Contra Info napomena: Podsjećamo na tešku ozljedu i hospitalizaciju zatvorenog anarhista Panagiotisa Argiroua (vidi ovdje).
Član ZVĆ (Conspiracy of Cells of Fire) će ubrzo trebati da se podvrgne još jednoj specijalnoj operaciji i liječničkom tretmanu. Zato je potrebna široko prikupljanje pomoći u narednom razdoblju. Pozivamo sve anarhiste na solidarnost diljem svijeta da pomognu našem drugu pokriti liječničke troškove. Anarhisti koji žele poslati financijsku potporu mogu kontaktirati i Grupu solidarnosti sa Revolucionarnom Organizacijom ZVĆ, u Ateni, na sal.spf[at]gmail.com
Naše ćutanje je… njihovo zlato: Video Koordinacionog komiteta za borbu protiv aktivnosti u vezi sa rudnikom zlata iz Soluna koji je prvi put prikazan na kontrainformacionom dešavanju na trgu Aristotelus u Solunu 26. aprila 2012. Za titlove na engleskom jeziku pritisni cc (prevod Contra Info).
Preuzimamo odgovornost za požar koji je izbio kasno navečer 27. novembra 2012. i potpuno uništio dva kamiona za prijevoz mesa poduzeća Martelli. Preskočili smo ogradu i aktivirali 5 zapaljivih naprava s fitiljem. Šteta je procijenjena na oko 400-500.000 eura. Ovom smo akcijom željeli napasti mesnu industriju, utemeljenu na patnji i profitu. Ne minimalna šteta, nego maksimalno uništenje!
Danas 18. februara prekidam štrajk glađu zato što sam dobio vijest da ću u martu vidjeti Annu, mada ne vjerujem obećanjima mojeg zakletog neprijatelja. Sergio nastavlja. U znak solidarnosti razbio sam neprovidni panel na zatvorskom prozoru. Zahvaljujem čileanskoj braći i sestrama iz Celula Antiautoritaria Insurrecional Panagiotis Argirou Fai/ Fri, talijanskoj braći i sestrama iz Cospirazione delle Cellule di Fuoco Fai/Fri, koji su me podržali djelima i riječima. Solidarni zagrljaj Marcu Camenishu i Gabrielu Pombo da Silvi.
Samo nas djela oslobađaju. Uništi ono što te uništava.
Pljačkaši su država i šefovi; kriminalci su panduri i sudije; zlikovci ste vi, nevini građani; svi ste vi ubice slobode (slogan u gradu Verija, severna Grčka)
Informacije o 23-godišnjem anarhisti Andreasu-Dimitrisu Burzukosu, koji je jedan od četvorice uhapšenih 1.2.2013. optuženih u slučaju pljačke banke
Nakon što su drugovi kontaktirali roditelje Andreasa-Dimitrisa Burzukosa, želimo da vas informišemo o sledećem:
Svi uhapšeni su kasno uveče, u subotu 2. februara 2013., prebačeni (iz Kozanija) u sedište policije (GADA) u Atini.
U nedelju ujutro, 3. februara 2013., roditelji su uspeli da stupe u kontakt sa svojom decom, kao i njihovi advokati. Policija je do tada, u više navrata, odbijala zahteve za kontaktom.
Policija je u petak, 28.12.2012., upala i pretresla Atinsku školu za ekonomiju i biznis (ASOEE) u ulici Patision.
Ova policijska operacija je, od samog početka, iskorišćena za gušenje političkih mesta za okupljanje na ASOEE. Nakon napada na skvot Vila Amalija 20. decembra, država se odlučila da napadne još jednu “jazbinu bezakonja”, odnosno, jedan od studija i krovnu antenu slobodne atinske radio stanice 98FM.
Cela policijska operacija bila je jeftini rimejk nedavne invazije na skvot Vila Amalija. U slučaju Vile Amalija, policijskoj raciji je prethodila navodna anonimna pritužba. Nakon još jedne navodne anonimne prijave u petak 28. decembra – ovog puta u vezi sa ilegalnom trgovinom robe, represivne snage su raspoređene u ulici Patision. Ova anonimna prijava (navodno telefonski poziv) bila je direktno usmerena ka javnom tužiocu koji je pozvan da odmah interveniše.
Dana 9. decembra izvešteno je o još jednom pokušaju ubistva od strane policije u centru Atine:
U četvrtak, 6. decembra 2012. godine, neposredno nakon večernjeg komemorativnog protesta povodom 4. godišnjice ubistva Aleksisa Grigoropulosa, policija je izvela izuzetno nasilan napad kod Propileja u ulici Panepistimiu.
Tokom protestnog okupljanja, oko 19h, okupljenu masu su prvo napali panduri motociklističke jedinice DELTA, a potom i odredi za razbijanje demonstracija koji su počeli da maltretiraju svaku osobu koja im se našla na dohvat ruke. Mnogi ljudi su pokušali da izbegnu prebijanje. Napad je doveo do privremenog raspršivanja demonstranata. Panduri su opkolili jednog demonstranta koji nije uspeo da pobegne, oborili ga na zemlju, a onda nemilosrdno tukli i šutirali u stomak i rebra. Hapšenje je izbegao tako što je nekako uspeo da se pridigne i pobegne, međutim ubice u uniformama su mu već ukrale ranac u kome se nalazila i njegova lična karta.
Posle otprilike tri sata, prijatelji su ga naterali da ode do bolnice pošto je još uvek osećao jak bol u predelu stomaka. Lekari su mu rekli da ima nekoliko slomljenih rebara, ali i unutrašnje krvarenje, da mu je život ugrožen pa je odmah odveden na operaciju. Prijatelji su ga nakon operacije posetili i nalazio se u relativno stabilnom stanju. Ipak, lekari su ovom povređenom demonstrantu, žrtvi policijskog nasilja, morali ukloniti slezinu.
Od sredine juna 2012. godine kanadska kompanija Eldorado Gold i Bobolasova kompanija AKTOR (nap. prev. najveća građevinska kompanija u Grčkoj, članica grupe Ellaktor), uz blagoslov države, seku prašumu u Skuriji kako bi je pretvorili u ogromni površinski kop. Faraonska “investicija” će presahnuti Halkidiki i isušiti svaku kap vode.
Na demonstracijama protiv pokretanja rudnika zlata u prethodnim mesecima dolazilo je i do sukoba između lokalnih meštana i policije, a državni kerovi se nisu ustezali od intenzivne upotrebe hemikalija i plastičnih metaka.
Sledi poziv Koordinacionog komiteta za borbu protiv ovog napada države i kapitala na živote i životnu sredinu.
Naša borba nema otadžbinu
Dokle god smo deo ove borbe, stojimo ne samo protiv uništavanja životne sredine već i protiv države i šefova, kako domaćih tako i stranih. Zemlja njihovog porekla je beznačajna pošto je njihov cilj profit, a ne “razvoj u regionu” ili “nacionalni interes”.
U vremenima kada se svakodnevno preživljavanje pretvara u borbu, a sve veći delovi društva bivaju osiromašeni, interesi moćnika se proglašavaju nacionalnim, uništavanje se naziva razvojem, a pretnja fašizacije društva postaje stvarnost.
Pitanje u vezi sa našom borbom protiv rudnika zlata nije da li će rudnik biti pod kontrolom neke grčke ili kanadske kompanije, ili da li će se naći pod kontrolom države – on uopšte i ne treba da postoji. U tom kontekstu, odbrana “šuma, voda i naših života” nije povezana ni sa kakvom “patriotskom dužnošću”. Zbog toga, baš kao i profit šefova, borba onih koji pružaju otpor ne poznaje granice.
Šta više, nikada nismo ni pomislili da naše nade polažemo u Državni savet – njegova uloga kao dela države nije da blokira već da olakša funkcionisanje kapitalističkog sistema. Osim toga, čak je i Ustav jasan. Kada je u pitanju nacionalna ekonomija, i samim tim profitabilnost, naši životi i životna sredina nalaze se na drugom mestu.
Ova borba baš kao i svaka druga borba treba da se oslanja na sopstvene snage, a ne da čeka na nekakvog “deus ex machina” da nas spase. Našu borbu vidimo kao deo borbi koje se trenutno vode širom sveta protiv ugnjetavanja naših života i životne sredine.
OD PERUA DO INDONEZIJE I OD KANADE DO ČILEA BORBA JE JEDNA
Širom Španije protesti i demonstracije prvog generalnog štrajka od 2010. godine su počeli u ranim jutarnjim satima u četvrtak 29. marta. Protestna okupljanja pre demonstracija su održana u gotovo svim većim gradovima (procenjuje se da je održano 111 protesta širom zemlje) sa ciljem ukazivanja na katastrofalne posledice koje podrazumeva nova “reforma tržišta rada”, širenja mobilizacija širom zemlje, sprečavanja štrajkbrehera da sabotiraju štrajk i da se, kroz direktnu akciju i blokade, zatvore preduzeća, radnje i radna mesta za koja se očekivalo da će ostati otvoreni, uprkos štrajku, pa čak i da se odseku glavne ulice u gradovima. Ulog je bio dvojak: paralizovati linije i proizvodnje i potrošnje. Zato su štrajkači pozivali ljude da blokiraju sve usluge i (onima koji imaju posao) da ne idu na posao, ali i takođe da ne kupuju ništa, i da telekomunikacije, struju itd. koriste što je manje moguće.
Iako je “reforma rada” izglasana u parlamentu još početkom februara 2012., usvajanje opšteg državnog budžeta će se desiti u petak 30. marta, što znači da će vlada pokušati da, pored ostalog, nametne još više direktnih i indirektnih poreza i smanji socijalna davanja smanjenjem javnih fondova (pri čemu će nove mere najviše pogoditi obrazovanje i zdravstvenu zaštitu). Zakonodavne svireposti, usred stalnog pojačavanja napada na radne ljude Španije, duboko utiču na nezaposlene i naknade za nezaposlene kao i propisane beneficije za penzionisanje i penzionere.
4. april – Izjava o štrajku glađu Spirosa Dravilasa (zatvorenik zatvora Domokos, trenutno se nalazi u bolnici zatvora Koridalos) pod naslovom “Država i njene institucije se svete onima koji ne podležu njihovom sistemu lišavajući ih stečenih prava o privremenom odsustvu”. Vlasti Spirosu Dravilasu odbijaju privremeno odstustvo iz zatvora na koje ima pravo već dve i po godine.
6. april – Štrajk glađu su proglasili Jorgos Karajanidis, Aleksandros Mitrusijas i Kostas Sakas – “Od danas, 6.4.2012., započinjemo štrajk glađu i zahtevamo ukidanje proizvoljnog i osvetničkog pretkrivičnog pritvora kao i hitno oslobađanje saokrivljene Stele Antoniju iz zdravstvenih razloga”. Izjavu je potpisala i Stela Antoniju (koja trenutno protestvuje uzdržavanjem od zatvorske hrane).
6. april – Štrajk glađu su proglasili utamničeni članovi Zavere vatrenih ćelija (ZVĆ) Panajotis Argiros i Gerasimos Cakalos koji zahtevaju konačni transfer u zatvor Koridalos kako bi se stavila tačka na stalne osvetničke transfere i psiho-fizički stres.
7. april – Anarhista Vangelis Kailoglu (jedan od četvorice uhapšenih 12. februara kome je određen pritvor) se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
7. april – Kao znak solidarnosti, sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane su započeli i zarobljenci socijalnog rata, anarhisti Sokratis Cifkas (zatvor Diavata), Janis Skuludis (zatvor Avlona), Babis Cilianidis i Dimitris Dimciadis (zatvor Koridalos)
8, april – Štrajk glađu je proglasio utamničeni član ZVĆ Hristos Cakalos u znak solidarnosti sa drugom dvojicom članova ZVĆ koji štrajkuju glađu
8. april – U znak solidarnosti 130 zatvorenika prvog krila zatvora (za muškarce) Koridalos počelo sa uzdržavanjem od uzimanja zatvorske hrane
9. april – Skupština solidarnosti na atinskoj Politehničkoj školi, sa telefonskim javljanjem štrajkača glađu iz zatvora
9. april – Ostali utamničeni članovi ZVĆ i anarhistički revolucionar Teofilos Mavropulos objavili da će se postepeno pridružiti štrajku glađu koji su započela njihova brača Panajotis Argiru, Geramisos i Hristos Cakalos
11. april – Izjava Stele Antoniju o nedavnim dešavanjima: Tužilaštvo nije naredilo da Stela ponovo bude u pritvoru; međutim, tužilaštvo će obnoviti pritvor Sakasu, Mitrusijasu i Karajanidisu na osnovu fabrikovanih optužbi protiv njih u vezi sa 250 starijih napada ZVĆ podmetanjem požara. Imajući u vidu ove činjenice, i u dogovoru sa trojicom drugova, Stela je objasnila da prekida učešće u štrajku glađu, ali će se uprkos zdravstvenim problemima, uzdržavati od uzimanja zatvorske hrane sve do ispunjenja njihovih zahteva.
11. april – Utamničeni anarhista Rami Sirianos se u znak solidarnosti uzdržava od uzimanja zatvorske hrane
14. april – Skupština solidarnosti sa J. Karajanidisom, A. Mitrusijasom, K. Sakasom i S. Antoniju je (pored ostalog) objavila i sledeću vest: “Trenutno, trojica drugova Karajanidis, Mitrusijas i Sakas su optuženi u slučaju podmetanja 250 požara ZVĆ od strane eksperata tužilaštva Mokasa i Baltasa koji su naredili da se svoj trojici kao i članovima R.O. ZVĆ ponovo odredi pritvor. Stela Antoniju je takođe optužena u ovom slučaju, ali neće biti vraćena u pritvor već se očekuje da će biti puštena (u junu 2012.) nakon 18 meseci provedenih u pretkrivičnom pritvoru dok na njen peti zahtev na puštanje iz zdravstvenih razloga još uvek nije odgovoreno”. Da podsetimo, Stela se nalazi u prtivoru već 16 meseci, a jedini dokaz protiv nje je posedovanje lažne lične karte.
14. april – Vesti o tri utamničena člana ZVĆ nakon jedne nedelje štrajka glađu: Gerasimos je izgubio šest kilograma, Panajotis pet, a Hristos sedam kilograma.
Od 6. aprila do danas, akcije solidarnosti, kao i napadi paljevinama i sabotaže, su izvedene u nekoliko delova Grčke (od Irakliona na Kritu, Atine, Livadije, Patrasa, Soluna do Verije i Komotinija), ali takođe i širom Evrope i Latinske Amerike (od Barselone i Mursije u Španiji, preko Hamburga, Amsterdama do Kardifa, Bristola i Kembridža u UK, Njujorka do Čilea, Bolivije, Kolumbije).
Ljudi se u grčke zatvore zatvaraju godinu i po, i više dana pre suđenja, a u zavisnosti od sudskih mahinacija onima koji su optuženi za navodne zločine pritvor se iznova i iznova produžava (pretkrivični pritvor maksimalno traje 18 meseci, a nakon isteka ovog perioda podižu se nove optužnice radi produženja pritvora). Izlažući svoj život velikoj opasnosti, neki se usuđuju da nastave svoju borbu protiv vlasti i unutar zatvora. Ovo je jedan od najsurovijih pokušaja režima da prekine snažnu solidarnost između drugova, kako onih unutar tako i onih van zatvorskih zidina. Nećemo dozvoliti da nas slome.
Kako je jednom rekao Sofoklis Nidelis iz zatvora u Greveni: “Solidarnost i drugarska kolektivnost su najrazornija oružja.”
Najnovija knjižica Act for Freedom! (pdf, klikni na sliku)
Dolaze sa džepnim noževima, dolaze sa noževima; fašisti polomićemo vam noge i ruke
Saopštenje antifašista povodom incidenta-pokušaja neonacističkih batinaša iz “Zlatne zore” da se pojave na lokalnoj stanici “Kriti TV”
U petak 2. marta, oko 15h, grupa drugova je napala članove Zlatne zore u industrijskom području Irakliona, nakon što su dobili informaciju da se šljam tamo okupio. Još početkom nedelje smo bili svesni njihovog prisustva u gradu. Fašisti su bili na “Kriti TV” zbog govora koji je glavešina kritskog ogranka neonacističke partije trebao da održi. Nakon kraćeg sukoba, nacisti su pobegli i sakrili se u restoran koji se nalazi unutar TV stanice, odakle su nas siledžije gledale kako razbijamo vrata prodavnice u pokušaju da provalimo u zgradu i, takođe, kako uništavamo njihove privatne automobile. Reakcije hitlerovaca su bile pretnje sa bezbedne udaljenosti, dok su telefonom pozivali pandure i postavljali predmete kako bi blokirali vrata.
Pokušaj pojavljivanja zlatnozoraša u prostorijama “Kriti TV” je usledio nakon njihovog provokativnog prisustva u selu Vianos, pre oko dve nedelje, kada su članovi ove legalne – kako oni tvrde – partije napali imigranta i pretili mu pištoljem.
Nakon ovog poslednjeg incidenta, moramo da pojasnimo
/fašistima:
Kao što ste mogli shvatiti i u junu, vaše javno ili ne-javno prisustvo u Iraklionu neće biti tolerisano, ni sada, niti bilo kada. Dobićete odgovarajući odgovor na svaki pokušaj da stupite nogom u ovaj grad.
/masovnim medijima uopšte, a posebno “Kriti TV”
Dajući glas Hitlerovim potomcima – i tako ih priznajući kao još jedan, iako ekstreman, ali moralno legitiman politički koncept – automatski ste nagradili fašizam. Od sada, svako preuzima odgovornost za svoje poteze. Od sada, svako preuzima odgovornost za svoje poteze.
/zajednici Iraklion
Kako živimo u eri u kojoj će sve vrste cveća cvetati i zbog toga što neko krije otrovno trnje, proterivanje čak i pojedinačnih fašista iz škola, igrališta i naselja stvar je svih onih koji ne dele Hitlerove vizije za čovečanstvo.
Glavnu odgovornost za činjenicu da rat protiv fašizma traje toliko dugo snose oni koji fašizmu povremeno nude mir.
U četvrtak 1. marta, oko 13.30h, skoro trideset maskiranih drugova je upalo na ulaz “Technicentre” u ulici Croix-Barret u Lionu. Technicentre je objekat za održavanje u vlasništvu SNCF (francuska nacionalna železnica, Société Nationale des Chemins de Fer Français) koja takođe koristi voz velikih brzina (TGV). Zgrada ima direktan izlaz na prugu (tu se recimo vozovi dovoze na popravku). Drugovi su trčali tračnicama između stanica Jean-Macé i Perrache, i gađali katemptote kuglama i kesama sa peskom, pre nego što su nestali. Takođe, drugovi su držali transparent na kome je pisalo “NE TGV-u Lion-Torino”.
Ova direktna akcija je, pored ostalog, dovela do kašnjenja dolaska ministara Pecresse i Wauquieza u grad jer su vozovi bili blokirani oko sat vremena, a usledilo je još više poremećaja u železničkom saobraćaju.
Drugi transparent je – u vezi sa NO TAV borbom u Val di Susa, na kome je pisalo “Luka će živeti, borba će živeti” – raširen sa mosta SNCF-a na autoputu za Beč.
U jutarnjim satima 27. februara, počelo je prinudno iseljenje i rušenje planinarskog doma Clarea (mesto okupljanja protivnika NO TAV u dolini Susa), uz dovoženje građevinskog materijala i eksproprijaciju zemlje od strane vlasti.
Oko 8:30, NO TAV aktivista Luka Aba se popeo na strujni stub u pokušaju da zaustavi vojno-industrijske operacije. Panduri su takođe počeli da se penju na stub, u pokušaju da ga skinu – u potpuno ubistvenom manevru, bez sigurnosnih mreža ili bilo kakve druge opreme na licu mesta.
Uprkos pandurskom pritisku, Luka je saopštio da neće odustati, i zaista bi se popeo još više da nije pretrpeo snažan strujni udar, nakon čega je pao sa visine od nekoliko metara. Odgovornost policajaca-ubica je nepobitna.
Luka je helikopterom prebačen u bolnicu CTO u Torinu gotovo sat vremena nakon “nezgode” koju su izazvali represivni organi.
Radovi u dolini su nastavljeni, počevši sa eksproprijacijom zemljišta koje je okruženo (betonskom) “džerzi” ogradom (Jersey barrier).
Apelujemo da što je moguće dalje širite izvode audio snimaka (na italijanskom jeziku) radija Blackout kako bi se razbile cenzura i dezinformacije masovnih medija.
Diretta di Luca dal traliccio / Lukini pozdravi sa stuba: “Ja vas sada pozdravljam jer se policajac penje, a ja se pripremam za odbranu…”
Diretta con Nicoletta sulla mattinata in Clarea / Uživo sa Nikoletom o jutrošnjim dešavanjima u planinarskom domu: “Ukoliko se na gradilištu desi nesreća, radovi se omdah prekidaju, ali ne i ovde…”
– Oko 10h je i poslednji otporaš je izašao iz kolibe.
– 10.40 Policija ispituje aktiviste NO TAV koji se nalaze u okolini kolibe
– 11.00 Saznali smo za nekoliko poziva na 24-časovne štrajkove od strane CUB Torino i radničke konfederacije Cobas u donjem delu doline Susa
– 11:00 Studenti u ulicju prekinuli nastavu i blokirali železničku stanicu.
– 11:30 Ljudi iz NO TAV se okupili u Busolenju i blokirali autoput na naplatnoj rampi na izlazu iz Busolega, kao i nacionalni put SS25.
– 12:00 Drugovi koji su otišli do bolnice su nas obavestili da je Luka van životne opasnosti. On se trenutno nalazi pod sedativima (u farmakološkoj komi).
– Oko 12:15 drugovi iz Busolenja su takođe blokirali nacionalni put SS24. Snage za sprovođenje zakona prolaze kroz Sestrijere.
– 15:30 blokade puteva se nastavljaju i postaju sve masovnije. Istovremeno, inicijative u znak solidarnosti se šire Italijom.
OTPOR SVUDA! NE TAV-u!
Za najnovije informacije na italijanskom, uputstva kako doći do dolise Susa i inicijativa u drugim gradovima, prati live streaming radija Blackout.
Tokom popodneva i uveče 27. februara, pored nastavka blokada u dolini, širom zemlje je organizovano nekoliko okupljanja koja su spontano prerasla u blokade drumskog i železničkog saobraćaja. Anonimusi su hakovali sajtove italijanske policije i karabinjera.
Do okupljanja u znak solidarnosti je došlo u preko 50 italijanskih gradova.
U Atini je 22. februara, naš drug Panajotis Janakakis bio žrtva brutalnog napada snaga za “sprovođenje zakona”. Njega su priveli, odveli u glavno sedište atinske policije i brutalno zlostavljali. Takis Janikakis je bivši član Federacije anarhista Grčke (OAE), a sada član anarhističke grupe Kath’odon (“U toku”). On je takođe autor knjige “Hronika pada Slobodana Miloševića” (2007). Evo šta je Takis ispričao o svojoj “avanturi”:
“Za sredu 22. februara je, kao što svi znate, bilo planirano okupljanje na trgu Sintagma. Istina, učešće ljudi je ovog puta, nažalost, bilo malo.
Oko 19h, nakon što su se ljudi gotovo razišli, a saobraćaj vratio u normalu, peške sam se zaputio sa trga niz ulicu Pamepistimu. Na nekih 300 metara od raskrsnice ulica Panepistimu i Amerikis, dok sam se kretao, iznenada me je napala čitava interventna jedinica (MAT). Panduri su brzo skočili na mene i uhvatili me, nespremnog, bez garda, a onda su počeli da me tuku svojim štitovima! Batine su bile toliko surove da je počela da mi curi krv iz nosa. Na trenutak sam pomislio da će se moj život tu okončati.
Panduri su me prikovali za trotoar i počeli da me ismevaju, prete i psuju. Zgrabili su kapu koju sam nosio, na kojoj se nalazilo zaokruženo A. Okružili su me, tako da prolaznici gotovo nisu ni mogli videti šta se dešava. Istovremeno, jedan od pandura me upitao šta se dešava sa mnom, a drugi su povikali da sam anarhista. Ovo ističem zato što je bitno, pošto je očigledno da je čitava scena nastala samo zbog toga što sam anarhista.
Nakon što su mi vratili kapu i ličnu kartu, ruke su mi vezali lisicama iza leđa i ugurali u patrolna kola. U pratnji dvojice slučajnih policajaca koji su bili na dužnosti, prebačen sam u glavno policijsko sedište (GADA). Tamo su mi skinuli lisice, uzeli podatke i pustili nakon, otprilike, tri sata.
U međuvremenu, policija nije uhvatila samo mene, tamo sam video i druge ljude, od mladih do starijih ljudi koje su panduri uhvatili u različitim delovima grada, a svi su se kretali iz pravca trga. Iz razgovora sa nekolicinom njih, shvatio sam da nikoga od njih barem nisu tukli. Samo sam ja bio obliven krvlju. Čak je i kabanica koju sam imao na sebi bila puna krvi. Takođe, mrlje od krvi su se mogle uočiti i na mojim pantalonama. Ovo pominjem da bih naglasio jačinu udaraca koje sam pretrpeo.”
Čovekoliki psi-čuvari vlasti, dalje ruke od naših drugova! Narodni bes će vas pomesti!
Okupacija naše bolnice u Kilkisu od strane radnika počela je u ponedeljak 20. februara, u 8:30h po lokalnom vremenu. Ova okupacija nije samo zbog nas, lekara i radnika bolnice u Kilkisu. Niti se tiče samo grčkog Nacionalnog zdravstvenog sistema koji se, zaista, urušava. Mi se borimo jer su sada u realnoj opasnosti ljudska prava. A ta pretnja nije usmerena samo protiv jedne nacije, ili protiv nekoliko zemalja, ili nekoliko socijalnih grupa, već protiv niže i srednje klase u Evropi, Americi, Aziji, Africi, u celom svetu. Današnja slika Grčke će sutra biti slika Portugala, Španije, Italije i ostatka zemalja širom sveta.
Radnici bolnice u Kilkisu i većine drugih bolnica i zdravstvenih centara u Grčkoj ne primaju plate na vreme, a nekima su plate smanjene praktično na nulu. Moj kolega-radnik je u šoku prebačen na našu kardiološku kliniku kada je shvatio da je umesto uobičajenog čeka na 800E (da, to je njegova mesečna plata) od države dobio obaveštenje u kome piše da ne samo da neće biiti plaćen ovog meseca, već da morati i da vrati 170 evra. Drugim radnicima je isplaćeno samo 9 (devet) evra za ovaj mesec. Oni među nama koji još uvek dobijaju kakvu-takvu platu podržače te kolege na svaki mogući način.
Ovo je rat protiv naroda, protiv čitave zajednice. Oni koji kažu da je javni dug Grčke dug grčkog naroda – lažu. To nije dug naroda. Taj dug su stvorile vlade u saradnji sa bankarima kako bi porobile ljude. Krediti koji se daju Grčkoj ne koriste se za plate, penzije i socijalnu zaštitu. Upravo je suprotno: plate, penzije i sredstva socijalne zaštite koriste se za isplatu bakara. Oni lažu. Suprotno onome što izjavljuju, oni ne žele društvo bez dugova. Oni sami stvaraju dugove (uz pomoć korumpiranih vlada i političara) zarad sopstvene dobiti. Grčkoj su dali bankara za premijera kako bi bili sigurni da se “posao” dobro obavlja. Naš premijer Lukas Papademos uopšte nije bio izabran. Njega su imenovali Evropska centralna banka (ECB) i bankari uz pomoć evropskih i grčkih korumpiranih političara. To je njihovo tumačenje pojma “demokratija”.
Dugove stvaraju bankari koji stvaraju novac ni iz čega i ubiraju kamate, samo zato što su im naše vlade omogućile da to čine. A oni nastavljaju da govore da ćemo te dugove otplaćivati ti i ja, naša deca i unuci, ličnim i nacionalnim sredstvima, našim životima. Ništa im ne dugujemo. Naprotiv, oni duguju narodu veliki deo bogatstva koji su stvorili zahvaljujući politčkoj korupciji.
Ukoliko se ne probudimo i pogledamo istini u oči, uskoro ćemo svi postati robovi koji rade za 200E mesečno ili manje. Odnosno, oni među nama koji budu uspeli da pronađu posao. Bez medicinske nege, bez penzija, bićemo beskućnici i gladni, kao što je to sada slućaj sa mojim sugrađanima Grčkoj. Na hiljade njih živi na ulici i gladuje.
Nemamo nameru da realnost mažemo tamnim bojama, ali to je istina. Ova situacija nije nastala zbog finansijsog ili monetarnog incidenta ili greškom. To je početak ružne faze dugog procesa nakon pažljivo osmišljenog plana, procesa koji je počeo pre više decenija.
Moramo se zajedno boriti protiv ovog neoliberalnog plana. I to je ono što mi sada radimo u Kilkisu, kao i u mnogim gradovima širom sveta.
Za sada, ne razmišljamo o otvaranju računa za donacije. Ipak, možda ćemo to morati učiniti za nekoliko meseci ili čak nedelja, ako se situacija pogorša. Ono što nam trenutno najviše treba jeste moralna podrška i publicitet. Lokalne borbe širom sveta se moraju proširiti i zadobiti masovnu podršku ukoliko želimo da pobedimo u ovom ratu protiv korumpiranog sistema. ukoliko možete da smislite još neke dodatne načine kako da proširite naše vesti i ideje, to bi bilo sjajno.
Ponovo, ne možemo vam dovoljno zahvaliti za vaše tople reči i misli.
Vaša,
Leta Zotaki, direktorka odelenja za radiologiju bolnice u Kilkisu članica generalne skupštine radnika
predsednica Saveza bolničkih lekara u Kilkisu (ENIK)
U večernjim satima u utorak, 14. februara, u gradu Komajagva izgoreo je kazneno-popravni zavod, uz fatalne posledice za više od 355 ugljenisanih zatvorenika. Ovo je treći put za manje od deset godina da zastrašujući požari odnose živote na stotine zatvorenika; mnogi od njih su bili zatočeni bez ikakvih presuda ili su jednostavno dovedeni pred vlasti jer su bili tetovirani.
Požari u zatvorima koji se nalaze u gradovima Ceiba i San Pedro Sula, tokom mandata nacionaliste Rikarda Madura, nisu poslužili kao lekcija o čudnom upravljanju pravosuđem i zatvorima u Hondurasu. Još jednom se istorija ponavlja, ali je sada još sumornija, sa izjavama navodnih begunaca koje su procurele, koji su pričali o planiranom bekstvu u dosluhu sa zatvorskim vlastima, i indicijama suseda zatvorskih farmi, koji su osetili snažan miris benzina koji je dolazio iz zatvorskog objekta. Nasilje u kome se zemlja našla nije bez podloge. Male elite moćnika su saučesnici u sekvestraciji Hondurasa, jasno uz uobičajenu podršku stranih zemalja čiji se interesi vrte oko pljačke takozvanih prirodnih i ljudskih resursa.
Državni udar iz 2009. je poslužio kao katalizator za poniženja koje je pretrpeo narod Hondurasa. Nažalost, izbori nametnuti od strane američke imperije i nekih zemalja EU su legitimizovali pučiste i naslednike režima koji su poslužili procesu defenestracije demokratije.
Postojeće truljenje u organima državne bezbednosti, krađa arsenala oružja, trgovina oružjem iz SAD, militarizacija narko kartela, nekontrolisane bande (“maras”, deca neoliberalizma) deo su ovog koktela nasilja koji uništava ljude u Hondurasu.
Ukoliko bi glasine o umešanosti zatvorskih vlasti u izazivanju ove nesreće bile potvrđene (pored gnusnog nemara nedopuštanja vatrogascima da uđu na lice mesta i neotključavanja zatvorskih ćelija), događaji u Komajagvi će dokazati masakr sa predumišljajem, kamenujući tako već preminuli pravosudni sistem ove banana republike.
Čitava zemlja je u potpunosti skrhana ovim masakrom. U međuvremenu, sadašnja administracija ne skida svoj večiti osmeh, i pripovedačkim stilom Džordža Orvela i njegovog ministarstva istine, namerava da prikrije honduras (šp. dubine) u koje smo uronjeni, u oblastima ljudskih prava i ekonomske krize koji utiču na zemlju.
U ovoj zemlji smo svi zatočenici male grupe manijaka od kojih su neki specijalizovani za represije, a drugi za zastrašivanje. Politička laboratorija koja je postala takozvani trougao smrti (Gvatemala, El Salvador i Honduras) je pomogla američkoj imperiji da stvori ratnu zonu, u kojoj se nesigurnost koristi za medijske dezinformacije kako bi se ljudima usadila u glavu navodna potreba za tiranskom vladom koja bi iskorenila nasilje.
Takav primer je izabrani predsednik Gvatemale, Oto Perez, koji je poznatiji kao krvnik naroda Iksil. Gubitak istorijskog sećanja ljudi je ozbiljan pokazatelj nemogućnosti da rešimo naše probleme i toga kako su neke frakcije na korak od zahteva za stranom intervencijom.
Nasilje koje traje nije bez podloge već je deo scenarija dobro pripremljenog i dirigovanog sa velikih udaljenosti, i makabričnim ciljem potpaljivanja požara u Hondurasu i produžavanjem dominacije.
Ubice u uniformi tukle i privodile mlade koji su stali za svoja prava, dok se protesti brojnih studenata i pristalica, koji su u toku, suočavaju sa epidemijom policijske brutalnosti.
Velike policijske snage su u sredu, 15. februara, 2012., napale protest grupe učenika ispred IES Lluís Vives (Institut za srednje obrazovanje, sa učenicima od 13 do 18 godina starosti) u Valensiji, trećem gradu po veličini, nakon Madrida i Barselone. Policajci su brutalno pretukli mnoge od učenika koji su se okupili da izraze svoje protivljenje daljim merama štednje u javnom obrazovanju i, posebno, u znak protesta zbog sve lošijih uslova u školama. Tokom policijske racije na mestu okupljanja i okolnim ulicama, uhapšena je jedna mlada osoba.
^ Srednjoškolci uzvikuju “UBICE” nakon pandurskog napada
Dana 16. februara, i tokom masovnog protesta koji je održan kao odgovor na žestoku policijsku agresiju od prethodnog dana, panduri su ponovo napali demonstrante, koji su prekinuli saobraćaj u centralnoj ulici Xàtiva. Prema našim saznanjima, uhapšeno je šest osoba. Ubrzo nakon toga, skoro 300 pristalica se okupilo ispred policijske stanice i zahtevalo hitno oslobađanje svih privedenih. Ološ koji sprovodi zakon nije oklevao da pokrene još jedan napad na masu, kada su još najmanje tri osobe kidnapovane i odvedene u pritvor. Posle više časova, privedeni su konačno pušteni – nekoliko njih je optuženo za prekršaje.
Evo odlomka iz saopštenja koje su drugovi objavili u vezi sa njihovim učešćem na ulicama, 17. februara: “U petak, treći dan uzastopno, ponovo smo izašli na ulice, okupili se na ulazu obrazovnog instituta, iskazujući solidarnost sa privedenima i boreći se protiv mera i centralne vlade i Generaliteta Katalonije koji nastavljaju da nas guše i provociraju tenzije u Valensiji. U petak smo se vratili da vidimo ljude, na ulici gde uživamo stvarajući naš sopstveni prostor i odupirući se policijskim udarcima. Rečeno je da nismo svi učenici IES Lluís Vives, i to je u stvari istina – neki od nas su učenici drugih škola, a ostali su eksploatisani honorarni radnici, ali svi mi smo bili zapanjeni lekcijom iz dostojanstva od strane učenika ovog sekundarnog instituta, koji su se samooorganizovali i borili sopstvenim sredstvima. A stvar je da borba ne mora biti samo zbog grejanja u učionicama, ili porpavki pukotina. Borba mora biti za naše dostojanstvo, za ponovno sticanje naših života i izgradnju naše budućnosti”.
Svinje u uniformama očigledno nisu bile zadovoljne prološnedeljnim napadom na učenike kao i mlade demonstrante različitog porekla. Tako da su represivne operacije nastavljene 20. februara tokom novih protesta u vezi obrazovanja na ulicama Valensije.
http://www.youtube.com/watch?v=WYmpBE6gxIQ
^ 20. februar: Jedinice za razbijanje demonstracija napadaju omladinu u centru Valensije
^ Panduri jure za demonstrantima u ulici Jesús
Zahvaljujući drugovima sa teritorije kojom vlada španska država, u mogućnosti smo da potvrdimo informacije sa ulica Valensije od 20-21. februara. Ali takođe i video snimci dovoljno govore sami za sebe. Policija je otpočela brutalan napad na demonstrante oko 15h, a protesti su se rasuli svuda po gradu. Oko 21.30, navodno je zapaljeno nekoliko kontejnera u aveniji Blasco Ibáñez i drugim ulicama u centru grada. U međuvremenu, na stotine studenata i mnogo profesora okupiralo je fakultet istorije u univerzitetskom naselju gde su ljudi održali otvorenu skupštinu. okupiranu zgradu su okružili policijski kombiji, dok se skupština vrtila oko pitanja nasilja ili nenasilja u cilju donošenja neke konačne odluke o akcijama građanske neposlušnosti za sate i dane koji predstoje.
Narodna skupština u okupiranom fakultetu istorije
Neposredno pre ponoći je, prema izveštajima, bilo (najmanje) 21 hapšenje i mnogo povređenih demonstranata jer su panduri ispalili veliki broj gumenih metaka i upražnjavali obimno fizičko nasilje i palicama prebijali ljude. Da stvari budu još gore, uhapšenima nije bilo dozvoljeno da komuniciraju niti sa advokatima, niti sa rodbinom (mnogi od njih su maloletnici, pa je još opasnije biti lišen zakonskih prava). Odmah je pozvano na solidarna okupljanja u Madridu (Puerta del Sol Sq) i Barseloni (Laietana Av), dok se cacerolada – bučne demonstracije tokom kojih ljudi udaraju u šerpe i lonce ili drugo posuđe – sprovdena u Valensiji.
Čitavo mesto je bilo pod opsadom, helikopteri su nadletali grad, a policija je blokirala trotoare; isti oni oružani napadači koji svaki put prođu nekažnjeno. U ranim časovima 21. februara, pojavilo se još loših vesti jer su ljudi procenili da je bilo ukupno 50 hapšenja – iako je još uvek bilo nemoguće ustanoviti tačnu brojku pošto se u tom trenutku svaki pokušaj pristalica da se čak i približe policijskim stanicama u Valensiji činio samoubilačkim. IES Lluís Vives je okružila policija, ali su majke, očevi i nastavnici, za naredne sate najavili protest sedenjem kao čvrstu osudu brutalne policijske represije.
Pridruži se protestima protiv represije širom Španije! Neki od poziva na okupljanja u znak solidarnosti:
León – 21/2, at 13.30, Ayuntamiento
Valencia – 21/2, at 15.30, IES Luís Vives
Granada – 21/2, at 18.00, Subdelegación del Gobierno
Alicante – 21/2, at 19.00, Plaza de la Montañeta
Madrid – 21/2, at 19.30, Puerta del Sol
Cáceres – 21/2, at 20.00, Subdelegación del Gobierno
Barcelona – 21/2, at 20.00, Plaça de Catalunya
Badajoz – 22/2, at 20.00, Delegación del Gobierno
Stop progonu onih koje je otela policija
Agresija ne sme ostati bez odgovora
Obavestite nas o potvrđenim kontra-informacionim i akcijama solidarnosti tako što ćete dodati vaš komentar ovde.
U četvrtak 9. februara 2012., u 6:30 ujutro, u oblasti instituta “FIAN” domar je pronašao telo Nikite Kalina, rođenog 1991. Policija je stigla u 8:00h, a oko 11:00h kontaktirala majku ubijenog. Prema rečima majke, Nikita je uboden 61 put, rebra su mu bila polomljena na više mesta, a imao je i povrede glave. Ništa nije bilo ukradeno. Trenutni osumnjičeni za ovo ubistvo je uhapšen, a na njegovoj odeći je pronađena Nikitina krv.
Očigledno je da je Nikita napadnut od strane grupe, a policija je takođe – nezvanično – rekla majci da je osumnjičeni (koji je priveden) nacional-socijalistički aktivista (neonacista), i da odbija da imenuje druge osumnjičene. I pored brutalnog ubistva, istraga još uvek nije ispitala Nikitinu majku niti njegovog prijatelja koji je bio poslednja osoba koja ga je videla. Zbog toga, pretpostavljamo da će pokušati zataškaju ovaj slučaj, kao što se to često dešava u Rusiji. Ipak, osumnjičeni je već angažovao advokata.
Plašimo se da istraga već radi u interesu uhapšenog i stoga je neophodna podrška. U ovom trenutku, organizacije za ljudska prava su obezbedile advokata, ali su i dalje potrebna sredstva za troškove sahrane. Nikita je potekao iz radničke porodice, i nikada nije skrivao svoje antifašističke i anarhističke stavove. Ukoliko želite da pomognete Nikitinoj porodici i prijateljima za troškove pogreba, donaciju možete da pošaljete Anarhističkom Crnom krstu Moskve ovde
Nikita na lokalnom okupljanju protiv izborne prevare drži plakat na kome piše: “Ne treba nam vlast. Sloboda ili smrt! Naš kandidat je samouprava!”
U Atini je u subotu, 4. februara, kasno uveče grupa drugova izvela direktnu akciju pred kućom grčkog predsednika u ulici Asklipu bacanjem šipki i kamenica na njegovu rezidenciju. Motociklističke policijske jedinice su ih jurile u ulici Zudoku (Egzarhija) i ispaljivale zvučne i svetlosne granate. Svi drugovi su umakli poteri.Preuzimanje odgovornosti:
U subotu, 4. februara, oko 20h, oko 60 anarhista i anarhistkinja je u znak solidarnosti napalo ličnog čuvara, stražarsku kućicu i službena vozila ispred rezidencije predsednika Karolasa Papuljasa. Papuljasov lični stražar je pobegao, a flajeri su bačeni na licu mesta u znak solidarnosti sa anarhistima Stelom Antoniju, Kostasom Sakasom, Jorgosom Karajanidisom i Aleksandrosom Mitrusiasom.
Anarhisti su se koordinisano povukli sa mesta dešavanja, koje se nalazi nedaleko od policijkog štaba. Nekoliko minuta kasnije, pojavile su se policijske motociklističke jedinice DELTA, koje su upotrebile zvučne i svetlosne granate u pokušaju da sustignu anarhiste, ali bez uspeha.
Jučerašnja akcija je održana u znak solidarnosti sa Stelom Antoniju i ostalim drugovima koji su optuženi u istom slučaju, kao prvi odgovor na odbacivanje njenog zahteva za puštanje na slobodu uz kauciju.*
Akcije će biti nastaljvene sve dok Stela Antoniju ne bude puštena iz zatvora.
Prema saopštenju (4.2.2012.) koje je objavila Generalna skupština radnika u Opštoj bolnici u Kilkisu, doktori, medicinske sestre i ostalo osoblje izjavljuju da se dugotrajni problemi Nacionalnog zdravstvenog sistema (ESY) u zemlji ne mogu rešiti kroz ograničene zahteve sektora zdravstvenih usluga. Stoga su radnici Opšte bolnice, na fašizam vlasti, odgovorili okupiranjem te javne opšte bolnice i stavili je pod svoju direktnu i potpunu kontrolu. Telo za donošenje odluka u vezi administrativnih pitanja biće opšta skupština radnika.
Oni takođe naglašavaju da grčka vlada nije oslobođena svojih finansijskih obaveza prema bolnici. Radnici će javnom mnenju denuncirati sve nadležne organe vlasti, a ukoliko njihovi zahtevi ne budu ispunjeni, okrenuti se opštinama, lokalnoj i široj zajednici za svaku moguću podršku svojim naporima: za spas bolnice i odbranu besplatne zdravstvene zaštite, obaranje vlade i svih neoliberalnih mera.
Dana 6. februara radnici će primati samo hitne slučajeve sve do potpune isplate plata, te vraćanja zarada na nivo pre mera koje je zavela Trojka (MMF/ECB/EU). Međutim, potpuno svesni svoje socijalne misije i moralnih obaveza koje nosi njihova profesija, štitiće zdravlje onih koji dolaze u bolnicu i pružiti besplatnu negu svima kojima je potrebna.
Naredni generalni sastanak svih zaposlenih biće održan 13. februara. Skupštine će se održavati svakodnevno i predstavljaće glavno telo za sve odluke koje se tiču radnika i rada bolnice.
Radnici pozivaju na faktičku solidarnost ljudi i radnika iz svih sektora, uključivanje sindikata i progresivnih organizacija, te podršku medija kroz širenje pravih informacija. Takođe, konferencija za novinare će bii održana 15. februara u 12.30h. Radnici su, pored ostalih, pozvali i kolege iz drugih bolnica da preduzmu odgovarajuće odluke, a poziv na slično delovanje je upućen i svim zaposlenim u javnom i privatnom sektoru.
Bio sam, jesam i biću anarhista. Sve dok živim i dišem to putovanje će se nastaviti —J. Dimitrakis
Anarhista Janis Dimitrakis je uhapšen, teško ranjen pandurskim mecima, 16. januara 2006. nakon pljačke Nacionalne banke u ulici Solonos u centru Atine.
Posle Janisovog hapšenja usledila je delirična državna propaganda o navodnom postojanju tzv. “bande pljačkaša u crnom” jer je policija sistematski plarisala more dezinformacija koje su mas mediji spremno prenosili; u danima dok se još uvek nalazio na odelenju za intenzivnu negu zloglasni tužilac za “terorizam” Diotis je pokušao da ga ispita; njegovi prijatelji i rođaci su takođe postali meta; u optužnicu protiv Janisa uključene su i antiterorističke odredbe kao i optužbe za određenih broj drugih pljački. Dimitrakis je pljačku banke zbog koje je uhapšen branio kao politički izbor – izbor zasnovan na njegovom protivljenju uceni rada kao i ulozi banaka. Dodatno, od prvog trenutka i sve vreme njegovog zarobljeništva, Dimitrakis je bio aktivno učestvovao u pobunama i borbama unutar zatvora, a svojim tekstovima je očuvao i živu vezu sa dešavanjima spolja. Takođe, mehanizmi krivičnog gonjenja su, u vezi ovog slučaja, podigli optužnicu i izdali poternicu za još trojicom anarhista – Simosom i Mariosom Seisidisom i Grigorisom Tsironisom, što je dostiglo vrhunac u oktobru 2009. raspisivanjem nagrade za njihove glave. Simos Seisidis je oslobođen na suđenju za sramni slučaj “bande pljačkaša u crnom”, kao i na suđenju za pokušaj ubistva (!) policajca koji ga je upucao u nogu. Ipak, Simos se još uvek nalazi u pritvoru u pretkrivičnom postupku u “bolnici” zatvora Koridalos gde čeka da bude izveden na poslednje suđenje, dok se Marios Seisidis i Grigoris Tsironis još uvek nalaze u bekstvu.
Dimitrakis je prvostepenom presudom iz jula 2007. osuđen na kaznu od 35 godina zatvora. U svojoj žalbi sudu, u decembru 2010., kazna je smanjena na 12.5 godina. Konačno, nakon zatočeništva od punih šest godina, drug je uslovno pušten iz zatvora.
DA NIJEDAN BORAC NE BUDE TALAC U RUKAMA VLASTI I EKONOMSKIH ELITA! SLOBODA ZA SVE KOJI SE NALAZE U ZATVORU!
U aprilu 2010. u zajedničkom pismu sa drugovima Polom Rupom i Nikosom Maziotisom, preuzeli smo političku odgovornost za učešće u “Revolucionarnoj borbi” (Epanastatikos Agonas). Izjavili smo da smo ponosni na organizaciju i našeg saborca Lambrosa Fundasa koga je policija ubila tokom oružanog meteža u naselju Dafni.
Danas stojim naspram vas, u ovom specijalnom sudu, suočen sa teškim optužbama koje povlače mnogo godina zatvora. Sve ovo vreme postoje sistematski napori od strane države na moju štetu, tako da se slomi moja volja za borbom: od mučenja i zlostavljanja u GADA (sedište atinske policije) i zatvaranja daleko od mesta boravka moje dece, do suđenja mojoj supruzi Mari Beraha, koja je ovde prisutna kao saučesnik. Međutim, stojim ovde naspram vas i izjavljujem da sam ponosan na moju borbu, moje drugove i istoriju Revolucionarne borbe.
Moje prisustvo ovde ni u kom slučaju nema za cilj olakšavanje mog položaja, pošto ne prihvatam ikakvu optužnicu koju protiv mene podiže buržoaski režim. Nisam ja taj koji je kriminalac ili terorista, niti smatram da su akcije naše organizacije na ma koji način štetile društvu. Akcije i intervencije organizacije bile su duboko političke i od koristi za društvo jer su bile usmerene direktno protiv režima, njegovih zvaničnika i lakeja. Bile su usmerene protiv struktura i individua kapitalističkog sistema koji ugnjetava i tiranizuje socijalno slabe. Dakle, nismo mi ti kojima bi trebalo da se sudi kao opasnima po društvo. Opasni po društvo su oni koji godinama upravljaju i pljačkaju ljude. To su oni koji verno služe planovima Trojke (MMF/ECB/EU) i supranacionalnog kapitala u cilju isisavanja krvi i osiromašenja grčkog naroda. Oni su ti koji nameću nepodnošljive ekonomske mere kako bi spasili kreditni monetarni sistem i njegov prekomerni profit. Oni su ti koji štite sve one koji su proneverili bogatstva i rad ljudi, i nikada nijednog od njih nisu izveli na ovo mesto. Oni su ti koji puštaju sa lanca svoje ubice kako bi ugušili ma kakav društveni odgovor.
Keratea, 11. decembar 2011.: "Odupiremo se nezakonitosti i nasilju armije koja okupira našu zemlju"
Ovriokastro, Keratea
Ukupno vreme pod okupacijom policijskih jedinica (MAT):
128 dana i 9 sati (10. decembar 2010. 04:00 – 18. april 2011. 12:00) Policija je privela ukupno 37 mladih
Uoči dešavanja
Ta hladna noć 11. decembra 2010. bila je poslednja noć u kojoj je Keratea spavala mirno i slobodno. Napolju je padao sneg, a termometar pokazivao minus. Za nekoliko sati svanulo bi subotnje jutro, a većina ljudi nije morala da ide na posao. Jedini koji u tim časovima sigurno nisu spavali nalazili su se u drvenoj pošti na brdu Ovriokastro, samo nekoliko kilometara izvan grada. Oni su imali samo jedan zadatak: da obaveste čitavu zajednicu u Keratei u slučaju vanrednog stanja; jedan specifičan rizik koji se sada nalazio odmah iza ugla i koji se približavao.
Prvi sati
Kazaljke su pokazivale 04:30 kada su zvona na svim crkvama počela da zvone. Ubrzo potom, oglasile su se sirene za početak rata. U isto vreme, opštinska vozila sa razglasom prolazila su kroz svako naselje pozivajući ljude na ulice. Unutar svake mračne kuće, palila su se svetla. Stanovnici Keratee nisu uhvaćeni na spavanju. Ovaj put nisu pitali ni za kim zvona zvone. Svi su znali kuda da potrče i zbog čega se podizala uzbuna. Na kraju krajeva, čekali su to godinama. Četvrt sata kasnije na mobilnim telefonima svih građana pojavila se ista poruka: “Policijske jedinice (MAT) su došle u Ovriokastro. Zemljaci, svi sada moramo krenuti ka Ovriokastru da spasimo naš grad. Deponija neće proći”. Nije proteklo mnogo vremena do prolivanja prve krvi u aveniji Lavrion. Od prvih časova izbile su ulične borbe stanovnika i policijskih snaga; borbe koje su (ponovo) inaugurisale “Auru” – oklopno vozilo sa vodenim topom. Nekoliko stavnovnika, uključujući i starije osobe, ozbiljno je povređeno.
Prvi dani
Istog trenutka podizale su se barikade, avenija Lavrion bila je zatvorena, kao i srednja škola u Keratei – nakon jednoglasne odluke učenika da se uzdrže od odlazaka na časove. Sa druge strane, više od 800 policajaca bilo je raštrkano u Ovriokastru, aveniji Lavrion, poljima i seoskim putevima, i blokiralostanovnicima pristup njihovim usevima i farmama. Borbe protiv policijskih jedinica su se nastavile svakodnevno. Od samog početka, na stotine stanovnika susednih opština pružalo je otpor na barikadama Keratee, uključujući i gradonačelnike i sveštenstvo. Mnogi stanovnici iz obližnjeg Lavriona su takođe blokirali deo avenije Lavrion podizanjem sopstvenih barikada u znak solidarnosti.
Prva nedelja
Svuda po Keratei su postavljene crne zastave i transparenti sa natpisom “Keratea je u ratu”. Radio stanica 102.00FM iz Ovriokastra počinje da emituje – piratska radio stanica koja podržava borbu. Oprema za radio stanicu je kupljena dve godine ranije prikupljanjem sredstava koje je organizovao “Koordinacioni komitet za borbu protiv deponije”. Prve reči puštene u etar bile su: “Stanovnici Keratee, grad Keratea i čitav region Lavreotiki su u ratu”. Opština poziva na vanrednu konferenciju za novinare sa temom “Keratea u ratu”. Continue reading Lavreotiki, Atika: Godinu dana nakon invazije države i kapitala na Kerateu→
Akcija solidarnosti sa Stelom Antoniju, Atina 5. decembar 2011
Poslednje dve godine, broj političkih zatvorenika u zatvorima Grčke države ubrzano se povećava, dok je na desetine aktivista svih tendencija uhapšeno, optuženo za učešće u revolucionarnim organizacijama koje su bile aktivne u prethodnom periodu, ili zbog opšte akcije protiv sistema.
Jedna od njih je i Stela Antoniju, koja je uhapšena 4. decembra 2010. Ova, drugarica, anarhistkinja se i ranije suočavala sa ozbiljnim zdravstvenim problemima koji su se opasno pogoršali tokom ovih godinu dana od njenog zatvaranja. Ona će 4. januara 2012 podneti zahtev za oslobađanje iz zatvora kako bi dobila odgovarajuću medicinsku negu pre nego njeno stanje postane nepovratno.
Kako minimalni čin solidarnosti od danas, 30. decembra 2011., počeli smo sa uzdržavanjem od zatvorske hrane koje će trajati do datuma podnošenja prijave za njeno puštanje – 4. januara 2012.
