U ponedeljak popodne, 20.10.2014., u naselju Eksarhija, vidjeli smo i polomili fašistu. Beskičmenjak koji se odaziva na ime Janis Kapcis (porijeklom sa ostrva Siros) furao je majicu “Pit Bull Hellas” koju je kasnije izgubio zajedno sa torbom. Pronađeni su računi od kupovine u Eksarhiji (vjerovatno tu živi), a na njegovom mobilnom telefonu kontakti zloglasnih fašista (na primjer, Lagosov) i ostalog šljama koji isto razmišlja (npr. Jorgos Zlatne, Marija Zlatne).
Ni u Eksarhiji, niti drugdje – razbijaj fašiste u svakom kraju.
PS. Zahvaljujemo mu se na velikodušnoj donaciji u novcu koja će nam omogućiti da obnovimo boravišnu dozvolu za jednog druga-imigranta.
U petak uveče 6. juna 2014., nakon što su panduri u četvrtak 5. juna na Trgu Rathausmarkt u Hamburgu brutalno napali protest izbeglica iz Lampeduse i onih koji ih podržavaju, stotine ljudi izašlo je na ulice Sent Paulija.
Velike neprijavljene demonstracije sa oko 1,000 učesnika/ca počele su oko 20h u ulici Neue Pferdemarkt, a povorka se kretala glavnom ulicom naselja Schanzenviertel, Schulterblatt. Na zidovima kuća, banaka i prodavnica ispisivani su slogani protiv države i granica, bilo je pirotehnike i veoma glasno.
Nakon što su panduri zaustavili demonstracije masa se raspršila i ponovo okupila u različitim trenucima i mestima. Povremeno se i nekoliko demonstracija dešavalo u isto vreme.
Napadnuta je lokalna kancelarija Socijaldemokratske partije Nemačke (SPD) u Sent Pauliju; štaviše, uništen je ulaz u stambenu zgradu hamburškog senatora pravde. Mnogo barikada je podignuto koje su panduri povremeno napadali. Ovo su samo neki od utisaka o večerašnjim dešavanjima. Panduri nisu uspeli da kontrolišu situaciju. Bilo je prijatno videti da su mnogi bili dobro pripremljeni i poduzimali sopstvene inicijative.
Bez granica! Bez država! Za još mnogo nekontrolisanih letnjih noći!
Kao što se večeras moglo pročitati na sveže ispisanom zidu u Sent Pauliju: “Za socijalnu pobunu!”
U subotu ujutru 25. januara, u okrugu Keracini u Pireju, velika jurišna milicija neo-nacista oskrnavila je mesto na kome je u septembru 2013. član “Zlatne zore” ubio Pavlosa Fisasa. Ubrzo nakon toga, skoro 80 članova “Zlatne zore” napalo je samoorganizovani prostor Resalto. Oko 15 drugova i drugarica, koji su se nalazili unutar prostora, uspelo je da odbije napad neo-nacista. Prema prvim procenama, fašisti su se u naselju pojavljivali u trojkama i napadali Resalto kamenicama, ciglama i bojom pod bliskim nadzorom policajaca. Sve to je trajalo nekoliko minuta. Nacionalističke siledžije su se razišle čim se čulo kako im panduri motociklističkih jedinica DIAS govore “ovde ste završili”… Policija je potom pomogla fašistima da pobegnu sa mesta napada, iz ulice Lambraki. Tokom fašističkog napada na Resalto, razbijeni su prozori na susednoj kući, cigle su bacane čak i u dečiju sobu. Neki od fašista su prepoznati; njihove snage su došle iz područja Pireja, Perama, Nikaje i Atine. Velika većina su bili mladi ljudi, neki i sa kacigama. Svi drugovi su u dobrog zdravstvenog stanja dok je nekoliko fašista verovatno pogođeno u glavu različitim predmetima. Incident je trajao najviše deset minuta uz prisustvo DIAS pandura koji su sve vreme štitili neo-naciste Zlatne zore. U međuvremenu su grupe anarhističkih drugova i drugarica i drugih antifašista iz Pireja i Atine obavešteni o tome šta se desilo tako da su došli u Keracini besni i spremni da rasteraju neo-naciste, ali su siledžije već nestale iz tog područja. Pola sata nakon što su fašisti otišli, u okrugu je raspoređeno više motociklističkih jedinica DIAS kao i MAT odreda za razbijanje demonstracija. Kolektiv Resalto je, kao odgovor na napad, pozvao na lokalne spontane demonstaracije kod Narodnog trga. Demonstracije su, sa više od 400 demonstranata, počele nakon 14h, a povorka se kretala ulicama Keracinija prolazeći takođe pored mesta na kome je antifašista Pavlos Fisas izboden na smrt.
FAŠISTIČKE UBICE, SMRVIĆEMO VAS – RES(A)LTO
Sledi tekst(koji se nalazi i na video snimku ispod) o fašističkim provokacijama u Keraciniju:
Četiri meseca nakon ubistva Pavlosa Fisasa u Amfijali, napadom bataljona partije “Zlatna zora”, oko 100 fašista se ponovo pojavilo u Keraciniju, u naseljima Amfijali i Taburija. Hodajući ulicom Caldari, fašisti su oskrnavili mesto na kome je Pavlos Fisas izboden na smrt – ubistvo koje su oni počinili – brišući ispisane slogane, pesme i posvete koje su ljudi ostaviljali u znak sećanja na Pavlosa i uništavanjem transparenta “Plumpidis” lokalnog udruženja nastavnika. To je bilo jasno “preuzimanje odgovornosti” za ubistvo; ubistvo koje ranije nisu javno priznavali jer su se “odrekli” svog trboseka Rupakijasa.
Posle su pokidali nekoliko drugih transparenata nastavnika lokalnih udruženja, precrtavali antifašističke grafite i na zidovima ispisivali fašističko-nacionalističke slogane koji izazivaju mučninu, a kada su se približili Narodnom trgu u Taburiji agresivno su krenuli ka Resaltu, samoorganizovanom prostoru solidarnosti i rupture (koji se nalazi na 100m od tog trga). Očigledno je da su, u svom pokušaju da se tokom poslednjih nekoliko nedelja ponovo uzdignu u pirejskim okruzima i ponovo pokrenu kancelarije u Nikaji, bili veoma iznervirani snažnim otporom ljudi koji su se borili (otuda su svoje provokacije pokrenuli još prošle nedelje ispisivanjem slogana na zidu samoupravnog društvenog centra Pasamontanja u Koridalosu, pokazujući ponovo svoje njuške u oblastima Nikaja i Koridalos tokom jedne od svojih uobičajenih patetičnih parada).
Skoro polovina fašista se popela do ulice Ermu i napala sastajalište koje se tu nalazi, izazivajući istovremeno štetu na kućama, automobilima i motorima stanovnika dok je ostatak nacista blokirao ulicu Konstantinupoleo sprečavajući prolazak vozila i na taj način obezbeđujući grupu koja je izvodila napad. Oko 15 drugova i drugarica, koji su se u tom trenutku nalazili unutar Resalta, branilo je sebe i projekat i nakon petominutnog sukoba uspeli su da odbiju fašiste. Oni su pokazali da je kolektivna drugarska borba, bez podele na osnovu pola ili nečijih “kapaciteta”, u stanju da se nosi sa nacističkim jurišnim bataljonima kada im represivne snage ne pružaju aktivno pomoć. Suvišno je reći da mnogi policajci motociklističkih jedinica DIAS, koji su posle napada ispratili fašiste u povlačenju iz Keracinija, nikoga nisu priveli uprkos činjenici da su prve policijske snage stigle na mesto dešavanja dok je napad-sukob još bio u toku, pa čak iako su se mnogi fašisti (oni koji su bili u prvim redovima) povukli sa farbom na svojoj odeći. Važno je napomenuti da je glavna činjenica koja potvrđuje antidruštvenu, siledžijsku i ubilačku prirodu fašista bilo uništavanje, kamenicama, prozora i fasade na susednoj kući iako je vlasnik vikao da je to njegov dom i da se u kući nalazi malo dete. Većina od desetina kamenica koje su bacili na njegovu kuću pala je u dečiju sobu tako da bi mala devojčica bila ozbiljno ili fatalno povređena da je njeni roditelji nisu brzo sklonili.
Odmah je pozvano na antifašističko okupljanje na Narodnom trgu, a više od 400 antifašista je održalo spontane demonstracije u Taburiji i Amfijali (išli su ulicama u kojima su se fašisti ranije pojavili), uklanjajući fašističke slogane sa zidova. Mnogo ljudi iz te oblasti učestvovalo je u maršu koji su u znak solidarnosti podržali i ljudi koji se bore susjednim pirejskim okruzima, kao i oni iz raznih atinskih naselja.
Fašisti su lojalni psi države i kapitala – bez obzira da li nastavljaju da glume kako su “protiv sistema” – koji su pali u nemilost svojih gospodara (što je verovatno privremena faza) usled zasebnih tendencija i niza sopstvenih nekotrolisanih poteza-izbora, poput pokušaja ubistva sindikaliste iz PAME (staljinistički sindikat) u Perami i ubistva Pavlosa Fisasa u Keraciniju. Još jednom ćemo to reći: u krajevima sa izbegličkom populacijom, u naseljima otpora, dostojanstva i solidarnosti, fašisti, njihovi jurišni bataljoni i njihove pristalice nisu samo nepoželjni već neprijatelji. Fašističke ubice, u ovom kraju za vas nema mesta. I to ćemo potvrđivati; u svakom trenutku, na sve načine.
Subota, 25.01.2014.
Resalto, samoorganizovani prostor solidarnosti i rupture
Autonomna antifašistička skupština Keracini
Skupština trga Keracini-Drapecona
Ispod je snimak iz naselja (neo-nacisti uzvikuju “krv-čast-zlatna zora” i “anarhisti, kurvini sinovi”), snimak iz unutrašnjosti Resalta i momenti spontanih demonstracija u Keraciniju:
Video link: dai.ly/x1abj6v. Još fotki demonstranata anarhističkog/antiautoritarnog miljea ali i levog spektra, zajedno sa komšijama : Social-Revolution
PREDSTOJEĆE AKCIJE:
Antifašistički marš u Keraciniju – petak, 31. januar 2014. u 18h
Okupljanje na trgu Nikis, ulica Caldari, Amfijali
Više hiljada ljudi došlo je u Hamburg 21.decembra 2013. kako bi učestvovalo u protestu protiv iseljenja skvota Rote Flora, za pravo boravka izbeglica, te u znak solidarnosti sa iseljenim stanovnicima Eso kuća. Svi su znali da će to biti haotičan dan sa hiljadama autonomnih aktivista i hiljadama pandura za razbijanje demonstracija suprotstavljeni jedni drugima. Ipak, sve je prošlo drugačije od onoga kako smo mislili da će biti.
Okupljanje pred protest je bilo zakazano za 14h ispred skvota Rote Flora, a velike internacionalne demonstracije za 15h. Već oko podneva, na hiljade ljudi se okupilo ispred skvota. Atmosfera je bila odlična; ljudi su bili puni entuzijazma i želje da protest prenesu na ulice. I konačno, malo posle 15h, marš je počeo. To su bile ne samo najveće demonstracije ove godine već i najkraće. Policija je zaustavila marš ispod jednog mosta nakon samo 20 metara. Kako bi naterali aktiviste da se zaustave panduri su odmah počeli koristiti suzavac i palice. Nekoliko sekundi kasnije upotrebili su i dva vodena topa kako bi potisnuli demonstrante na mesto odakle su demonstracije započete.
Aktivisti su odgovorili bacanjem kamenica, flaša i pirotehničkih sredstava na policiju. Ljudi su bili potisnuti jer je sve više i više pandura jurišalo na masu udarajući skoro sve koji su im se našli na putu. Iako je bilo na stotine demonstranata koji su se borili protiv pandura činilo se da nisu imali šanse jer je bilo na stotine, ako ne i hiljade, potpuno oklopljenih pandura koji su napadali iznova i iznova. Dodatni problem je bio i taj što je bilo veoma malo materijala koji se mogao bacati na policiju. Mnogi ljudi su se pripremili za ulične borbe sa pandurima tog dana ali smo u početku bili paralizovani brzinom kojom je policija eskalirala nasilje. Aktivisti su pravili barikade od kontejnera, klupa i stolova obližnjih restorana. Nakon 30 minuta sukoba, policija je uspela da stekne kontrolu nad većim prostorom ispred skvota Rote Flora. Do tada su svi prihvatili činjenicu da tog dana neće biti velikih demonstracija u Hamburgu. Kako bi protestovali ulicama ljudi su onda počeli koristiti drugačiju strategiju.
Ubrzo nakon što je policija napala demonstrante, neki aktivisti su već pokušavali da se izvuku; ljudi su shvatili da se demonstracije neće nastaviti pa su zato želeli da napuste lokaciju i započnu sopstvene akcije u gradu. Iako je gotovo svaku ulicu blokiralo na stotine pandura za razbijanje demonstracija, mnogi aktivisti su uspeli da napuste mesto dešavanja. Onda su formirali spontane demonstracije u čitavom gradu. U nekim slučajevima demonstracije su brojale oko 50 ljudi, u drugim je bilo i više od 1,000 ljudi koji su hodali ulicama, napadali pandure, banke, prodavnice (velikih korporacija poput Mekdonaldsa i Vodafona), podizali barikade. Širom Hamburga su se do kasno u noć mogla čuti pirotehnička sredstva i slogani koje su demonstranti uzvikivali. Ljudi nisu čekali da neko započne akciju; sami su započinjali akcije, iznova i iznova. Policija je uglavnom pokušavala da nas rastera i zaustavi direktne akcije jer se činilo da tog dana nisu imali dovoljno kapaciteta za više od dvadeset hapšenja sa optužbama.
Teško je reći da li je ovo bila “pobeda” ili “poraz” demonstracija. Nismo uspeli da protestujemo kako smo prvobitno želeli. Policija je očigledno želela da zaustavi proces kombinovanja tri glavne borbe u Hamburgu: skvota Rote Flora, izbegličke borbe i kuće Eso. Sa druge strane, Hamburg je doživeo najveće nemire i nerede u poslednjih nekoliko godina, a nakon decentralizovanja protesta policija je izgubila kontrolu nad situacijom.
Lično mislim da je to bio dobar dan. Aktivisti su pokazali da neće tolerisati iseljenje skvota Rote Flora i da će se takav pokušaj završiti u potpunom haosu za hamburšku vladu, policiju i kapital. Uvek je lepo doživeti situacije u kojima su panduri primorani da se okrenu i samo beže…
(tekst poziva na antinacionalističke demonstracije u Varšavi 15.11.2013. )
Na dan nacionalne nezavisnosti 11. novembra 2013. fašističke milicije su brutalno napale naše domove. Došli su dobro pripremljeni: sa čekićima, kleštima za armaturu i štanglama u rukama; presekli su katanac na našoj kapiji, provaljivali vrata, razbijali prozore, spalili dva automobila i ranili naše prijatelje. To nije bio spontano organizovan napad. Šta više, to je bio napad izveden uz saglasnost policije: iako je policija okružila ceo naš blok, 30 minuta je samo stajala i intervenisala je tek kada fašistička milicija nije imala šta da baca na nas. Jasno je da su napad omogućili organizatori demonstracija koje su marširale ulicama u to vreme: “Nacionalno-radikalni blok” (Obóz Narodowo-Radykalny) i “Svepoljska omladina” (Młodzież Wszechpolską) koji su zajedno stvorili “Nacionalni pokret” (Ruch Narodowy). Privatno obezbeđenje demonstracija – “Straža nezavisnosti”, pustilo je miliciju šupljoglavaca (boneheads) na nas, a onda ih sakrila među demonstrantima kada su bili gotovi. Svi oni koji uzvikuju slogane ili koračaju sa “Nacionalno-radikalnim blokom” i “Svepoljskom omladinom” odgovorni su za njihovo nasilje.
Uprkos besnom napadu, uspešno smo pola sata branili i sebe i svoje domove. Napadačima nismo pružili zadovoljstvo koje su tražili. U potpunosti smo pružili otpor sopstvenim sredstvima jer smo unapred znali da ne računamo na podršku vlasti. Mi ovde živimo i tu ćemo i ostati!
“Budite spremni” – često čujemo od naših prijatelja imigranata koji žive sa nama. Oni su već iskusili nacionalističko nasilje kada su prošle godine zapaljene njihove kuće u gradu Bjalistoku. Ti napadi su se takođe odvijali pred očima policije, tužilaštva i lokalnih vlasti.
“Budite spremni” – često su nam govorili stanari koji svakog utorka održavaju pravnu kliniku za zaštitu stanarskih prava u skvotu Syrena. Oni su deo Udruženja stanara iz Varšave čiji je suosnivač bila Jolanta Brzeska koju su milicije građevinskog preduzimača uhodile, napadale i na kraju živu spalili. I ona je, kao i mi, stanovala nekoliko stotina metara od policijske stanice.
“Budite spremni” – često su nas podsećali radnici i članovi samoniklog sindikata “Radnička Inicijativa” (Inicjatywy Pracowniczej): Avaj, nasilje protiv radnika se javlja uz punu saglasnost vlasti!
Bili smo spremni zbog toga što smo znali da je fašistima cilj da nestanemo. Ali smo takođe bili spremni jer se mi, eksploatisani, deportovani, iseljeni, ili kako kažu – nakaze, pederi, ilegalci, već dugo vremena sami branimo. Zašto?
Fašisti napadaju beskućnike, ali su vlasti te koje izbacuju ljude na ulicu ili ih šalju da žive u plastičnim kontejnerima. Fašisti love imigrantske porodice, ali su vlasti te koje ih marginalizuju, drže ilegalnim, grade zatvorene centre za pritvor i organizuju kolektivne deportacije. Fašisti ubijaju “crnje”, spaljuju džamije, skrnave jevrejska groblja, ali su vlasti te koje finansiraju bacanje bombi na Irak i Avganistan. U ovom sistemu fašističke milicije samo izvršavaju ono što vlasti iniciraju. Fizički napadi na imigrante, stanare, radnike i skvotere predstavljaju stvarni deo sistema koji samo još uvek nije upisan u zakon.
Naše svakodnevne borbe imaju za cilj da promene ovaj represivni sistem: blokiramo iseljenja, pridružujemo se radničkim štrajkovima, podržavamo štrajkove glađu imigranata, protestvujemo protiv rata, borimo se protiv privatizacije i korporativnih projekata bušenja (nap. prev. projekti kojima se uništava priroda i životna sredina). Rušimo barijere i umesto njih sadimo bašte i gradimo inkluzivne zajednice.
Kada mediji predstavljaju ove napade kao “sukob dva ekstrema”, oni pričaju gluposti i čine uslugu ugnjetačima. I, iznad svega, oni zamagljuju stvarne ekstreme: razliku između 99% nas koji pokušavamo da sastavimo kraj sa krajem kako bi preživeli u ovoj zemlji, i vlasti koje nas nemilosrdno eksploatišu.
Nećemo apelovati na vlasti za bilo šta; bolju opremu ili kurseve ljudskih prava za policiju, više kamera za nadzor na ulicama, legalizaciju jedne stvari ili zakonsku zabranu druge. Zabrana nacionalističkih demonstracija od strane vlasti značila bi pobedu logike ugnjetača. Umesto zabrane pokrivanja lica na ulici vlasti bi trebalo da skinu sopstvenu masku: neka demaskirani odgovore zašto stvaraju siromaštvo umesto da sprečavaju njegove uzroke.
Ovaj poziv upućujemo svim ljudima: Budite spremni jer naši domovi nisu prvi niti će biti poslednji (nap. prev. koji su napadnuti): Doći će i po tebe! Istorija nam zabranjuje da budemo pasivni, ne dozvoli da te strah obuzme, ne čekaj da bude prekasno – IZAĐI NA ULICU, NEKA SE ČUJE TVOJ BES!
Kolektyw Syrena Kolektyw Przychodnia
13. novembar 2013., Varšava, Poljska
Poštovanje i divljenje braniocima skvota Przychodnia u Varšavi. Solidarnost širom sveta.
Dana 11. oktobra 2013., oko 15:45, učesnici tzv. “Marša nezavisnosti” izveli su planirani napad na socijalni centar Przychodnia. Samo zahvaljujući sopstvenoj odlučnosti i hladnokrvnosti uspeli smo da se odupremo nacionalističkoj agresiji. Nekoliko ljudi je povređeno, ali ničiji život nije ugrožen.
Neofašisti su bili spremni da to komentarišu u medijima i odmah su obavestili da su ljudi iz skvota napali njihov marš bacajući kamenice u njihovom pravcu sa krova zgrade. To je očigledno bilo nemoguće jer je kraj ulice Skorupki, u kojoj se zgrada nalazi, udaljen nekih 200 metara od ulice Marszałkowska, duž koje su nacionalisti marširali.
Kao što možemo videti na nekoliko video snimaka [npr. i, ii], paravojna formacija zvana “Straža marša nezavisnosti” – čija je uloga bila da obezbedi skup – omogućila je prolaz grupi od nekoliko stotina ljudi, naoružanih i spremnih za napad. Učesnici “Marša nezavisnosti” su sa bakljama, flašama i kamenicama u rukama, poleteli ka socijalnom centru Przychodnia. Nacionalisti su jedan automobil zapalili, drugi demolirali, a oštetili su i zgradu pokušavajući da u nju uđu, ali na svu sreću uspeli smo da odbijemo napad. To je bilo moguće samo zato što smo pazili na krov (već neko vreme smo suočeni sa istom pretnjom) i brzo reagovali gaseći baklje koje su padale u unutrašnjost zgrade.
Napominjemo, iako su policijski odredi bili stacionirani nekoliko stotina metara od nas, prošlo je 20 minuta od bilo kakve njihove intervencije. Da smo slušali policiju i ignorisali opasnost, skvot bi bio spaljen.
Gebelsovska propaganda “Nacionalnog pokreta” (Ruch Narodowy) tradicionalno pokušava prikazati napad kao akt huliganizma uprkos činjenici da su zvanično imenovani čuvari marša pustili napadače da napuste marš, a kasnije im pomogli i da pobegnu. U ovom trenutku se pripremamo za još jedan napad.
Osam sati stojite u krugu policijskog autobusa na uglu ulica Harilau Trikupi i Didotu u Eksarhiji, pitajući se kada ćete biti napadnuti “bocama” i kamenovani. Primaoci mržnje i besa; mržnje i besa koji prožimaju naše celo biće. Zbog onoga što jeste. Zbog onoga šta jesmo. Zbog onih kojima služite. Zbog onoga za šta se borimo.
Osam sati zaredom, a sada je vreme za noćnu smenu, u 22h, 19. septembra 2013. Sveže svinje su stigle da vas zamene. Nakon kraćeg ćaskanja, svi zajedno ulazite u pokretni svinjac.
Ali sa nama ćete se suočiti kada to najmanje očekujete, kada zavalite dupe na sedište policijskog autobusa, iscprljeni tom prljavštinom koju zovete posao.
Dva bloka dalje, na raskrsnici ulica Harilau Trikupi i Dervenion, drugovi čekaju policijski bus kako bi krenuli. Zauzimaju pozicije, čekaju još malo, a onda guraju kontejnere i blokiraju ulicu. Kanisteri od 10 litara ispunjeni benzinom kotrljaju se ispod vozila. Panduri stižu baš na vreme i napuštaju autobus pre nego su primetili kako prvi molotov osvetljava zapaljivi materijal. U njihovim očima vidi se strah.
Dana 21. septembra, tri dana nakon što je nacističko đubre ubilo Pavlosa Fisasa u Pireju, u gradu Argostoli na ostrvu Kefalonija desilo se antifašističko okupljanje ispred kancelarija “Zlatne zore”. Ovoj aktivnosti je prisustvovalo 80 demonstranata (studenata, levičara, lokalnih stanovnika i anarhista) koji su distribuirali tekstove, bacali flajere i uzvikivali slogane. U jednom trenutku, antifašisti su fasadu neonacističkog sedišta zasuli boja-bombama. Zlatnozoraš je potom izašao na balkon prvog sprata i crevom počeo da prska po demonstrantima. Kao odgovor na to, razbesneli ljudi su na njega i zgradu bacali kamenice i razne druge objekte. Antifašistička intervencija se završila malim maršom u centru grada gde se masa i razišla.
U subotu 21. septembra, neonacista Kimonas Pocis – mezimac Hristosa Papasa ozloglašenog poslanika partije “Zlatna zora” uočen je – zajedno sa još dvojicom drugih desničarskih seronja – u kafeu u centru Janjine gde dolaze mnogi anti-autoritarci.
Nakon kraćeg verbalnog konflikta sa antifašistima koji su se zatekli na licu mesta, nacista Pocis je pretučen i izbačen iz kafea. Ubrzo nakon toga, on i još jedan iz njegove bande ponovo su odvaljeni od batina u ulici Aneksartisijas, tako da su ih morali prebacisti u najbližu bolnicu.
Fašistički ološu, čuj nas:
bacićemo vas pravo u Alipašino jezero.
U noći 17. jula, u južnoj zoni Rio de Žaneira, na hiljade ljudi je učestvovalo u protestima duž ulice u kojoj državni guverner Sérgio Cabral Filho živi u luksuzu. Usledili su nemiri i hapšenja u Leblonu, najimućnijem okrugu u gradu.
Rio de Janeiro, 17. juna: Prosvjednici uzvraćaju pandurima malo nasilja koji oni svakodnevno dijele drugima
Na koncu, brazilske metropole proživljavaju trenutke koji već dugo vremena nedostaju. Od početka juna na stotine tisuća prosvjednika sišlo je na ulice brojnih gradova u kontekstu borbe protiv povećanja cijena javnog prijevoza, ali i protiv pogubnih posljedica Svjetskog nogometnog prvenstva 2014. i Olimpijskih igara 2016.
Prosvjedi nisu buknuli iznenada, oni su rezultat borbi gotovo čitavog jednog desetljeća, započevši od masovnih prosvjeda studentskog pokreta protiv povećanja cijena autobusnog prijevoza u Salvadoru (Bahía) u augustu i septembru 2003. [http://youtu.be/K4vK_w4_OEQ], a zatim iz istog razloga u Florianópolisu juna 2004.
Međutim, ove pobune XXI stoljeća imaju i povijesnu pozadinu, kad je krajem XIX stoljeća izbila narodna pobuna u Rio de Janeiru 1879. i 1880. (“Revuelta de Vintém) dok su još magarci vukli tramvaj, zatim kasnije Pobuna plovila 22. maja 1959. kada je narod zapalio strukture vodenog prijevoza u gradu Niterói, države Rio de Janeiro, te studentski štrajk jeseni 1979. u San Luisu (Maranhao) kojim su studenti uspjeli spusti cijene studentskog prijevoza za pedeset posto.
Ovogodišnje prosvjede je od samog početka obilježila policijska represija i malo pomalo, mjesec za mjesecom, su oni postajali sve brojniji i intenzivniji, sve do eksplozije proteklih tjedana.
U gradu Goiânia (glavnom gradu države Goiás) su se u maju odvila 4 prosvjedna marša protiv podizanja cijena javnog prijevoza, od kojih je 28. bio najintezivniji, kako zbog nivoa policijske represije tako i zbog odgovora prosvjednika uništavanjem i paljenjem autobusa.
Prosvjed 6. juna u São Paolu
Prosvjed 7. juna u São Paolu
Prosvjed 11. juna u São Paolu
Prosvjed 13. juna u São Paolu
U São Paolu se prvi prosvjedni marš održao 6. juna, kada je na tisuće prosvjednika barikadama blokiralo promet glavnih avenija i sukobilo se s pandurima koji su koristili suzavce i gumene metke za razbijanje prosvjeda. Nemiri su nastavljeni 7., 11. i 13., obilježeni policijskom represijom, masovnim uhićenjima, stotinama ranjenih, ali i aktivnim otporom prosvjednika koji su se sukobili direktno s psima Moći. No, prosvjedi koji su održani u São Paolu i u Rio de Janeiru (a i u drugim gradovima, kao što su Brasilia, Porto Alegre, Bello Horizonte itd.) 17. juna, ipak su bili najmasovniji i najborbeniji do sada.
Prosvjed 17. juna u São Paolu
U Rio de Janeiru pobunjenici su napali Zakonodavno Vijeće bacajući kamenice, molotove i druge različite predmete, primoravajući snage reda na povlačenje unutar zgrade, nakon čega su zapaljena ulazna vrata. U jednom trenutku, tokom sukoba u Rio de Janeiru, svinje Vojne Policije su upotrijebile i vatreno oružje protiv prosvjednika.
I tako se u Brazilu zapalio fitilj: “ljubavi je došao kraj, Brazil postaje kao Turska”, kao što su uzvikivali neki prosvjednici. Zanemarivši svaku analizu i retoriku, najvažnije je poticati plamen i širiti ustanak protiv svake ikone Moći sve intenzivnije. Pozivamo sve drugove anarhiste koji osobno sudjeluju u brazilskim pobunama da doprinesu vijestima s ulice, i predlažemo međunarodnu kampanju nereda i direktnih akcija protiv Svjetskog nogometnog prvenstva i Olimpijskih igara.
Da naša braća i sestre koje se bore na ulicama Brazila ne ostanu sami!
Doznajemo da je anarhističkog druga Francesca “Jimmy” Puglisija, osuđenog na 14 godina zatvora na suđenju za “devastaciju i pljačku” tokom pobune u Genovi 2001., uhapsila u Barceloni, 5. juna, Policia Nacional.
Lov na čovjeka, koji je pokrenut u suradnji između DIGOS [talijanske političke policije] iz Catanije te francuskih i španjolskih represivnih organa, se izgleda temelji nadasve na telematskim tragovima ostavljenim u bulimijskom trbuhu društva kontrole, čije se opsesivno sakupljanje informacija, naizgled sistematsko i rutinsko, afirmiralo kao osnovni izvor monitoriranja, nadziranja i pogađanja svakog tko se nađe na nišanu vlasti.
Ukratko, država ubija kroz svoje uniforme i svoju politiku, globalni kapitalizam skreće svoje surovo lice i prema mjestima gdje se nekad gozbovalo nad leševima, a ruševine poharanih područja, tehnologija i društvo kontrole su se stopile u jedan jedini organ, nad čijim funkcioniranjem pojedinci i ljudske zajednice nemaju nikakve kontrole, demokracija i njeni rituali su samo puder koji pokriva objektivne užase, da ne bi izgledali tako strašni, i u koja smo uronjeni. Tko se bori i sabotira ovaj svijet, kažnjava se na egzemplaran i “zastrašujući” način, kao simbol upozorenja i represalije. Presude za Genovu 2001., kao i za
Rim 15. oktobra 2011., drugarice i drugovi koje je otela država, širenje i usavršavanje zatvorskog aparata i tehnološkog nadzora, su otvorene rane koje nas podsjećaju na nužnost i važnost borbi i solidarnosti.
Drugovi iz Španjolske javljaju da je odveden u madridski zatvor, vjerojatno Soto Del Real, prije nego što će biti isporučen Italiji.Očekujemo nove vijesti i pozivamo svakog tko ih ima da ih šalje na
informa-a[a]autistici.org
Solidarni s Francescom, Marinom i Albertom! Ne daj se Vincenzo!*
* Presude za “devastaciju i pljačku” tokom sukoba G8 u Genovi 2011.: Francesco je osuđen na 10 godina zatvora, Marina na 12, Alberto na 10, Vincenzo (u bijegu) na 13.
Marina Cugnaschi, CC Bollate, Via Cristina Belgioioso 120, 20021 Milano
Alberto Funaro, CC di Perugia, Strada Pievaiola 252, 06132 Perugia
Dana 16. maja 2013. godine, grupa drugova razbila je stakla kafea u ulici Pipinu u centralnom atinskom naselju Ajos Pantelejmon, kao minimalni akt napada i solidarnosti.
Akt napda zbog rasističkih, emetičnih izjava na video snimku koji je napravljen u tom kafeu, a koji je emitovan na informativnim kanalima. Ova prodavnica je služila i dalje služi kao centralna tačka i mesto okupljanja lokalnih članova “Zlatne zore” (poput Vuldisa) i drugog nacionalističkog šljama.
Čin solidarnosti sa imigrantima u širem području koje fašisti često napadaju u pogromima podržanim i od strane fašista u uniformama.
Želimo da bude jasno da svi oni koji ih goste, svi koji tolerišu i sarađuju sa ovom vrstom nasilnika treba da budu spremni da plate cenu svojih izbora.
Božji dom sjeban u Madridu
(četvrtak 7. februara, 13:00 sati)
Dokazali smo da su vaši brlozi ranjivi. Temelji vaše Moći drhtali su pod kilogramima našeg svetog dinamita, u namjeri da naruši vaš sveti socijalni mir koji se uvijek bazirao na ubojstvima i dugogodišnjim izdržavanjima zatvorske kazne. Ovo je osveta. Prekoračili smo granicu straha. Cilj eksplozivnog napada je jasan, napasti burbonsku monarhiju na njenim svetim mjestima. Čitavo njihovo veličanstvo je plod tlačenja, a mi, potlačeni, privest ćemo je kraju ustaničkim revolucionarnim nasiljem. Nećemo pasti u zamku iščekivanja povijesnih uvjeta. Mi smatramo da povoljni uvjeti za napad na Državu, na Kapital i nadasve na trulu kraljevsku fašističku obitelj, postoje. Mi smo odlučni. Mi ne čekamo. Mi djelujemo.
Ne obmanjujemo se pogrešnom idejom da će se uništenje svega što nas tlači odviti kroz djela kao što je ovo. Mi se ne zavaravamo. Mi nismo samozadovoljni. Ovo je propaganda kroz djela, koja postoji već više od stoljeća među buntovnicima i zavjerenicima, kojima je moć mrska. Ovo je poziv na rat bez granica, čitavom našom maštom i energijom kako bi priveli kraju ovaj truli svijet.
Ljubav da, odbijanje ne, deset puta dnevno tuci fašiste
Sledi kratak rezime dešavanja u naselju Zografu na osnovu sirovih izveštaja koji su preneti ovde:
Kasno uveče 2. februara 2013. (u danu kada su fašisti obeležavali godišnjicu sukoba oko ostrva Imija u Egejskom moru, i naročito partija Zlatna zora koja je održala svoj godišnji nacionalistički marš), fašisti/panduri napali dva samoupravna socijalna centra u pregrađu Zografu.
Nacisti su prvo razbili prozore na socijalnom centru Mperntes. Komšije su odmah obavestile ljude koji su se okupili nedaleko odatle – u okupiranoj Vili Zografu, gde je usledio pokušaj napada fašista na motorima. Borbeni antifašisti su odbili napad šljama; kruži informacija da je jedan od povređenih fašista napadača (koji je hospitalizovan) policajac.
Ubrzo nakon toga, u blizini Vile Zografu pojavile su se jake policijske snage. Sve vrste pandura su opkolile skvot i satima ga držale pod opsadom. Gotovo 500 ljudi se okupilo u znak faktičke solidarnosti i otpora, spremni da spreče policijski upad u prostor.
Jedinice za razbijanje demonstracija su oko ponoći konačno napustile lokaciju. U Vili Zografu je, nakon što su panduri otišli, održana velika skupština, a ljudi su čuvali i socijalni centar Mperntes.
Tokom iste noći, u predgrađu Halandri došlo je do manjeg sukoba između antifašista i neonacista. Više od 20 fašista se okupilo se u blizini metro stanice Halandri i počelo da juri jednog imigranta. Nekoliko drugova koji su pohitali da brane ovaj kraj je oteralo fašiste, a najmanje jedan fašista je pretučen.
Iseljavate naše zgrade, zatvarate naše drugove, i napadate naše demonstracije. Mi spaljujemo vaše kancelarije, vaše banke i njihove filijale. Sprovodite represiju nad subverzivnim, radikalnim pokretom kako biste “prodali” mir, red i bezbednost. Pokrećete napade na nas jer želite da namignete svojim desničarskim glasačima, koji odstupaju iz vaših redova ka Zlatnoj zori, kako biste im pokazali da ste takođe fašisti. Pokušavate da održite dominaciju tako što investirate u obračun/bavljenje/souočavanje/rešavanje “bezakonja”. Borite se protiv nas samo da biste prikrili svoje najgnusnije skandale, korupciju i umešanost/podmićivanje u poslovnim aranžmanima. Osuđujete nasilje dok istovremeno čitavu populaciju bacate u bedu. Mi planiramo kraj vašeg sveta. Već smo postavili temelje sopstvene kulture koja se neprekidno širi. Ne želimo da imamo bilo kakav odnosa sa vašim trulim vrednostima. Solidarnost, sloboda, jednakost. To su naši principi. Dalje ruke od naših poduhvata i naših drugova i drugarica. Vaši napori da zaustavite naše širenje osuđeni su na propast. To moglo videti i na protestnom maršu u subotu 12.1.2013.; to su pokazale i prethodne plamene noći.
Preuzimamo odgovornost za trodnevne napade paljevinom (petak, subota, nedelja, 11-13.01.2013.)
– na lokalne ogranske sledećih organizacija:
kancelarije Nove demokratije u naseljima Dafni, Halandri, Glifada, Argirupoli i Kipseli, kancelarije PASOK-a u Glifadi, i kancelarije Javnog elektroenergetskog preduzeća u naselju Menidi
– na bankomate filijala banaka:
u naseljima Vironas (dva bankomata), Nea Smirni, Neo Iraklio, Kajsarijani (dva bankomata), Kipseli, Papagu i Drapetsona (dva bankomata)
– dve filijale banaka u naselju Kajsarijani
– vozillo diplomatskog kora u naselju Eliniko
– vozilo grčke pošte (ELTA) u Ilionu
– i konačno, pandurski motor u naselju Zografu
Solidarnost sa skvotovima Vila Amalija, Skaramaga i Lela Karajani, i drugovima koji su krivično gonjeni.
U četvrtak 20. decembra 2012. godine, Nikos Stavrakakis, predsednik POSDEP-a (tzv. Panhelenski savez udruženja univerzitetskih profesora i istraživača) izneo je plačljive izjave o pojavi nasilja unutar grčkih fakulteta zahtevajući od države da počisti sve okupirane prostore na univerzitetima, kao i da se otarasi Indimedije Atina. Ove izjave su date pod izgovorom dva međusobno nepovezana incidenta koja su se desila na Nacionalnom tehničkom fakultetu u Atini (Metosovio) i Univerzitetu Aristotel u Solunu (Aristotelio) i koji, očigledno, nemaju nikakve veze sa administratorskom ekipom kolektiva Indimedija Atina.
Ove izjave su vulgarno reprodukovane putem televizijskog medija masovne obmane društva koji se koristio spektakularnim naslovima poput “terorizam na fakultetima” i izvrtao činjenice. Isti ti mediji svake večeri ulivaju strah u društvo, podanički ližu i podržavaju državu i gazde pomažući tako njihove planove.
Četiri godine kasnije, državna ubistva, mučenja, zatvaranja i progoni boraca nastavljaju se.
Državna represija se odvija u svom punom sjaju, od svakodnevnih vesti u 20h do ulica kojima dominiraju panduri.
Fašizam je živ i hrani se neonacističkim noževima, ali i zatvorenim vratima stanova-ćelija iza kojih veličina “svete” institucije porodice doseže muškost (zrelost/muževnost).
Društvo ne želi da zna, ne želi da se seća.
Četiri godine nakon decembarske pobune vatra još uvek gori.
Grupa fašista se već neko vreme svakodnevno pojavljivala na trgu Kipru, u naselju Kalitea, ispisivala parole na zidove, napadala imigrante i demonstrante; obrijane glave, vojničke čizme, svastike, nacistički simboli na tetovažama…peripatetički ispljuvak hulja i kukavica nostalgičnih za Hitlerom…
Dana 24. februara, pojavili smo se u Kalitei, i videli da je šljam od 6-7 đubradi prerastao u veću grupu smeća, takođe i iz drugih naselja (trg Atika, trg Sveti Pantelejmon). U petak uveče, izbrojali smo oko 15-20 fašističkih plaćenika okupljenih na jednoj strani trga Kipru. Pa smo uradili očigledno. Grupa sa jednakim brojem drugova i drugarica ih je napala, zgazila njih nekoliko, dok su ostali pobegli u stampedu, ostavljajući iza sebe grupicu svojih da krvare po pločniku.
Antifašistička akcija je integralni deo borbe za društvo ravnopravnosti i solidarnosti, za društvo u kome neće biti mesta za rasnu i rodnu diskriminaciju. Do tada, dužnost je svih boraca da ne damo niti pedalj zemlje, nijedno naselje, saučesnicima režima. A svi “rasni čistunci” koji na trgovima i ulicama pokušavaju da sprovode “operacije čišćenja” treba da znaju da ih antifašističke patrole čekaju u svakoj ulici ovog grada…Pregazićemo ih…
U ponedeljak uveče, 27. februara, u Valensiji su izvedene različite akcije:
– spaljivanje dva bankomata koja se nalaze u univerzitetskom naselju
– jedan bankomat je uništen upotrebom betonskog bloka
– spaljena je tramvajska stanica
Ove akcije smo izveli zbog situacije sa kojom se suočavamo, ovde, u Valensiji. Policijska represija tokom studentskih demonstracija, zajedno sa povećanim smanjenjem socijalnih davanja, ukazuju da država i kapitalističke kompanije pojačavaju napade na neka od prava koja smo ranije imali.
Učenici srednje škole IES Lluís Vives su izašli na protest koji prevazilazi makro-demonstracije (ili povorke) sindikata ili levičarskih partija. Ti protesti su se, obzirom da su izvedeni bez traženja odobrenja i borbeno, suočili sa pravom suštinom države i kapitalizma – kada im se skinu maske – nasiljem.
Zato je naš doprinos borbi uzeo oblik sabotaže i napada. Sistem je nasilan, to je razlog zašto smo radikali.
Naši životi su dovedeni u pitanje. Za širenje revolta!
U ponedeljak popodne, 20.10.2014., u naselju Eksarhija, vidjeli smo i polomili fašistu. Beskičmenjak koji se odaziva na ime Janis Kapcis (porijeklom sa ostrva Siros) furao je majicu “Pit Bull Hellas” koju je kasnije izgubio zajedno sa torbom. Pronađeni su računi od kupovine u Eksarhiji (vjerovatno tu živi), a na njegovom mobilnom telefonu kontakti zloglasnih fašista (na primjer, Lagosov) i ostalog šljama koji isto razmišlja (npr. Jorgos Zlatne, Marija Zlatne).
