U engleskoj sekciji Biblioteke, The Anarchist Library, objavljeno je saopštenje povodom najnovijeg talasa hapšenja i proganjanja anarhista u Italiji. Ovo je prevod tog saopštenja:
Ovde u Biblioteci obično ne objavljujemo ovakva saopštenja i kominikee, pre svega zato što ima mnogo drugih mesta i načina na koje se može pokazati solidarnost. Ipak, želimo da izrazimo našu BEZUSLOVNU solidarnost sa drugovima pogođenim represijom u Italiji i drugim zemljama, koja je usledila posle oružanog napada na Adinolfija.
Zgađeni smo ponašanjem raznih organizacija koje su se distancirale od onih „nasilnih“ i koje su u medijima započele kampanju „pranja“ svojih dragocenih akronima i dragocenih ideologija.
Nepotrebno je reći, zgađeni smo ponašanjem države koja je započela još jedan lov na „zle” anarhiste.
U subotu, 19. maja 2012. grupa od 30 antifašista se spustila do restorana Ešford Haus u predgrađu Čikaga gde se dešavao 5. Ekonomski samit belih nacionalista, kao i Susret belih nacionalista Ilinoisa. Fašisti su napadnuti unutar restorana, neki su prošli sa povredama, a sastanak je u potpunosti prekinut. Antifašistička grupa je o ovom dešavanju dobila anonimnu informaciju “iznutra”. Ovo fašističko dešavanje je, u tajnosti, planirano šest meseci. Učesnici su pokušali da zataškaju pravu namenu ovog dešavanja, a mediji su o konferenciji izveštavali kao o svadbi, a potom i sastanku grupe za irsku kulturnu baštinu. Događaj je reklamiran i na Stormfrontu, poznatom fašističkom internet forumu.
Antifašisti se protive svakom organizovanju rasista i fašista u našim zajednicama. Organizovanja fašista i belih nacionalista su rezultovala brojnim stravičnim događajima, od nedavnog slučaja u Arizoni gde je poznati neonacista Dž.T. Redi – kandidat za šerifa i bivši pripadnik “Nacional-socijalističkog pokreta” – ubio 18-mesečnu devojčicu i tri odrasle osobe, do Bendžamina Smita koji je 1999. za tri dana, u dve države, ubio dvoje i ranio devet pripadnika rasnih i etničkih manjina, da navedemo samo dva primera.
Kao antifašisti posvećeni smo gašenju i napadima na sve rasističke, nacionalističke ili fašističke organizatore ili pojedince na koje naiđemo.
Preuzimanje odgovornosti za spaljivanje motora Temis Skordelis
Prošle su tri i po godine od izbijanja rata protiv imigranata u naselju Ajos Pantelejmon. Ti si se od samog početka potrudila da budeš vojnik u svakodnevnim racijama. Bila si predvodnica čišćenja trga u tom naselju, a zapečatila si čak i dečije igralište. Krstarila si TV kanalima i ponosno povraćala svoj rasistički otrov pretvarajući ga u medijski spektakl.
A kada si procenila da je strah obuzeo sve koji su druge veroispovesti i svakog tvog komšiju stranca, organizovala si nove rasističke patrole na još jednom trgu, ovog puta malo dalje. Zatim si odigrala ulogu tokom rasističkih pogroma u maju 2011. Nekoliko meseci kasnije si čak naterala svoje prijatelje pandure da te odvuku na sud, skupa sa drugom dvojicom tvojih seronja-istomišljenika, optužena za bodenje imigranata. Konačno, za izbore si uspela da uđeš na listu kandidata tvoje voljene Zlatne zore kao nagradu za sranja koja si pravila svih ovih godina. I pomislila si da sve ide dobro.
Ali, vidiš, nije lako prevariti memoriju. Taman kada si pomislila da je sve to zatrpano na smetlištu istorije, pojavilo se ispred tebe iznenada i bez pitanja. Temis, bila si važno simbolično poglavlje za ove reakcionarne formacije koje su se prozvale “odborima stanovnika”. Ali tvoje akcije su, pre svega, imale ozbiljne, krvave, posledice. A mi ih ne zaboravljamo. Zbog toga smo se odlučili da ti 2. maja 2012. zapalimo motor, usred bela dana, u ulici Aharnon, u srcu tvog zloglasnog naselja. Dakle, nemoj se nikada i nigde osećati bezbedno. Znamo da malo spaljene kubikaže nije ništa u poređenju sa traumama koje si prouzrokovala. Ali neprijateljstva se nastavljaju.
Na ovom video snimku (od 13:00 do 13:42) možete videti Temis Skordeli kako preti i maltretira imigrante, nakon čega napušta mesto dešavanja na svom motoru.
Javna osuda od strane “Inicijative zidara i građevinskih radnika”
Dalje ruke od kolege-radnika Nikosa Kacifisa
Naša “Inicijativa zidara i građevinskih radnika” osuđuje hapšenje zidarskog radnika Nikosa Kacifisa od strane pandura u civilu koje se desilo u nedelju, 13. maja 2012. godine ispred njegove kuće. Hapšenje je usledilo jedan dan nakon masovnog skupa grčkih i imigrantskih radnika protiv – od strane policije tolerisanih – fašističkih napada u okrugu Kalitea i šire. Naš kolega radnik koji živi u toj oblasti je takođe učestvovao na protestnom okupljanju.
Prošle nedelje, kao simboličan čin solidarnosti sa utamničenom anarhistkinjom Stelom Antoniju i četvoricom drugova koji su uhapšeni nakon demonstracija od 12. februara u Atini, postavili smo transparente u blizini grčke ambasade i Helenskog fonda za kulturu.
ΛΕΥΤΕΡΙΑ ΣΤΗ ΣΤΕΛΛΑ ΑΝΤΩΝΙΟΥ / SLOBODA ZA STELU ANTONIJU
Stela Antoniju je uhapšena 4. decembra 2010. godine u Atini, zajedno sa drugovima Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusijasom koji se takođe nalaze u zatvoru, pod optužbom za navodno učešće u oružanoj organizaciji, CCF. Stela se nalazi u zatvoru, bez suđenja, već 16 meseci i – kao i ostali drugovi – odbacuje sve optužbe koje se neprestano obnavljaju uz podizanje novih optužnica. Pravi razlog zašto je država drži u zatvoru jeste njen politički izbor da se solidariše sa Aleksandrosom Mitrusijasom (koga su vlasti tražile i pre hapšenja), kao i njene političke akcije i stavovi, odnosno, učešće u anarhističkom pokretu i socijalnim borbama. Stela boluje od retke bolesti koja se ne može lečiti u zatvoru i koja zahteva posebne lekove i čest medicinski tretman ali joj je to stalno uskraćivano. Kao posledica toga njeno zdravstveno stanje se dramatično pogoršalo. Iz tih razloga Stela je već pet puta zahtevala puštanje na slobodu uz kauciju, ali još uvek bez uspeha. Ipak, uprkos ozbiljnom zdravstvenom stanju ona nikada nije prestala da se hrabro bori, čak i unutar zatvorskih ćelija režima, za bolje uslove za sve zatvorenike kao i protiv samog sistema zatvora. U junu 2011., zajedno sa drugim zatvorenicima (anarhistima i onima koji to nisu), Stela je učestvovala u političkim mobilizacijama u zatvoru protiv usvajanja “srednjeročnog memoranduma” nametnutog od strane grčke vlade i Trojke (EU/ECB/MMF).
ΛΕΥΤΕΡΙΑ ΣΤΟΥΣ ΠΡΟΦΥΛΑΚΙΣΜEΝΟΣ ΤΗΣ 12ης ΦΛΕΒΑΡΗ / SLOBODA ZA UHAPŠENE 12. FEB U ATINI
4. april – Izjava o štrajku glađu Spirosa Dravilasa (zatvorenik zatvora Domokos, trenutno se nalazi u bolnici zatvora Koridalos) pod naslovom “Država i njene institucije se svete onima koji ne podležu njihovom sistemu lišavajući ih stečenih prava o privremenom odsustvu”. Vlasti Spirosu Dravilasu odbijaju privremeno odstustvo iz zatvora na koje ima pravo već dve i po godine.
6. april – Štrajk glađu su proglasili Jorgos Karajanidis, Aleksandros Mitrusijas i Kostas Sakas – “Od danas, 6.4.2012., započinjemo štrajk glađu i zahtevamo ukidanje proizvoljnog i osvetničkog pretkrivičnog pritvora kao i hitno oslobađanje saokrivljene Stele Antoniju iz zdravstvenih razloga”. Izjavu je potpisala i Stela Antoniju (koja trenutno protestvuje uzdržavanjem od zatvorske hrane).
6. april – Štrajk glađu su proglasili utamničeni članovi Zavere vatrenih ćelija (ZVĆ) Panajotis Argiros i Gerasimos Cakalos koji zahtevaju konačni transfer u zatvor Koridalos kako bi se stavila tačka na stalne osvetničke transfere i psiho-fizički stres.
7. april – Anarhista Vangelis Kailoglu (jedan od četvorice uhapšenih 12. februara kome je određen pritvor) se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
7. april – Kao znak solidarnosti, sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane su započeli i zarobljenci socijalnog rata, anarhisti Sokratis Cifkas (zatvor Diavata), Janis Skuludis (zatvor Avlona), Babis Cilianidis i Dimitris Dimciadis (zatvor Koridalos)
8, april – Štrajk glađu je proglasio utamničeni član ZVĆ Hristos Cakalos u znak solidarnosti sa drugom dvojicom članova ZVĆ koji štrajkuju glađu
8. april – U znak solidarnosti 130 zatvorenika prvog krila zatvora (za muškarce) Koridalos počelo sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane
9. april – Skupština solidarnosti na atinskoj Politehničkoj školi, sa telefonskim javljanjem štrajkača glađu iz zatvora
9. april – Ostali utamničeni članovi ZVĆ i anarhistički revolucionar Teofilos Mavropulos objavili da će se postepeno pridružiti štrajku glađu koji su započela njihova brača Panajotis Argiru, Geramisos i Hristos Cakalos
11. april – Izjava Stele Antoniju o nedavnim dešavanjima: Tužilaštvo nije naredilo da Stela ponovo bude u pritvoru; međutim, tužilaštvo će obnoviti pritvor Sakasu, Mitrusijasu i Karajanidisu na osnovu fabrikovanih optužbi protiv njih u vezi sa 250 starijih napada ZVĆ podmetanjem požara. Imajući u vidu ove činjenice, i u dogovoru sa trojicom drugova, Stela je objasnila da prekida učešće u štrajku glađu, ali će se uprkos zdravstvenim problemima, uzdržavati od uzimanja zatvorske hrane sve do ispunjenja njihovih zahteva.
11. april – Utamničeni anarhista Rami Sirianos se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
14. april – Skupština solidarnosti sa J. Karajanidisom, A. Mitrusijasom, K. Sakasom i S. Antoniju je (pored ostalog) objavila i sledeću vest: “Trenutno, trojica drugova Karajanidis, Mitrusijas i Sakas su optuženi u slučaju podmetanja 250 požara ZVĆ od strane eksperata tužilaštva Mokasa i Baltasa koji su naredili da se svoj trojici kao i članovima R.O. ZVĆ ponovo odredi pritvor. Stela Antoniju je takođe optužena u ovom slučaju, ali neće biti vraćena u pritvor već se očekuje da će biti puštena (u junu 2012.) nakon 18 meseci provedenih u pretkrivičnom pritvoru dok na njen peti zahtev na puštanje iz zdravstvenih razloga još uvek nije odgovoreno”. Da podsetimo, Stela se nalazi u prtivoru već 16 meseci, a jedini dokaz protiv nje je posedovanje lažne lične karte.
14. april – Vesti o tri utamničena člana ZVĆ nakon jedne nedelje štrajka glađu: Gerasimos je izgubio šest kilograma, Panajotis pet, a Hristos sedam kilograma.
Od 6. aprila do danas, akcije solidarnosti, kao i napadi paljevinama i sabotaže, su izvedene u nekoliko delova Grčke (od Irakliona na Kritu, Atine, Livadije, Patrasa, Soluna do Verije i Komotinija), ali takođe i širom Evrope i Latinske Amerike (od Barselone i Mursije u Španiji, preko Hamburga, Amsterdama do Kardifa, Bristola i Kembridža u UK, Njujorka do Čilea, Bolivije, Kolumbije).
Ljudi se u grčke zatvore zatvaraju godinu i po, i više dana pre suđenja, a u zavisnosti od sudskih mahinacija onima koji su optuženi za navodne zločine pritvor se iznova i iznova produžava (pretkrivični pritvor maksimalno traje 18 meseci, a nakon isteka ovog perioda podižu se nove optužnice radi produženja pritvora). Izlažući svoj život velikoj opasnosti, neki se usuđuju da nastave svoju borbu protiv vlasti i unutar zatvora. Ovo je jedan od najsurovijih pokušaja režima da prekine snažnu solidarnost između drugova, kako onih unutar tako i onih van zatvorskih zidina. Nećemo dozvoliti da nas slome.
Kako je jednom rekao Sofoklis Nidelis iz zatvora u Greveni: “Solidarnost i drugarska kolektivnost su najrazornija oružja.”
Najnovija knjižica Act for Freedom! (pdf, klikni na sliku)
Akcije govore same za sebe. Ipak, želimo da dodamo nekoliko reči o trenutnoj situaciji i izboru za napad. Kako je grad prepun svih vrsta pandura a zatvori drugova, kako se fašistički otrov u obilnim količinama izliva sa TV ekrana, a šljam se sprema za još jedan izborni festival, kako se represija prema unutrašnjem neprijatelju unapređuje i širi, želeli smo da ovaj mizerni pejzaž oslikamo drugačijim potezom.
U prvim danima 2012. ljudi koji učestvuju u anarhističkom/anti-autoritarnom miljeu su okupirali zgradu VOX (vlasništvo državnog Instituta za socijalno osiguranje – IKA) na trgu Eksarhija, u pokušaju da je pretvore u otvoreni socijalni centar. “ΒΟΞ” je bilo ime bivšeg otvorenog bioskopa koji se nalazio u istoj zgradi, na uglu ulica Arahova i Temistokle. Sama zgrada omogućava udomljavanje različitih poduhvata. Cilj grupe je da proširi sociopolitičke borbe kroz kolektivne zahteve u eri u kojoj ekonomsko-sistemska kriza preti i napada većinu delova društva, ali i da gradi odnose solidarnosti i komunikacije sa ljudima i drugim inicijativama u naselju.
U zoru 20. aprila, samo jedan dan pre javnog otvaranja ovog novog projekta, velike policijske snage su izvršile napad na naselje, a naročito trg Eksarhija, tako da su panduri i tužilac do 6h iselili zgradu VOX-a. Oko 13h, trg Eksarhija i okolne ulice su i dalje bili pod policijskom okupacijom.
Bilo je izveštaja da je policija izvršila prepad na još jednu zgradu u Eksarhiji, koja je takođe u vlasništvu IKA.
Tri osobe su privedene tokom evikcije zgrade u ulici Valtetsiju br. 60 . Oni su zadržani u policijskoj stanici i zvedeni pred tužioca sa optužnicom za ilegalni upad. Dvoje privedenih je pušteno, dok je treća osoba – imigrantkinja bez papira, sprovedena u policijski direktorat za strance.
U međuvremenu, zgrada socijalnog centra VOX je zapečaćena. Oko 13.50, kolektiv VOX je objavio saopštenje u vezi sa akcijom vlasti u kome se skreće pažnja na iskrivljivanje činjenica od strane medija i kaže da su jutros, 20. aprila, oko 6h brojne represivne snage zajedno sa trojicom tužilaca preuzele kontrolu nad čitavom Eksarhijom. Joanis Tentes, tužilac Vrhovnog suda je nedavno izdao naređenje da se okupirani prostori isele, naređenje koje se sada po prvi put sprovodi upraksi uz tesnu saradnju sa poznatim glavnim tužiocem Atine Eleni Raiku. Pod komandom ovog tužioca, uprava IKA je podnela tužbu protiv društvenog centra VOX, omogućivši time prinudno iseljenje.
U 17h, čitavo naselje Eksarhija (uključujući ulaz u Politehničku školu iz ulice Sturnari) je još uvek bilo blokirano policijskim snagama, a policijski odredi i motociklističke jedinice su čak blokirale saobraćaj u nekim ulicama, i tako dalje.
Dvodnevna svirka za utamničene borce koja je trebalo da se desi unutar Politehničke škole u Atini je otkazana (DIY punk benefit festival 20-21.04), a redovna skupština solidarnosti sa anarhistima R.O. Zavera vatrenih ćelija biće održana u Malom pozorištu u ulici Lofos Strefi umesto u jednoj od zgrada Politehničke škole.
Grupa VOX je pozvala na okupljanje na trgu Eksarhija za subotu 21.04. od 18h, gde namerava da održi ranije planirani koncert.
U subotu uveče, oko 19h, zgrada VOX je ponovo okupirana uz pomoć više od 200 drugova. Samoorganizovanom dešavanju povodom otvaranja skvota je prisustvovalo oko 2,000 ljudi na samom trgu, kao i okolnim ulicama. Do manjih sukoba je došlo dva sata iza ponoći tokom kojih su panduri ispalili veliku količinu suzavca.
“Između toliko noći, toliko kamenja, toliko mnogo ubijenih – reče on/a – ti si, Revolucijo, otvorila široke bulevare za univerzalni sastanak. […] Ako ništa drugo nismo dobili – reče on/a – barem smo saznali gde ćemo se sutra sresti.” Jani Rico, Bez politike
Preuzimamo odgovornost za napad od 9. aprila 2012. godine, na zgradu u kojoj se nalazilo Ministarstvo za reformu javnog sektora i elektronsku upravu koja se nalazi u naselju Neos kosmos (“Novi svet”, u jugozapadnom delu Atine).
Ministarstvo za reformu javnog sektora i e-upravu je ovlašćeno i odgovorno za kontrolisanje “propusta” javne uprave u smislu formulisanja i sprovođenja javne politike o ljudskim resursima, strukturama i sistemima javnog sektora. Poslanik PASOK-a i trenutni ministar za upravnu reformu i e-vladu Dimitris Repas je nedavno, zajedno sa ostalim šefovima izvršnih ministarstava, učestvovao u razgovorima sa MMF/ECB/EU Trojkom o pitanjima rada, kao na primer otpuštanjima, tehnološkim viškovima i redundantnosti, kao i o radnim uslovima u javnom sektoru (smanjenja plata i fleksibilizacija radnog vremena).
Naš napad stavljamo u kontekst praktičnog otpora protiv struktura dominacije, nastojeći da doprinesemo pravcu koji će dovesti do konačne dekonstrukcije postojećeg.
Dominantna vlast, imajući u vidu ubrzanu destabilizaciju društvenog konsenzusa koja je rezultat opšte sistemske krize i znajući da socijalno-klasne borbe sve više intenziviraju oblike otpora, ima za cilj ne samo vojno uništenje revolucionarnih snaga i svakog pojedinačnog borca, već takođe teži obesmišljavanju same borbe i njenoj konačnoj asimilaciji od strane samog sistema. Zadatak revolucionarnog pokreta je da čitav ovaj proces transformiše u revolucionarnu perspektivu vodeći otvoreni rat protiv države i kapitala, uz stalno isticanje političkih i klasnih karakteristika tekuće krize. Formiranje fronta bez tutorstva u redovima potlačenih dovešće do izgradnje brane protiv planova koje promoviše dominantna vlast čiji je krajnji cilj socijalna revolucija za zbacivanje kapitalizma, koji je sposoban da se reprodukuje kroz svoje destruktivne i nehumane strukture i funkcije.
Funkcionalna i osnovna ćelija tog fronta jeste revolucionarno nasilje, politički izbor koji sam sebi nije cilj, niti predstavlja egzistencijalni izlaz za ostvarivanje (samo)referentnosti, već sredstvo oslobađanja u borbi protiv nasilja kapitalističke strukture. Državno nasilje je svakodnevno stanje kapitalističkog društva. Ono je izraženo na mnogim nivoima i u svim aspektima svakodnevnog života. Ono je direktno izraženo kroz, očigledan, represivni državni aparat – vojsku i policiju, ali takođe i indirektno kroz prinudni rad, odnos između zaposlenosti i potrošnje, standardizaciju svakodnevnog života, društvene nejednakosti, rasnu segregaciju, siromaštvo i bedu.
Analizirajući današnje uslove i osvrćući se na istoriju kapitalizma, naša politička projektualnost postaje mnogo jasnija u očima svakog pojedinca: kapitalizam se mora srušiti. Tek tada će kapitalizam prestati da se reprodukuje kroz svoje krize, pomoću kojih može da oblikuje nove nemilosrdne uslove života. Prava sloboda će nastati tamo gde prinuda neće postojati, tamo gde rad neće biti pretvoren u robu već će biti cilj sam po sebi i sredstvo koje svakoj osobi omogućava da izrazi svoje kreativne sposobnosti. Dakle, samo kroz promociju svrgavanja kapitalizma, kroz socijalnuz revoluciju, bićemo u mogućnosti da se pokrenemo ka besklasnom društvu, društvu jednakosti i slobode.
Ovaj udarac posvećujemo četvorici boraca, drugovima Kostasu Sakasu, Jorgosu Karajanidisu, Aleksandrosu Mitrusijasu i Steli Antoniju, koji se drže u pritvoru pre suđenja od 4. decembra 2010. Prva trojica drugova su u štrajku glađu zahtevajući oslobađanje anarhistkinje Stele Antoniju zbog ozbiljno ugroženog zdravstvenog stanja, kao i ukidanje novih osvetoljubivih optužnica protiv njih.
U subotu 14. aprila, dok su se svi pristojni građani (za Vaskrs) nalazili u hramovima indolencije, odlučili smo da izvedemo napad bojom na kancelarije partija LAOS (krajnja desnica) i Batsok* (socijldemokrate) u severnim predgrađima Halandri i Holargos, kao minimalni znak solidarnosti sa Mitrusijasom, Sakasom, Karajanidisom koji su u štrajku glađu već 12 dana.
Dolaze sa džepnim noževima, dolaze sa noževima; fašisti polomićemo vam noge i ruke
Saopštenje antifašista povodom incidenta-pokušaja neonacističkih batinaša iz “Zlatne zore” da se pojave na lokalnoj stanici “Kriti TV”
U petak 2. marta, oko 15h, grupa drugova je napala članove Zlatne zore u industrijskom području Irakliona, nakon što su dobili informaciju da se šljam tamo okupio. Još početkom nedelje smo bili svesni njihovog prisustva u gradu. Fašisti su bili na “Kriti TV” zbog govora koji je glavešina kritskog ogranka neonacističke partije trebao da održi. Nakon kraćeg sukoba, nacisti su pobegli i sakrili se u restoran koji se nalazi unutar TV stanice, odakle su nas siledžije gledale kako razbijamo vrata prodavnice u pokušaju da provalimo u zgradu i, takođe, kako uništavamo njihove privatne automobile. Reakcije hitlerovaca su bile pretnje sa bezbedne udaljenosti, dok su telefonom pozivali pandure i postavljali predmete kako bi blokirali vrata.
Pokušaj pojavljivanja zlatnozoraša u prostorijama “Kriti TV” je usledio nakon njihovog provokativnog prisustva u selu Vianos, pre oko dve nedelje, kada su članovi ove legalne – kako oni tvrde – partije napali imigranta i pretili mu pištoljem.
Nakon ovog poslednjeg incidenta, moramo da pojasnimo
/fašistima:
Kao što ste mogli shvatiti i u junu, vaše javno ili ne-javno prisustvo u Iraklionu neće biti tolerisano, ni sada, niti bilo kada. Dobićete odgovarajući odgovor na svaki pokušaj da stupite nogom u ovaj grad.
/masovnim medijima uopšte, a posebno “Kriti TV”
Dajući glas Hitlerovim potomcima – i tako ih priznajući kao još jedan, iako ekstreman, ali moralno legitiman politički koncept – automatski ste nagradili fašizam. Od sada, svako preuzima odgovornost za svoje poteze. Od sada, svako preuzima odgovornost za svoje poteze.
/zajednici Iraklion
Kako živimo u eri u kojoj će sve vrste cveća cvetati i zbog toga što neko krije otrovno trnje, proterivanje čak i pojedinačnih fašista iz škola, igrališta i naselja stvar je svih onih koji ne dele Hitlerove vizije za čovečanstvo.
Glavnu odgovornost za činjenicu da rat protiv fašizma traje toliko dugo snose oni koji fašizmu povremeno nude mir.
Za nekoliko dana će se odlučivati – po peti put za redom – o zahtevu anarhistkinje-zatvorenice Stele Antoniju da bude puštena iz zatvora zbog zdravstvenih razloga. Produženje pritvora bi njeno inače teško zdravstveno stanje izložilo ozbiljnim rizicima. U takvoj situaciji naša solidarnost sa Stelom je imperativ.
U uslovima intenziviranja represije, koja upotpunjuje prizore povećanja siromaštva i socijalne deprivacije, jedinstvo i solidarnost su neophodni preduslovi za nastavak naše borbe.
U subotu 3.3.2012. preko 1,000 ljudi je marširalo atinskim naseljem Kipseli u znak solidarnosti sa skvotovima i samoorganizovanim gradskim prostorima u demonstracijama na koje su pozvali skvotovi iz centra Atine.
U pozivu skvotova Patision 61 i Skaramaga stoji:
“Sredinom novembra, pokrenuto je novo partnerstvo opštine Atina i policije. Zajedno su pokrenuli novi ciklus upravljanja centrom Atine. U početku, za metu su uzeli okupiranu “Opštinsku tržnicu Kipseli” koja pruža utočiste za različite (socijalne i druge) potrebe lokalnog stanovništva , nakon čega je usledilo krivično gonjenje po službenoj dužnosti skvota “Lela Karajani 37”, što je dalo zeleno svetlo za moguće pandurske intervencije.
U zoru 1. marta, nekoliko fontana u Korunji je obojeno u crveno u znak solidarnosti sa preko 50 zatvorenika koji se bore protiv torture i zlostavljanja u španskim zatvorima. Pored toga, ispisivali smo slogane ZATVOR = TORTURA, kako bi razbili zidove koji sakrivaju ove savremene centre za istrebljenje i koje stalnu zloupotrebu vlasti čine nevidljivom.
Grupa fašista se već neko vreme svakodnevno pojavljivala na trgu Kipru, u naselju Kalitea, ispisivala parole na zidove, napadala imigrante i demonstrante; obrijane glave, vojničke čizme, svastike, nacistički simboli na tetovažama…peripatetički ispljuvak hulja i kukavica nostalgičnih za Hitlerom…
Dana 24. februara, pojavili smo se u Kalitei, i videli da je šljam od 6-7 đubradi prerastao u veću grupu smeća, takođe i iz drugih naselja (trg Atika, trg Sveti Pantelejmon). U petak uveče, izbrojali smo oko 15-20 fašističkih plaćenika okupljenih na jednoj strani trga Kipru. Pa smo uradili očigledno. Grupa sa jednakim brojem drugova i drugarica ih je napala, zgazila njih nekoliko, dok su ostali pobegli u stampedu, ostavljajući iza sebe grupicu svojih da krvare po pločniku.
Antifašistička akcija je integralni deo borbe za društvo ravnopravnosti i solidarnosti, za društvo u kome neće biti mesta za rasnu i rodnu diskriminaciju. Do tada, dužnost je svih boraca da ne damo niti pedalj zemlje, nijedno naselje, saučesnicima režima. A svi “rasni čistunci” koji na trgovima i ulicama pokušavaju da sprovode “operacije čišćenja” treba da znaju da ih antifašističke patrole čekaju u svakoj ulici ovog grada…Pregazićemo ih…
U ponedeljak uveče, 27. februara, u Valensiji su izvedene različite akcije:
– spaljivanje dva bankomata koja se nalaze u univerzitetskom naselju
– jedan bankomat je uništen upotrebom betonskog bloka
– spaljena je tramvajska stanica
Ove akcije smo izveli zbog situacije sa kojom se suočavamo, ovde, u Valensiji. Policijska represija tokom studentskih demonstracija, zajedno sa povećanim smanjenjem socijalnih davanja, ukazuju da država i kapitalističke kompanije pojačavaju napade na neka od prava koja smo ranije imali.
Učenici srednje škole IES Lluís Vives su izašli na protest koji prevazilazi makro-demonstracije (ili povorke) sindikata ili levičarskih partija. Ti protesti su se, obzirom da su izvedeni bez traženja odobrenja i borbeno, suočili sa pravom suštinom države i kapitalizma – kada im se skinu maske – nasiljem.
Zato je naš doprinos borbi uzeo oblik sabotaže i napada. Sistem je nasilan, to je razlog zašto smo radikali.
Naši životi su dovedeni u pitanje. Za širenje revolta!
Danas, 29. februara 2012., spustili smo se u metro stanicu Congrés i sve uništili – kamere, automate za prodaju i poništavanje karata, putničke blagajne i reklamne panoe.
Ukoliko neko pita zašto, onda ćemo reći da imamo dovoljno razloga da napadnemo TMB (gradski prevoznik) kada podigne cene karata ili kada nas čuvari napadnu. Imamo dosta razloga da ostavimo iza sebe puno slomljenih stakala jer smo u obavezi da svakog dana idemo na posao i pasivno trpimo eksploataciju.
Čak iako većina osoblja TMB napusti solidarne radnike i putnike, neka bude jasno da neće odustati od borbe. Nastavićemo borbu za svet koji želimo – svet bez ucena kapitalizma i dominacije.
Opet ćemo napasti.
Na kraju, takođe šaljemo svu našu podršku studentima koji su danas snažno izašli na ulice, što su jasno stavili do znanja da nikome neće dozvoliti da ih gazi.
U Atini je 22. februara, naš drug Panajotis Janakakis bio žrtva brutalnog napada snaga za “sprovođenje zakona”. Njega su priveli, odveli u glavno sedište atinske policije i brutalno zlostavljali. Takis Janikakis je bivši član Federacije anarhista Grčke (OAE), a sada član anarhističke grupe Kath’odon (“U toku”). On je takođe autor knjige “Hronika pada Slobodana Miloševića” (2007). Evo šta je Takis ispričao o svojoj “avanturi”:
“Za sredu 22. februara je, kao što svi znate, bilo planirano okupljanje na trgu Sintagma. Istina, učešće ljudi je ovog puta, nažalost, bilo malo.
Oko 19h, nakon što su se ljudi gotovo razišli, a saobraćaj vratio u normalu, peške sam se zaputio sa trga niz ulicu Pamepistimu. Na nekih 300 metara od raskrsnice ulica Panepistimu i Amerikis, dok sam se kretao, iznenada me je napala čitava interventna jedinica (MAT). Panduri su brzo skočili na mene i uhvatili me, nespremnog, bez garda, a onda su počeli da me tuku svojim štitovima! Batine su bile toliko surove da je počela da mi curi krv iz nosa. Na trenutak sam pomislio da će se moj život tu okončati.
Panduri su me prikovali za trotoar i počeli da me ismevaju, prete i psuju. Zgrabili su kapu koju sam nosio, na kojoj se nalazilo zaokruženo A. Okružili su me, tako da prolaznici gotovo nisu ni mogli videti šta se dešava. Istovremeno, jedan od pandura me upitao šta se dešava sa mnom, a drugi su povikali da sam anarhista. Ovo ističem zato što je bitno, pošto je očigledno da je čitava scena nastala samo zbog toga što sam anarhista.
Nakon što su mi vratili kapu i ličnu kartu, ruke su mi vezali lisicama iza leđa i ugurali u patrolna kola. U pratnji dvojice slučajnih policajaca koji su bili na dužnosti, prebačen sam u glavno policijsko sedište (GADA). Tamo su mi skinuli lisice, uzeli podatke i pustili nakon, otprilike, tri sata.
U međuvremenu, policija nije uhvatila samo mene, tamo sam video i druge ljude, od mladih do starijih ljudi koje su panduri uhvatili u različitim delovima grada, a svi su se kretali iz pravca trga. Iz razgovora sa nekolicinom njih, shvatio sam da nikoga od njih barem nisu tukli. Samo sam ja bio obliven krvlju. Čak je i kabanica koju sam imao na sebi bila puna krvi. Takođe, mrlje od krvi su se mogle uočiti i na mojim pantalonama. Ovo pominjem da bih naglasio jačinu udaraca koje sam pretrpeo.”
Čovekoliki psi-čuvari vlasti, dalje ruke od naših drugova! Narodni bes će vas pomesti!
Okupacija naše bolnice u Kilkisu od strane radnika počela je u ponedeljak 20. februara, u 8:30h po lokalnom vremenu. Ova okupacija nije samo zbog nas, lekara i radnika bolnice u Kilkisu. Niti se tiče samo grčkog Nacionalnog zdravstvenog sistema koji se, zaista, urušava. Mi se borimo jer su sada u realnoj opasnosti ljudska prava. A ta pretnja nije usmerena samo protiv jedne nacije, ili protiv nekoliko zemalja, ili nekoliko socijalnih grupa, već protiv niže i srednje klase u Evropi, Americi, Aziji, Africi, u celom svetu. Današnja slika Grčke će sutra biti slika Portugala, Španije, Italije i ostatka zemalja širom sveta.
Radnici bolnice u Kilkisu i većine drugih bolnica i zdravstvenih centara u Grčkoj ne primaju plate na vreme, a nekima su plate smanjene praktično na nulu. Moj kolega-radnik je u šoku prebačen na našu kardiološku kliniku kada je shvatio da je umesto uobičajenog čeka na 800E (da, to je njegova mesečna plata) od države dobio obaveštenje u kome piše da ne samo da neće biiti plaćen ovog meseca, već da morati i da vrati 170 evra. Drugim radnicima je isplaćeno samo 9 (devet) evra za ovaj mesec. Oni među nama koji još uvek dobijaju kakvu-takvu platu podržače te kolege na svaki mogući način.
Ovo je rat protiv naroda, protiv čitave zajednice. Oni koji kažu da je javni dug Grčke dug grčkog naroda – lažu. To nije dug naroda. Taj dug su stvorile vlade u saradnji sa bankarima kako bi porobile ljude. Krediti koji se daju Grčkoj ne koriste se za plate, penzije i socijalnu zaštitu. Upravo je suprotno: plate, penzije i sredstva socijalne zaštite koriste se za isplatu bakara. Oni lažu. Suprotno onome što izjavljuju, oni ne žele društvo bez dugova. Oni sami stvaraju dugove (uz pomoć korumpiranih vlada i političara) zarad sopstvene dobiti. Grčkoj su dali bankara za premijera kako bi bili sigurni da se “posao” dobro obavlja. Naš premijer Lukas Papademos uopšte nije bio izabran. Njega su imenovali Evropska centralna banka (ECB) i bankari uz pomoć evropskih i grčkih korumpiranih političara. To je njihovo tumačenje pojma “demokratija”.
Dugove stvaraju bankari koji stvaraju novac ni iz čega i ubiraju kamate, samo zato što su im naše vlade omogućile da to čine. A oni nastavljaju da govore da ćemo te dugove otplaćivati ti i ja, naša deca i unuci, ličnim i nacionalnim sredstvima, našim životima. Ništa im ne dugujemo. Naprotiv, oni duguju narodu veliki deo bogatstva koji su stvorili zahvaljujući politčkoj korupciji.
Ukoliko se ne probudimo i pogledamo istini u oči, uskoro ćemo svi postati robovi koji rade za 200E mesečno ili manje. Odnosno, oni među nama koji budu uspeli da pronađu posao. Bez medicinske nege, bez penzija, bićemo beskućnici i gladni, kao što je to sada slućaj sa mojim sugrađanima Grčkoj. Na hiljade njih živi na ulici i gladuje.
Nemamo nameru da realnost mažemo tamnim bojama, ali to je istina. Ova situacija nije nastala zbog finansijsog ili monetarnog incidenta ili greškom. To je početak ružne faze dugog procesa nakon pažljivo osmišljenog plana, procesa koji je počeo pre više decenija.
Moramo se zajedno boriti protiv ovog neoliberalnog plana. I to je ono što mi sada radimo u Kilkisu, kao i u mnogim gradovima širom sveta.
Za sada, ne razmišljamo o otvaranju računa za donacije. Ipak, možda ćemo to morati učiniti za nekoliko meseci ili čak nedelja, ako se situacija pogorša. Ono što nam trenutno najviše treba jeste moralna podrška i publicitet. Lokalne borbe širom sveta se moraju proširiti i zadobiti masovnu podršku ukoliko želimo da pobedimo u ovom ratu protiv korumpiranog sistema. ukoliko možete da smislite još neke dodatne načine kako da proširite naše vesti i ideje, to bi bilo sjajno.
Ponovo, ne možemo vam dovoljno zahvaliti za vaše tople reči i misli.
Vaša,
Leta Zotaki, direktorka odelenja za radiologiju bolnice u Kilkisu članica generalne skupštine radnika
predsednica Saveza bolničkih lekara u Kilkisu (ENIK)
U večernjim satima u utorak, 14. februara, u gradu Komajagva izgoreo je kazneno-popravni zavod, uz fatalne posledice za više od 355 ugljenisanih zatvorenika. Ovo je treći put za manje od deset godina da zastrašujući požari odnose živote na stotine zatvorenika; mnogi od njih su bili zatočeni bez ikakvih presuda ili su jednostavno dovedeni pred vlasti jer su bili tetovirani.
Požari u zatvorima koji se nalaze u gradovima Ceiba i San Pedro Sula, tokom mandata nacionaliste Rikarda Madura, nisu poslužili kao lekcija o čudnom upravljanju pravosuđem i zatvorima u Hondurasu. Još jednom se istorija ponavlja, ali je sada još sumornija, sa izjavama navodnih begunaca koje su procurele, koji su pričali o planiranom bekstvu u dosluhu sa zatvorskim vlastima, i indicijama suseda zatvorskih farmi, koji su osetili snažan miris benzina koji je dolazio iz zatvorskog objekta. Nasilje u kome se zemlja našla nije bez podloge. Male elite moćnika su saučesnici u sekvestraciji Hondurasa, jasno uz uobičajenu podršku stranih zemalja čiji se interesi vrte oko pljačke takozvanih prirodnih i ljudskih resursa.
Državni udar iz 2009. je poslužio kao katalizator za poniženja koje je pretrpeo narod Hondurasa. Nažalost, izbori nametnuti od strane američke imperije i nekih zemalja EU su legitimizovali pučiste i naslednike režima koji su poslužili procesu defenestracije demokratije.
Postojeće truljenje u organima državne bezbednosti, krađa arsenala oružja, trgovina oružjem iz SAD, militarizacija narko kartela, nekontrolisane bande (“maras”, deca neoliberalizma) deo su ovog koktela nasilja koji uništava ljude u Hondurasu.
Ukoliko bi glasine o umešanosti zatvorskih vlasti u izazivanju ove nesreće bile potvrđene (pored gnusnog nemara nedopuštanja vatrogascima da uđu na lice mesta i neotključavanja zatvorskih ćelija), događaji u Komajagvi će dokazati masakr sa predumišljajem, kamenujući tako već preminuli pravosudni sistem ove banana republike.
Čitava zemlja je u potpunosti skrhana ovim masakrom. U međuvremenu, sadašnja administracija ne skida svoj večiti osmeh, i pripovedačkim stilom Džordža Orvela i njegovog ministarstva istine, namerava da prikrije honduras (šp. dubine) u koje smo uronjeni, u oblastima ljudskih prava i ekonomske krize koji utiču na zemlju.
U ovoj zemlji smo svi zatočenici male grupe manijaka od kojih su neki specijalizovani za represije, a drugi za zastrašivanje. Politička laboratorija koja je postala takozvani trougao smrti (Gvatemala, El Salvador i Honduras) je pomogla američkoj imperiji da stvori ratnu zonu, u kojoj se nesigurnost koristi za medijske dezinformacije kako bi se ljudima usadila u glavu navodna potreba za tiranskom vladom koja bi iskorenila nasilje.
Takav primer je izabrani predsednik Gvatemale, Oto Perez, koji je poznatiji kao krvnik naroda Iksil. Gubitak istorijskog sećanja ljudi je ozbiljan pokazatelj nemogućnosti da rešimo naše probleme i toga kako su neke frakcije na korak od zahteva za stranom intervencijom.
Nasilje koje traje nije bez podloge već je deo scenarija dobro pripremljenog i dirigovanog sa velikih udaljenosti, i makabričnim ciljem potpaljivanja požara u Hondurasu i produžavanjem dominacije.
U četvrtak 9. februara 2012., u 6:30 ujutro, u oblasti instituta “FIAN” domar je pronašao telo Nikite Kalina, rođenog 1991. Policija je stigla u 8:00h, a oko 11:00h kontaktirala majku ubijenog. Prema rečima majke, Nikita je uboden 61 put, rebra su mu bila polomljena na više mesta, a imao je i povrede glave. Ništa nije bilo ukradeno. Trenutni osumnjičeni za ovo ubistvo je uhapšen, a na njegovoj odeći je pronađena Nikitina krv.
Očigledno je da je Nikita napadnut od strane grupe, a policija je takođe – nezvanično – rekla majci da je osumnjičeni (koji je priveden) nacional-socijalistički aktivista (neonacista), i da odbija da imenuje druge osumnjičene. I pored brutalnog ubistva, istraga još uvek nije ispitala Nikitinu majku niti njegovog prijatelja koji je bio poslednja osoba koja ga je videla. Zbog toga, pretpostavljamo da će pokušati zataškaju ovaj slučaj, kao što se to često dešava u Rusiji. Ipak, osumnjičeni je već angažovao advokata.
Plašimo se da istraga već radi u interesu uhapšenog i stoga je neophodna podrška. U ovom trenutku, organizacije za ljudska prava su obezbedile advokata, ali su i dalje potrebna sredstva za troškove sahrane. Nikita je potekao iz radničke porodice, i nikada nije skrivao svoje antifašističke i anarhističke stavove. Ukoliko želite da pomognete Nikitinoj porodici i prijateljima za troškove pogreba, donaciju možete da pošaljete Anarhističkom Crnom krstu Moskve ovde
Nikita na lokalnom okupljanju protiv izborne prevare drži plakat na kome piše: “Ne treba nam vlast. Sloboda ili smrt! Naš kandidat je samouprava!”
Naša srca kucaju za slobodu. Kada pogledamo Grčku u kojoj se na hiljade ljudi, svaki put sve intenzivnije, diže na ustanak protiv države, kapitala, smanjenja socijalnih davanja, eksploatacije i ugnjetavanja i iskazuje svoj bes, ona kucaju još brže.
U znak solidarnosti sa pobunjenima želimo da učestvujemo u širenju ustanka ovde, u ovoj gotovo pacifikovanoj teritoriji kapitalizma.
Strasno se zalažemo za slobodno, solidarno društvo u kome svako samoodređuje svoj život i u kome novac nema značaja kada je reč o (osnovnim) potrebama.
Duboko odbacujući vladajući sistem novca, privilegija i vlasti, usmerili smo naš bes na prozore Commerz banke i bankomate u gradu Bilefeldu u noći 17. februara.
U ranim jutarnjim časovima 9. februara 2012., izveden je napad na zalagaonicu u ulici Gizi. Ulaz je demoliran, oprema potpuno uništena, a bačena je i farba.
Varvarski napadi ekonomskih i političkih šefova uzimaju sve totalitarniji oblik i guraju velike delove društva u siromaštvo i bedu. Crnoberzijancii i zelenaši u tome vide priliku da se još više obogate eksploatacijom naših potreba i naše ekonomske neimaštine. Za malo para oni trguju čak i zlatnim zubima sledeći tradiciju svojih predaka koji su tokom nacističke okupacije Grčke akumulirali čitavo bogatstvo na račun naroda koji je bio gladan.
Oni žure da pokupe sve što je ostalo od nemilosrdnog ceđenja od strane glavnih zelenaša – MMFa, EU i grčke države. Ova đubrad su već izabrala stranu. To je ona strana koju predvode bankari, industrijalci, brodovlasnici, crkva i ostali lešinari koji inficiraju javno i društveno bogatstvo. To je strana naših klasnih neprijatelja. I tako ih treba i tretirati.
Protiv svih koji kradu naše živote Klasni kontranapad
Izjava pripadnika Revolucionarne borbe od 6. februara 2012. o oružanom metežu u naselju Dafni tokom kog je u borbi sa policijom ubijen Lambros Fundas
Represivne operacije protiv Revolucionarne borbe su počele oružanim metežom u naselju Dafni 10. marta 2010., kada je naš drug Lambros Fundas ubijen u okršaju sa policajcima Andreasom Haskisom i Teodorosom Kumarapisom.
Iako je ovaj incident postao polazna osnova za istrage koje su rezultovale našim hapšenjem, apelacioni tužilac Makropulos nije pozvao dvojicu policajaca ubica Lambrosa Fundasa da svedoče na ovom suđenju, već je pozvao samo vlasnicu kola koja su drugovi pokušali da eksproprišu sa ciljem upotrebe u akcijama organizacije.
Očigledno je da sudske vlasti nisu pozvale dvojicu policajaca ne zbog bilo kog drugog razloga do njihove zaštite, dokazujući time – kao što smo ranije rekli – srastanje sudskih i policijskih vlasti. Očigledno je da apelacioni sudija pokušava da zaštiti ubice Lambrosa Fundasa.
To nas ne iznenađuje. Na sličan način nismo iznenađeni činjenicom da okolnosti u vezi ubistva Lambrosa Fundasa nisu istražene, i da nikada i neće biti istražene od strane ma kog sudije. Uloga sudija, kao i ovog suda naravno, jeste da zaštite klasističke interese šefova, bogatih i njihovih lakeja i sledbenika, a to su niko drugi do policajci.
A to pokazuje licemerje državne pravde, jer kada sudije i ostali zvaničnici režima govore o vrednosti ljudskog života, oni isključivo misle na živote pripadnika njihove klase, onih kojima i sami služe, tj. na živote istih onih ljudi koji čine ekonomsku i političku moć, i ovih koji ih štite, odnosno, pripadnike policije.
Za sudije i ovaj sud, vredan je život batinaša i pretorijanaca ovog režima, kao na primer [pandura] Mancunisa, Margelosa, Stamosa, koji su svi obučeni i plaćeni da napadaju, muče i ubijaju. A još vredniji su, za ovaj sud, životi pojedinaca poput bivšeg ministra javnog reda Vulgarakisa, koga narod mrzi. Prema klasističkoj “pravdi”, vrednost ljudskog života se meri u odnosu na klasnu poziciju svakoga od nas; mereno time da li služi vlastima i kriminalnom režimu koji nazivaju kapitalizam i tržišna ekonomija.
Lambros Fundas će biti zapamćen kao borac za slobodu koji se dao svoj život pripremajući se za još jedan udarac Revolucionarne borbe protiv režima.
On je dao svoj život kako ne bi prošla okupacija grčke vlade, MMF-a, ECB i EU; kako ne bi prošla trenutna državna hunta i kapital; kako ne bi prošao novi totalitarizam koji političke i ekonomske elite žele da nametnu širom sveta, povodom svetske finansijske krize. Lambros Fundas je dao svoj život boreći se da krizu učini prilikom za socijalnu revoluciju.
Nasuprot tome, ubice Lambrosa Fundasa – Andreas Haskis i Teodoros Kumarapis, biće zapamćene u istoriji kao plaćenici i pripadnici ubilačkih mehanizama. Oni će ostati zapamćeni u istoriji kao marionete jednog nepravednog i kriminalnog režima, kao marionete i lakeji onih koji pljačkaju, ugnjetavaju i eksploatišu ljude.
Isto kao što će ovaj sud biti zapamćen u istoriji kao specijalni sud koji saslušava revolucionare i borce koji se bore za uništenje kapitalizma i države, kao sud koji zastupa izdajnike naroda, kao savremene kolaboracioniste koji stoje na usluzi supranacionalnoj ekonomskoj eliti.
Naša je dužnost kao članova Revolucionarne borbe da u ovom sudu klasnih neprijatelja branimo Lambrosa Fundasa. Pored toga, političko preuzimanje odgovornosti za naše učešće u Revolucionarnoj borbi bilo je, naravno, stvar ne samo zauzimanja za našu organizaciju, već i odbrane našeg druga.
Za nas, njegove drugove iz Revolucionarne borbe, Lambros Fundas nije preminuo. On je u našoj krvi i vazduhu koji, kao borci, dišemo. On se nalazi u našim ciljevima i zadacima. On je identifikovan sa našom organizacijom i našom borbom. Svakog dana, svakog trenutka, on je prisutan. ON JE BESMRTAN.
Članovi Revolucionarne borbe Pola Rupa, Kostas Gurnas, Nikos Maciotis
Prenos vlasništva skvota Orfanotrofio sa Ministarstva zdravlja na Solunsku mitropoliju.
Dana 31. januara Ministarstvo zdravlja je donelo odluku koja je objavljena na vladinom sajtu diavgeia.gov.gr (diavgeia znači “jasnoća”!), kojom je najavljeno da se skvotirani Orfanotrofio (napuštena zgrada bivšeg sirotišta) dodeljuje svetoj Mitropoliji solunskoj u cilju stvaranja fondacije za hronično obolele.
U periodu krize dok šefovi napadaju sve šire delove društva sa glavnim ciljem – uvećavanjem svog profita, u periodu kada se sve više ljudi dovodi do siromaštva i bede, a nezaposlenost i broj beskućnika rastu sa svakim danom, država i crkva pokreću svoju “dobrotvornu” mašineriju. Dok crkva konstantno umnožava svoj sveti profit – upravljanjem ogromnom imovinom u zemljištu, i dok mnoge zgrade koje pripadaju crkvi i državi ostaju prazne, ta nekolicina procenjuje i odlučuje da je jedini odgovarajući objekat za dobrotvorne svrhe onaj koji su skvotirali ljudi iz antiautoritarnog pokreta, kako bi imali krov nad glavom i upravljali svojim potrebama.
Nakon prvog napada na skvot Scholeio (solunska Slobodna škola) koji svakodnevno organizuje različite aktivnosti, i nakon evikcije skvota Epiviosi (Opstanak) u kome su ljudi pronašli mesto da zadovolje osnovne potrebe, došao je red na Ortanotrofio kako bi se “humanitarni rad” crkve i države mogao kompletirati.
Mi, ljudi iz skvota Ortanotrofio, nemamo nikakvu nameru da zgradu predamo u ruke ma koje vlasti, državne ili verske. Već šest godina učimo kako da organizujemo naše živote kolektivno, da odbranimo naša odbijanja, kako da se borimo. I na toj putanji koju pratimo, Orfanotrofio čini osnovnu koordinatu. Mi ćemo braniti ovo mesto kao što branimo i podržavamo svaki prostor u kom se gradi svet bez eksploatacije i dominacije.
NE DAMO NI JEDAN JEDINI CENTIMETAR DRŽAVNIM I CRKVENIM ZEMLJOPOSEDNICIMA I PREVARANTIMA
U engleskoj sekciji Biblioteke, The Anarchist Library, objavljeno je saopštenje povodom najnovijeg talasa hapšenja i proganjanja anarhista u Italiji. Ovo je prevod tog saopštenja:
