Dana 20. aprila 2015. postalo je poznato da se i anarhistički zatvorenik Enrike Guzman (Enrique Guzmán) nalazi u štrajku glađu od 14. aprila.
Anarhistkinja Natali Kazanova (izolacija ženskog zatvora San Migel), Huan Flores (krilo 1 zatvora Santjago 1), Giljermo Duran (u potpunom kućnom pritvoru) i Enrike Guzman (krilo 35 zatvora Santjago 1) nalaze se u štrajku glađu (uzimaju samo tečnosti), zahtevajući:
– određivanje validnosti DNK “dokaza” podnetih protiv njih, uzimajući u obzir razmatranje svih naučnih aspekata, a ne samo tendencionznih argumenata tužilaštva;
– okončanje maltretiranja, otimanja i saslušanja ljudi koji se solidarišu za utamničenim drugovima i drugaricama;
– okončanje maltretiranja, napada, disciplinskih sankcija protiv Huana i Natali ili ma kog/koje drugog/e zatvorenika ili zatvorenice koji/a se bori;
– trenutno puštanje Enrikea Guzmana, utamničenog zbog toga što je blizak sa drugovima i drugaricama umešanim u ovaj slučaj i što ih je redovno posećivao u zatvoru;
– trenutno premeštanje Natali Kazanove iz samice u krilo/kulu u kojem će biti u mogućnosti da ima kontakt/odnose sa drugim zatvorenicama i više vremena u zatvorskom dvorištu.
Anarhistički drugovi i drugarica, Huan (Juan Flores), Natali (Nataly Casanova) i Giljermo (Guillermo Duran), uhapšeni su u Santjagu 18. septembra 2014.
Natali drže u pretkrivičnom pritvoru u zatvoru San Migel i optužena je za učestvovanje u bombaškom napadu koji se desio 13. jula 2014. i posedovanje eksploziva.
Giljermo se nalazi u punom kućnom pritvoru, optužen za posedovanje oružja u vezi sa istim slučajem.
Dana 1. aprila 2015, ovi drugovi i drugarica su objavili svoje prvo otvoreno pismo kojim prihvataju poziv na dane solidarnosti sa zatvorenicima i zatvorenicama socijalnog rata u Čigleu (između 10. i 20. aprila 2015.) koji su inicirale/i buntovničke zatvorenice/i Tamara Sol Vergara, Alehandro Asotrga Valdes (Alejandro Astorga Valdés), Karlos Gutijerez Kiduleo (Carlos Gutierrez Quiduleo), Huan Aliste Vega (Juan Aliste Vega), Fredi Fuentevilja (Freddy Fuentevilla), Hans Nimajer Salinas (Hans Niemeyer Salinas), Marselo Viljaroel Sepulveda (Marcelo Villarroel Sepúlveda), Alfredo Kanales Moreno (Alfredo Canales Moreno), a koji su takođe podržali nedavno pritvorena drugarica Natalija Koljado (Natalia Collado) i drug Havijer Pino (Javier Pino).
Dana 6. aprila 2015. Enrike Guzman (Enrique Guzmán) – blizak prijatelj i drug Huana, Natali i Giljerma – uhapšen je i nekoliko dana kasnije poslat u pretkrivični pritvor optužen za učešće u ranije pomenutim koordinisanim napadima na dve policijske stanice. Istovremeno, panduri su, prema izveštajima, maltretirali nekoliko ljudi koji ih podržavaju, otišavši toliko daleko da su (bukvalno) oteli još jednog druga na sred ulice.
Huan, Natali i Giljermo se trenutno nalaze u štrajku glađu i zahtevaju:
– trenutno oslobađanje druga Enrikea Guzmana;
– okončanje napada i disciplinarnih sankcija prema zatvorenicima/cama koji/e se bore;
– trenutni transfer drugarice Natali Kazanova iz samice u “obično” zatvorsko krilo;
– okončanje maltretiranja ljudi koji se solidarišu sa utamničenim drugovima i drugaricama;
– okončanje gonjenja na osnovu DNK
Dana 6. aprila 2015., majka dva člana Zavere vatrenih ćelija – drugova Hristosa i Gerasimosa Cakalosa – napustila je zatvor Koridalos. Njena kaucija je određena na 10,000 evra.
Životna saputnica Gerasimosa Cakalosa je još uvek nalazi u pritvoru (od 2/3). Prema, solidarnima sa Zaverom vatrenih ćelija, očekuje se da će i ona biti puštenja u narednom periodu.
Dok grčko društvo, gotovo uspavano, posmatra postizborne bajke koalicione vlade SIRIZA-ANEL, utamničeni/e anarhisti/kinje i borbeni/e zatvorenici/e u tamnicama demokratije još jednom su odlučili/e da se sukobe sa vlašću i njenim zakonima koristeći se uzdržavanjem od zatvorske hrane i štrajkom glađu kao oružjima u toj borbi.
Dana 27. januara 2015., Jorgos Sofijanidis, socijalni zatvorenik krila E1 zatvora maksimalne bezbednosti Domokos, počinje štrajk glađu zahtevajući da bude prebačen nazad u zatvor Koridalos – gde su ga držali do novogodišnje večeri – kako bi mogao nastaviti svoje studije na pirejskom Tehnološkom obrazovnom institutu (gr. Τεχνολογικού Εκπαιδευτικού Ιδρύματος, TEI) i Institutu za stručno osposobljavanje (gr. Ινστιτούτο Επαγγελματικής Κατάρτισης, IEK) zatvora Koridalos. U isto vreme, zajedno sa svojim kolegama zatvorenicima, on traži definitivno ukidanje zatvora tipa C. Istog dana, svi drugi zatvorenici specijalnog krila E1 Domokosa – anarhisti Nikos Maziotis, Kostas Gurnas, Janis Naksakis, komunista Dimitris Kufodinas i socijalni zatvorenici Aleksandros Meletis, Konstantinos Meletis, Vasilis Varelas, Muhamed-Said Elcibah, Aleksandros Makadasidis – objavljuju uzdržavanje od zatvorske hrane tvrdeći da će nastaviti svoje mobilizacije. Osim toga, zatvorenici zatvora Domokos su početkom februara izveli zajednički protest kao odgovor na još jednu smrt zatvorenika usled lekarskog nemara.
Dana 2. marta 2015., zatvorenici koji dele isti politički kontekst zahteva, pokreću štrajk glađu, uglavnom sa ciljem ukidanja anti-terorističkih zakona iz 2001. i 2004. godine – članova 187 i 187a krivičnog zakona, “zakona o kapuljačama”, zakonskom okviru za zatvore tipa C, odredbe o prisilnom uzimanju uzoraka DNK, kao i zahtevom da osuđeni član organizacije “17. novembar” Savas Ksiros iz zdravstvenih razloga bude pušten iz zatvora. Oni koji su najavili svoje učešće u kolektivnoj mobilizaciji jesu Kostas Gurnas i Dimitris Kufodinas zajedničkom izjavom, Nikos Maziotis (zatvor tipa C Domokos) i pet drugova iz Mreže utamničenih boraca (DAK), odnosno, Antonis Stambulos (zatvor Larisa), Tasos Teofilu (zatvor Domokos), Fivos Harisis, Argiris Dalios i Jorgos Karajanidis (zatvor Koridalos). Ostali učesnici Mreže utamničenih boraca naknadno će se priključiti štrajku glađu. Dana 2. marta, Muhamed-Said Elcibah takođe započinje štrajk glađu u zatvoru tipa C Domokos. Dan kasnije, dve žene utamničene u ženskoj sekciji muškog zatvora u Neapoliju (Lasiti, Krit) objavljuju svoje uzdržavanje od zatvorske hrane u znak solidarnosti sa političkim zatvorenicima u štrajku glađu.
Štrajku glađu se 9. marta priključio i učesnik Mreže utamničenih boraca Grigoris Sarafudis, a komunisti iz Turske koji su utamničeni u Grčkoj započeli su rotirajući štrajk glađu 11. marta u znak podrške svim političkim zatvorenicima/ama.
U međuvremenu, od 28. februara 2015., policija je uhapsila nekoliko ljudi u vezi sa slučajem pokušaja bekstva Zavere vatrenih ćelija iz zatvora Koridalos: Hristosa Rodopulosa, anarhistkinju-begunku Angeliku Spiropulu, Atenu Cakalu (majku braće Cakalos) i njenog prijatelja, prijatelja brata Jorgosa Polidorosa, kao i ženu Gerasimosa Cakalosa. Zbog toga su, 2. marta 2015., utamničeni članovi ZVĆ – Olga Ikonomidu, Mihalis Nikolopulos, Jorgos Nikolopulos, Haris Hadžimihelakis, Gerasimos Cakalos, Hristos Cakalos, Jorgos Polidoros, Panajotis Argiru, Damjano Bolano i Teofilos Mavropulos najavili štrajk glađu do smrti ili do trenutnog puštanja članova svojih porodica, kao i prijatelja njihove rodbine. Od trenutka kada se našla u ćelijama za pritvor u sedištu policije, sa istim zahtevima, u štrajk glađu stupa i Angeliki Spiropulu. Dana 4. marta, anarhista Panos Mihalakoglu, koga drže u pretkrivičnom pritvoru zatvora Nigrita u Seru, započinje uzdržavanje od zatvorske hrane u znak solidarnosti sa štrajkačima glađu ZVĆ. Oba prijatelja rodbine članova ZVĆ puštena su, međutim kopilad Nikopulos i Asprogerakas – specijalne apelacione sudije zadužene za istragu – naredila su da majka i žena Gerasimosa Cakalosa budu vraćene u pritvor u zatvoru. Pored toga, još dvoje uhapšenih poslato je u pretkrivični pritvor, odnosno, štrajkačica glađu Angeliki Spiropulu (zatvor Koridalos) i Hristos Rodopulos (zatvor Domokos). Nadalje, 6. marta 2015. uhapšen je Hristos Polidoros (brat člana ZVĆ Jorgosa) koga je anti-teroristička jedinica držala do 10. marta kada je pušten.
Jorgos Polidoros i Hristos Cakalos su objasnili da deset političkih zatvorenika/ca ZVĆ podržava drugi kolektivni štrajk glađu koji je trenutno u toku u grčkim zatvorima, naglasivši da su poslednje mahinacije antiterorističke agencije protiv članova njihove porodice ekstremna posledica zakona o antiterorizmu. Nikos Maziotis je takođe izjavio da bez obzira na različit kontekst zahteva štrajkača glađu on podržava borbu zatvorenika ZVĆ.
Suočeni sa ubrzanim razvojem situacije dok čekamo na nove informacije, na nama je – nama koji smo vani i koji se borimo za ukidanje društva zatvora u svim njegovim aspektima i slamanje svake vlasti – da podržimo sve zatvorenike i zatvorenice u borbi za trenutno ispunjenje njihovih zahteva i pokušamo dovesti do kompletne destabilizaciju sistema dominacije. Ne zaboravimo da je ono za šta se borimo totalno uništenje države i kapitala, a da se borbe za parcijalne zahteve koriste kao sredstva destabilizacije u tom cilju, a ne kao cilj sam po sebi; inače, uvek postoji mogućnost asimilacije u reformizam. Hajde da umnožimo akcije agitacije i napada na institucije, osobe i simbole grčke demokratije unutar i izvan njenih granica. Neka se solidarnost pretvori u praksu.
Angeliki Spiropulu je danas, 5. marta 2015., poslata u pretkrivični pritvor u zatvor Koridalos optužena za učestvovanje u planu bekstva Zavere vatrenih ćelija. Drugarica se od dana hapšenja (02.03.2015.) nalazi u štrajku glađu zahtevajući trenutno puštanje majke i žene (obe u pritvoru od 3.3.2015.) Gerasimosa Cakalosa.
Ispred specijalnog apelacionog sudije danas se pojavio i 39-godišnji Hristos Rodopulos, optužen u istom slučaju, koji je poslat u pretkrivični pritvor u zatvor Domokos.
Prema poslednjim izveštajima Radiozona subverzivnog izražavanja (radio98fm.org), anarhistički zatvorenik Panajotis Mihalakoglu – koga trenutno drže u zatvoru Nigrita u Seru – od 4. marta 2015. započinje stalno udržavanje od zatvorske hrane kao minimalni znak solidarnosti sa desetoro zatvorenih članova/ica ZVĆ, koji/e se u štrajku glađu nalaze od 2. marta 2015. u zatvoru Koridalos.
Juče, 3.3.2015., u pretkrivični pritvor su poslate majka braće Cakalos i žena Gerasimosa Cakalosa. Članovi/ice ZVĆ su odlučni/e da nastave svoj štrajk glađu do smrti ili do puštanja iz zatvora te dve članice njihovih porodica. Oni su takođe izrazili svoju podršku tekućem štrajku glađu borbenih zatvorenika protiv terorističkih zakona iz 2001. i 2004., “zakona o kapuljačama”, zatvorima tipa C, te puštanju Savasa Ksirosa iz zdravstvenih razloga.
Od subote, 28. februara 2015., šest osoba je uhapšeno u vezi sa planom bekstva Zavere vatrenih ćelija. Dvoje uhapšenih je navodno pušteno. Ipak, majka Hristosa i Gerasimosa Cakalosa i žena Gerasimosa Cakalosa, vraćene su u zatvorski pritvor, apsurdno optužene za umešanost u Zaveru vatrenih ćelija.
Angeliki Spiropulu će se sutra, 5. marta 2015., pojaviti pred specijalnim apelacionim sudijom atinskog suda zajedno sa 39-godišnjim muškarcem umešanim u isti slučaj koji je 28. feburara 2015. uhapšen u atinskom naselju Galaci.
Snage svim štrajkačima/cama glađu koje je zarobio grčki zatvorski sistem.
Dana 2. marta 2015., panduri su uhapsili Angeliku Spiropulu (gr. Αγγελική Σπυροπούλου) koju su vlasti tražile u vezi sa slučajem plana bekstva Zavere vatrenih ćelija (gr. Συνωμοσία Πυρήνων της Φωτιάς).
Međutim, policija je takođe uhapsila bliskog prijatelja brata Jorgosa Polidorosa (gr. Γιώργος Πολύδωρος), ličnog prijatelja Atine Cakalu (majka braće Cakalos), samu Atinu Cakalu, i ženu Gerasimosa Cakalosa (gr. Γεράσιμος Τσάκαλος). Stoga, od danas 2.3.2015., članovi Zavere vatrenih ćelija zatvoreni u Koridalosu počinju štrajk glađu na neodređeno vreme zahtevajući da njihova rodbina i prijatelji/ce članova/ca njihovih porodica ne budu pritvoreni u zatvoru.
“Solidarnost sa 7 anarhista zatvorenih u Španiji” (Anarhisti i anarhistkinje ispred španskog konzulata u San Francisku, SAD)
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
Anarhistički drug Jorgos Salajanis, optužen za učešće u napadu na policijsku stanicu u Mesolongiju koji se desio krajem oktobra 2014., trenutno se nalazi u zatvoru Ajos Stefanos, nedaleko od Patrasa. On se suočava sa optužbama koje se zasnivaju isključivo na lažnom svedočenju pandura u civilu.
Jorgos je prekinuo štrajk glađu koji je započeo 3. decembra zahtevajući trenutno puštanje iz zatvora. Sudsko veće suda u Mesolongiju je već 4. decembra odlučilo da mu do suđenja produži pretkrivični prtivor.
Sledi njegovo najnovije otvoreno pismo.
Danas sam polako počeo da se hranim, nakon što sam, od početka meseca, prošao kroz naporan proces razgovora sa pravnicima, poznanicima i drugovima – ostajem u postojećem.
Vreme jednog zatvorenika krik je i trn u svakom porobljenom, demokratska svakodnevna rutina.
Vreme advokata i sudova krađa je dahova zatvorenika. Ostajem snažan u postojećem i zajednicama sutrašnjice. Tamo gde su dela.
Snage samoorganizovanim strukturama – skupštinama, sastajalištima, skvotovima – i pobunjenicima i pobunjenicama!
Nema povlačenja, nema kompromisa.
Jorgos Salajanis, zatvorenik koji čeka suđenje
Zatvor Ajos Stefanos, Patras
U oktobru 2104., anarhista Panajotis (Panos) Mihalakoglu i još jedan drug poslati su u pretkrivični pritvor. Uhapšeni su zajedno, 1. oktobra 2014., u atinskom naselju Kolonaki, optuženi za posedovanje oružja i ilegalno posedovanje eksploziva (jedna ručna bomba). Mihalakoglu je od samog početka preuzeo odgovornost za vatreno oružje pronađeno tokom policijskog pretresa njegove kuće i jasno stavio do znanja da njegov drug M.V. nema nikakve veze sa tim. Sredinom oktobra, Mihalakoglu je odveden u zatvor Nigrita (u kojem je zatvorski stražar ubio Iliju Karelija) u blizini Sera, dok je drugi drug prebačen u zatvor Ajos Stefanos u Patrasu. Slede reči Panosa Mihalokoglua.
Juče uveče, u petak 21. novembra 2014., na moj zahtev da vidim glavnog upravnika Janisa Dimua neposredno pre zaključavanja, preko razglasa krila u kom sam zatočen pozvan sam da dođem u kancelariju glavnog upravnika. Čim sam kročio u njegovu kancelariju, tražio sam da se moji zahtevi prihvate; bio sam jasan da se u suprotnom neću vratiti u ćeliju i da ću odbiti zaključavanje. Takav moj stvar rezultirao je osvajanjem primarnog zahteva – transfer u drugo krilo (iz C2 u C1). Što se tiče ostatka mojih zahteva (da mi se obezbede odevni predmeti, knjige, mp3 plejer, politički tekstovi/vesti), obavezao se da će ih ispuniti, od sada sledeći redovnu proceduru.
Kroz ovo iskustvo shvatio sam da neprijatelj u zatvorima nije samo uprava, već su to često i sami zatvorenici koji saginju svoje glave i mire se sa manjim dok su, sa druge strane, u nekoliko navrata pokušavali da spreče pokretanje protesta ili pobune.
Šta je moj zaključak iz svega ovoga? Ako ne zahtevaš ono na šta imaš pravo, definitivno si osuđen na propast. Isto kao i u društvu, svi oni/e koji/e svoju glavu saginju uvek će biti poraženi.
Neću odstupiti ni za korak dok se svi moji zahtevi ne ispune.
Ništa nije gotovo, sve se nastavlja.
Narednog dana, policija je počela upadati u domove u potrazi za osumnjičenima. Upali su i u socijalni prostor Apotiki u Mesolongiju, uništili deo opreme i uhapsili šestoro drugova i drugarica povodom anonimne akcije protiv policijske stanice.
Dana 31. oktobra svih osmoro uhapšenih izvedeno je pred sud na preliminarno saslušanje. Oko 40 ljudi se okupilo ispred sudnice uzvikujući slogane solidarnost sa gonjenim drugovima i drugaricama, a razvijen je i transparent na kome je pisalo: “Strast za slobodom je snažnija od državnog terorizma”.
Sedmoro drugova i drugarica je optuženo za prekršaje i pušteno do suđenja, dok je anarhista J.S. poslat u pretkrivični pritvor sa optužbom za krivično delo na osnovu svedočenja jednog policajca.
Drugovi i drugarice iz gradova Mesolongi, Agrinio i Igumenica pozivaju na demonstracije protiv represije u subotu 9. novembra 2014. u 16h, ispred zgrade biblioteke Valvios u Mesolongiju.
Solidarnost sa drugovima i drugaricama koje gone Trenutno oslobađanje anarhiste J.S.
Dana 21. januara 20134., anarhistkinja Tamara Sol Farijas Vergara uhapšena je u Santjagu pod optužbom da je istog dana izvršila oružani napad na obezbeđenje BancoEstado u ogranku banke koji se nalazi na raskrsnici avenije Alameda i ulice La Rehas.
Drugarica je 22. januara izvedena pred sudiju i sprovedena u pretkrivični pritvor pod optužbom za krađu pištolja od ranije pomenutog obezbeđenja i nanošenje teških telesnih povreda. Istraga će biti završena u roku od 60 dana, a drugarici preti zatvorska kazna u rasponu od 10 godina i jednog dana do doživotne robije.
S obzirom na ozbiljnost situacije i medijsku histeriju pokrenutu protiv Sol ali i njene porodice (psi čuvari Pinočeovog režima su ubili neke članove njene porodice), pozivamo na aktivnu solidarnost sa drugaricom i takođe skrećemo pažnju na neophodnost da se izbegne reprodukovanje propagande neprijatelja, odnosno, štampe, pandura i sudija.
“Pucnji iz pištolja da se opametite; to je taman za vas!”
Napad paljevinom na crkvu koja se nalazi u ulici San Luis u Sevilji.
U ranim jutarnjim časovima između 4. i 5. januara 2014., pod plaštom noći, vukovi su ponovo zavijali….Ovog puta su vrata pomenute crkve napadnuta molotovljevim koktelima i grafitima solidarnosti sa uhapšenim u Barseloni.
Zbog mržnje koju crkva i njena sedišta predstavljaju, i u znak solidarnosti sa Monikom, Karinjosom i svima koji se bore: ni koraka unazad; napad na jednog od nas je napad na sve nas.
Evo nas opet, okruženi ovim betonskim zidovima i rešetkama, među kamerama i tamničarima. Evo nas opet, ne poginjući glavu, ponosni na ono što jesmo. Ponosni što smo deo nepredvidljive oluje koja pokušava ukloniti bilo kakve nagoveštaje vlasti kojoj je maska ponovo pala tako da se može videti šta ona zaista jeste, u svoj svojoj brutalnosti i, zašto ne, iznurenosti. U ovom konkretnom slučaju saradnja između čileanske i španske države na našem zatvaranju pokazuje da se one mogu koordinisati kako bi se obračunale sa onim što doživljavaju kao pretnju, ali značaj koji nam ova gospoda vlastodršci pripisuju ne odražava ništa drugo do njihovu krhkost. Njihovi nekonzistentni diskursi o bezbednosti samo predstavljaju plašt koji skriva njihov strah da bi neki slučaj mogao izazvati poremećaj širih razmera. Njihovi udarci i ućutkivanja ne čine ništa drugo osim što nam daju snagu da izoštrimo naše ideje i naše živote i da se odredimo da smo u stalnoj konfrontaciji.
Snažnim zagrljajem pozdravljamo sve izraze podrške; oni su potisak koji slabi zatvorske rešetke. Solidarnost shvatamo kao stalno sprovođenje naših anarhističkih ideja u praksu, u svim njenim oblicima, koja čini da neprijatelj shvati da se ovde ništa ne završava, da se sve nastavlja u zatvoru ili na ulici. Gde god se nalazili: ni minut ćutanja i borbeni život. Posebno pozdravljamo neizmerni izraz solidarnosti od strane drugova koji su iskoristili svoj tela kao oružje sprovodeći štrajk glađu [referenca na Marsela Viljareala, Fredija Fuentevilju, Aliste Huana, Hansa Nimajera i Karlosa Gutierez Kudilea, zatvorenicima u Čileu koji su tokom međunarodne nedelje solidarnosti simbolično započeli štrajk glađu].
Pozdravljamo one koji nastavljaju da tkaju saučesništva, one koji se upuštaju u nepoznato, one koje motiviše neizvesnost, one koji insistiraju na anarhiji. Naše poštovanje i naša osećanja idu njima.
Sa velikom tugom smo primili vest o Sebastijanovoj smrti, ali smo ipak u isto vreme ispunjeni radošću znajući da mu je život bio u skladu sa idealima: kompletan ratnik. Voleli bismo da smo sa drugovima koji tuguju za našim palim, ali odavde možemo poslati samo puno snage i ono “videćemo se uskoro”.
Danas 20. decembra 2013. drug Sergio Maria Stefani otpušten je iz zatvora jer je istekao rok nakon 18 mjeseci pritvora u vezi takozvane “Operacije Odlučnost”, bio je posljednji optuženi koji se još nalazio u zatvoru. I on, kao drugi drugovi otpušteni proteklih mjeseci, ima obavezu prebivališta i javljanja.
Solidarnost s optuženim drugovima i drugaricama!
Za Anarhiju!
U večernjim satima 5. decembra 2013. nekoliko ljudi se okupilo u okrugu Šance u Hamburgu kako bi pokazali svoju solidarnost sa petoro anarhista koji su uhapšeni u Barseloni 13. novembra 2013. godine. Deljeni su i pročitani leci, uzvikivani slogani, a upaljena je i pirotehnika.
Istaknuti su i transparenti solidarnosti na kojima je pisalo “Solidarnost sa 5 uhapšenih i gonjenih anarhista iz Barselone – sloboda za Moniku i Franciska! Sloboda za sve – ni bog, ni država! Ne autoritetima, ne ugnjetavanju!” i “Solidarnost sa petorkom koju gone u Barseloni – Monika i Francisko na ulicama!”.
Ako se nalaziš u nemačkom govornom području, brošuru i letak za štampu i distribuciju možeš preuzeti ovde.
Da Alfonso Alvijal i Hermes Gonzales budu na ulicama! Aktivna solidarnost sa drugovima.
Sebastijan Overslui je među nama! Nijedna agresija ne treba proći bez odgovora!
U sredu ujutru 11. decembra 2013., obezbeđenje je ubilo 26-godišnjeg anarhistu Sebastijana Overslui Serela kada je sa još tri osobe pokušao da opljačka ogranak čileanske državne banke BankoEstado koja se nalazi u opštini Pudauel u Santjagu. Plaćeni ubica države/kapitala je u druga ispalio najmanje šest metaka.
Ubrzo nakon toga, panduri su na ulici uhapsili Alfonsa Alvijala (27) i Hermesa Gonzalesa (25) dok je četvti drug uspeo da pobegne.
U sredu uveče izvršen je pretres nekoliko kuća, uključujući i kuću Sebastijanovih roditelja.
Poštovanje i ustaničko sećanje na anarhistu Sebastijana Oversluija!
Snage, ljubavi i solidarnosti za njegove drugove i najmilije!
U noći između 25. i 26. novembra 2013. napali smo banku Santander koja se nalazi u Frankfurtskoj aveniji, reon Fridrihšajn, u Berlinu. Akcija ima za cilj da pošalje poruku solidarnosti sa petoro anarhista koji su osumnjičeni za napad na crkvu.
Izabrali smo banku Santander jer je to jedna od najvećih banaka u Španiji i zbog toga što ta ista banka profitira na veliko na zatvorenicima u španskim zatvorima. Dakle, svim novcem zatvorenika upravlja banka Santander uz posebno zajebane odredbe i uslove.
Još jedan razlog zašto smo izabrali da napadnemo ovu banku leži u činjenici da Santander marljivo ulaže u izgradnju zatvora širom Latinske Amerike.
Ovaj napad vidimo kao rani doprinos međunarodnoj nedelji akcija solidarnosti od 16. do 22. decembra 2013.
Takođe, šaljemo tople zagrljaje za petoro ljudi u Španiji, kao i svima ostalima koji ne odustaju od svog buntovničkog stava u svakodnevnom životu.
13.11.2013. Nacionalna Policija uhapsila je 5 drugova na temelju Antiterorističkog zakona. Dvoje se nalaze u pritvoru (specijalni režim visokog nadzora FIES), a troje su slobodni, ali uz optužbu za napad.
Ovaj napad Ministarstva unutrašnjih poslova je samo dio napada na čitavu anarhističku sredinu, u kontekstu spriječavanja mogućih društvenih pobuna i akcija koje proizlaze iz bijede u kojoj nas drže kako bi podupirali njihovo tržište i moć. Država nije u nedoumici kada ugnjetava svakog tko si postavlja pitanja i napada ono što ga tlači; štampa nije u nedoumici kad staje na stranu represivnog aparata policije; mi nismo u nedoumici kada solidariziramo s našom braćom, mi nismo u nedoumici kada se opiremo svakome tko nam želi nametnuti svoju volju.
S PETORO ANARHISTA U BARCELONI
TJEDAN MEĐUNARODNE SOLIDARNOSTI OD 16. DO 22. DECEMBRA“
13. novembra 2013. uhapšeno je petoro anarhističkih drugova u Barceloni, pod optužbom za pripadanje jednoj “terorističkoj organizaciji” i za postavljanje eksplozivne naprave u Baziliku del Pilar. Nakon što su premješteni na specijalni sud Audienza Nacional trojica su otpuštena nakon pet dana, dok je drugo dvoje zadržano u pritvoru. Protiv svih petero je podignuta optužnica za “pripadanje terorističkoj organizaciji”, “pokušaj masakra”, “urota u svrhu masakra”. Zatvoreni drugovi, Francisco i Monica, se nalaze u madridskim zatvorima Navalcarnero i Estremera, pod specijalnim nadzornim režimom FIES2. Dobro su raspoloženi i imaju puno snage.
Čitava “policijska operacija” izgrađena je kroz visoku razinu medijskog senzacionalizma, u kojem je štampa insistirala da prikaže uhapšene kao vrlo opasne osobe (objavljujući čak i njihove fotografije, unatoč zabrani deontološkog kodeksa novinara), pripadnike terorističke organizacije, imenom dužim od Almodovarovog filma, veoma opasne i međunarodnog karaktera, mizerne oponašateljice Al-Kaide. Igrajući svoju ulogu pokušali su stvoriti ozračje straha i alarmiranosti među narodom, čije brige se ne sastoje od sudbine neke crkve ili šansi da postanu žrtve anarhističkog atentata, nego od najstrašnijih svakodnevnih posljedica kapitalističkog harača i državnih agresija.
Ako je terorist onaj koji širi teror, onda se mediji ne razlikuju od Al-Kaide. Što reći naspram ove situacije? Jednostavno da je anarhistička tradicija bila uvije plodna u svojim napadima i u obrani protiv moći, riječima i djelima, eksplozivima ali i štrajkovima, prostorima i publikacijama. Osim toga, oduvijek je željela izgraditi svijet bez gospodara i slugu, bez izrabljivanja i ugnjetavanja te je stoga oduvijek željela uništiti ovaj svijet sastavljen od autoriteta, bijede i laži, pošto je potpuno nekompatibilan sa slobodom.
Unatoč riječima države i štampe, unatoč društvenom miru koji se sprovodi kroz civilizam i na druge anestetičke sramotne načine, zbog kojih narod radi, troši i crkava, borba protiv Dominacije nastavlja se sa svim potrebnim sredstvima, i koliko god bili nasilni i grubi nisu ni do koljena sistematičnom ultra-nasilju države i kapitalizma, koji osuđuju na izrabljivanje, na glad i na smrt milijarde ljudi.
Što reći o Katoličkoj Crkvi? Odgovorna za tisuće mrtvih, za indoktrinaciju i teroriziranje milijuna umova već od samog djetinjstva, za diktiranje svojih abnormalnih ideja milijunima ljudi, za bogaćenje kroz tuđe siromaštvo i patnju. Hijerarhijska organizacija terora i represije kao što je Crkva (bilo kojeg tipa) ne zaslužuje nikakvo poštovanje pri napadu.
Što reći o monarhiji? Parazitska institucija koja živi, kao Crkva, na naš teret, i koja povezuje državu i vojsku, represivne i autoritarne aparate. Nesreće kraljevske obitelji neće nam izmamiti nijednu suzu.
Što reći o bankama, poduzećima, političarima…? Njihovo uništenje moći ćemo pozdraviti samo sa osmijehom sreće. Ali nikada se ne spominje nepravedno i okrutno lice naših neprijatelja. No, ni ne može biti drugačije, jer red se mora održavati a počinitelji nereda trebaju biti izolirani i protiv njih se treba boriti. Ništa logičnije po državu, kapitalizam i njihove lakeje. To je njihova dužnost. Naša, naša samo-nametnuta dužnost, je pak podržati naše drugove i nastaviti borbu sve dok od zgrade autoriteta ne ostane ni kamen na kamenu, sve dok zatvori ne budu srušeni, sve dok ne bude više postojao nitko tko će drugima govoriti što mogu a što ne mogu raditi.
Sva solidarnost sa zatvorenicima u Barceloni, kao i svim progonjenim, zatvorenim, ugnjetavanim drugovima uzduž i poprijeko čitave zemaljske kugle.
Smrt državi i živjela anarhija!
anarhisti iz Barcelone
Adrese drugova:
Mónica Andrea Caballero Sepúlveda
CP Madrid VII Estremera
Crta. M-241 km 5,750 – 28595 Madrid – Španjolska
Francisco Javier Solar Dominguez
CP Madrid IV Navalcarnero
Crta N-V km 27,7 – 28600 Madrid – Španjolska
Kao anarhisti nalazimo se u stalnom konfliktu s državom/Kapitalom u svim njihovim oblicima, i to se podrazumijeva. Međutim, ponekad, pogotovo kada Moć reagira sa svom svojom brutalnošću, ciljevi postanu mutni dovodeći do neodređenih i zbunjujućih stavova. Uvjeren sam da je potrebno zadržati dosljednost, ne smijemo ostaviti prostora defetističkim i viktimističkim riječima i praksi. Možda ćeš sada morati učiniti jedan korak unatrag, ali da bi uvijek napravio pet koraka naprijed, zanosnim putem neizvjesnosti koji vodi u sveopće oslobođenje.
Snažan zagrljaj svim anarhističkim zatvorenicima u svim zatvorima diljem planeta, nadasve Juan Alistu, Marcelu Villaroelu i Jose Miguelu Sanchezu, s kojima sam imao priliku podijeliti iskustvo zatvora.
S neizvjesnošću za ono što će se desiti i bez nedoumica protiv Moći.
Dana 18. novembra neki članovi Contra Info okačili su transparent na Trgu Eskarhija u centru Atine u znak solidarnosti sa 5 drugova/drugarica koji su uhapšeni u Barseloni 13. novembra 2013. i na osnovu anti-terorističkog zakona optuženi za direktne akcije za koje je odgovornost preuzela grupa “Ustanički komando Mateo Moral“. Na transparentu piše: “Sloboda za 5 drugova uhapšenim 13/11 u Barseloni: Rosio, Valerija, Monika, Francisko, Herardo – solidarnost i akcija preko granica!”
Drugovi su prebačeni iz Barselone u Madrid gde su još četiri dana držani u izolaciji. Konačno, u nedelju 17. novembra izvedeni su pred sudiju u Madridu.
Španska država trenutno svih 5 anarhista drži kao taoce: Rosio June, Valerija Đakomoni i Herardo Formoso su pušteni ali uz restriktivne uslove i protiv njih će biti podignuta optužnica a oduzeti su im i pasoši, dok su Monika Kabaljero i Francisko Solar zadržani u pritvoru bez prava na kauciju.
Iz kontra-informacionog rova šaljemo svu našu snagu progonjenim drugovima i pozivamo na umnožavanje faktičkih gestova solidarnosti. Suočeni sa policijskom, međudržavnom i medijskom represijom, nismo voljni uzmaći niti za pedalj.
U ranim jutarnjim časovima petka 11. oktobra 2013. zapalili smo kombi diplomatskog kora, registracionih oznaka DC 93-3, na raskrsnici ulica Piras i Delakroa u području Neos Kosmos, Atina.
Ova akcija je svim srcem posvećena drugovima koji se gone zbog dvostruke pljačke u Velventu, Kozani i kojima će se suditi krajem novembra*, kao i sećanju na ubijenog antifašistu Pavlosa Fisasa.
Ne treba da se navikavamo na ideju straha i smrti. Trebamo se odupreti savremenom totalitarizmu svim raspoloživim sredstvima.
Mi stvarano sopstvene strukture, jačamo i širimo naše drugarske odnose i postavljamo pozornicu za anarhiju i komunizam. Socijalna revolucija je jedina solucija.
* Suđenje za dvostruku pljačku u Velventu zakazano je za 29. novembar 2013. u Apelacionom sudu u Atini. Optuženi su drugovi: Andreas-Dimitris Burzukoj, Dimitris Politis, Nikos Romanos, Janis Mihailidis, Fivos Harisis-Pulos i Argiris Dalios.
Anarhisti Stefano Gabrijele Fosko i Elisa Di Bernardo, urednici bloga Culmine koji su uhapšeni 13. juna 2012. tokom operacije “Odlučnost (Ardire)”, izašli iz zatvora u septembru 2013. po zahtjevu da budu pušteni na slobodu zbog isteka pretkrivičnog pritvora. Stefano i Elisa su – baš kao i Đuzepe Lo Turko i Alesandro Setepani koji su pušteni sredinom juna 2013. – podvrgnuti obavezi prijavljivanja u policijsku stanicu i nekim drugim restrikcijama.
Serđo Marija Stefani se još uvek nalazi u zatvoru u Ferari i poslednjih je zatvorenik ove represivne operacije.
