Dana 8. aprila 2015., obezbeđenje je uz pomoć policije uhapsilo 21 osobu na Univerzitetu Kvebek, Kanada
Međunarodni poziv na akcije solidarnosti – 13.-17. aprila 2015.
Protiv represije na Univerzitetu Kvebek (UQAM) i svuda
Dana 21. marta 2015., studenti i studentkinje iz Kvebeka pokrenuli/e su politički štrajk protiv mera štednje i ekstrakcije ugljovogodnika. Naš socijalni pokret se odvija u klimi opšte represije u kojoj su protesti zabranjeni i oštro suzbijeni različitim opštinskim podzakonskim aktima. Na hiljade je ljudi, tako, uhapšeno u poslednje tri godine, najsrećniji su dobili kazne od 640 dolara, a ostali krivične prijave.
Sada već nedeljama, suočavamo se sa još većom represijom, unutar zidova našeg univerziteta. Pokret u celini je pokazao veliku hrabrost, odgovarajući udarac za udarcem na ovu represiju, ali sada nam je potrebna vaša pomoć.
U tri poslednja dana pritisnuo nas je niz događaja:
– krajem marta, devetoro studenata/kinja dobilo je poziv od izvršnog odbora UQAM-a. Bez mogućnosti ikakve žalbe, zaobilaženjem uobičajenih procedura, ovim studentima/kinjama preti najstrožija kazna univerziteta: definitivno izbacivanje. U nekim slučajevima, oni/e su optuženi/e za dela koja sežu nazad do zime 2013.
– UQAM traži sudsku zabranu kojom bi nam zabranili sprečavanje održavanja nastave, kao i SVIH aktivnosti koje se odnose na štrajk.
– 8. aprila, nakon što su studenti i studentkinje prekinuli/e nastavu, uprava UQAM-a je pozvala policiju koja je uhapsila 21 osobu unutar univerziteta. Zabranjeno im je da se približavaju fakultetu, a součeni/e su i sa krivičnim prijavama.
Reagujući na sve ovo, od 8. aprila 2015., generalne skupštine različitih fakulteta odlučile su da nastave generalni štrajk, dodajući ove zahteve:
– poništavanje sudske zabrane i sudske represije socijalnog pokreta
– nikada više policija u kampusu
– obustava postupka protiv devetoro studenata/studentkinja kojima preti izbacivanje
Potrebna nam je vaša pomoć!
Ovo je poziv na međunarodnu nedelju akcija solidarnosti od 13. – 17. aprila 2015. Naš univerzitet, UQAM, mnogo brine za svoju svoju sliku u javnosti, pa vas pozivamo da poduzmete akciju po meri svojih sredstava i mogućnosti.
Šta god da planirate da uradite, ne ustručavajte da nam prenesete svoje događaje tako što ćete nam pisati na sledeću adresu solidariteactionuqam[at]gmail.com
“Štrajkujemo glađu. Zatvorite logor Paranesti. Želimo papire na naše ime. Biti slobodan prirodno je pravo svakog ljudskog bića. Morali smo krenuti u štrajk glađu zbog našeg zatheva grčkoj vladi. Biti slobodan je naše ljudsko pravo koje bi trebalo da nam pripada. Štrajk glađu je borba za našu slobodu. Smrt je nastavak štrajka glađu. Sloboda ili smrt.”
Izjava imigranata štrajkača glađu
I dok je u Grčkoj u toku poslednja faza štrajka glađu levičarsko-revolucionarnih (17. novembar), anarhističkih (Revolucionarna borba i Mreža utamničenih boraca) i nihilističkih (Zavera vatrenih ćelija) zatvorenika koji u Νеmačkoj dobija mnogo pažnje, naročito od ljubitelja/ki Vatrenih ćelija, jedna druga veoma važna borba prolazi nezapaženo kako u buržoaskim, tako i u medijima pokreta. Dana 23. marta 2015., dvadeset i troje imigranata, zatočenih u logoru Paranesti u blizini Drame u severnoj Grčkoj, stupilo je u štrajk glađu. Njihovi zahtevi su: zatvaranje logora Paranesti, puštanje i papiri. Njihov štrajk glađu traje i do današnjeg dana (4.4.2015.) što ga čini do sada najdužim štrajkom glađu imigranata i imigrantkinja u nekom od grčkih logora. U teksu koji sledi, izvestićemo o štrajku glađu, dati kontekst i pozvati na akcije solidarnosti.
Nova vlada, iste borbe
U Nemačkoj je veliki broj levičarskih i radikalno levičarskih grupa napravilo dosta buke i napisalo pregršt besmislica u vezi sa Sirizom. Pretenciozno se tvrdilo da je, u Sirizi, “solidarnost sa imigrantima/kinjama i izbeglicama pronašla svoje mesto”, a nova alternativna ministarka za imigracionu politiku, iz partije Siriza, Tasija Hristodulopulu hvaljena je zbog svojih “bliskih odnosa sa grčkim antirasističkim pokretom”. Zanimljivo, istog onog dana kada je u Paranestiju započet štrajk glađu, ona je – u jednom radio intervjuu – jasno rekla da logori neće biti zatvoreni, a samo nekoliko dana kasnije, Janis Panusis, nezavisni alternativni ministar zaštite građana, izjavio je da zemlja ne može izdržati još imigranata/kinja, te da logori ne samo da neće biti zatvoreni već da postoji mogućnost i da ponovo budu popunjeni. Svi/е oni/е koji/е se već dugo bore zajedno sa imigrantima/kinjama i izbeglicama, nisu čak ni morali/e čekati na zvanične izjave. Način na koji je Siriza, sredinom februara, reagovala u smislu migracione politike, nakon dva samoubistva i jednog smrtnog slučaja među imigrantima/kinjama usled uskraćivanja medicinske nege u logorima, odnosno, policijskoj stanici, te nakon izbijanja pobune u logoru Amigdaleza, svima je jasno stavilo do znanja da Siriza ne sprovodi antirasističku politiku već da migrantskom populacijom u Grčkoj upravlja na samo malo drugačiji način.
Reagujući na pobunu u logoru Amigdaleza, Panusis je najavio da će taj logor biti zatvoren u roku od 100 (!) dana i počelo je postepeno puštanje nekolicine imigranata/kinja. Potom su objavljeni planovi vlade po pitanju migracione politike. Postepeno, svi imigranti i imigrantkinje zatočeni/e duže od šest meseci biće pušteni/e (nasuprot pritvoru od 18 meseci ili više, kako je to bilo do sada). Po puštanju, oni/е će dobiti papire kojim se njihova deportacija odlaže na period od šest meseci. U slučaju da budu uhvaćeni/е u ilegalnom prelasku granice dobiće – kao i do sada – još jedan papir koji im daje rok od mesec dana da napuste zemlju. Ukoliko ponovo budu uhapšeni/е, u toku tog meseca, dobiće još jedan papir koji im garantuje još pola godine da napuste zemlju. A onda ih čeka ista ona nejasna i neizvesna situacija u kojoj su godinama živeli/е. Logori ostaju, kao i praksa da se imigranti i imigrantkinje, ne deportuju već primoravaju da granicu prelaze na “na svoju ruku” – dakako, kroz profitabilnu indistriju krijumčarenja – nastavkom nepodnošljivog pritiska policijske brutalnosti, fašističkog terora i siromaštva. Situacija se, tako, donekle popravila u odnosu na vrhunac rasističke državne politike od 2011. do 2013.
(saopštenje koje sledi objavljeno je 12. marta 2015. )
Dana 3. marta “pravda” je odlučila da u pretkrivični pritvor pošalje majku drugova Hristosa i Gerasimosa Cakalosa, kao i Gerasimosovu devojku, pod optužbom za pridruživanje i učešće u terorističkoj organizaciji.
Iza očigledne besmislenosti optužbe skriva se morbidna osvetoljubivost anti-terorističke jedinice i sudskih vlasti koji žele da emocionalno ucene dvojicu drugova, ali i sve nas. To nije samo osveta koja preti da postane neizmerljiva, već i pokušaj da anuliraju naše samo biće. U suštini, oni od nas zahtevaju bezuslovnu predaju, tiho primirje i oproštaj sa dostojanstvom, inače će se u zatvorima demokratije uvek naći neke “gostoljubive” ćelije za našu rodbinu.
Nećemo im učiniti uslugu. Rat protiv vlasti je postojano iskovan u nama i poput krvi teče našim venama. Neprijateljima slobode, sudijama i pandurima, nećemo predati niti ćemo se povući i za jedan jedini milimetar.
Suočavamo se sa najvulgarnijom emotivnom opsadom. Sudska mafija je naše voljene – koji nemaju nikakve političke srodnosti sa nama, već samo biološku i emotivnu – kidnapovala i drži ih kao taoce. U ovom konkretnom slučaju, sveštenstvo pravde poništava čak i apsurdnost sopstvenih zvaničnih pravila pošto, po pitanju mere pretkrivičnog pritvora, njihov “sveti” zakon predviđa da će se “pretkrivični pritvor primenjivati samo u slučajevima kada postoji sumnja da će okrivljeni pobeći ili počiniti slična dela”.
Ko, čak i među našim neprijateljima, zaista smatra da za našu rodbinu postoji “sumnja da će pobeći” ili “počiniti slična dela” – dela koja zapravo nisu ni počinili? Očigledno niko…
Ova priča o trenutnim pojavama nije samo delić nečije lične istorije ili emocionalno nabijena digresija od iskustava proživljenih u Zaveri vatrenih ćelija.
Naprotiv, ove pojave su deo opšte represivne strategije koju koordinišu arhijereji sudija, pandura i novinara.
Na prva vrata su zakucali još u zoru…
U subotu je obelodanjena policijska operacija pod kodnim nazivom “Mlekar” (gr. Γαλατάς), kako bi se ušlo u trag begunki – članici Revolucionarne Borbe, Poli Rupi (gr. Πόλας Ρούπα), dok je štampa izveštavala o mogućem pretresu roditeljskog doma člana Revolucionarne borbe, Nikosa Maziotisa. Takođe, istog dana, policija i javni tužilac su, nakon “anonimnog telefonskog poziva o postojanju oružja i eksploziva”, upadali i vršili pretrese domova anarhista.
Iako je epilog pretresa, u zvaničnim tariguzima, bio sveden na tri reči “ništa nije pronađeno”, našli smo se, zapravo, u predvorju policijskog i pravosudnog despotizma.
Unutar tog polja konfuzije, u kojem se mešaju tuga i bes, paralelno sa našim štrajkom za oslobođanje naše rodbine, odvija se štrajk glađu protiv zatvora tipa C, teror-zakona (gr. τρομονόμο), zakona 187, zakona o kapuljačama, fašističke policijske manipulacije uzimanja DNK, kao i za oslobođanje Savasa Ksirosa.Taj štrajk je odavno organizovan i najavljen i ima našu punu političku saglasnost. Na naš štrajk glađu smo se odlučili na prečac, kao refleks na zarobljeništvo koje je nametnuto našoj rodbini.
Ova dva štrajka glađu su, međutim, direkno povezana jer se susreću i međusobno dopunjuju. Konkretno, štrajk glađu za oslobođenje naše rodbine predstavlja materijalnu i fizičku posledicu sprovođenja teror-zakona čije je ukidanje postavljeno kao zahtev drugog štrajka glađu političkih zatvorenika.
U našem konkretnom slučaju izneli smo puštanje rodbine kao kulminirajući i lični referentni okvir jer se pretnja stalne nadogradnje teror-zakona pretvorila iz slike budućnosti u današnju fašističku stvarnost koja nama bliske osobe drži zarobljenim.
Zbog toga nema srednjeg puta. Ili će naša rodbina biti puštena iz zatvora ili će biti prvih mrtvih štrajkača glađu u Evropi za poslednjih 40 godna, sa levičarskom vladom u pozadini.
Još jednom želimo da razjasnimo da ne tražimo ništa za sebe. Mi smo preuzeli punu političku odgovornost za celokupan plan našeg bekstva iz zatvora Koridalos, javno smo izneli samokritiku naših “propusta” i bez kajanja održavamo našu volju za slobodom i anarhijom koje će doći samo kroz naše sopstvene ruke, a ne pasivnim čekanjem na zakone.
Ono što zahtevamo jeste oslobađanje naše rodbine koju je vlast kidnapovala.
Bilo bi to emocionalno i samoubistvo savesti ukoliko bismo pokušali da naše političke osobine prelijemo na ovaj slučaj. Koliko god da mrzimo logiku viktimizacije, bili bismo slepi da ne prepoznamo da su, u ovom slučaju, naše rođake žrtveni jarci – trofeji tužilaštva zbog naših izbora.
Zbog toga, kada govorimo o našoj rodbini, ne oslobađamo u potpunosti grubost naših reči jer nemamo nameru da igramo političke igre na leđima naših ljudi. Štaviše, ni njihova pravna odbrana nema bilo kakve veze sa Zaverom vatrenih ćelija. Uvek ćemo biti uz njih, kao što su i one stajale uz nas, bez ukrštanja naših političkih izbora.
Jedina sigurna stvar jeste da grubost i apsolutnost sopstvenih izbora čuvamo odlukom o štrajku glađu do smrti. Nastavljamo dalje sa sigurnošću i spremnošću onih koji rizikuju sve za trijumf nepokorenog i slobodnog života.
Možda će biti potrebna naša krv da bi sloboda proklijala. Ali, tako je kako je…
Umiremo onako kako smo izabrali da živimo, dostojanstveno ne kapitulirajući ni pred smrću.
Jer, istinska sloboda postoji samo u borbi za slobodu.
NIKADA NE ZABORAVLJAMO – NIKADA NE OPRAŠTAMO
ŠTRAJK GLAĐU DO SMRTI ZA PUŠTANJE NAŠE RODBINE
SOLIDARNOST I POBEDA ZA BORBE SVIH ŠTRAJKAČA GLAĐU
1. Za ukidanje anti-terorističkog zakona A’ (član 187)
2. Za ukidanje anti-terorističkog zakona B’ (član 187a)
3. Za ukidanje zakona o kapuljačama
4. Za ukidanje zakona o zatvorima tipa C
5. Za oslobađanje Savasa Ksirosa iz medicinskih razloga
6. Za ukidanje odredbe o prisilnom uzimanju DNK (i generalno, policijske manipulacije pravljenja krivaca kroz DNK)
Zavera vatrenih ćelija – FAI/IRF Ćelija utamničenih članova
Dok grčko društvo, gotovo uspavano, posmatra postizborne bajke koalicione vlade SIRIZA-ANEL, utamničeni/e anarhisti/kinje i borbeni/e zatvorenici/e u tamnicama demokratije još jednom su odlučili/e da se sukobe sa vlašću i njenim zakonima koristeći se uzdržavanjem od zatvorske hrane i štrajkom glađu kao oružjima u toj borbi.
Dana 27. januara 2015., Jorgos Sofijanidis, socijalni zatvorenik krila E1 zatvora maksimalne bezbednosti Domokos, počinje štrajk glađu zahtevajući da bude prebačen nazad u zatvor Koridalos – gde su ga držali do novogodišnje večeri – kako bi mogao nastaviti svoje studije na pirejskom Tehnološkom obrazovnom institutu (gr. Τεχνολογικού Εκπαιδευτικού Ιδρύματος, TEI) i Institutu za stručno osposobljavanje (gr. Ινστιτούτο Επαγγελματικής Κατάρτισης, IEK) zatvora Koridalos. U isto vreme, zajedno sa svojim kolegama zatvorenicima, on traži definitivno ukidanje zatvora tipa C. Istog dana, svi drugi zatvorenici specijalnog krila E1 Domokosa – anarhisti Nikos Maziotis, Kostas Gurnas, Janis Naksakis, komunista Dimitris Kufodinas i socijalni zatvorenici Aleksandros Meletis, Konstantinos Meletis, Vasilis Varelas, Muhamed-Said Elcibah, Aleksandros Makadasidis – objavljuju uzdržavanje od zatvorske hrane tvrdeći da će nastaviti svoje mobilizacije. Osim toga, zatvorenici zatvora Domokos su početkom februara izveli zajednički protest kao odgovor na još jednu smrt zatvorenika usled lekarskog nemara.
Dana 2. marta 2015., zatvorenici koji dele isti politički kontekst zahteva, pokreću štrajk glađu, uglavnom sa ciljem ukidanja anti-terorističkih zakona iz 2001. i 2004. godine – članova 187 i 187a krivičnog zakona, “zakona o kapuljačama”, zakonskom okviru za zatvore tipa C, odredbe o prisilnom uzimanju uzoraka DNK, kao i zahtevom da osuđeni član organizacije “17. novembar” Savas Ksiros iz zdravstvenih razloga bude pušten iz zatvora. Oni koji su najavili svoje učešće u kolektivnoj mobilizaciji jesu Kostas Gurnas i Dimitris Kufodinas zajedničkom izjavom, Nikos Maziotis (zatvor tipa C Domokos) i pet drugova iz Mreže utamničenih boraca (DAK), odnosno, Antonis Stambulos (zatvor Larisa), Tasos Teofilu (zatvor Domokos), Fivos Harisis, Argiris Dalios i Jorgos Karajanidis (zatvor Koridalos). Ostali učesnici Mreže utamničenih boraca naknadno će se priključiti štrajku glađu. Dana 2. marta, Muhamed-Said Elcibah takođe započinje štrajk glađu u zatvoru tipa C Domokos. Dan kasnije, dve žene utamničene u ženskoj sekciji muškog zatvora u Neapoliju (Lasiti, Krit) objavljuju svoje uzdržavanje od zatvorske hrane u znak solidarnosti sa političkim zatvorenicima u štrajku glađu.
Štrajku glađu se 9. marta priključio i učesnik Mreže utamničenih boraca Grigoris Sarafudis, a komunisti iz Turske koji su utamničeni u Grčkoj započeli su rotirajući štrajk glađu 11. marta u znak podrške svim političkim zatvorenicima/ama.
U međuvremenu, od 28. februara 2015., policija je uhapsila nekoliko ljudi u vezi sa slučajem pokušaja bekstva Zavere vatrenih ćelija iz zatvora Koridalos: Hristosa Rodopulosa, anarhistkinju-begunku Angeliku Spiropulu, Atenu Cakalu (majku braće Cakalos) i njenog prijatelja, prijatelja brata Jorgosa Polidorosa, kao i ženu Gerasimosa Cakalosa. Zbog toga su, 2. marta 2015., utamničeni članovi ZVĆ – Olga Ikonomidu, Mihalis Nikolopulos, Jorgos Nikolopulos, Haris Hadžimihelakis, Gerasimos Cakalos, Hristos Cakalos, Jorgos Polidoros, Panajotis Argiru, Damjano Bolano i Teofilos Mavropulos najavili štrajk glađu do smrti ili do trenutnog puštanja članova svojih porodica, kao i prijatelja njihove rodbine. Od trenutka kada se našla u ćelijama za pritvor u sedištu policije, sa istim zahtevima, u štrajk glađu stupa i Angeliki Spiropulu. Dana 4. marta, anarhista Panos Mihalakoglu, koga drže u pretkrivičnom pritvoru zatvora Nigrita u Seru, započinje uzdržavanje od zatvorske hrane u znak solidarnosti sa štrajkačima glađu ZVĆ. Oba prijatelja rodbine članova ZVĆ puštena su, međutim kopilad Nikopulos i Asprogerakas – specijalne apelacione sudije zadužene za istragu – naredila su da majka i žena Gerasimosa Cakalosa budu vraćene u pritvor u zatvoru. Pored toga, još dvoje uhapšenih poslato je u pretkrivični pritvor, odnosno, štrajkačica glađu Angeliki Spiropulu (zatvor Koridalos) i Hristos Rodopulos (zatvor Domokos). Nadalje, 6. marta 2015. uhapšen je Hristos Polidoros (brat člana ZVĆ Jorgosa) koga je anti-teroristička jedinica držala do 10. marta kada je pušten.
Jorgos Polidoros i Hristos Cakalos su objasnili da deset političkih zatvorenika/ca ZVĆ podržava drugi kolektivni štrajk glađu koji je trenutno u toku u grčkim zatvorima, naglasivši da su poslednje mahinacije antiterorističke agencije protiv članova njihove porodice ekstremna posledica zakona o antiterorizmu. Nikos Maziotis je takođe izjavio da bez obzira na različit kontekst zahteva štrajkača glađu on podržava borbu zatvorenika ZVĆ.
Suočeni sa ubrzanim razvojem situacije dok čekamo na nove informacije, na nama je – nama koji smo vani i koji se borimo za ukidanje društva zatvora u svim njegovim aspektima i slamanje svake vlasti – da podržimo sve zatvorenike i zatvorenice u borbi za trenutno ispunjenje njihovih zahteva i pokušamo dovesti do kompletne destabilizaciju sistema dominacije. Ne zaboravimo da je ono za šta se borimo totalno uništenje države i kapitala, a da se borbe za parcijalne zahteve koriste kao sredstva destabilizacije u tom cilju, a ne kao cilj sam po sebi; inače, uvek postoji mogućnost asimilacije u reformizam. Hajde da umnožimo akcije agitacije i napada na institucije, osobe i simbole grčke demokratije unutar i izvan njenih granica. Neka se solidarnost pretvori u praksu.
Dana 24. februara 2015. anarhistkinja Ema Šepard (Emma Sheppard) osuđena je na dve godine zatvora pred Kraljevskim sudom u Bristolu (Bristol Crown Court) zbog “krivičnog dela pričinjenja imovinske štete uz nemarno ugrožavanje života”. Optužnica se odnosi na oštećivanje policijskih vozila u području Bristola.
Ema može da prima dopisnice, markice i pribor za pisanje.
Molimo da pisma solidarnosti pišete na sledeću adresu:
Emma Sheppard A7372DJ
HMP Eastwood Park, Church Avenue, Falfield
Wotton-under-Edge, Gloucestershire, GL12 8DB (England, UK)
Za donacije, vesti ili ma kakve izraze solidarnosti, pišite na:
bristol_abc[at]riseup.net
Napomena Contra Info:
Ovo je prva presuda u kontekstu “Operacije Rona” (engl. Operation Rhone), istrage koju vodi deset oficira Odeljenja za kriminalne istrage (Criminal Investigation department, CID) u cilju istraživanja više od 100 anonimnih napada na području Bristola u poslednje četiri godine, prikupljanja informacija o širem anarhističkom pokretu, kao i lova na begunca druga Badžera (engl. Badger) koji se nalazi u bekstvu od avgusta 2011. Ipak, čini se da Emino hapšenje i priznanje krivice, koje se odnosi na incident u novogodišnjoj noći, predstavlja samostalni slučaj i nije bio rezultat “Operacije Rona” – iako je naknadno uključen u isti.
Svako iseljenje ima svoju cenu! Napad farbom na kancelarije stambene zadruge “Bauverein Reiherstieg” u Vilhelmsburgu (Wilhelmsburg), Hamburg.
Dana 26. januara 2015., Hajko (Heiko) je iseljen iz svog doma u ulici Oterhaken (Otterhaken) broj 10, koja se nalazi u hamburškoj četvrti Vilhelmsburg. On je već duže vremena predstavljao prepreku za stambenu zadrugu “Bauverein Reiherstieg” zbog organizovanja protiv povećanja zakupnina i usled većeg uključivanja stanara/ki. Pošto je nekoliko puta kasnio sa plaćanjem stanarine, ovog puta je morao biti izbačen.
Gotovo 200 ljudi je u znak solidarnosti pokušalo da spreči da se to i dogodi. Iseljenje je bilo odloženo za dobrih 90 minuta. Nažalost, panduri su uspeli da se probiju kroz vrata u zadnjem delu zgrade uz pomoć BFE (nem. Beweissicherungs- und Festnahmeeinheiten, specijalna policijska jedinica). Pristalice su blokirale stepenište, ali je onda došlo do nasilnog iseljenja. Sve to u ime “Bauverein Reiherstieg”.
Dana 26. januara 2015., kancelarije te stambene zadruge zatvorene su iz bezbednosnih razloga. Danima pre i nakon iseljenja, radnici obezbeđenja smenjivali su se ispred zgrade. Nakon nekoliko dana su verovatno računali da zaštita imovine više nije neophodna; međutim, to je bila greška. U noći između utorka 3. i srede 4. februara 2015. godine, uz pomoć šest boja-bombi ulepšali smo fasadu “Bauverein Reiherstieg eG” (u ulici Georga Vilhelma 127a u Vilhelmsburgu).
Ovom akcijom želimo da pokažemo našu solidarnosti sa Hajkom i svima ostalima koji su, ili će postati, meta iseljenja.
Svako iseljenje se mora sprečiti na svim nivoima, svim sredstvima!
Nadamo se da “Bauverein Reiherstieg” neće nastaviti sa iseljenjima, inače ćemo se vratiti!
Napomena (prevedena sa francuskog jezika): Na sličan način je, u istom kvartu, u noći između utorka 26. i srede 27. avgusta 2014. napadnuto Ministarstvo uređenja prostora i životne sredine (nem. Behörde für Stadtentwicklung und Umwelt – BSU) u ulici Nojenfelder (Neuenfelder) 17. Takođe, na ulaznim vratima je farbom ispisano “bori se protiv kapitalizma”. Odgovornost za akciju je, zbog rastuće gentrifikacije u četvrti Vilhelmsburg koju pretvaraju u “novo trendi područje”, preuzela grupa “Autonomni protivnici gentrifikacije“, podsećajući da je gentrifikacija i urbana obnova koja se već godinama dešava u oblasti Altone naročito pogodila kvart Šancenfirtel (Schanzenviertel).
Početkom januara 2014., osuđeni član marksističko-lenjinističke organizacije 17. novembar (17N) Hristodulos Ksiros nije se dobrovoljno, sa odsustva, vratio u zatvor. Grčka policija je raspisala ogromnu nagradu za njegovu glavu i pokrenula niz pretresa domova drugova i drugarica u Atini i Solunu.
Nakon godinu dana, 3. januara 2015., Hristodulos Ksiros je uočen i ponovo uhvaćen u blizini Anavisosa (Atika) bez opiranja hapšenju. Pripadnici policijskih anti-terorističkih jedinica izvršili su opsežan pretres njegove “sigurne kuće” u kojoj su pronašli vatreno oružje, eksploziv i neke druge stvari, uključujući i falsifikovanu ličnu kartu sa fotografijom mlade žene čije je pravo ime Angeliki. Iste noći, agenti državne bezbednosti i pripadnici specijalne antiterorističke policijske jedinice EKAM izvršili su pretres prvog krila muškog zatvora Koridalos, a malo kasnije dva zatvorena člana Zavere vatrenih ćelija, Gerasimos Cakalos i Hristos Cakalos, kao i još dva zatvorena druga optužena za navodno učešće u istoj revolucionarnoj organizaciji – Andreas Cavadaridis (koji je peuzeo odogovrnost za slanje zapaljivog paketa FAI-FRI ćelije “Komando Maurisio Morales”) i Spiros Mandilas – odvojeni su od opšte (zatvorske) populacije i prebačeni u tamničke ćelije ženskog zatvora Koridalos. Moral četvorice zatvorenika je visok.
Usred predizbornog perioda, državni mehanizmi su pokrenuli medijsku pomamu, u potrazi za osobama koje bi mogle biti povezane sa Hristodulosom Ksirosom i/ili zatvorenicima ZVĆ. Panduri su takođe izvršili pretres u nekoliko drugih gradova u Grčkoj i objavili sliku žene sa lažne lične karte. Šta više, policija je tvrdila da je pronašla beleške koje ukazuju da je planiran napad na zatvor Koridalos u Atini sa ciljem da se pomogne bekstvo članova/ca ZVĆ. Kao odgovor na policijske izveštaje o “sprečavanju terorističkog napada” koji se odnosi na ovaj slučaj bekstva iz zatvora, deset zatvorenih članova/ca ZVĆ javno je poslalo svoju snagu i solidarnost neimenovanim osobama traženim u vezi sa planom bekstva Zavere vatrenih ćelija.
Sledi poslednje otvoreno pismo drugova/arica Zavere vatrenih ćelija iz zatvora Koridalos.
RATNO SAOPŠTENJE
“Prvo sam mu pucao u usta da bih ga zaustavio da priča sranja; potom sam mu pucao u ruku da bih ga zaustavio da piše sranja”
Žak Mesrin o kidnapovanju francuskog novinara
Prljavi rat i novinarska vulgarnost nemaju kraja kada je reč o slučaju nameravanog bekstva iz zatvora Zavere vatrenih ćelija. Za metu su uzeli drugaricu Angeliki emocionalno ucenjujući njene roditelje i šireći podle laži o njenoj tobožnjoj umešanosti kao intimne prijateljice jednog od uhapšenih.
Angeliki je intimna prijateljica pobune, anarhije, slobode.
Borba i anarhija bile bi jedina moguća stvarnost kada bi bilo više ljudi poput Angeliki.
OLOŠU DRUKARE NOVINARI – OSVETIĆEMO SE.
SOLIDARNOST I SNAGA svim mogućim sredstvima drugarici Angeliki i svima za kojima tragaju u okviru istog slučaja.
Ćelije će uvek biti uz vas….
Zavera vatrenih ćelija – Zatvorenička ćelija
Olga Ikonomidu, Jorgos Polidoros, Mihalis Nikolopulos, Jorgos Nikolopulos, Gerasimos Cakalos, Hristos Cakalos, Haris Hadžimihelakis, Damjano Bolano, Teofilos Mavropulos, Panajotis Argiru
“Solidarnost sa 7 anarhista zatvorenih u Španiji” (Anarhisti i anarhistkinje ispred španskog konzulata u San Francisku, SAD)
Jutro 16. decembra iznenadilo nas je talasom pretresa kuća i hapšenjima. Iznenadilo? Nećemo lagati. Ajmo iz početka. Jutro 16. decembra 2014. NIJE nas iznenadilo. Autonomna katalonska policija, Mosos d’Eskvadra (Mossos d’Esquadra), Civilna straža (Guardia Civil) i sudske vlasti Nacionalnog kaznenog i upravnog suda (Audiencia Nacional), upali su u više od deset kuća i nekoliko anarhističkih prostora u Barseloni, Sabadelju, Manresi i Madridu, uz pretrese kuća, hapšenja, konfiskovanje propagandnog materijala i informacija, koristeći istovremeno priliku da, sa cijelim timom za razbijanje demonstracija Mosos d’eskvadra, uđu i opljačkaju Kaza de la Muntanja (Kasa de la Muntanya), skvotirano mjesto koje je postojalo 25 godina.
Prema medijima, koji kao i obično dokazuju svoju ulogu policijskih glasnogovornika, cilj ovih hapšenja je razbijanje “kriminalne organizacije sa terorističkim ciljevima i nasilnim anarhističkim karakterom”. Iako se čini jednostavnim ponavljati često korišćenu frazu, ipak ćemo to učiniti: jedina kriminalna organizacija koja teroriše ljude svojim nasilnim karakterom jesu država i njeni pipci: mediji, sudski aparat, njena represivna tijela i njeni političari, bez obzira na spektar kojem pripadaju.
Zašto nas ova represivna akcija nije iznenadila? Zato što smo je očekivali.
Nije riječ o pretvaranju kako smo vidoviti ili tako nešto, već sposobnosti čitanja između redova, ponekad i bukvalno, onoga što se dešava. Kao što se desilo i u slučaju prošlogodišnjih hapšenja drugova i drugarica, oni su tokom dužeg perioda bili zauzeti orkestriranjem talasa protiv slobodarskog i anti-autoritarnog miljea, poput ovog koji se desio prošlog utorka, a čak i ako te različite racije nisu bile ovoliko velike one ukazuju na sličnost situacija.
Operacija “U italijanskom stilu”
U poslednjih nekoliko decenija anarhistički milje u susednoj Italiji doživljavao je s vremena na vreme, a u proteklim godinama sve redovnije, makro-operacije slične onoj od utorka. Ne samo zbog oblika i veličine spontanih racija i kućnih pretresa u nekoliko kuća, već i zbog korišćenja naziva koji se lako pamte i koji nose nekakav crni humor, kao u ovoj operaciji nazvanoj Pandora jer je ovaj slučaj, kako za svojim sudskim izvorima ponavljaju mediji, “kutija koja se uprkos brojnim strahovima koje nam je zadavala nije mogla otvoriti”. “Brojni strahovi” se odnose na nekoliko akcija koje su se, u poslednjih nekoliko godina, desile širom čitavog terena španske države. Da se vratimo na italijanske operacije, samo je potrebno podsetiti se nekoliko naziva koji su se poslednjih nekoliko godina pojavljivali, na primer, “Operacija Tor”, koja se odnosi na optužbe u vezi sa serijom napada čekićima na bankomate i različite kancelarije; “Operacija Iksodide”, što je tehnički naziv za porodicu krpelja, kako su fašisti nazivali komuniste i anarhiste; i druge poput Odlučnost (Ardire), Servantes (Cervantes), Notetempo (Nottetempo) itd.
Osim procedure i liste imena još jedan faktor koji nas podseća na susednu zemlju jeste uloga medija, što nam je takođe pomoglo da vidimo šta se sprema. Već tri godine, ili možda malo duže, španski mediji vode kampanju pripreme terena na način da operacije poput ove nisu samo verovatne već i predvidljive. Ukazivanje na miljee, a ponekad čak i prostore ili ljude sa punim imenom i prezimenom, kolektive i tako dalje, konstruisanje prilično bizarne karikature unutrašnjeg neprijatelja, zaista nisu nešto novo, iako je u poslednjim godinama fokus bio na veoma specifičnom karakteru: “nasilnim anarhistima”, “insurekcionalistima”, “anti-sistemskim elementima koji se infiltriraju socijalne pokrete”, i tako dalje.
Čileanski fijasko
Godina 2010. bila je slavna za čileansku državu. Osim što je Sebastijan Pinjera (Sebastían Piñera), biznismen i četvrti najbogatiji čovjek u zemlji, izabran za predsednika, ona je orkestrirala policijsku, medijsku i sudsku operaciju protiv anti-autoritarnog miljea što je dovelo do više desetina pretresa kuća i hapšenja poznatih kao “Operacija daždevnjak” (Operation Salamandra) ili popularnije “Slučaj bombe” (Caso Bombas), pošto se zasnivala na istrazi niza napada eksplozivima koji su se desili u prethodnim godinama, te – kroz policijske predstave – stvaranju hijerarhijske makro-strukture tobožnje mreže koja je bila odgovorna za sve te eksplozije: taj cirkus ne samo da je oslabio ugled države, pored činjenice da ju je prikazao smiješnom, već je takođe dokazao trapravost istražnih postupaka, poput falsifikovanja dokaza, ucjena ili pritisaka u cilju dobijanja doušnika ili “pokajnika”, prilika i tako dalje. Taj proces je završen oslobađanjem svih optuženih i željom za osvetom čileanske države prema miljeu i onima koji su bili pod istragom.
Godinu dana nakon okončanja farse znane kao “Slučaj bombe”, španska i čileanska ministarstva, sudije i panduri zajedno sarađuju na novom slučaju, ovog puta sa ove strane okeana. Monika Kabaljero i Francisko Solar, oboje bivši osumnjičeni u “Slučaju bombe”, uhapšeni su u Barseloni gdje su živjeli u tom trenutku, osumnjičeni za postavljanje eksploziva u Baziliku del Pilar u Saragosi, planiranje sličnih akcija i pripadanje tobožnjoj terorističkoj organizaciji. Ovi drugovi se trenutno nalaze u pritvoru čekajući na suđenje za koje ne znamo kada će početi, a takođe ne znamo da li će se njihova procedura promijeniti u odnosu na ovaj novi represivni talas.
Situacija je više ili manje svima poznata i ako možemo biti sigurni u jednu stvar to je da skorašnja hapšenja služe uobličavanju slučaja koji je sam po sebi neodrživ.
Slučajnost?
Nekoliko časova pre hapšenja koja su se desila u utorak, španska vlada je, putem svojih medija, obznanila da “ministarstva unutrašnjih poslova Španije i Čilea otvaraju novu fazu prinudne saradnje u borbi protiv anarhističkog terorizma”. Prošlog ponedeljka, 15. decembra, španski ministar unutrašnjih poslova Jorge Fernandez Diaz boravio je u Čileu kako bi se susreo sa potpredsednikom i čileanskim ministrom unutrašnjih poslova Rodrigom Penajliljom u palati La Moneda, vladinim sedištem u Santjagu. “Čile će u borbi protiv terorizma, pronaći u Španiji čvrstog saveznika”, hvalio se Španac, dok su ga ukrašavali Ordenom velikog krsta za zasluge, prema medijima “najvećim odlikovanjem zemlje za građanske zasluge”, trofejom koji je, u ovom slučaju, čileanska država uručila zbog policijskog rada i kao nagradu za prošlogodišnje hapšenje Monike i Franciska.
Osim pohvala i nagrada, biznismen Fernanded prodao je i malo svog: policijski i sudski trening, različite vrste represivnog materijala, i tako dalje.
I ono što predstoji…
Koji je naredni represivni korak? Ne znamo. U ovom trenutku ne zna se mnogo o tome kako su naši drugovi i drugarice, za šta su tačno optuženi, kojim represivnim sredstvima su izloženi, da li su preventivnom pritvoru ili ne, itd.
Ono što je sigurno jeste da ova operacija nije činjenica koja stoji sama za sebe, već je još jedan okov, karika u lancu. Lancu represije koji je ponekad surov, a ponekad suptilan, u koji je od donošenja novih zakona (dovoljno je samo pomisliti na skorašnji “zakon ućutkivanja” (šp. “ley mordaza” / eng. “gag law”), ugrađeno nekoliko stvari; lov na ljude bez papira kroz svaki put veće rasističke racije, policijska brutalnost, sve do težnji rukovođenja bedom i upravljanja represijom što je nešto što, po svemu sudeći, španska država radi sa pseudo-levicom (predvođenom partijom Podemos) koja sve više i više postaje jasna parodija same sebe. Iseljenja, prebijanja, fašizam, sudsko i kazneno otvrdnjavanje svake vrste, nacionalističke i socijal-demokratske iluzije, jesu nešto što će nam sadašnjost doneti. Nešto gore se ne mora očekivati, to gore nikada nije ni odlazilo.
Dijapazon mogućnosti španskog anti-terorizma predstavlja papazjaniju u koju se svašta može staviti. Ona je tamo, na vidiku, da nas podseti da, za državu, borba znači terorizam. Ona ima ulogu strašila. Da li dopuštamo da nas zaplaše?
Država i njene sluge kažu da su otvorili Pandorinu kutiju. U grčkoj mitologiji, Pandora je ekvivalent biblijske Eve. Sa karakterističnom mizoginijom obe mitologije, Pandora otvara svoju kutiju kao što Eva jede svoju jabuku, oslobađajući svo zlo koje ona sadrži.
U stanju smo stvarati sopstvenu priču i oslobađati se njihove usrane mitologije. Naša je istorija drugačija. “Kutija” koju je ova represivna operacija otvorila poziva nas da delujemo, da budemo pažljivi, da budemo na oprezu po pitanju onoga šta će biti njihov naredni korak. Navodi nas da, iznova i iznova, razmišljamo o svetu koji želimo, i udaljenosti tog sveta od ovog. Tera nas da uviđamo hitnost delovanja, kretanja napred.
Zatvoreni drugovi i drugarice deo su različitih projekata, prostora, kolektiva, itd. i veoma je važno da ne propadnu, da ruševine (u svakom smislu) do kojih ovakve situacije dovode ne stvore bespomoćnost i osećaj paralize.
Uvek kažemo da je “nastavak borbe najbolja solidarnost”. Tačno, ali šta to znači u praksi? Ponavljamo zdušno i da “kada dirate jednog od nas, dirate sve nas”. To je postalo jasno kroz reakcije i proteste koji su se desili u nekoliko mesta, baš kao i bezuslovna toplina drugova i drugarica iz vana.
Možemo biti sigurni u jednu stvar, a to je da zatvoreni drugovi i drugarice mogu osetiti tu toplinu koja prolazi kroz gvozdene rešetke i izolaciju jer je to ista ona toplina koju su, u nekim drugim prilikama, oni pružali.
Nikos Romanos, anarhistički zatvorenik iz Grčke, nalazio se u štrajku glađu od 10. novembra do 10. decembra 2014. Sudski mehanizmi su odbijali njegov zahtev za odsustvima kako bi prisustvovao fakultetskoj nastavi. Kao odgovor na to, desile su se raznolike akcije solidarnosti, kako unutar i izvan zatvora grčke demokratije tako i internacionalno.
Ponajviše je sama hitnost situacije izazvala ulične sukobe i inspirisala slučajeve pobune širom teritorije pod kontrolom grčke države. U isto vreme, drugovi i drugarice su – tokom prethodnog meseca – bili željni razmene ideja i želja, a povodom štrajka glađu zatvorenika desio se veliki broj raznovrsnih akcija: svakodnevne skupštine, akcije kačenja transparenata, direktne akcije – poput brojnih napada paljevinom i eksplozivima kućne izrade (uglavnom na bankomate), brzi gerilski (engl. hit-and-run) napadi na policiju, ulični neredi i veliki sukobi sa snagama reda, podizanje blokada i barikada, sabotaže (upotrebom lepka, boje, itd.), fizički napadi na predstavnike vlasti, spontani protesti protiv javnih pojavljivanja političara, simbolične okupacije radio i tv stanica, talas okupacija državnih/korporativnih zgrada, kontra-informaciona okupljanja, masovne demonstracije. Kreativnost i konfliktnost (engl. conflictuality / gr. συγκρουσιακότητα; potencijal za konflikt) raznih i različitih anarhista i anarhistkinja i anarhističkih grupa možda nisu bili dovoljno snažni i odlučni da bi borbu održali jednako intenzivnom na svakodnevnom nivou, ali uvek postoji šansa da će se iz poslednjih susreta drugova i drugarica u okupiranim zgradama, uličnim akcijama i tako dalje, javiti novi projekti. Ipak, samo ukoliko su ljudi koji su se solidarisali sa Nikosom Romanosom, a posebno anarhisti, spremni da razmotre specifičnosti onoga što se dešavalo u poslednjih nekoliko dana njegovog štrajka, možda će biti spremni i da praktikuju veoma potrebnu solidarnost sa zatvorenicima i zatvorenicama pred izazovima novog objekta maksimalne bezbednosti u Domokosu, kao i ukupnog pogoršanja zatvorskih uslova.
S obzirom da je njegov prvobitni zathev više puta i osvetnički odbijan, naš drug je bio ucenjen da prihvati elektronski nadzor kao opciju za eventualno dobijanje obrazovnog odsustva,”poslednju opciju” koja je postajala sve hitnija jer se njegovo zdravlje ubrzano pogoršavalo. Zapravo, on je okončao svoj štrajk glađu tek nakon što je grčki parlament gotovo jednoglasno (prema zvaničnoj evidenciji sa izuzetkom dvojice poslanika vladajuće partije, dok su polanici nacističke partije bili kvazi-prisutni tokom glasanja) izglasao amandman koji je predložio ministar pravde. Taj amandman se odnosi na zatvorenike/ce – one koji/e su osuđeni/e i one koji/e su optuženi/e i čekaju na suđenje – koji/e imaju pravo da studiraju na visokoškolskoj ustanovi koja se nalazi u istom regionu kao i državna ustanova u kojoj su zatočeni, ali im nije odobreno obrazovno odsustvo iz zatvora kako bi regularno pohađali nastavu. Amandman precizira da svaki/a takav/a zatvorenik/ca mora uspešno pohađati 1/3 časova i laboratorijskih aktivnosti u jednom semestru akademske godine kroz program učenja na daljinu i tek onda mu/joj može biti odobreno korišćenje obrazovnog odsustva uz nošenje narukvice za elektronski nadzor kako bi fizički prisustvovao/la časovima. Ministar pravde je odredbu o elektronskom nadzoru uključio u poslednjem trenutku, vodeći računa o tome da se doda i stavka po kojoj nadležni disciplinski odbor (zatvorski savet) i dalje može odbiti zahtev zatvorenika/ce za obrazovnim odsustvima ukoliko taj odbor iznese neko “specijalno opravdanje” za negativnu odluku (pretpostavljamo, čak i ukoliko zatvorenik/ca završi tražene predmete učenjem na daljinu unutar zatvorskih zidina, pa i ukoliko prihvati nadzor narukvicom izvan zatvorskih zidina). Ovaj zakonski amandman se primenjuje na sve slučajeve kako osuđenih, tako i zatvorenika/ca koji/e čekaju na suđenje, a koji/e su lišeni/e studentskih odsustava (dakle, ne samo u slučaju Nikosa Romanosa). Ovom prilikom, gotovo sve političke partije imale su predizbornu korist od promovisanja daljih represivnih mera protiv zatvorenika i zatvorenica, ne propuštajući šansu da se busaju svojim demokratskim i humanitarnim profilom.
Nikos je okončao svoj štrajk, nakon 31. dana, ali se još uvek guši i bori za nekoliko dahova slobode. S obzirom na ishod, znajući da njegov zahtev još nije zadovoljen, zahtevamo ono što mu je odmah trebalo biti odobreno: obrazovna odsustva iz zatvora. Suprotno raspostranjenom osećaju “pobede”, smatramo da su osvojeni samo dragoceni život našeg druga i svest o tome da na svaku ucenu etatističkih lakeja treba da odgovaramo ne nekada u dalekoj budućnosti već sada, intenziviranjem svih oblika borbe protiv društva-zatvora. Čvrsto stojimo uz zatvorenike i zatvorenice u borbi i protiv sprovođenja upotrebe telekonferencije i elektronskog nadzora kao još jednog načina izolacije zarobljenika/ca od strane države/kapitala. Sada, više nego ikada ranije, solidarnost za zatvorenicima i zatvorenicama mora preći u ofanzivu svim neophodnim sredstvima.
“Sloboda za Romanosa – živeo anarhizam – Revolucionarna anarhistička akcija (DAF)”policija ispred grčkog konzulata
Danas, na ulicama smo bili za Aleksisa koga je grčka država ubila, kao i za Nikosa Romanosa koji se nalazi u štrajku glađu već 26 dana protiv represije iste te države.
Danas, na ulicama smo bili za našu braću i sestre koji su ubijeni dok su pružali otpor u Grčkoj, u Fergusonu, u Meksiku, u Kobaneu.
Danas, na ulicama smo bili za Berkina, Ali Ismaila, Etema, Arin, Kader, Supi Nežata.
Dok države ubijaju našu braću i sestre širom sveta, mi, revolucionarni anarhisti, bili smo na ulicama besni na države, kapitaliste, kompanije i ubice. Iako nam je policija preprečila put i napala svojim plastičnim mecima, gasnim bombama i pendrecima nisu uspeli da uguše naš bes. Otpor smo pružili našim crnim zastavama dok smo podizali slogane.
Ova strast za slobodom danas postaje veća; bes zbog onih koje je država ubila rasplamsava našu pobunu.
Revolucionarna anarhistička akcija pozdravlja Nikosa Romanosa i njegovu borbu.
Saopštenje
Danas, sa svim besom protiv sila koje otimaju živote, sa ubeđenjem o slobodnom svetu, crne zastave viore se širom sveta. Protiv kompanija koje eksploatišu naš rad kako bi više profitirale; protiv država koje ubijaju mnoge od nas u ime granica koje crtaju; protiv svih vlasti koje svoje džepove pune našim životima koje uništavaju, čineći nas sve siromašnijim, a bogate još bogatijim; pobuna živi u besu anarhizma. Bes protiv šefova, kompanija, ubica i država, širi se u bujici crnih zastava. Tuga zbog zanemarivanja, nestalih i ubijenih, sada se pretvara u bes, a ulice svuda gore u tom besu.
Pre tačno šest godina, u atinskom naselju Eksarhija, zbog toga što je bio anarhista, ubijen je šesnaestogodišnji Aleksandros Grigoropulos. Ubio ga je pandur, metkom iz pištolja, zbog toga što je svoj bes pretvorio u pobunu i izašao na ulicu, pozivajući na odgovornost zbog života koje otimaju, zbog toga što se nije potčinio vlastima i što je za slobodu po svaku cenu pružao otpor. Na dan 6. decembra 2008., metak koji je pogodio Aleksisove grudi pretvorio se u vatrenu pobunu na ulicama. Iako su ubice nastavile sa svojim napadima, bes protiv onih koji su utihnuli srce koje je kucalo za slobodu, zapalio je u plamenu ulice Atine, Soluna, Istanbula i posvuda.
Nikos Romanos, koji je bio sa Aleksisom tog dana kada je ubijen i koji je takođe imao ista ubeđenja o slobodnom svetu, sada je zatočen zbog toga što je anarhista. Romanos je zatočen zbog toga što nije ćutao pred nepravdom, zbog toga što nije odustao uprkos državnoj represiji, zbog toga što je sa istim ubeđenjima kao i njegov ubijeni drug nastavio da se bori protiv svake vlasti. Oni koji su mislili da ovu borbu mogu zaustaviti Aleksisovim ubistvom, sada drže u zatočeništvu Nikosa nadajući se da će zaustaviti još jedno srce koje kuca za anarhizam. Baš kao i 2008., ulice su pune besa protiv države koja nastavlja da napada Romanosa svom svojom izolacijom, ugnjetavanjem i mučenjem. Dok Romanos nastavlja svoj štrajk glađu započet 10. novembra, ostali anarhistički drugovi i drugarice u zatočeništvu takođe započinju štrajkove glađu u znak solidarnosti; fakulteti se okupiraju; i isti glas odjekuje ulicama koje gore, ćelijama zarobljenika/ca koji/e se bore: “Sve dok smo živi i dok dišemo, živela anarhija!”
Vlasti koje su ubile Aleksisa 2008. godine, a Nikosa danas drže zatočenim, misle da mogu ućutkati bes protiv nepravde koja raste u svakom delu sveta. Pod tom iluzijom one nastavljaju da zarobljavaju, napadaju i ubijaju.
U Meksiku je od ruku države nestalo 43 studenata i studentkinja koji su pružali otpor vlastima koje su im otimale budućnost; posle mnogo dana njihova tela su pronađena u masovnim grobnicama. Samo zbog toga što su crni, ljudi pogođeni fašističkom represijom vlasti, postaju meta za metke koje ispaljuje policija; a one koji pružaju otpor, koje odvedu u pritvor, policija davi i ubija. Mnogu našu braću poput Berkina, Etem Alija, Ahmeta koja su pružala otpor u borbi za svoje živote, ubila je policijska država. A one koji otpor pružaju u Kobaneu kako bi stvorili novi život, poput Arin, poput Supi Nežata, poput Kader, ubijaju bande, vojska i državni vojnici; oni koji se nalaze na ulicama svakog ugla tog regiona prihvatajući otpor u Kobaneu, poput Hakana, poput Mahsuna, nalaze se na meti ubilačke policije iste države…
Bez obzira gde su, oni koji pozivaju na odgovornost zbog nepravde, oni koji pružaju otpor da bi osvojili svoje živote, oni koji se bore za svoja ubeđenja o slobodi, nalaze se na ulicama; tamo je adresa za ugnjetavanje, mučenja i masakr. Tlačitelji misle da mogu obeshrabriti one koji im se ne potčinjavaju zatvaranjima, kidnapovanjima ili ubistvima; krik za slobodom na jednom mestu odjekuje u svim pravcima. Od zatvorskih ćelija u Atini do Meksika, od ulica Fergusona do Istanbula, od slobodne zemlje Kobanea, ubeđenje o novom svetu širi se poput bujice. Sada, ta strast za slobodom sve je veća; bes zbog ubistava rasplamsava vatru pobune u našim srcima.
Ovaj pobuna je protiv vlasti koja otima naše živote, koja namerava uništiti našu slobodu, koja nas želi ubiti. To je pobuna protiv kapitalizma i država. To je pobuna protiv svih vrsta ropstva.
Sa tom pobunom za slobodom u našim srcima, anarhizam raste u svim delovima sveta.
Kao što raste i naša borba, sa jednog kraja sveta na drugi, nošena talasima crnih zastava.
Panduri pucaju na decu, a šou se nastavlja.
Stambeno tržište se ruši, a šou se nastavlja.
Ekosistemi se uništavaju, a šou se nastavlja.
Tržišta određuju cenu naših života dok fakultete potčinjavaju svojim potrebama.
Blokirajmo ovaj mehanizam.
Blokirajmo sve.
Počnimo od nule.
Devet tačaka zašto je neophodno sve blokirati
1. U gradu čiji se život zasniva na trgovini i razmeni robe, blokirati sve trgovačke kanale znači prekinuti normalnost. Možda ćeš reći: “To će izazvati nelagodnost.”
Odgovaramo da mnogo više nelagodnosti osećamo u pretvaranju da je sve ovo normalno, zbog toga što panduri ubijaju crne tinejdžere, a banke i multinacionali odlučuju o našoj budućnosti. Kada se nesigurnost o životu pretvara u strah. Kada upravo treba da dostignemo krajnje granice socijalnog i ekološkog razaranja.
2. Svakodnevni spontani marševi 200 ljudi remete više nego velika planirana dešavanja od 20,000 ljudi jednom u sto godina. To je razlika između efikasnosti i ispraznog učestvovanja.
3. Mnoštvo oblika borbe kao i trenutaka sukoba odozdo čine nas manje kontrolisanim. Na taj način ne možemo biti smešteni u unapred određene kanale niti nas mogu označiti kao pristalice političkih partija ili sindikata. Naprotiv, postajemo agilniji i manje predvidljivi. Stičemo bogatstvo mišljenja i delovanja.
4. Živimo u frenetičnom društvu u kojem logika ekonomije određuje životni ritam. Proizvodnja-profit-brzina na fakultetima, na poslu, u supermarketu. Ljudska bića su ruine prepuštene tokovima trgovinske razmene, izolovana tela u virtuelnim mrežama, nesposobna da razumeju kuda idemo. Poklopljeni utešnim talasima spektakla, zauzeti jurnjavom za lažnim potrebama i fatamorganom napredovanja u karijeri više nismo stanju da razumemo mogućnosti za stvarne promene. Stoga je hitno potrebno da stanemo. Moramo zaustaviti ovaj šou koji nas razara.
5. Blokirajmo sve (od fakulteta do ulica) kako bismo došli do vazduha i zaustavili ovu trku za profitom i smrću, kako bismo stvari sagledali iz drugačije perspektive, perspektive iznenađenja i zadovoljstva u doživljavanju neočekivane slobode sa drugima. Hajde da stvaramo samoorganizovane i rasprostranjene sukobe tako da možemo povratiti snagu i um pre nego se stvari počnu vraćati na prethodno stanje.
6. Neočekivana blokada, blokada koja donosi radost, instrument je provokacije. To je instrument sabotiranja mehanizama društvene mašinerije koja želi da budemo ravnodušni prema svetu koji nas okružuje i bezosećajni prema svojim strastima.
7. Izaći na ulice takođe znači povratiti sav urbani prostor koji nam je uskraćen, kretati se kroz grad i susretati se sa drugim realnostima bez stvaranja novih dogmi.
8. Ako ekonomija blokira slobodno kretanje ljudi i znanja, mi želimo blokirati ekonomiju slobodnim i divljim kretanjem ljudi i znanja. Drugačije rečeno: ako njihova ekonomija ima za cilj pljačkanje i uništavanje naših života, naš cilj bi bio da uništimo njihovu ekonomiju i otmemo nazad ono što je naše.
9. Blokada je samo jedan način. Nema puta do pobede; naprotiv, postoji mnogo mogućih puteva koje treba istražiti. Odvodne cevi prepuštamo onima koje će se uskoro uliti nazad u borbe koje su kompatibilne sa vlašću. Kanalizaciju ostavljamo onima koji će pokušati da jašu na talasu protesta isključivo sa ciljem navođenja vode u svoj politički basen.
Mi više volimo otvoreno more.
Širimo blokade i okupacije, za Majka Brauna i za sve nas.
Narednog dana, policija je počela upadati u domove u potrazi za osumnjičenima. Upali su i u socijalni prostor Apotiki u Mesolongiju, uništili deo opreme i uhapsili šestoro drugova i drugarica povodom anonimne akcije protiv policijske stanice.
Dana 31. oktobra svih osmoro uhapšenih izvedeno je pred sud na preliminarno saslušanje. Oko 40 ljudi se okupilo ispred sudnice uzvikujući slogane solidarnost sa gonjenim drugovima i drugaricama, a razvijen je i transparent na kome je pisalo: “Strast za slobodom je snažnija od državnog terorizma”.
Sedmoro drugova i drugarica je optuženo za prekršaje i pušteno do suđenja, dok je anarhista J.S. poslat u pretkrivični pritvor sa optužbom za krivično delo na osnovu svedočenja jednog policajca.
Drugovi i drugarice iz gradova Mesolongi, Agrinio i Igumenica pozivaju na demonstracije protiv represije u subotu 9. novembra 2014. u 16h, ispred zgrade biblioteke Valvios u Mesolongiju.
Solidarnost sa drugovima i drugaricama koje gone Trenutno oslobađanje anarhiste J.S.
U ranim jutarnjim časovima 27. oktobra 2014., iseljen je skvotirani socijalni centar La Gatonera u Madridu. Šaljemo snagu drugovima i drugaricama; ništa još nije gotovo.
Sledi njihovo saopštenje objavljeno na dan iseljenja:
Država naređuje, štampa nišani, a policija iseljava La Gatoneru: tako još jednom počinje ova priča, priča koja se – daleko od toga da bude novost – završava kao sumnjiva rutina. Odvratna rutina koja, silom represije i straha, postepeno dovodi do toga da se celi pokret i čitava anarhistička borba navikava na taj osećaj, koji je postao suviše normalizovan, i internalizuje ga. Ne zaboravljamo značaj toliko mnogo generacija koje su težile, svaka godinama, da pokažu da je drugačiji život moguć, da postoji opcija izvan sistema u kojem živimo, da smo im meta zbog toga što više ne želimo biti deo njihovih beda i zato što nastojimo doći do mogućnosti da upravljamo sopstvenim životima.
Iseljavanjem socijalnih centara, strah pokušavaju pretvoriti u jedini izlaz, paralizuju borbe koje idu do korena problema, normalizuju represiju i njenu asimilaciju od strane onih koji se bore, obezbeđujući tako rekuperativnu i u potpunosti kontrolisanu opciju poput institucionalizacije svih vrsta borbi kako im ne bi pobegle iz ruku, bilo stvaranjem novih političkih partija levice, ustupanjem prostora ili kroz pregovore sa bilo kojom vrstom institucija. Iz toga samo možemo izvesti zaključak: legalna borba nema efekta; u suprotnom ne bi bila legalna.
Međutim, ne shvataju da još uvek ima ljudi koji su spremni da odu korak dalje, ljudi koji priču neće ostaviti na ovome, bilo zbog ličnog dostojanstva bilo zbog kolektivne solidarnosti. Iseljenje La Gatonere nije bilo ništa drugo do zatvaranje i rušenje zgrade, ali tu su zgradu činili ljudi koji su je pretvorili u anarhistički prostor, sredstvo borbe, saučesništva, susreta, okupljanja i stvaranja novih odnosa.
Iselili su nas iz zgrade koja se nalazi u ulici Amistad, ali ni izdaleka nisu postigli svoj cilj: nisu nas zaplašili.
Želimo biti jasni i želimo da razumeju: ovim se ništa ne završava, to je tek nastavak sedmogodišnjeg projekta koji će biti nastavljen gde god, kako god i kad god to odlučimo.
Istovremeno, svesni smo da se iseljenje La Gatonere, iako deo šireg plana protiv socijalnih centara uopšte, nije desilo slučajno. U ranijim situacijama, čvrsto smo stajali, nismo se predavali pred ucenama i pokušavali smo da ostanemo što verniji našim idejama. Dobijali smo pretnje iseljenjem kao i lične pretnje, naš socijalni centar je u nekoliko prilika bojkotovan, da ne pominjemo nezgode koje smo s vremena na vreme imali sa snagama reda. Nismo pribegavali žalbama, viktimizaciji ili formalizmu. Naš način hvatanja u koštac sa ovakvim situacijama bio je nastavak kretanja našim pravcem, što nas je, posle svega, dovelo do ovog sada. Ponosno preuzimamo posledice jer nam sve ovo govori da im stvaramo probleme i, stoga, da smo na pravom putu.
Ovo je tek početak. Zapalili su iskru koja će nam pomoći da borbu podignemo na viši nivo, sa više strasti nego ikada ranije i sa mnogo više čvrstine i besa.
Onima koji su se, kada je to bilo potrebno, solidarisali sa nama kažemo – ponosni smo na sve vas. Na sve one koji su omogućili da La Gatonera postane stvarnost, one koji su sačuvali srž prostora, kao i one sa kojima smo naporno radili.
Dosledan odgovor vidimo u nastavku borbe, zamišljajući taj odgovor u odnosu na ono šta neko preferira, održavajući originalnu ideju koju je La Gatonera uvek pokušavala ispuniti: decentralizacija naselja i direktne akcije.
U gradu Mesolongi policijska država nema granica. Dok su pokušavali da okače transparent u blizini centralnog trga, dva pandura u civilu fizički su napala dvojicu drugova. Drugovi su pružili snažan otpor tom brutalnom napadu i odvedeni su u policijsku stanicu Mesolongi. Ubrzo nakon toga desio se dvostruki napad na policijsku stanicu, a razbijana su i pandurska vozila.
Od ponedeljka 13. oktobra do nedelje 26. oktobra 2014. širom EU desiće se policijska operacija pod nazivom “Mos maiorum”. Tokom ove dve nedelje, 18.000 policajaca juriće ljude bez papira. Oni žele otkriti migracione putanje i uhapsiti što je moguće više, nas, imigranata i imigrantkinja.
Molimo upozorite sve ljude bez papira! Očekuju se povećane kontrole u vozovima, na železničkim stanicama, aerodromima, autoputevima i unutrašnjim granicama Evropske Unije.
“U leto 2013. članovi nekoliko grupa Anarhističkog crnog krsta (ABC) razmatrali su potrebu uspostavljanja međunarodnog dana podrške zatvorenim anarhistima i anarhistkinjama. S obzirom da već postoje Dan prava političkih zatvorenika i Dan borbe za pravdu u zatvorima, smatrali smo da je takođe važno istaći priče naših drugova i drugarica. Mnogi od zatvorenih anarhista i anarhistkinja nikada neće biti priznati kao ‘politički zatvorenici’ od strane formalnih organizacija za ljudska prava čiji je osećaj za socijalnu pravdu strogo ograničen kapitalističkim zakonima koji su osmišljeni da štite državu i sprečavaju i odvraćaju od bilo kakve stvarne društvene promene. Istovremeno, čak i u našim zajednicama znamo veoma malo o represiji u drugim zemljama, a da ne govorimo o imenima i slučajevima mnogih naših zatvorenih drugova i drugarica.”
Poziv na godišnju nedelju solidarnosti sa anarhističkim zatvorenicima od 23-30. avgusta, sa odabiranjem 23. avgusta kao početnog datuma iz razloga zato što su upravo na taj dan 1927. godine, talijansko-američki anarhisti Nikola Sako i Bartolomeo Vanzeti pogubljeni u zatvoru. Oni su bili optuženi za ubistvo dva čoveka tokom oružane pljačke fabrike cipela u Masačusetsu, u SAD. Njihovo hapšenje je bilo deo veće kampanje koju je američka vlada vodila protiv radikala. Dokazi koje je država imala protiv njih dvojice su bili gotovo nepostojeći i mnogi ljudi i danas veruju da su oni bili kažnjeni zbog svojih jakih anarhističkih uverenja. S obzirom na prirodu i različitost anarhističkih grupa širom planete, umesto kampanje od samo jednog dana predložena je nedelja zajedničkih akcija, omogućavajući tako grupama mogućnost organizovanja događaja unutar dužeg vremenskog perioda. Kao odziv na ovaj poziv, formirali smo novu grupu tokom Nedelje anarhističkih zatvorenika koju smo nazvali ABC Hurricane.
Sada, kada je nedelja akcije prošla, sakupljaju se činjenice. Kao anarhisti, naravno, verujemo da solidarnost ne staje i naše su aktivnosti jednostavno intenzivirane kratkim zajedničkim putovanjem sa mnogim pojedincima i grupama širom sveta, koje žele da ispolje borbu za potpuno oslobođenje i uništenje zatvora. Saznali smo za različite slučajeve zatvorenih drugova, razmenili povike preko okeana i spoznali da nismo sami. Smatramo da se revolucionarna solidarnost ne odvija jednom godišnje u toku jedne nedelje, nego da je to stalno obnavljanje naše borbe održavanjem ideja i akcija živima. Mislimo da postoji potreba za nedeljeom ovakve razmene koja osnažuje otvoreni proces povezivanja na internacionalnom nivou, koji se oduvek odvijao unutar anarhističkog pokreta.
Smatramo da širenjem priča i iskustava naših zatvorenih drugova i drugarica i objašnjavanjem dela zbog kojih su zatvoreni, naša borba ne samo da postaje jasnija, nego se suprotstavlja regresivnim i reformističkim tendencijama unutar pokreta. Znamo da svođenjem ‘solidarnosti’ na izgovor za još jednu večeru ili žurku, bez svesnog razumevanja, zatvorenici vrlo brzo bivaju zaboravljeni.
Isto se dešavalo i kada su delovi anarhističkog pokreta teoretisanjem udaljavali od zagrljaja ilegalizma, direktne akcije i sabotaže. To je trenutak u kojem zatvorenici bivaju zaboravljeni – tada se oni i napadi koje su izvršili odbacuju kao neprihvatljivi šefovima građanskog anarhističkog zvaničništva.
Konfrontacija sa realnošću se odvija kroz odbijanje konformističkih diktatorskih zakona i očekivanja društva, i pokušajima oslobođenja prestupništvom i napadom na hijerarhiju. Bilo da se borba vodi olovkama i papirom, kamenjem, molotovima ili oružjem, svako od nas ima svoju ulogu. Polimorfna borba anarhističkog rata sadrži kontradikcije koje se šire pri osnovi, ali pri vrhuncu delovanja se sužavaju kako se svaka individua buni protiv autoriteta. Želimo da upoznamo nove drugove i drugarice probijanjem zida koji nas razdvaja i želimo da proširimo taj proboj.
Jednostavna sredstva, jednostavni dostižni ciljevi, za sada.
“Država borce naziva ološem – ološ su jedinice za razbijanje demonstracija i panduri u civilu!”
“Država i kapital su jedini teroristi – solidarnost sa gerilom!”
“Terorizam je nadničarsko ropstvo – nema mira sa šefovima!”
“Solidarnost je oružje ljudi – rat ratu šefova!”
“Sve vrednosti ovog društva su zatvori maksimalne bezbednosti.”
“Strast za slobodom je snažnija od svih zatvora!”
Njih su ubrzo okružile MAT jedinice za razbijanje demonstracija kao i pripadnici motociklističke jedinice DELTA. Privedeni drugovi i drugarice su prebačeni u sedište atinske policije GADA koje se nalazi u centru Atine.
Otvorena skupština anarhista/antiautoritaraca protiv specijalnih uslova pritvora, pored drugih kolektiva poput skvota VOX, pozvala je na hitno okupljanje ispred GADA kome je prisustvovalo oko 300 solidarnih. Kasno noću, 57 privedenih je postepeno puštano, bez optužbi.
Subota, 28. jun 2014. Ulični protesti protiv zatvora maksimalne bezbednosti
Stanovnici/radnici/kolektivi ujedinjeni možemo odoleti mafiji i drogama. U četvrtak, 5. juna 18:30h demonstracije u naselju; narodna skupština na Trgu. Mesto okupljanja: ugao ulica Spiridonos Trikupi i Sturnari. – Komitet inicijative stanovnika Eksarhije.
U ranim jutarnjim časovima, u utorak 3. juna 2014. oko 02:30h, nepoznate osobe su ispalile najmanje 5 hitaca ka glavnom ulazu u skvotirani društveni centar K*VOX. Dva metka su probila spoljnu metalnu roletnu i razbila staklo na ulaznim vratima [Fotke: 1, 2.]. Srećom, niko od drugova i drugarica se u to vreme nije nalazio u skvotu.
K*VOX je u poslednje vreme – zajedno sa stanovnicima, kolektivima i borcima iz kraja – poduzeo niz inicijativa protiv mafije i trgovine drogom koja se, uz tolerisanje i zataškivanje od strane policije, odvija u naselju Eksarhija.
U sredu 28. maja 2014., održana je masovna skupština u cilju razgovora o svemu navedenom, uz učešće lokalnih stanovnika, radnika i radnica, kao i kolektiva iz Eksarhije. Odlučeno je da se pokrene niz akcija protiv mafije i njihovih etatističkih zaštitnika stvaranjem narodne skupštine u Eksarhiji i okupljanjem-demonstracijama koje su planirane za četvrtak 5. jun 2014.
Verujemo da pucnji na K*VOX – dva dana pre pomenutog skupa i demonstracija – predstavljaju očajnički pokušaj trgovaca drogom – koji u saradnji sa policijom žele ovaj kraj pretvoriti u geto – da zastraše pokret i lokalnu zajednicu.
Vredi napomenuti da smo dvanaest časova nakon incidenta pronašli i pokupili čaure metaka kojima je skvot napadnut. Slično nešto se desilo i nakon pucnjave između mafijaša u kraju, kada su čaure pokupili lokalni stanovnici pošto policija – koja sarađuje sa ograncima mafije – pokazuje provokativnu inertnost u svim takvim slučajevima.
Od prvog dana svog postojanja, K*VOX se suprotstavljao alijansi mafije i policije u Eksarhiji, kao i geroizaciji ovog kraja. Drugovi i drugarice K*VOX-a su se zbog svojih aktivnosti često nalazili/e na meti policije, mafije i velikog dela masovnih medija. Osim toga, ne tako davno, troje drugova i drugarica iz K*VOX-a su kao osumnjičeni pozvani i odvedeni u sedište atinske policije, a jedini dokaz protiv njih bio je “anonimni telefonski poziv” koji ih je povezao sa anarhističkom intervencijom [teško naoružana grupa koja se pojavila na trgu u subotu 22. marta 2014.] u Eksarhiji protiv trgovine drogom.
Nisu uspeli da nas zastraše niti policijskom invazijom na okupiranu zgradu (april 2012.), upadima u naše domove (januar 2014.), sudskim pozivima (april 2014.), niti konstantnim pretnjama koje dobijamo; pa su se sada oslonili na metke kukavičkih revolveraša.
Pokret odbija da bude zastaršen bilo čim od pomenutog.
Pozivamo one koji se bore i solidarišu da prisustvuju skupu-demonstracijama na trgu Eksarhija u četvrtak 5. juna u 18h.
Antifa transparent u naselju Tisio, Atina, 12.04.2014. “Solidarnost sa uličnim prodavcima imigrantima kod ASOEE”
U poslednjih mesec dana, policija je pokrenula akcije demonstracije sile kod Atinske škole za ekonomiju i biznis, poznatije kao ASOEE (u ulici Patisio). Svakog dana, sve vrste policajaca raspoređene su oko fakulteta sa ciljem da nas zastraše i spreče da prodajemo stvari na trotoaru ispred ASOEE. Kako se opštinski izbori približavaju, razni kandidati pokušavaju da dokažu koji od njih će biti najefikasniji u “ponovnom uspostavljanju reda u centru Atine”, ko će biti tvrđi prema nama, imigrantima i imigrantkinjama, ko će biti oštriji prema studentima/kinjama i onima koji/e se uz nas svakodnevno bore.
Policija je 8. aprila 2014. ponovo okružila zgradu ASOEE. Oko 11h, grupa od njih dvadesetak – identičnog izgleda i sa istim predmetima u rukama, napala je ulične prodavce i bezuspešno pokušala da blokira ulaz u fakultet. Nekoliko minuta kasnije usledio je napad policije. Oko 15.30h scena je ponovljena. Ovaj put je skoro 40 ljudi (panduri u civilu i neki iz prethodne grupe) pokrenulo novi napad, a 2-3 njih blokiralo je kapiju na ulazu u zgradu. Istovremeno, policijske motociklističke jedinice DELTA dovezle su se iz okolnih ulica i nasumično počele da – zajedno sa jedinicama za razbijanje demonstracija – jure, prebijaju i hapse ljude. Jedan student i dvanaest imigranata/kinja odvedeno je u policijsku stanicu. Istog popodneva, udruženje studenata pozvalo je na skupštinu u kojoj su u znak solidarnosti učestvovali i mnogi drugi ljudi, a na kojoj je odlučeno da se krene ka policijskoj stanici Kipseli gde su se uhapšeni nalazili. Panduri su zaustavili demonstrante; ubrzo nakon toga došlo je do protestnog okupljanja na Trgu Amerikis. Uhapšeni su narednog dana izvedeni pred sud pod optužbom za pružanje otpora vlastima, lakši napad uz nanošenje telesnih povreda i ilegalnu trgovinu. Istovremeno, panduri su upali u domove uhapšenih bez prisustva javnog tužioca, ali nisu pronašli ništa što bi im bilo od koristi. Suđenje je odloženo za 23. april 2014.; student je pušten ali je, odlukom policije, dvanaest imigranata/kinja i dalje zatvoreno. Continue reading Atina: Obračun policije sa uličnim prodavcima imigrantima i solidarnim ljudima kod fakulteta ASOEE, 8. aprila 2014.→
Nakon slamanja treće okupacije šume Hambah, aktivisti i aktivistkinje su odlučni/e da ponovo zauzmu šumu Hambah 26. aprila 2014. Tog dana, demonstracije će početi u 14h na železničkoj stanici u Buiru (blizu Kelna).
Šuma Hambah opstaje. RWE odjebi i umri.
Kuraženje uprkos iseljenju i represiji
Okupacija šume Hambah je okončana. Uz angažovanje brojnih policijskih snaga, timova za penjanje i pokušaje zastrašivanja javnosti (“ne savetujemo nikome da ovde dođe”), policija je konačno uradila ono što se ionako odavno očekivalo: energetska kompanija RWE, federalna država, grad i policija želeli su da pokažu ko vlada, ko drži konce u svojim rukama. Ali nije sve tako jednostavno. Racije, iseljenja i sve jebene represivne operacije ni na koji način ne pokazuju njihovu superiornost, već njihov strah! Osim toga, nekoliko predstavnika medija još jednom je pokazalo da su poslušni asistenti interesima industrije i politike. Na primer, tokom iseljenja okupacije šume u novembru 2012., specijalisti rudničkog spasilačkog tima divili su se “profesionalno izgrađenim” tunelima u šumi Hambah[tuneli su izgrađeni kao utočište od policijskih racija], ali su mediji na kraju preneli samo policijsko saopštenje izveštavajući da je tu jedino reč o operaciji spasavanja jer je jedna osoba ugrožavala sopstveni i živote drugih ljudi. Apsurdno.
Sada se kaže da je grad Kerpen odgovoran za izdavanje naloga o iseljenju 27. marta 2014. Prema navodima, postojala je opasnost po “život i telo”, prekršeni su građevinski propisi, pa je zato postojala stalna opasnost da kućice na drvetu padnu na šetače. Zapravo, i nemamo baš želju da se osvrćemo na argumente koji pokušavaju da opravdaju brutalno slamanje otpora i time obezbede legitimitet uništavanju životne sredine, klimatskim promenama, prisilnim iseljenjima čitavih sela, kao i ubijanju ljudskih i ne-ljudskih bića. I da, govorimo o ubistvu, koju drugu reč bi trebalo koristiti ako imamo u vidu povećano nuklearno zračenje usled rudarskih radova, zagađenje tzv. finim česticama prašine, emisije CO2, reke izbeglica, izgladnele i ljude koji umiru zbog klimatskih promena i kapitalizma, cepanje porodica i lokalnih zajednica raseljavanjem čitavih sela i naselja, uništavanje staništa i direktno ubijanje životinja sečom drveća i radovima u rudniku. Kao što smo već napisali, nije sve tako jednostavno. Continue reading Nemačka: Okupirana šuma Hambah iseljena po treći put – ponovno zauzimanje zakazano za 26. april 2014.→
8. aprila 2014., na zahtjev same javne tužiteljice, drugovima/aricama pod istragom u takozvanoj “Operaciji Odlučnost” ukinute su (za neke od optuženih nakon gotovo godinu dana) sve sigurnosne mjere (obaveza javljanja dva put dnevno u policijsku stanicu, obaveza boravišta i zabrana napuštanja zemlje).
Drugovi i drugarice iz nekoliko krajeva Grčke udružili su se u neposrednoj blizini zatvora Domokos, u nedelju 6. aprila 2014., na protestu protiv novog zakona Ministarstva pravde o reformi zatvora, kao i da bi poslali snagu i toplinu zatvorenicima koji su tamo zatvoreni.
Autobusi iz Patrasa i Atine stigli su oko 13h do puta koji vodi ka zatvoru Domokos, ali se ispostavilo da se na nekih pola kilometra od zatvora nalazi policijska blokada tako da nisu mogli prići bliže od tog mesta. Drugovi i drugarice iz Kardice, Volosa, Trikale, Larise i drugih gradova prethodno su se okupili na centralnom seoskom trgu kao što je i planirano, odakle su krenuli ka zatvoru. Demonstranti iz Soluna su stigli nešto kasnije zbog problema sa jednim od autobusa.
Na početku su uzvikivani neki slogani, ali pošto ljudi nisu znali da li ih zatvorenici zbog udaljenosti mogu čuti skandiranja su uthinula dok nije uspostavljena telefonska veza sa zatvorenicima koji su potvrdili da se povici čuju i unutar zatvora. Jedna manja grupa drugova pronašla je način da se nešto više približi zatvorskim objektima – prolaskom kroz polja koja okružuju zatvor, tako da su svoju podršku zatvorenicima slali odatle. Ubrzo nakon toga došlo je do manjih sukoba sa pandurima koji su bili pozicionirani sa te strane zgrade. Panduri su bacili suzavac ali im nije išao na ruku smer u kojem je vetar duvao, pa su efekti bili poprilično mali. Periodični sukobi su nastavljeni tokom više od jednog sata.
Prilično zabavan momenat desio se oko 15:30h kada su drugovi i drugarice pokušali napasti patrolna kola i vozilo tajne policije. Kada su panduri to shvatili, brzo su uskočili u svoja vozila i zapalili odatle ostavljajući tragove guma na asfaltu.
Uglavnom su uzvikivani slogani protiv zatvora i pandura, ali i za anarhiju:
Ni kazneni ni politički zatvorenici; vatra i eksploziv u svim zatvorskim ćelijama.
Slušajte zatvorski stražari – dalje ruke od boraca.
Oni kojima je glava puna sranja ne mogu razumeti ništa o slobodi.
To je, to je, to je prava stvar, rafali kalašnjikova da utuve u glavu.
Nijedna suza za Cironisa – panduri, svinje, ubice. [nap. prev. Jorgos Cirnois je zatvorski stražar koga je na srmt izbo zatvorenik Ilija Kareli].
Sloboda za one koji se nalaze u zatvorskim ćelijama.
Na zidovima u dvorištu krila A muškog zatvora Koridalos ispisani su slogani dok su zatvorenici uzvikivali slogane poput “I sada jedan slogan koji nas sve ujedinjuje: panduri, svinje, ubice”, “Krv još teče i traži osvetu”, “Vatra i paljevine u svim zatvorskim ćelijama”.
Snimak tih trenutaka:
[vimeo]http://vimeo.com/90602222[/vimeo]
U ženskom zatvoru Koridalos, zatvorenice su uzvikivale slogane protiv pandura, zatvora, siledžija iz Zlatne zore, poput: “Vatra i paljevine u svim zatvorskim ćelijama”, “Fašistički šljamu, uskoro ćeš visiti”, “Bes i svest, negacija i nasilje donose haos i anarhiju”, “Države su jedini teroristi, solidarnost sa oružanom gerilom”, “Vatra i eksplozija u ovom bordelu”.
Transparent u Solunu (27.3.2014.): “Sve vrednosti demokratije su zatvori maksimalne bezbednosti”
Dana 24. marta 2014., zatvorenici i zatvorenice širom Grčke najavili su protestne mobilizacije protiv stalno-strožijih uslova pritvora, zahtevajući povlačenje predloga zakona vlade o zatvorima maksimalne bezbednosti. Prema tom novom zakonu, “opasni/e” zatvorenici/e koji budu poslati u jedinice tipa “C” neće imati pravo na dopuste, a značajno će im biti ograničeno i pravo na posete.
Dana 25. marta, usred rastuće napetosti u zatvorima, osuđenik rođen u Albaniji Ilija Kareli izbo je na smrt zatvorskog stražara improvizovanim nožem u zatvoru Malandrino. Iako je Kareli bio zatvoren ukupno 16 godina, nedavno mu je odbijen dopust. Mrtvi tamničar, koga mas-mediji predstavljaju skoro kao sveca, bio je zloglasni sadistički mučitelj koji je zatvorenike bičevao električnim kablovima.
Dana 27. marta, zatvorenik Ilija Kareli prebačen je u samicu zatvora Nigrita (u blizini grada Seres) u kojoj je kasnije pronađen mrtav usled višestrukih unutrašnjih povreda i teških preloma izazvanih neprekidnim prebijanjima ubica u uniformi. Drugim rečima, nakon što je stražaru oduzeo bedni život, zatvorski sistem ga je mučio do smrti.
Kao odgovor na ubistvo Ilije Karelija, kao i na monstruozni zakon koji su vlasti spremne da implementiraju protiv zatvorenika i zatvorenica u Grčkoj, zatvorenici i zatvorenice nekoliko zatvora održali su masovne proteste, u nekim slučajevima uz odbijanje zatvorske hrane i/ili odbijanja da budu zaključani u ćelijama.
U nedelju poslepodne, 30. marta 2014., održan je skup ispred zatvora Nigrita u kojem je Kareli pronađen mrtav. Akcija je trajala više od jednog sata, a učestvovalo je oko 100 drugova i drugarica iz Soluna, Seresa i Kavale. Odgovor zatvorenika i zatvorenica bio je veoma energičan, a obe strane su razmenjivale povike protiv mučitelja-ubica iz zatvorske uprave kao i slogane protiv pandura i u znak solidarnosti sa tekućim borbama zatvorenika i zatvorenica.
Tokom skupa, uprava je pokušala da učini sve što je u njenoj moći da spreči komunikaciju između zatvorenika/ca i ljudi koji su se okupili u znak solidarnosti. Aktivirani su alarmi, a putem razglasa su konstantno emitovana obaveštenja kako bi se sprečilo da pevanje dosegne unutrašnjost zatvora. Međutim zatvorenici i zatvorenice nisu bili obeshrabreni/e tim pokušajima tamničara; posebno u krilu C2, zatvorenici/e su razbijali/e kamere za nadzor, prozore itd.
Solidarnost sa ljudima koji se bune unutar i izvan zidina
Dokle god svet vlasti sahranjuje žive ljude u tamnicama zatvora, dešavaće se trenuci pobune i neposlušnosti u kojima se na nasilje vladara odgovara nasiljem. Baš kao u tom trenutku kada je zatvorenik Ilija Kareli nakon 16 godina zatočeništva i represije svoj očaj pretvorio u bes, a svoj nož usmerio ka ljudostražu* (25.3.2014. u zatvoru Malandrino).
Ljudostražu čije žitije sada emituju sredstva masovne obmane preućutkujući činjenicu da je bio mučitelj koji je voleo, kada se zatvorski sistem odluči da pokaže svoje najokrutnije lice, na maštovite načine iskaljivati svoj sadistički bes na telima zatvorenika; na primer, bičevanjem zatvorenika električnim kablovima.
Kerovi vlasti su se pobrinuli da osvete smrt ljudostraža na način koji im je veoma poznat: mučenjem do smrti. Ilija je umro (nakon što je prebačen u zatvor Nigrita, 27.3.2014) od posledica unutrašnjeg krvarenja nakon uzastopnih batinjanja od strane pandura i zatvorskih stražara.
Ništa drugo nismo ni mogli očekivati od oruđa režima. Ali odgovornost takođe leži i na onima koji reprodukuju medijsku propagandu o nepravednom gubitku domaćina i porodičnog čoveka – ljudostraža, učestvujući tako u festivalu prikrivanja mučenja unutar zatvora, ali takođe i omražene društvene uloge ljudostraža – stražara nad ljudima. Continue reading Grčka: Povodom ubistva Ilije Karelija u zatvoru Nigrita→
