Dana 26. januara 2009.,ekipe opštine Atina, po naredbi tadašnjeg gradonačelnika N. Kaklamanisa, uništile su park koji se nalazi u ulici Kipru, čupanjem višegodišnjeg drveća i sa namerom da taj prostor predaju privatnoj kompaniji za usluge parkiranja.
Betoniranje parka je sprečeno zahvaljujući neposrednoj mobilizaciji i borbenom otporu lokalnog stanovništva kao i solidarnih koji su kolektivnim naporima obnovili park zasadivši 150 novih stabala i grmlje, te ga tako ponovo pretvorili u otvoreni javni zeleni prostor i žarište društvene borbe.
Šest godina nakon uništenja parka, i uprkos sistematskim mahinacijama gradskih vlasti i države, nastavljamo da pružamo otpor na kolektivni, samoorganizovani, anti-institucionalni i samoodređujući način, protiv njegove komercijalizacije, getoizacije i anti-društvene upotrebe, te nastavljamo da branimo njegov otvoreni i društveni karakter.
Danas, kada najveći delovi društva trpe posledice sveopšteg napada od strane države i šefova, nastavljamo da branimo svako žarište otpora protiv siromaštva, straha, eksploatacije, rasizma i represije, za društvo ravnopravnosti, solidarnosti i slobode.
“Solidarnost sa 7 anarhista zatvorenih u Španiji” (Anarhisti i anarhistkinje ispred španskog konzulata u San Francisku, SAD)
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
Nastala sam iz kamena i drveta, godine 1903. Proizvod sam ljudskog uma i rada.
Prošla sam kroz mnoge stvari.
Rad radnika, vrevu i smeh dece, predavanja nastavnika…Nakon što su me ljudi napustili, zidovi su mi vlažni, plafon curi…
U nekom trenutku ste me napustili i pokidali veze koje ste nekada sa mnom imali. Vremenom, pokidali ste i veze između nas. Svakim danom, gradili ste nove zidove; ogradili ste nas.
Zatvorili ste nas. Zašto?
Zato što ste se odvojili jedni od drugih. Počeli ste da sumnjate i da se plašite. Neki od vas su se čak hranili igrama iza naših leđa; ti ljudi su bili sebični i zaraženi gramzivošću.
Tokom 40 godina vašeg odsustva, gledala sam kako biljke u mom vrtu rastu, živote miševa, paukova, guštera, ptica i mačaka.
Nedavno sam primetila da ste ponovo počeli graditi veze jedni sa drugima. Prevazišli ste svoje strahove. Vaše sumnje su bile opravdane.
Čula sam šta je Taşkışla pričala o onome što se dogodilo na grobu preminule artiljerijske kasarne Topçu Kışlası, mestu na kome se sada nalazi park Gezi.
Bili ste veoma glasni. Vaš glas je odjekivao mojim sobama, koje možete zvati praznim. Glas vaših ulica. Čula sam vas.
Svesna sam da smo vam potrebne da biste razvili veze koje ste formirali jedni sa drugima. I vi ste nama potrebni kako bismo opstale.
Vaša i moja prošlost povezale su nas ponovo u ovom trenutku.
Vreme je da se probudimo. I mi i vi.
Drago mi je što sam uspela da vas potaknem. Dobrodošli.
U utorak 25. marta 2014., brojne policijske snage iselile skvotirani socijalni centar Palavea u gradu Korunja na severu Španije. Na desetine policijskih vozila za suzbijanje demonstracija, uz podršku vozila “Civilne garde”, napalo je zgradu oko 7.30h, okončavajući tako tri godine samoupravljanja, posvećenosti i pobune. Tokom operacije, u zgradi se nalazila i spavala samo jedna osoba – žena koja je u skvotu pronašla utočište nakon što je, pre nekoliko meseci, izbačena iz svoje kuće .
Skupština skvotera pozvala je na demostracije protiv iseljenja u subotu 29. marta u 19h kod Obeliska.
U subotu popodne, 22. marta 2014., grupa od skoro 50 ljudi iz anarhističkog miljea i različitih levih tendencija okupilo se u centralnom delu Bešiktaša (na evropskoj strani Istanbula) u pokušaju da zajednički okupira bivšu grčku školu koja se nalazi u blizini, a koja je već decenijama prazna. Aktivisti su nameravali da prostor oslobode i pretvore ga u nekomercijalni društveni centar.
Njihov pokušaj je naišao na negativne reakcije konzervativnih stanovika, ali i direktnu fašističku agresiju – fašisti su nosili drvene palice i maltretirali grupu čim je ušla u zgradu. Policija je takođe požurila na mesto dešavanja i, naravno, odmah stala na stranu fašista tražeći od aktivista da napuste zgradu. Fašisti su na kraju ipak potisnuti. Međutim grupa je odustala od prostora nakon što se vlasnik kuće pojavio niotkuda sa iznenadnim velikim planovima za zgradu…
U subotu ujutru 25. januara, u okrugu Keracini u Pireju, velika jurišna milicija neo-nacista oskrnavila je mesto na kome je u septembru 2013. član “Zlatne zore” ubio Pavlosa Fisasa. Ubrzo nakon toga, skoro 80 članova “Zlatne zore” napalo je samoorganizovani prostor Resalto. Oko 15 drugova i drugarica, koji su se nalazili unutar prostora, uspelo je da odbije napad neo-nacista. Prema prvim procenama, fašisti su se u naselju pojavljivali u trojkama i napadali Resalto kamenicama, ciglama i bojom pod bliskim nadzorom policajaca. Sve to je trajalo nekoliko minuta. Nacionalističke siledžije su se razišle čim se čulo kako im panduri motociklističkih jedinica DIAS govore “ovde ste završili”… Policija je potom pomogla fašistima da pobegnu sa mesta napada, iz ulice Lambraki. Tokom fašističkog napada na Resalto, razbijeni su prozori na susednoj kući, cigle su bacane čak i u dečiju sobu. Neki od fašista su prepoznati; njihove snage su došle iz područja Pireja, Perama, Nikaje i Atine. Velika većina su bili mladi ljudi, neki i sa kacigama. Svi drugovi su u dobrog zdravstvenog stanja dok je nekoliko fašista verovatno pogođeno u glavu različitim predmetima. Incident je trajao najviše deset minuta uz prisustvo DIAS pandura koji su sve vreme štitili neo-naciste Zlatne zore. U međuvremenu su grupe anarhističkih drugova i drugarica i drugih antifašista iz Pireja i Atine obavešteni o tome šta se desilo tako da su došli u Keracini besni i spremni da rasteraju neo-naciste, ali su siledžije već nestale iz tog područja. Pola sata nakon što su fašisti otišli, u okrugu je raspoređeno više motociklističkih jedinica DIAS kao i MAT odreda za razbijanje demonstracija. Kolektiv Resalto je, kao odgovor na napad, pozvao na lokalne spontane demonstaracije kod Narodnog trga. Demonstracije su, sa više od 400 demonstranata, počele nakon 14h, a povorka se kretala ulicama Keracinija prolazeći takođe pored mesta na kome je antifašista Pavlos Fisas izboden na smrt.
FAŠISTIČKE UBICE, SMRVIĆEMO VAS – RES(A)LTO
Sledi tekst(koji se nalazi i na video snimku ispod) o fašističkim provokacijama u Keraciniju:
Četiri meseca nakon ubistva Pavlosa Fisasa u Amfijali, napadom bataljona partije “Zlatna zora”, oko 100 fašista se ponovo pojavilo u Keraciniju, u naseljima Amfijali i Taburija. Hodajući ulicom Caldari, fašisti su oskrnavili mesto na kome je Pavlos Fisas izboden na smrt – ubistvo koje su oni počinili – brišući ispisane slogane, pesme i posvete koje su ljudi ostaviljali u znak sećanja na Pavlosa i uništavanjem transparenta “Plumpidis” lokalnog udruženja nastavnika. To je bilo jasno “preuzimanje odgovornosti” za ubistvo; ubistvo koje ranije nisu javno priznavali jer su se “odrekli” svog trboseka Rupakijasa.
Posle su pokidali nekoliko drugih transparenata nastavnika lokalnih udruženja, precrtavali antifašističke grafite i na zidovima ispisivali fašističko-nacionalističke slogane koji izazivaju mučninu, a kada su se približili Narodnom trgu u Taburiji agresivno su krenuli ka Resaltu, samoorganizovanom prostoru solidarnosti i rupture (koji se nalazi na 100m od tog trga). Očigledno je da su, u svom pokušaju da se tokom poslednjih nekoliko nedelja ponovo uzdignu u pirejskim okruzima i ponovo pokrenu kancelarije u Nikaji, bili veoma iznervirani snažnim otporom ljudi koji su se borili (otuda su svoje provokacije pokrenuli još prošle nedelje ispisivanjem slogana na zidu samoupravnog društvenog centra Pasamontanja u Koridalosu, pokazujući ponovo svoje njuške u oblastima Nikaja i Koridalos tokom jedne od svojih uobičajenih patetičnih parada).
Skoro polovina fašista se popela do ulice Ermu i napala sastajalište koje se tu nalazi, izazivajući istovremeno štetu na kućama, automobilima i motorima stanovnika dok je ostatak nacista blokirao ulicu Konstantinupoleo sprečavajući prolazak vozila i na taj način obezbeđujući grupu koja je izvodila napad. Oko 15 drugova i drugarica, koji su se u tom trenutku nalazili unutar Resalta, branilo je sebe i projekat i nakon petominutnog sukoba uspeli su da odbiju fašiste. Oni su pokazali da je kolektivna drugarska borba, bez podele na osnovu pola ili nečijih “kapaciteta”, u stanju da se nosi sa nacističkim jurišnim bataljonima kada im represivne snage ne pružaju aktivno pomoć. Suvišno je reći da mnogi policajci motociklističkih jedinica DIAS, koji su posle napada ispratili fašiste u povlačenju iz Keracinija, nikoga nisu priveli uprkos činjenici da su prve policijske snage stigle na mesto dešavanja dok je napad-sukob još bio u toku, pa čak iako su se mnogi fašisti (oni koji su bili u prvim redovima) povukli sa farbom na svojoj odeći. Važno je napomenuti da je glavna činjenica koja potvrđuje antidruštvenu, siledžijsku i ubilačku prirodu fašista bilo uništavanje, kamenicama, prozora i fasade na susednoj kući iako je vlasnik vikao da je to njegov dom i da se u kući nalazi malo dete. Većina od desetina kamenica koje su bacili na njegovu kuću pala je u dečiju sobu tako da bi mala devojčica bila ozbiljno ili fatalno povređena da je njeni roditelji nisu brzo sklonili.
Odmah je pozvano na antifašističko okupljanje na Narodnom trgu, a više od 400 antifašista je održalo spontane demonstracije u Taburiji i Amfijali (išli su ulicama u kojima su se fašisti ranije pojavili), uklanjajući fašističke slogane sa zidova. Mnogo ljudi iz te oblasti učestvovalo je u maršu koji su u znak solidarnosti podržali i ljudi koji se bore susjednim pirejskim okruzima, kao i oni iz raznih atinskih naselja.
Fašisti su lojalni psi države i kapitala – bez obzira da li nastavljaju da glume kako su “protiv sistema” – koji su pali u nemilost svojih gospodara (što je verovatno privremena faza) usled zasebnih tendencija i niza sopstvenih nekotrolisanih poteza-izbora, poput pokušaja ubistva sindikaliste iz PAME (staljinistički sindikat) u Perami i ubistva Pavlosa Fisasa u Keraciniju. Još jednom ćemo to reći: u krajevima sa izbegličkom populacijom, u naseljima otpora, dostojanstva i solidarnosti, fašisti, njihovi jurišni bataljoni i njihove pristalice nisu samo nepoželjni već neprijatelji. Fašističke ubice, u ovom kraju za vas nema mesta. I to ćemo potvrđivati; u svakom trenutku, na sve načine.
Subota, 25.01.2014.
Resalto, samoorganizovani prostor solidarnosti i rupture
Autonomna antifašistička skupština Keracini
Skupština trga Keracini-Drapecona
Ispod je snimak iz naselja (neo-nacisti uzvikuju “krv-čast-zlatna zora” i “anarhisti, kurvini sinovi”), snimak iz unutrašnjosti Resalta i momenti spontanih demonstracija u Keraciniju:
Video link: dai.ly/x1abj6v. Još fotki demonstranata anarhističkog/antiautoritarnog miljea ali i levog spektra, zajedno sa komšijama : Social-Revolution
PREDSTOJEĆE AKCIJE:
Antifašistički marš u Keraciniju – petak, 31. januar 2014. u 18h
Okupljanje na trgu Nikis, ulica Caldari, Amfijali
Patras, Grčka, 21.01.2014. Demontranti nose transparent na kome piše “Solidarnost sa gonjenim skvoterima iz Delte (Solun)”.
Dana 21. januara 2014., drugovi koji su uhapšeni tokom iseljenja skvota Delta u Solunu podvrgnuti su drugom suđenju na osnovu optužbi za remećenje javnor reda i mira i prouzrokovanje teške materijalne štete u iznosu od 3,5 miliona evra. Svih šestoro drugova je oslobođeno optužbi.
SOLIDARNOST SA SKVOTOVIMA. RAT PROTIV DRŽAVE I KAPITALIZMA SE NASTAVLJA.
Više hiljada ljudi došlo je u Hamburg 21.decembra 2013. kako bi učestvovalo u protestu protiv iseljenja skvota Rote Flora, za pravo boravka izbeglica, te u znak solidarnosti sa iseljenim stanovnicima Eso kuća. Svi su znali da će to biti haotičan dan sa hiljadama autonomnih aktivista i hiljadama pandura za razbijanje demonstracija suprotstavljeni jedni drugima. Ipak, sve je prošlo drugačije od onoga kako smo mislili da će biti.
Okupljanje pred protest je bilo zakazano za 14h ispred skvota Rote Flora, a velike internacionalne demonstracije za 15h. Već oko podneva, na hiljade ljudi se okupilo ispred skvota. Atmosfera je bila odlična; ljudi su bili puni entuzijazma i želje da protest prenesu na ulice. I konačno, malo posle 15h, marš je počeo. To su bile ne samo najveće demonstracije ove godine već i najkraće. Policija je zaustavila marš ispod jednog mosta nakon samo 20 metara. Kako bi naterali aktiviste da se zaustave panduri su odmah počeli koristiti suzavac i palice. Nekoliko sekundi kasnije upotrebili su i dva vodena topa kako bi potisnuli demonstrante na mesto odakle su demonstracije započete.
Aktivisti su odgovorili bacanjem kamenica, flaša i pirotehničkih sredstava na policiju. Ljudi su bili potisnuti jer je sve više i više pandura jurišalo na masu udarajući skoro sve koji su im se našli na putu. Iako je bilo na stotine demonstranata koji su se borili protiv pandura činilo se da nisu imali šanse jer je bilo na stotine, ako ne i hiljade, potpuno oklopljenih pandura koji su napadali iznova i iznova. Dodatni problem je bio i taj što je bilo veoma malo materijala koji se mogao bacati na policiju. Mnogi ljudi su se pripremili za ulične borbe sa pandurima tog dana ali smo u početku bili paralizovani brzinom kojom je policija eskalirala nasilje. Aktivisti su pravili barikade od kontejnera, klupa i stolova obližnjih restorana. Nakon 30 minuta sukoba, policija je uspela da stekne kontrolu nad većim prostorom ispred skvota Rote Flora. Do tada su svi prihvatili činjenicu da tog dana neće biti velikih demonstracija u Hamburgu. Kako bi protestovali ulicama ljudi su onda počeli koristiti drugačiju strategiju.
Ubrzo nakon što je policija napala demonstrante, neki aktivisti su već pokušavali da se izvuku; ljudi su shvatili da se demonstracije neće nastaviti pa su zato želeli da napuste lokaciju i započnu sopstvene akcije u gradu. Iako je gotovo svaku ulicu blokiralo na stotine pandura za razbijanje demonstracija, mnogi aktivisti su uspeli da napuste mesto dešavanja. Onda su formirali spontane demonstracije u čitavom gradu. U nekim slučajevima demonstracije su brojale oko 50 ljudi, u drugim je bilo i više od 1,000 ljudi koji su hodali ulicama, napadali pandure, banke, prodavnice (velikih korporacija poput Mekdonaldsa i Vodafona), podizali barikade. Širom Hamburga su se do kasno u noć mogla čuti pirotehnička sredstva i slogani koje su demonstranti uzvikivali. Ljudi nisu čekali da neko započne akciju; sami su započinjali akcije, iznova i iznova. Policija je uglavnom pokušavala da nas rastera i zaustavi direktne akcije jer se činilo da tog dana nisu imali dovoljno kapaciteta za više od dvadeset hapšenja sa optužbama.
Teško je reći da li je ovo bila “pobeda” ili “poraz” demonstracija. Nismo uspeli da protestujemo kako smo prvobitno želeli. Policija je očigledno želela da zaustavi proces kombinovanja tri glavne borbe u Hamburgu: skvota Rote Flora, izbegličke borbe i kuće Eso. Sa druge strane, Hamburg je doživeo najveće nemire i nerede u poslednjih nekoliko godina, a nakon decentralizovanja protesta policija je izgubila kontrolu nad situacijom.
Lično mislim da je to bio dobar dan. Aktivisti su pokazali da neće tolerisati iseljenje skvota Rote Flora i da će se takav pokušaj završiti u potpunom haosu za hamburšku vladu, policiju i kapital. Uvek je lepo doživeti situacije u kojima su panduri primorani da se okrenu i samo beže…
“Solidarnost sa Rote Flora u Hamburgu i svim skvotovima širom sveta. Mi smo slika budućnosti. Revolucija: neotuđiva!”
Dana 24. decembra 2013. ljudi iz samoupravnog sastajališa u Kardici postavili su transparent na centralnom trgu tog grada u znak solidarnosti sa skvotom Rote Flora i svim skvotovima na svetu.
Terorizam se nalazi iza države, a sloboda u skvotovima!
“Solidarnost sa skvotom Rote Flora. Snage svim drugovima u Hamburgu!”
Rani jutarnji časovi 25. decembra 2013.: “Solidarnost sa drugovima u Hamburgu koji pružaju otpor kapitalističkom varvarizmu. Avenija Katehaki, Atina, Grčka.
(tekst poziva na antinacionalističke demonstracije u Varšavi 15.11.2013. )
Na dan nacionalne nezavisnosti 11. novembra 2013. fašističke milicije su brutalno napale naše domove. Došli su dobro pripremljeni: sa čekićima, kleštima za armaturu i štanglama u rukama; presekli su katanac na našoj kapiji, provaljivali vrata, razbijali prozore, spalili dva automobila i ranili naše prijatelje. To nije bio spontano organizovan napad. Šta više, to je bio napad izveden uz saglasnost policije: iako je policija okružila ceo naš blok, 30 minuta je samo stajala i intervenisala je tek kada fašistička milicija nije imala šta da baca na nas. Jasno je da su napad omogućili organizatori demonstracija koje su marširale ulicama u to vreme: “Nacionalno-radikalni blok” (Obóz Narodowo-Radykalny) i “Svepoljska omladina” (Młodzież Wszechpolską) koji su zajedno stvorili “Nacionalni pokret” (Ruch Narodowy). Privatno obezbeđenje demonstracija – “Straža nezavisnosti”, pustilo je miliciju šupljoglavaca (boneheads) na nas, a onda ih sakrila među demonstrantima kada su bili gotovi. Svi oni koji uzvikuju slogane ili koračaju sa “Nacionalno-radikalnim blokom” i “Svepoljskom omladinom” odgovorni su za njihovo nasilje.
Uprkos besnom napadu, uspešno smo pola sata branili i sebe i svoje domove. Napadačima nismo pružili zadovoljstvo koje su tražili. U potpunosti smo pružili otpor sopstvenim sredstvima jer smo unapred znali da ne računamo na podršku vlasti. Mi ovde živimo i tu ćemo i ostati!
“Budite spremni” – često čujemo od naših prijatelja imigranata koji žive sa nama. Oni su već iskusili nacionalističko nasilje kada su prošle godine zapaljene njihove kuće u gradu Bjalistoku. Ti napadi su se takođe odvijali pred očima policije, tužilaštva i lokalnih vlasti.
“Budite spremni” – često su nam govorili stanari koji svakog utorka održavaju pravnu kliniku za zaštitu stanarskih prava u skvotu Syrena. Oni su deo Udruženja stanara iz Varšave čiji je suosnivač bila Jolanta Brzeska koju su milicije građevinskog preduzimača uhodile, napadale i na kraju živu spalili. I ona je, kao i mi, stanovala nekoliko stotina metara od policijske stanice.
“Budite spremni” – često su nas podsećali radnici i članovi samoniklog sindikata “Radnička Inicijativa” (Inicjatywy Pracowniczej): Avaj, nasilje protiv radnika se javlja uz punu saglasnost vlasti!
Bili smo spremni zbog toga što smo znali da je fašistima cilj da nestanemo. Ali smo takođe bili spremni jer se mi, eksploatisani, deportovani, iseljeni, ili kako kažu – nakaze, pederi, ilegalci, već dugo vremena sami branimo. Zašto?
Fašisti napadaju beskućnike, ali su vlasti te koje izbacuju ljude na ulicu ili ih šalju da žive u plastičnim kontejnerima. Fašisti love imigrantske porodice, ali su vlasti te koje ih marginalizuju, drže ilegalnim, grade zatvorene centre za pritvor i organizuju kolektivne deportacije. Fašisti ubijaju “crnje”, spaljuju džamije, skrnave jevrejska groblja, ali su vlasti te koje finansiraju bacanje bombi na Irak i Avganistan. U ovom sistemu fašističke milicije samo izvršavaju ono što vlasti iniciraju. Fizički napadi na imigrante, stanare, radnike i skvotere predstavljaju stvarni deo sistema koji samo još uvek nije upisan u zakon.
Naše svakodnevne borbe imaju za cilj da promene ovaj represivni sistem: blokiramo iseljenja, pridružujemo se radničkim štrajkovima, podržavamo štrajkove glađu imigranata, protestvujemo protiv rata, borimo se protiv privatizacije i korporativnih projekata bušenja (nap. prev. projekti kojima se uništava priroda i životna sredina). Rušimo barijere i umesto njih sadimo bašte i gradimo inkluzivne zajednice.
Kada mediji predstavljaju ove napade kao “sukob dva ekstrema”, oni pričaju gluposti i čine uslugu ugnjetačima. I, iznad svega, oni zamagljuju stvarne ekstreme: razliku između 99% nas koji pokušavamo da sastavimo kraj sa krajem kako bi preživeli u ovoj zemlji, i vlasti koje nas nemilosrdno eksploatišu.
Nećemo apelovati na vlasti za bilo šta; bolju opremu ili kurseve ljudskih prava za policiju, više kamera za nadzor na ulicama, legalizaciju jedne stvari ili zakonsku zabranu druge. Zabrana nacionalističkih demonstracija od strane vlasti značila bi pobedu logike ugnjetača. Umesto zabrane pokrivanja lica na ulici vlasti bi trebalo da skinu sopstvenu masku: neka demaskirani odgovore zašto stvaraju siromaštvo umesto da sprečavaju njegove uzroke.
Ovaj poziv upućujemo svim ljudima: Budite spremni jer naši domovi nisu prvi niti će biti poslednji (nap. prev. koji su napadnuti): Doći će i po tebe! Istorija nam zabranjuje da budemo pasivni, ne dozvoli da te strah obuzme, ne čekaj da bude prekasno – IZAĐI NA ULICU, NEKA SE ČUJE TVOJ BES!
Kolektyw Syrena Kolektyw Przychodnia
13. novembar 2013., Varšava, Poljska
Poštovanje i divljenje braniocima skvota Przychodnia u Varšavi. Solidarnost širom sveta.
Dana 11. oktobra 2013., oko 15:45, učesnici tzv. “Marša nezavisnosti” izveli su planirani napad na socijalni centar Przychodnia. Samo zahvaljujući sopstvenoj odlučnosti i hladnokrvnosti uspeli smo da se odupremo nacionalističkoj agresiji. Nekoliko ljudi je povređeno, ali ničiji život nije ugrožen.
Neofašisti su bili spremni da to komentarišu u medijima i odmah su obavestili da su ljudi iz skvota napali njihov marš bacajući kamenice u njihovom pravcu sa krova zgrade. To je očigledno bilo nemoguće jer je kraj ulice Skorupki, u kojoj se zgrada nalazi, udaljen nekih 200 metara od ulice Marszałkowska, duž koje su nacionalisti marširali.
Kao što možemo videti na nekoliko video snimaka [npr. i, ii], paravojna formacija zvana “Straža marša nezavisnosti” – čija je uloga bila da obezbedi skup – omogućila je prolaz grupi od nekoliko stotina ljudi, naoružanih i spremnih za napad. Učesnici “Marša nezavisnosti” su sa bakljama, flašama i kamenicama u rukama, poleteli ka socijalnom centru Przychodnia. Nacionalisti su jedan automobil zapalili, drugi demolirali, a oštetili su i zgradu pokušavajući da u nju uđu, ali na svu sreću uspeli smo da odbijemo napad. To je bilo moguće samo zato što smo pazili na krov (već neko vreme smo suočeni sa istom pretnjom) i brzo reagovali gaseći baklje koje su padale u unutrašnjost zgrade.
Napominjemo, iako su policijski odredi bili stacionirani nekoliko stotina metara od nas, prošlo je 20 minuta od bilo kakve njihove intervencije. Da smo slušali policiju i ignorisali opasnost, skvot bi bio spaljen.
Gebelsovska propaganda “Nacionalnog pokreta” (Ruch Narodowy) tradicionalno pokušava prikazati napad kao akt huliganizma uprkos činjenici da su zvanično imenovani čuvari marša pustili napadače da napuste marš, a kasnije im pomogli i da pobegnu. U ovom trenutku se pripremamo za još jedan napad.
Dana 17. septembra, oko 120 drugova i drugarica (30 motocikala i 15 automobila) učestvovalo je u moto-demonstracijama u Patri, u znak solidarnosti sa napadnutim skvotovima. Demonstracije su krenule od Trga Panačaiki, kretale se centralnim ulicama, prošle pored naselja Psila Alonija (teatru sukoba između antifašista i zlatnozoraša tokom poslednjih meseci), zatim isprem skvotova Maragopulio i Parartima (oba iseljena u avgustu zajedno sa samoupravnim svratištem TEI u Patrasu). Demonstracije su, nakon više od jednog sata, završene na Trgu Olga.
Dalje ruke od skvotova, samoupravnih prostora
i klasno-društvenih borbi!
Ljubav da, odbijanje ne, deset puta dnevno tuci fašiste
Sledi kratak rezime dešavanja u naselju Zografu na osnovu sirovih izveštaja koji su preneti ovde:
Kasno uveče 2. februara 2013. (u danu kada su fašisti obeležavali godišnjicu sukoba oko ostrva Imija u Egejskom moru, i naročito partija Zlatna zora koja je održala svoj godišnji nacionalistički marš), fašisti/panduri napali dva samoupravna socijalna centra u pregrađu Zografu.
Nacisti su prvo razbili prozore na socijalnom centru Mperntes. Komšije su odmah obavestile ljude koji su se okupili nedaleko odatle – u okupiranoj Vili Zografu, gde je usledio pokušaj napada fašista na motorima. Borbeni antifašisti su odbili napad šljama; kruži informacija da je jedan od povređenih fašista napadača (koji je hospitalizovan) policajac.
Ubrzo nakon toga, u blizini Vile Zografu pojavile su se jake policijske snage. Sve vrste pandura su opkolile skvot i satima ga držale pod opsadom. Gotovo 500 ljudi se okupilo u znak faktičke solidarnosti i otpora, spremni da spreče policijski upad u prostor.
Jedinice za razbijanje demonstracija su oko ponoći konačno napustile lokaciju. U Vili Zografu je, nakon što su panduri otišli, održana velika skupština, a ljudi su čuvali i socijalni centar Mperntes.
Tokom iste noći, u predgrađu Halandri došlo je do manjeg sukoba između antifašista i neonacista. Više od 20 fašista se okupilo se u blizini metro stanice Halandri i počelo da juri jednog imigranta. Nekoliko drugova koji su pohitali da brane ovaj kraj je oteralo fašiste, a najmanje jedan fašista je pretučen.
Na donjem transparentu je poruka protiv planova o renoviranja u zajednici skvotiranih zgrada: “Tabakspanden ostaje u našim rukama!”
Tokom januara je izvedeno nekoliko akcija u znak solidarnosti sa iseljenim i ugroženim prostorima u Grčkoj.
– Na pet kuća i socijalnih centara postavljeni su transparenti sa porukama solidarnosti sa Vilom Amalijom a kasnije i drugim skvotovima.
– Dana 17. januara u centru grada je okačen transparent; na transparentu je pisalo: “Protiv državnih i fašističkih planova, Vila Amalija će ostati skvot!”.
– Dana 18. januara izašao je anarhistički poster-novina “Zwart behang” sa tekstom o nedavnim događajima u Grčkoj i pozivom na solidarnost.
– Tokom večeri 24. januara drugovi su izveli demonstracije solidarnosti. Treba imati na umu da je za anarhiste u Holandiji veoma teško da otvoreno najave demonstracije i da to kasnije sprovedu u delo, a da policija nekoga ne pretuče/uhapsi tako da smo se koristili tihom mobilizacijom.
Pozivamo na svetsku kampanju direktnih akcija u znak solidarnosti sa oslobođenim prostorima, od 2.do 12. februara 2013. Ali ne želimo da se zaustave posle nekoliko akcija jer je reč o nečemu što je više od puke reakcije na represiju. Ovo je poziv svim anarhistima i antiautoritarcima da se bore sada širom sveta.
Iako su nedavni nasilni napadi grčke države protiv anarhističkog/anti-autoritarnog spektra bili inicijalna varnica za pisanje ovog poziva, mnogi primeri širom sveta su nam pokazali da policija i gradske vlasti, zajedno sa gigantskim korporacijama, imaju odličnu međusobnu saradnju u napadima na strukture solidarnosti i pacifikovanju društava na transnacionalnom nivou. U poslednjih nekoliko nedelja i meseci, u nekim delovima sveta u kojima ljudi trpe sistematsko osiromašenje i opsežne planove o gentrifikaciji, sve je više napada države/kapitala na radikalne pokrete uključujući represiju protiv konkretnih oblika otpora poput okupacija zemljišta, autonomnih poduhvata, okupacija sedišta kompanija ili štrajkova. Zbog toga je važno da povežemo naše borbe na svetskom nivou i uzvratimo udarac ovde i sada. Za tebe, ta inicijalna varnica može biti neka akcija kao odgovor na napade na skvotirane prostore u tvom području. Kreni u akciju na ulicama i pusti mašti na volju da širi poruku aktivnog otpora.
Širom sveta, naši drugovi su još uvek utamničeni. Mnogi naši samoorganizovani prostori su pretrpeli napade ili su iseljeni, naša infrastruktura se nalazi pod opsadom, a naši kontrainformacioni mediji se cenzurišu ili ometaju. Svaki put kada izražavamo naše ideje u javnosti, uniformisani robokapi vrebaju sa svih strana. Mašinerija za nadzor prati svaki naš korak dok država računa na podršku naoružanih fašističkih hordi… Ali naša egzistencijalna borba je nešto više od odbrane čvrstih prostora.
Zato je vreme da kažemo dosta sa stalnim defetizmom. Socijalni rat se vodi uprkos iseljenjima i hapšenjima. Naše srce ne poznaje granice. Za svaki uništeni projekat, neka se pojave dva nova širom sveta. Neka naše akcije govore za svakog utamničenog druga.
Probudi se, pridruži se, podivljaj – rat ratu vladara!
U noći 11. januara 2013., razbili smo prozore na tri filijale banaka: jedan na filijali Eurobanke, drugi na filijali Alpha banke u naselju Triandria, i treći na filijali Nacionalne banke Grčke u ulici Papanastasiu. Na tim lokalcijama smo bacili i letke sa porukama solidarnosti sa Vilom Amalijom i drugin samoorganizovanim prostorima koji su meta represije.
Naše drugarske pozdrave šaljemo ljudima (njih 93) koji su uhapšeni nakon ponovnog zauzimanja Vile Amalija, kao i svima onima koji se bore protiv opšte represije.
Ministarstva i banke su epicentri bezakonja
Solidarnost sa Vilom Amalija
Hitno oslobađanje svih uhapšenih
Dalje ruke od skvotova! (transparent na skvotu Skaramaga)
U poslepodnevnim satima 9. januara, zbog oštre represivne operacije u Atini, gotovo 100 drugova iz Janjine odlučilo je daju prvi besni odgovor da prvi razjareni odgovor u lice ovih događaja, i napalo bombama od boje zgradu lokalnog suda, kao solidarnost sa oba skvota u Atini, ali i u solidarnosti sa svim drugim samoupravnih prostorima koji su se u poslednje vreme našli pod udarom represije – poput skvota Delta u Solunu, socijalnog prostora Ksanadu u Ksantiju – širom Grčke i dalje. Tokom akcije, boju su takođe bacili i na zloglasnog političara i vlasnika mnogih nekretnina Kalojanisa – poslanika Nove demokratije (glavne partije u trenutnoj tripartitnoj vladi) za region Janjine, koji se tu zadesio.
Sloboda za sve taoce od 9. januara – bez gonjenja bilo kog druga!
U sredu uveče 9. januara 2013. godine u naselju Kamatero razbijeni su prozori i bačena farba na kancelarije Nove demokratije (Nea Dimokratia).
Dalje ruke od skvotova i samoorganizovanih prostora. Soolidarnost sa 92 zarobljenih drugova i drugarica koji su ponizili planove po kojima Vila Amalija mora ostati pod policijskog okupacijom.
U četvrtak 20. decembra 2012. godine, Nikos Stavrakakis, predsednik POSDEP-a (tzv. Panhelenski savez udruženja univerzitetskih profesora i istraživača) izneo je plačljive izjave o pojavi nasilja unutar grčkih fakulteta zahtevajući od države da počisti sve okupirane prostore na univerzitetima, kao i da se otarasi Indimedije Atina. Ove izjave su date pod izgovorom dva međusobno nepovezana incidenta koja su se desila na Nacionalnom tehničkom fakultetu u Atini (Metosovio) i Univerzitetu Aristotel u Solunu (Aristotelio) i koji, očigledno, nemaju nikakve veze sa administratorskom ekipom kolektiva Indimedija Atina.
Ove izjave su vulgarno reprodukovane putem televizijskog medija masovne obmane društva koji se koristio spektakularnim naslovima poput “terorizam na fakultetima” i izvrtao činjenice. Isti ti mediji svake večeri ulivaju strah u društvo, podanički ližu i podržavaju državu i gazde pomažući tako njihove planove.
Solidarnost sa skvotovima, smaoorganizovanim poduhvatima i borbenim ljudima“Skvotovi su deo društvenih borbi – solidarnost sa skvotom Delta” / “Mi smo prve kapi kiše oluje koja dolazi”
Glavni tekst za demonstracije solidarnosti sa skvotovima koje su održane 1.12.2012. na ulicama u centru Atine (protestna povorka je krenula od trga Viktorija):
DALJE RUKE OD SKVOTOVA
SOLIDARNOST SA SKVOTOVIMA I SAMOORGANIZOVANIM SOCIJALNIM CENTRIMA
U zakonitosti koja pljačka naše živote, mi smo i dalje domovi bezakonja
MI STVARAMO
Skvotove i samoorganizovane socijalne centre kao delove oslobođenog prostorvremena. Oni predstavljaju utopijske pukotine usred procesa socijalnog pustošenja koje gospodari pokušavaju da nametnu. To su društveni bedemi protiv fašizma. U sebi nose seme subverzije. U takvim prostorima eksperimentišemo sa strukturama o kojima sanjamo. Pokušavamo da negujemo anti-komercijalni i samoorganizovani izraz kroz koncerte i pozorišne predstave. Stvaramo zone kontra-informacija putem radio-talasa i internet projekata. Razvijamo kolektivno samoobrazovanje sa kursevima otvorenim za sve. Razvijamo društvenu solidarnost, kolektivne kuhinje i klinike. Na taj način polako stvaramo i promovišemo, u svakom gradu i naselju, onu vrstu odnosa i ideja koji će zbaciti nametnuti režim ropstva.
ONI UNIŠTAVAJU
Gušenje skvota Delta (u Solunu), kao i napadi na samoorganizovane projekte širom Grčke (npr. skvot Draka na Krfu, skvot Apertus u Agriniju, okupirani socijalni centar Afrodita 8 u Veriji) – a potpuno je nebitno da li su ti napadi deo zvanične politike vlade ili deo aktivnosti paramilitarnih organizacija – predstavljaju samo još jednu stavku na dugoj listi napada na društvo čija su kruna anti-radne i anti-socijalne mere koje nameću u ovih poslednjih nekoliko godina. Kontinuirani i paradigmični napadi države i kapitala protiv svih onih koji pružaju otpor imaju za cilj zastrašivanje i zaustavljanje svih subverzivnih praksi i glasova. Koristeći se dezorijentisanošću i strahom kao svojim oružjima, oni prokušavaju da nas pretvore u ukroćene podanike kako bi utrli put ka svom cilju, totalitarnom društvu.
koordinacija skvotova, samoorganizovanih prostora i socijalnih centara Atine, drugovi i drugarice
Od kraja jula, skvot Delta se nalazi pod represivnim akcijama Javnog elektroenergetskog preduzeća (DEI) koje pokušava da tom prostoru iseče dotok struje. To preduzeće je “Zeleno svetlo” za akciju dobilo od Tehničkog instituta u Solunu (ATEI) koji je pravni vlasnik zgrade (zgrada je skvotirana već pet godina).
U skvotu je smešten niz autonomnih političkih projekata koji deluju agresivno ka postojećem sistemu eksploatacije i pokušavaju da doprinesu individualnom i društvenom oslobođenju. CopyRiot je samoorganizovana štamparska infrastrukura za antagonistički pokret koja ima za cilj širenje subverzivnog diskursa svim raspoloživim sredstvima.
Jasno je da svaki napad na skvot Delta – bez obzira od koga dolazi (DEI – ATEI – država) predstavlja napad na sve aktivne infrastrukture uključene u skvot i sve one koji se bore. Dakle, naša solidarnost sa skvotom Delta je više nego očigledna. Borićemo se protiv svakoga ko nastupa agresivno prema skvotu i našim borbama.
DALJE RUKE OD SKVOTA DELTA
CopyRiot – samoorganizovani poduhvat iz skvota Delta
copyriot[at]riseup.net Solun, avgust 2012.
__
Želja države da suzbije skvotove i samoupravne prostore – koji se posmatraju kao pretnja i opasnost za sam njen opstanak – sada se i ispunjava akcijom Javnog elektroenergetskog preduzeća i njegovom namerom da prekine napajanje strujom u skvotu Delta.
Nije slučajno ni to što se ovaj represivni udar u Solunu dešava nakon nedavne invazije pandura na anarhističko svratište Nadir i skvot Orfanotrofio naročito jer nije bilo značajnijih reakcija nakon te operacije. Drugim rečima, suočavamo se sa ciljanim napadima na anarhistički pokret i naporima da se on suzbije, naročito tokom leta, iz očiglednih razloga.
Osim toga, Javno elektroenergetsko preduzeće se usuđuje prodavati robu koja je od suštinskog značaja za opstanak ljudi i spremno je učiniti sve kako bi osiguralo cenu. Pošto je reč o državnom preduzeću, ono sigurno zna da je vrednost skvotovog duga za struju zanemarljiva u odnosu na cenu državne dezorganizacije, kojoj svaki skvot primarno teži. Zato što skvotovi, takođe, pružaju prostor kolektivima koji kroz samoupravljanje vode zgrade koje su neki vlasnici ili državne institucije ostavili sablasno pustim, pretvaraju ih u baze kontrainformacija i, istovremeno, aktivnih dela usmerenih ka uništavanju svih oblika vlasti, pa samim tim i države.
Dakle, na osnovu toga što “cilj opravdava sredstva”, država je odlučila da prekine snadbevanje električnom energijom, u iluziji da će tim potezom prekinuti i delovanje skvota.
ŠTO NAS VIŠE NAPADAJU, NAŠ BES SVE VIŠE RASTE
Dalje ruke od svih skvotova
Nezavisni srednjoškolci – samonikli kolektiv iz skvota Delta.
anexma[at]gmail.com Solun, avgust 2012.
SVE SU POKUŠALI KAKO BI NAS ZAKOPALI,
ALI SU ZABORAVILI DA MI SMO SEMENA.
Mi okupiramo prazne zgrade. Zasnivamo naše živote na ravnopravnosti i solidarnosti. Koreni samoorganizacije se šire difuzijom revolucionarnih projektualnosti sve dok se ne sruše temelji svakog oblika represije. Protiv stvarnosti komercijalizacije, otuđenosti i posredovanja, mi odgovaramo večnom strašću za slobodom.
U OKVIRU OSLOBOĐENIH PROSTORA, MI GRADIMO PUT KA ANTIHIJERARHIJSKOM I BESKLASNOM DRUŠTVU.
Otpor neće iskoreniti
