je potisnula ljude, tako da su se represivne snage proširile. Nove barikade su podignute u ulici Mumču Baka i putu Sulejmana Sebe kako bi se sprečio ulazak policije u Čarši, bazarsku oblast Bešiktaša u kojoj se ljudi obično druže. Kada su ljudi intenzivirali napade policija je počela upotrebljivati plastične metke. Sukobi su se nastavili iza ponoći negde do 1.30h (2. juna). Policija je tada prekomernom upotrebom gas-bombi rasturila masu, a ljudi su napustili barikade i tražili sklonište u okolnim prodavnicama i barovima ili su se pregrupisavali u unutrašnjim ulicama Bešiktaša.
U isto vreme, ljudi koji su pružali otpor na Taksimu podizali su, toko cele noći, ogromne barikade na putevima i ulicama oko trga i parka Gezi. Ljudi su takođe palili građevinska vozila. Autobusi, automobili, građevinski materijal, prepreke koje je postavila policija, kontejneri itd. sve je korišćeno za pravljenje barikada. Continue reading Turska: Sirove vesti o borbi za park Taksim Gezi i tekućim nemirima→
Transparent solidarnosti na Trgu Liontaria u Iraklionu (Krit)
aşizme karşı omuz omuza / rame uz rame protiv fašizma
hükümet istifa / vlada, ostavka
katil Erdoğan / ubica Erdogan
Taksim bizim, İstanbul bizim / Taksim je naš, Istanbul je naš
direne direne kazanacağız / pobedićemo otporom
her yer Taksim, her yer direniş / Taksim je svugde, otpor je posvuda
sık bakalım, sık bakalım, biber gazı sık bakalım, copunu bırak, kaskını çıkar, delikanlı kim bakalım / ispaljuj, ispaljuj, ispaljuj suzavac, baci pendrek, skini šlem tada ćemo videti ko je momče
hepiniz orospu çocuğusunuz / svi ste vi kurvini sinovi [pandurima]
orospu çocuğu Tayyip Erdoğan / kurvin sin Tadžip Erdogan
Transparent solidarnosti u Solunu: “Solidarnost sa pobunjenicima u Grčkoj. Pobuna sada i zauvek.”
U Istanbulu su, 1.06.2013., panduri na neko vreme napustili park Taksim Gezi. Ljudi su se potom okupili i ponovo okupirali park. Ubrzo nakon toga policija je izvršila napad na park kako bi rasterala demonstrante.
Poruka drugova sa istanbulskih ulica (oko 17:15 po lokalnom vremenu):
“Uspeli smo. Trg Taksim i park Gezi su okupirani. Policija se povlači; odlaze. U parku Gezi ljudi slave i vesele se. Jedno policijsko vozilo, na kome je ispisano “sikik” (sjeban), prevrnuto je i zapaljeno…”
Okupacija parka Taksim Gezi u Istanbulu počela je 28. maja 2013. Nakon policijskog napada na područje parka 30. maja 2013., hakeri iz grupe RedHack su u odgovoru na taj jutarnji napad sabotirali sajt policijske uprave za područje Bejolu.
Okupacija je nastavljena, a na hiljade ljudi se okupilo da pruži otpor planovima vlade koja pokušava uništiti zelene površine i izgraditi šoping centar. Ova okupacija je ubrzo postala jedna od najvećih mobilizacija sa više različitih učesnika (od radikalnih aktivista do NVO), podsećajući na pokret Okupiraj (Occupy).
Ulični sukobi u Istanbulu su danas, 31. maja 2013., započeti oko pet sajtu ujutru. Otpor se proširio, a policija je ispalila neverovatnu količinu suzavca i šok bombi. Pre još jednog policijskog napad navijači tri glavna fudbalska tima (Bešiktaš, Galatarasaj, Fenerbahče) izašli su na ulice ujedinjeni. Sukobi su nastavljeni do kasnih večernjih časova. Ogroman broj ljudi je izašao na ulice. Hiljade ljudi je na svaki način pokušavalo da stigne do Trga Taksim. Ni nakon šesnaest sati uličnih borbi, borbe nisu bile završene.
Treći je dan okupacije parka Taksim Gezi u Istanbulu. Protesni kamp je podignut kada su građevinska vozila ušla u park i pokušala da isčupaju drveće.
Vlada želi da na lokaciji parka izgradi šoping centar. Mnogo ljudi zbog toga kampuje u parku Taksim Gezi braneći drveće.
http://www.youtube.com/watch?v=4wmoMwv-AwA
Rano ujutro 30. maja 2013. oko 5h, policija je suzavcem napala demonstrante i zapalila neke od šatora. Panduri tokom nekoliko časova nisu dopuštali nikome da priđe mestu dešavanja, dok su za to vreme tri građevinska vozila radila. Isčupala su drveće koje su demonstranti zasadili i bacili ih u kamion za smeće.
Međutim, demonstranti su ponovo okupirali park i okupacija se nastavlja.
Naše ćutanje je… njihovo zlato: Video Koordinacionog komiteta za borbu protiv aktivnosti u vezi sa rudnikom zlata iz Soluna koji je prvi put prikazan na kontrainformacionom dešavanju na trgu Aristotelus u Solunu 26. aprila 2012. Za titlove na engleskom jeziku pritisni cc (prevod Contra Info).
(neki od trofeja iz tuče sa siledžijama iz Zlatne zore)
U popodnevnim satima 15. januara 2013., antifašisti su se suprotstavili nacističkoj grupi partije Zlatna zora u gradu Iraklion na Kritu.
Grupa od oko 30 fašista je po drugi put delila letke na jednoj od gradskih avenija. Grupa od skoro 60 antifašista napala je naciste koji su bili opremljeni kacigama i palicama sa nacionalnom zastavom. Nakon petominutne tuče nacisti su se razbežali. U tom trenutku, intervenisala su dva odreda policije za razbijanje demonstracija – policajci su trčali ka drugovima dok su se fašisti povlačili (što pokazuje da su se pre toga fašisti i policija međusobno koordinisali). Nakon intervencije policije koja je koristila suzavac i šok bombe, nacisti su iz daljine bacali kamenice na drugove i pozivali policiju da juri antifašiste.
Više od petoro nacista je završilo sa povredama, modricama, slomljenim udovima ili im je bilo potrebno šivenje, a tokom kamenovanja je povređeno troje antifašista kojima je takođe bilo potrebno šivenje. I nacisti i kontra-demonstranti su završili u istoj bolnici gde su se ponovo pojavila i dva odreda jedinica za razbijanje demonstracija kako bi zaštitili članove Zlatne zore. Dok su ispred bolnice čekali povređene drugove da izađu, ostali antifašisti su isekli gume na četiri automobila koja pripadaju nacistima.
Od sada pa nadalje, svaki pokušaj fašista da distribuiraju svoj materijal biće propraćen policijom, ambulantnim kolima, šavovima, razbijenim glavama itd. Akcija je u osnovi bila uspešna, a uslediće nove, još bolje, akcije.
Drugarski pozdravi antifašistima u gradovima Agrinio, Patras, Volos i širom sveta.
U četvrtak 20. decembra 2012. godine, Nikos Stavrakakis, predsednik POSDEP-a (tzv. Panhelenski savez udruženja univerzitetskih profesora i istraživača) izneo je plačljive izjave o pojavi nasilja unutar grčkih fakulteta zahtevajući od države da počisti sve okupirane prostore na univerzitetima, kao i da se otarasi Indimedije Atina. Ove izjave su date pod izgovorom dva međusobno nepovezana incidenta koja su se desila na Nacionalnom tehničkom fakultetu u Atini (Metosovio) i Univerzitetu Aristotel u Solunu (Aristotelio) i koji, očigledno, nemaju nikakve veze sa administratorskom ekipom kolektiva Indimedija Atina.
Ove izjave su vulgarno reprodukovane putem televizijskog medija masovne obmane društva koji se koristio spektakularnim naslovima poput “terorizam na fakultetima” i izvrtao činjenice. Isti ti mediji svake večeri ulivaju strah u društvo, podanički ližu i podržavaju državu i gazde pomažući tako njihove planove.
Od sredine juna 2012. godine kanadska kompanija Eldorado Gold i Bobolasova kompanija AKTOR (nap. prev. najveća građevinska kompanija u Grčkoj, članica grupe Ellaktor), uz blagoslov države, seku prašumu u Skuriji kako bi je pretvorili u ogromni površinski kop. Faraonska “investicija” će presahnuti Halkidiki i isušiti svaku kap vode.
Na demonstracijama protiv pokretanja rudnika zlata u prethodnim mesecima dolazilo je i do sukoba između lokalnih meštana i policije, a državni kerovi se nisu ustezali od intenzivne upotrebe hemikalija i plastičnih metaka.
Sledi poziv Koordinacionog komiteta za borbu protiv ovog napada države i kapitala na živote i životnu sredinu.
Naša borba nema otadžbinu
Dokle god smo deo ove borbe, stojimo ne samo protiv uništavanja životne sredine već i protiv države i šefova, kako domaćih tako i stranih. Zemlja njihovog porekla je beznačajna pošto je njihov cilj profit, a ne “razvoj u regionu” ili “nacionalni interes”.
U vremenima kada se svakodnevno preživljavanje pretvara u borbu, a sve veći delovi društva bivaju osiromašeni, interesi moćnika se proglašavaju nacionalnim, uništavanje se naziva razvojem, a pretnja fašizacije društva postaje stvarnost.
Pitanje u vezi sa našom borbom protiv rudnika zlata nije da li će rudnik biti pod kontrolom neke grčke ili kanadske kompanije, ili da li će se naći pod kontrolom države – on uopšte i ne treba da postoji. U tom kontekstu, odbrana “šuma, voda i naših života” nije povezana ni sa kakvom “patriotskom dužnošću”. Zbog toga, baš kao i profit šefova, borba onih koji pružaju otpor ne poznaje granice.
Šta više, nikada nismo ni pomislili da naše nade polažemo u Državni savet – njegova uloga kao dela države nije da blokira već da olakša funkcionisanje kapitalističkog sistema. Osim toga, čak je i Ustav jasan. Kada je u pitanju nacionalna ekonomija, i samim tim profitabilnost, naši životi i životna sredina nalaze se na drugom mestu.
Ova borba baš kao i svaka druga borba treba da se oslanja na sopstvene snage, a ne da čeka na nekakvog “deus ex machina” da nas spase. Našu borbu vidimo kao deo borbi koje se trenutno vode širom sveta protiv ugnjetavanja naših života i životne sredine.
OD PERUA DO INDONEZIJE I OD KANADE DO ČILEA BORBA JE JEDNA
Tekst anarhističkog postera koji je lepljen pre štrajka
Šta je generalni štrajk?
To je prekid normalnog funkcionisanja sistema. To je blokiranje protoka ljudi i robe. To je sabotiranje zupčanika potrebnih za funkcionisanje sistema. To je napad na one koji su odgovorni za naše ugnjetavanje. To je suprotstavljanje braniocima i lažnim kritičarima trenutne paradigme. To su borbe u našem svakodnevnom okruženju (naselju, radnom mestu, školi, itd.). To je izlazak na ulice i deljenje onog malo što je preostalo: besa, hleba i snova. To je upotreba čitavog arsenala koji nam je istorija potlačenih stavila na raspolaganje.
Generalni štrajk može biti samo divlji, sve ostalo je (samo)parodija. Videćemo se na ulicama 29. marta!
Širom Španije protesti i demonstracije prvog generalnog štrajka od 2010. godine su počeli u ranim jutarnjim satima u četvrtak 29. marta. Protestna okupljanja pre demonstracija su održana u gotovo svim većim gradovima (procenjuje se da je održano 111 protesta širom zemlje) sa ciljem ukazivanja na katastrofalne posledice koje podrazumeva nova “reforma tržišta rada”, širenja mobilizacija širom zemlje, sprečavanja štrajkbrehera da sabotiraju štrajk i da se, kroz direktnu akciju i blokade, zatvore preduzeća, radnje i radna mesta za koja se očekivalo da će ostati otvoreni, uprkos štrajku, pa čak i da se odseku glavne ulice u gradovima. Ulog je bio dvojak: paralizovati linije i proizvodnje i potrošnje. Zato su štrajkači pozivali ljude da blokiraju sve usluge i (onima koji imaju posao) da ne idu na posao, ali i takođe da ne kupuju ništa, i da telekomunikacije, struju itd. koriste što je manje moguće.
Iako je “reforma rada” izglasana u parlamentu još početkom februara 2012., usvajanje opšteg državnog budžeta će se desiti u petak 30. marta, što znači da će vlada pokušati da, pored ostalog, nametne još više direktnih i indirektnih poreza i smanji socijalna davanja smanjenjem javnih fondova (pri čemu će nove mere najviše pogoditi obrazovanje i zdravstvenu zaštitu). Zakonodavne svireposti, usred stalnog pojačavanja napada na radne ljude Španije, duboko utiču na nezaposlene i naknade za nezaposlene kao i propisane beneficije za penzionisanje i penzionere.
“Između toliko noći, toliko kamenja, toliko mnogo ubijenih – reče on/a – ti si, Revolucijo, otvorila široke bulevare za univerzalni sastanak. […] Ako ništa drugo nismo dobili – reče on/a – barem smo saznali gde ćemo se sutra sresti.” Jani Rico, Bez politike
Preuzimamo odgovornost za napad od 9. aprila 2012. godine, na zgradu u kojoj se nalazilo Ministarstvo za reformu javnog sektora i elektronsku upravu koja se nalazi u naselju Neos kosmos (“Novi svet”, u jugozapadnom delu Atine).
Ministarstvo za reformu javnog sektora i e-upravu je ovlašćeno i odgovorno za kontrolisanje “propusta” javne uprave u smislu formulisanja i sprovođenja javne politike o ljudskim resursima, strukturama i sistemima javnog sektora. Poslanik PASOK-a i trenutni ministar za upravnu reformu i e-vladu Dimitris Repas je nedavno, zajedno sa ostalim šefovima izvršnih ministarstava, učestvovao u razgovorima sa MMF/ECB/EU Trojkom o pitanjima rada, kao na primer otpuštanjima, tehnološkim viškovima i redundantnosti, kao i o radnim uslovima u javnom sektoru (smanjenja plata i fleksibilizacija radnog vremena).
Naš napad stavljamo u kontekst praktičnog otpora protiv struktura dominacije, nastojeći da doprinesemo pravcu koji će dovesti do konačne dekonstrukcije postojećeg.
Dominantna vlast, imajući u vidu ubrzanu destabilizaciju društvenog konsenzusa koja je rezultat opšte sistemske krize i znajući da socijalno-klasne borbe sve više intenziviraju oblike otpora, ima za cilj ne samo vojno uništenje revolucionarnih snaga i svakog pojedinačnog borca, već takođe teži obesmišljavanju same borbe i njenoj konačnoj asimilaciji od strane samog sistema. Zadatak revolucionarnog pokreta je da čitav ovaj proces transformiše u revolucionarnu perspektivu vodeći otvoreni rat protiv države i kapitala, uz stalno isticanje političkih i klasnih karakteristika tekuće krize. Formiranje fronta bez tutorstva u redovima potlačenih dovešće do izgradnje brane protiv planova koje promoviše dominantna vlast čiji je krajnji cilj socijalna revolucija za zbacivanje kapitalizma, koji je sposoban da se reprodukuje kroz svoje destruktivne i nehumane strukture i funkcije.
Funkcionalna i osnovna ćelija tog fronta jeste revolucionarno nasilje, politički izbor koji sam sebi nije cilj, niti predstavlja egzistencijalni izlaz za ostvarivanje (samo)referentnosti, već sredstvo oslobađanja u borbi protiv nasilja kapitalističke strukture. Državno nasilje je svakodnevno stanje kapitalističkog društva. Ono je izraženo na mnogim nivoima i u svim aspektima svakodnevnog života. Ono je direktno izraženo kroz, očigledan, represivni državni aparat – vojsku i policiju, ali takođe i indirektno kroz prinudni rad, odnos između zaposlenosti i potrošnje, standardizaciju svakodnevnog života, društvene nejednakosti, rasnu segregaciju, siromaštvo i bedu.
Analizirajući današnje uslove i osvrćući se na istoriju kapitalizma, naša politička projektualnost postaje mnogo jasnija u očima svakog pojedinca: kapitalizam se mora srušiti. Tek tada će kapitalizam prestati da se reprodukuje kroz svoje krize, pomoću kojih može da oblikuje nove nemilosrdne uslove života. Prava sloboda će nastati tamo gde prinuda neće postojati, tamo gde rad neće biti pretvoren u robu već će biti cilj sam po sebi i sredstvo koje svakoj osobi omogućava da izrazi svoje kreativne sposobnosti. Dakle, samo kroz promociju svrgavanja kapitalizma, kroz socijalnuz revoluciju, bićemo u mogućnosti da se pokrenemo ka besklasnom društvu, društvu jednakosti i slobode.
Ovaj udarac posvećujemo četvorici boraca, drugovima Kostasu Sakasu, Jorgosu Karajanidisu, Aleksandrosu Mitrusijasu i Steli Antoniju, koji se drže u pritvoru pre suđenja od 4. decembra 2010. Prva trojica drugova su u štrajku glađu zahtevajući oslobađanje anarhistkinje Stele Antoniju zbog ozbiljno ugroženog zdravstvenog stanja, kao i ukidanje novih osvetoljubivih optužnica protiv njih.
U petak 16. marta 2012. skvot Elba je napadnut od strane plaćenika jedne privatne kompanije uz asistenciju poljske policije. Projekat-skvot Elba je osnovan 2004. godine. Finska kompanija Stora Enso (vlasnik objekta) je bila svesna postojanja i aktivnosti koje su se dešavale i Elbi i, nakon protesta od pre dve godine, prisustvo skvotera na tom području je bilo prihvaćeno. Niko od korisnika zgrade nije bio obavešten od zakazanom datumu izbacivanja, tako da je upad bio potpuno iznenađenje za ljude koji su živeli u skvotu koji je najveći i najstariji aktivni socijalni i kulturni centar u Varšavi.
